Пређи на садржај

Убити птицу ругалицу

С Википедије, слободне енциклопедије
Убити птицу ругалицу
Корице књиге са насловом белим словима на црној позадини изнад слике дела дрвета на црвеној позадини
Насловна страна првог издања
Настанак и садржај
Ориг. насловTo Kill a Mockingbird
АуторХарпер Ли
ЗемљаСједињене Америчке Државе
Језикенглески
ЖанрЈужњачка готика, образовни роман
Издавање
Издавање11. 7. 1960: J. B. Lippincott & Co. (енглески)
Број страница281

Убити птицу ругалицу (енгл. To Kill a Mockingbird) је јужњачко готички роман америчке књижевнице Харпер Ли објављен 1960. године. Постао је тренутно успешан након објављивања; у Сједињеним Америчким Државама је широко читан у средњим и основним школама.[1] Убити птицу ругалицу је освојио Пулицерову награду годину дана након изласка, и постао је класик модерне америчке књижевности.[2] Радња и ликови су делимично засновани на запажањима Харпер Ли о њеној породици, комшијама и догађају који се десио у близини њеног родног града Монровила у Алабами 1936. године, када је имала десет година.[3]

Упркос томе што се бави озбиљним питањима силовања и расне неједнакости, роман је познат по својој топлини и хумору. Атикус Финч, отац нараторке, послужио је као морални херој многим читаоцима и као модел интегритета за адвокате. Историчар Џозеф Креспино објашњава: „У двадесетом веку, Убити птицу ругалицу је вероватно најчитанија књига која се бави расом у Америци, а њен главни лик, Атикус Финч, најтрајнија фиктивна слика расног херојства.”[4] Као јужњачко готички и образовни роман, примарне теме Убити птицу ругалицу укључују расну неправду и губитак невиности. Научници су приметили да Ли такође обрађује питања класе, храбрости, саосећања и родних улога на Дубоком Југу. Поуке из књиге наглашавају толеранцију и осуђују предрасуде.[5] Упркос својим темама, Убити птицу ругалицу био је мета кампања за уклањање из јавних школа, често оспораван због употребе расних увреда. Године 2006. британски библиотекари су књигу рангирали испред Библије као ону коју „свака одрасла особа треба да прочита пре него што умре”.[6]

Реакције на роман су се знатно разликовале након објављивања. Упркос броју продатих примерака и његовој широкој употреби у образовању, књижевна анализа дела је оскудна. Ауторка Мери Макдона Мерфи, која је прикупила индивидуалне утиске о роману од неколико аутора и јавних личности, назива књигу „запањујућим феноменом”.[7] Адаптиран је у истоимени филм награђен Оскаром 1962. године у режији Роберта Малигана, по сценарију Хортона Фута. Од 1990. године, представа заснована на роману се изводи сваке године у родном граду Харпер Ли.

Убити птицу ругалицу је била једина објављена књига Харпер Ли све док 14. јула 2015. није објављен роман Иди постави стражара, ранија радна верзија романа Убити птицу ругалицу. Ли је наставила да одговара на питања о утицају свог дела све до своје смрти у фебруару 2016. године. Била је веома затворена када је у питању њен приватни живот, а последњи интервју новинарима је дала 1964. године.[8]

Биографска позадина и објављивање

[уреди | уреди извор]

Рођена 1926. године, Харпер Ли је одрасла у јужњачком граду Монровилу у Алабами, где је постала блиска пријатељица са писцем Труманом Капотеом, који ће убрзо постати познат. Похађала је Колеџ Хантингдон у Монтгомерију (1944–45), а затим је студирала право на Универзитету у Алабами (1945–49). Док је била на колеџу, писала је за студентске књижевне часописе: Huntress на Хантингдону и хумористички часопис Rammer Jammer на Универзитету у Алабами. На оба колеџа је писала кратке приче и друга дела о расној неправди, што је у то време била ретко спомињана тема на тим кампусима.[9] Године 1950. Ли се преселила у Њујорк, где је радила као службеница за резервације летова; тамо је почела да пише збирку есеја и кратких прича о људима у Монровилу. У нади да ће бити објављена, Ли је 1957. године представила своје писање књижевном агенту којег јој је препоручио Капоте. Уредница у издавачкој кући J. B. Lippincott, која је откупила рукопис, саветовала јој је да напусти посао у авио-компанији и посвети се писању.[10]

Донације пријатеља омогућиле су јој да годину дана несметано пише.[10] Након што је завршила прву радну верзију и вратила је Липинкоту, рукопис, који је у том тренутку носио наслов „Иди постави стражара”,[11] доспео је у руке Терезе фон Хохоф Тори, професионално познате као Теј Хохоф. Хохоф је била импресионирана: „Искра правог писца блештала је у свакој линији”, касније је испричала у корпоративној историји Липинкота,[11] али како је Хохоф видела, рукопис никако није био спреман за објављивање. Био је, како га је описала, „више низ анегдота него потпуно осмишљен роман.” Током наредне две и по године, водила је Ли из једне верзије у другу све док књига коначно није добила свој коначни облик.[11]

Након што је наслов „Стражар” одбијен, преименована је у „Атикус”, али ју је Ли преименовала у Убити птицу ругалицу како би одразила да прича превазилази портрет само једног лика. Књига је објављена 11. јула 1960. године.[12] Уреднички тим у Липинкоту упозорио је Ли да ће вероватно продати само неколико хиљада примерака.[13] Године 1964. Ли се присетила својих очекивања везаних за књигу када је рекла:

Никада нисам очекивала било какав успех са 'Ругалицом.' … Надала сам се брзој и милосрдној смрти од стране критичара, али у исто време, помало сам се надала да ће се некоме допасти довољно да ми пружи охрабрење. Јавно охрабрење. Надала сам се малом, као што рекох, али добила сам прилично много, а на неки начин ово је било једнако застрашујуће као брза, милосрдна смрт коју сам очекивала.[14]

Уместо „брзе, милосрдне смрти”, часопис Reader's Digest Condensed Books одабрао је књигу за делимично прештампавање, што јој је одмах донело широку читалачку публику.[15] Од оригиналног објављивања, књига никада није престала да се штампа.[16]

Сиже

[уреди | уреди извор]

Прича, коју приповеда Џин Луиз „Скаут” Финч, одвија се током три године (1933–1935) у време Велике кризе у измишљеном граду Мејкомбу, у Алабами, седишту округа Мејкомб. Скаут, која на почетку књиге има шест година, живи са старијим братом Џеремијем, званим Џем, и њиховим оцем удовцем Атикусом, средовечним адвокатом. Такође имају црну куварицу, Калпурнију, која је годинама са породицом и помаже Атикусу у одгајању деце.

Џем и Скаут се спријатеље са дечаком по имену Чарлс Бејкер Харис, званим Дил, који сваког лета посећује Мејкомб да би боравио код своје тетке. Троје деце су престрашени, али и фасцинирани њиховим комшијом, повученим Артуром „Буом” Редлијем. Одрасли становници Мејкомба оклевају да причају о Буу, а многи га нису видели годинама. Деца хране машту једни других гласинама о његовом изгледу и разлозима зашто остаје сакривен, те маштају о томе како да га извуку из куће. Након два лета пријатељства са Дилом, Скаут и Џем откривају да им неко оставља мале поклоне у дрвету испред имања Редлијевих. Неколико пута мистериозни Бу чини гестове наклоности према деци, али, на њихово разочарање, никада се не појављује лично. Једног дана, Буов старији брат се појављује и изненада затвара скровиште где је Бу остављао изрезбарене фигурице и ситнице за децу.

Судија Тејлор именује Атикуса да брани Тома Робинсона, црнца оптуженог за силовање младе белкиње, Мејеле Јуел. Иако многи грађани Мејкомба то не одобравају, Атикус пристаје да брани Тома најбоље што уме. Друга деца задиркују Џема и Скаут због Атикусових поступака. Скаут долази у искушење да се потуче како би одбранила очеву част, иако јој је он рекао да то не чини. Једне ноћи, Атикус се суочава са групом људи намераваних да линчују Тома. Скаут, Џем и Дил се неочекивано појављују, а Скаут нехотице разбија менталитет руље препознавши и разговарајући срчано са оцем једног из разреда, што наводи потенцијалне линчере да се разиђу.

Атикус не жели да Џем и Скаут буду присутни на суђењу Тому Робинсону. У приземљу нема слободних места, али велечасни Сајкс, пастор Калпурнијине цркве, позива Џема, Скаут и Дила да гледају са балкона за обојене. Атикус доказује да Мејела Јуел и њен отац, Боб, лажу. Открива се да је Мејела набацивала Тому, због чега ју је отац претукао. Грађани називају Јуелове „белим смећем” којем не треба веровати, али порота ипак осуђује Тома. Џемова вера у правду је озбиљно пољуљана. Атикус се нада да ће успети да поништи пресуду, али Том не може да га погледа у лице пре него што га одведу. У року од 24 сата након покушаја линчовања и завршетка суђења, јављено је да је Том покушао да побегне из затвора. Упуцан је и убијен.

Упркос томе што је Том осуђен и убијен, Боб Јуел на крају осећа понижење због догађаја на суђењу. Атикус објашњава да је уништио Јуелов последњи трун кредибилитета. Јуел се заклиње на освету, пљујући Атикусу у лице, покушавајући да провали у кућу судије и претећи удовици Тома Робинсона. Коначно, док се Џем и Скаут враћају кући у мрачној ноћи после школске приредбе, Јуел насилно напада Џема. Џем у борби ломи руку и пада у несвест, али усред конфузије, неко притиче деци у помоћ. Тајанствени човек носи Џема кући, где Скаут схвата да је то Бу Редли.

Шериф Тејт стиже у кућу Финчових, након што је открио да је Јуел мртав од убода ножем. Атикус верује да је Џем одговоран, али Тејт је сигуран да је то био Бу. Шериф говори Атикусу да ће, како би заштитио Буа, пријавити да је Јуел једноставно пао на сопствени нож током напада. Бу моли Скаут да га отпрати до куће, и она радо пристаје. Након што се поздрави са њим на улазним вратима, он нестаје и Скаут га више никада неће видети. Стојећи на трему Редлијевих, Скаут замишља живот из Буове перспективе.

Аутобиографски елементи

[уреди | уреди извор]

Ли је рекла да Убити птицу ругалицу није аутобиографија, већ пре пример како би аутор „требало да пише о оном што зна и пише истинито”.[17] Ипак, неколико људи и догађаја из њеног детињства паралелни су са онима фиктивне Скаут. Амаса Колман Ли, њен отац, био је адвокат сличан Атикусу Финчу. Године 1919. бранио је двојицу црнаца оптужених за убиство. Након што су осуђени, обешени и унакажени,[18] више никада није узео кривични случај. Отац Харпер Ли је такође био уредник и издавач новина у Монровилу. Иако је више подржавао расну сегрегацију од Атикуса, у каснијим годинама је постепено постајао либералнији.[19] Иако је Скаутина мајка умрла када је она била беба, Ли је имала 25 година када је умрла њена мајка, Френсис Канингам Финч. Њена мајка је била склона нервном обољењу због којег је била ментално и емоционално одсутна.[20]

Ли је лик Дила засновала на Труману Капотеу, свом пријатељу из детињства, тада познатом као Труман Персонс.[21][22] Баш као што је Дил током лета живео у суседству са Скаут, Капоте је живео поред Ли са својим теткама док му је мајка боравила у Њујорку.[23] Као и Дил, Капоте је имао импресивну машту и дар за фасцинантне приче. И Ли и Капоте су волели да читају, и на неки начин су били атипична деца: Ли је била ратоборна мушкарача, спремна на тучу, док су се Капотеу ругали због напредног речника и врскања. Она и Капоте су измишљали и одглумљивали приче које су куцали на старој Андервуд писаћој машини коју им је њен отац поклонио. Постали су добри пријатељи када су се обоје осетили отуђено од својих вршњака; Капоте их је називао „људима по страни”.[24] Године 1960. Капоте и Ли су заједно отпутовали у Канзас како би истражили вишеструка убиства која су послужила као основа за Капотеов документарни роман Хладнокрвно убиство.[25]

Низ улицу у којој је Ли живела живела је породица чија је кућа увек била забарикадирана даскама; они су послужили као модел за измишљене Редлијеве. Син те породице је упао у правне невоље и отац га је из срамоте држао код куће 24 године. Био је скривен док га практично нису заборавили; умро је 1952. године.[26]

Порекло Тома Робинсона је мање јасно, иако су многи спекулисали да је његов лик инспирисан са неколико модела. Када је Ли имала 10 година, белкиња у близини Монровила оптужила је црнца по имену Волтер Лет да ју је силовао. О овој причи и суђењу извештавале су новине њеног оца, које су пренеле да је Лет осуђен на смрт. Након што се појавио низ писама у којима се тврдило да је Лет лажно оптужен, казна му је преиначена у доживотни затвор. Тамо је умро од туберкулозе 1937. године.[27] Научници верују да Робинсонове потешкоће одражавају озлоглашени случај Момака из Скотсбороа,[28][29] у којем је девет црнаца осуђено за силовање две белкиње на основу занемарљивих доказа. Међутим, 2005. године Ли је изјавила да је имала на уму нешто мање сензационално, иако је случај Скотсборо послужио „истој сврси” да прикаже јужњачке предрасуде.[30] Емет Тил, црни тинејџер који је убијен јер је наводно флертовао са белкињом у Мисисипију 1955. године, а чија се смрт сматра катализатором за покрет за грађанска права, такође се сматра моделом за Тома.[31]

Стил

[уреди | уреди извор]

Нарација је веома тешка, јер [Ли] мора истовремено бити дете на улици свесно бесних паса и језивих кућа, и имати ту дивну визију о томе како правда функционише и о свим шкрипућим механизмима зграде суда. Део лепоте је у томе што она... верује визуелном да је води, и сензорном.

— Алан Гурганус[32]

Најснажнији стилски елемент који су критичари и рецензенти приметили је таленат Харпер Ли за приповедање, који је у раној рецензији часописа Time назван „тактилном бриљантношћу”.[33] Пишући деценију касније, други научник је приметио: „Харпер Ли има изузетан дар за приповедање. Њена уметност је визуелна, и са кинематографском флуидношћу и суптилношћу видимо како се једна сцена стапа са другом без трзаја у транзицији.”[34] Ли комбинује глас приповедача детета које посматра своју околину са рефлексијом одрасле жене о свом детињству, користећи двосмисленост овог гласа у комбинацији са наративном техником флешбека како би се сложено поигравала перспективама.[35] Овај наративни метод омогућава ауторки да исприча „предивно варљиву” причу која меша једноставност дечјег посматрања са ситуацијама одраслих закомпликованим скривеним мотивацијама и неиспитаном традицијом.[36] Међутим, понекад ово спајање наводи рецензенте да доведу у питање Скаутин натприродан речник и дубину разумевања.[37] И Хардинг Лемеј и романсијер и књижевни критичар Гранвил Хикс изразили су сумњу да би деца заштићена попут Скаут и Џема могла разумети сложености и страхоте суђења за живот Тома Робинсона.[38][39]

Пишући о стилу и употреби хумора у трагичној причи, научница Жаклин Таверније-Курбен наводи: „Смех… [открива] гангрену испод прелепе површине, али и тиме што је унижава; човек тешко може… бити контролисан оним чему може да се насмеје.”[40] Скаутина преурањено зрела запажања о њеним комшијама и њиховом понашању инспирисала су директора Националне задужбине за уметност Дејвида Кипена да је назове „хистерично смешном”.[41] Да би се позабавила сложеним питањима, међутим, Таверније-Курбен примећује да Ли ефикасно користи пародију, сатиру и иронију кроз перспективу детета. Након што Дил обећа да ће се оженити њоме, а затим почне да проводи превише времена са Џемом, Скаут закључује да је најбољи начин да га натера да обрати пажњу на њу тај да га претуче, што она и чини неколико пута.[42] Скаутин први дан у школи је сатирични приказ образовања; њена учитељица каже да мора поништити штету коју је Атикус направио научивши је да чита и пише, и забрањује Атикусу да је даље подучава.[43] Ли третира најнедуховитије ситуације са иронијом док Џем и Скаут покушавају да схвате како Мејкомб грли расизам, а ипак искрено покушава да остане пристојно друштво. Таверније-Курбен тврди да Ли користи снажну иронију да би исмејала образовање, правосудни систем и само друштво.[40]

Критичари такође примећују забавне методе које се користе за покретање радње.[44] Када је Атикус ван града, Џем закључава другара из недељне школе у подрум цркве заједно са пећи током игре Шадрака. То подстиче њихову црну домаћицу Калпурнију да отпрати Скаут и Џема у њену цркву, што деци омогућава увид у њен лични живот, као и живот Тома Робинсона.[45] Скаут заспи током школске приредбе за Ноћ вештица и касни са изласком на сцену, изазивајући буран смех публике. Она је толико деконцентрисана и осрамоћена да радије бира да оде кући у свом костиму шунке, што јој на крају спасава живот.[46]

Жанрови

[уреди | уреди извор]

Научници су окарактерисали Убити птицу ругалицу и као јужњачку готику и као образовни роман. Гротескни и готово натприродни квалитети Буа Редлија и његове куће, као и елемент расне неправде који укључује Тома Робинсона, доприносе аури готике у роману.[47][48] Ли је користила термин „готика” да би описала архитектуру зграде суда у Мејкомбу и у вези са Диловим пренаглашено морбидним перформансима као Бу Редли.[49] Аутсајдери су такође важан елемент јужњачких готичких текстова, а Скаутина и Џемова питања о хијерархији у граду наводе научнике да упореде роман са делима Ловац у житу и Авантуре Хаклбери Фина.[50] Упркос томе што изазива градске системе, Скаут поштује Атикуса као ауторитет изнад свих осталих, јер он верује да је слеђење сопствене савести највиши приоритет, чак и када је резултат друштвени остракизам.[51] Међутим, научници расправљају о класификацији јужњачке готике, напомињући да је Бу Редли заправо човек, заштитнички настројен и добронамеран. Штавише, бавећи се темама као што су алкохолизам, инцест, силовање и расно насиље, Ли је писала о свом малом граду реалистично, а не мелодраматично. Она приказује проблеме појединачних ликова као универзална суштинска питања у сваком друштву.[48]

Као деца која одрастају, Скаут и Џем се суочавају са тешким реалностима и уче из њих. Чини се да Ли испитује Џемов осећај губитка због тога што су га комшије разочарале више него Скаутин. Џем каже њиховој комшиници госпођици Моди дан након суђења: „То је као да си гусеница умотана у чауру… Увек сам мислио да су људи у Мејкомбу најбољи људи на свету, бар су тако изгледали”.[52] Ово га доводи до борбе да разуме поделе расе и класе. Баш као што је роман илустрација промена са којима се Џем суочава, он је и истраживање реалности са којима Скаут мора да се суочи као атипична девојка на прагу женствености. Како један научник пише: „Убити птицу ругалицу може се читати као феминистички образовни роман, јер Скаут из својих искустава из детињства излази са јасним осећајем свог места у заједници и свешћу о својој потенцијалној моћи као жене која ће једног дана постати.”[48]

Теме

[уреди | уреди извор]

Упркос огромној популарности романа након објављивања, није добио критичку пажњу каква је посвећена другим модерним америчким класицима. Дон Нобл, уредник књиге есеја о роману, процењује да би однос продаје и аналитичких есеја могао бити милион према један. Кристофер Метрес пише да је књига „икона чији емотивни утицај остаје необично снажан јер такође остаје неиспитан”.[53] Нобл сугерише да роман не добија академску пажњу због свог доследног статуса бестселера („Ако се толико људима свиђа, не може бити добар.”) и да обични читаоци изгледа сматрају да им није потребна аналитичка интерпретација.[54]

Харпер Ли је остала позната по дистанцираности од тумачења романа још од средине шездесетих година. Међутим, дала је известан увид у своје теме када је у ретком писму уреднику написала као одговор на страствену реакцију коју је изазвала њена књига:

Сигурно је и најпростијој интелигенцији јасно да Убити птицу ругалицу исписује речима од ретко више од два слога кодекс части и понашања, хришћански у својој етици, који је наслеђе свих Јужњака.[55]

Јужњачки живот и расна неправда

[уреди | уреди извор]

У 33 године од објављивања, [Убити птицу ругалицу] никада није био фокус дисертације, и био је предмет само шест књижевних студија, од којих је неколико дуго свега пар страница.

— Клаудија Џонсон у Убити птицу ругалицу: Претеће границе, 1994[56]

Када је књига објављена, рецензенти су приметили да је подељена у два дела, а мишљења су била подељена око способности ауторке да их повеже.[57] Први део романа бави се дечјом фасцинацијом Буом Редлијем и њиховим осећајем сигурности и удобности у комшилуку. Рецензенти су углавном били шармирани Скаутиним и Џемовим запажањима њихових необичних комшија. Један писац је био толико импресиониран детаљним објашњењима људи у Мејкомбу да је категоризовао књигу као јужњачки романтични регионализам.[58] Овај сентиментализам се може видети у репрезентацији јужњачког кастинског система којим се објашњава понашање готово сваког лика у роману. Скаутина тетка Александра приписује мане и предности становника Мејкомба генеалогији (породице које имају црту коцкања и црту пијанства),[59] а наратор смешта радњу и ликове у детаљно описану позадину породичне историје Финчових и историје Мејкомба. Ова регионалистичка тема даље се огледа у привидној немоћи Мејеле Јуел да призна своје набацивање Тому Робинсону, и Скаутиној дефиницији „финих људи” као људи са здравим разумом који дају све од себе са оним што имају. Чини се да сам Југ, са својим традицијама и табуима, више покреће радњу него сами ликови.[58]

Други део романа бави се оним што је рецензент Хардинг Лемеј назвао „срамотом која нагриза дух цивилизованог белог Јужњака у третману црнаца”.[38] У годинама након објављивања, многи рецензенти су сматрали Убити птицу ругалицу романом који се првенствено бави расним односима.[60] Клаудија Дерст Џонсон сматра да је „разумно веровати” да је роман обликован на основу два догађаја који укључују расна питања у Алабами: одбијање Розе Паркс да уступи своје место у градском аутобусу белцу, што је изазвало бојкот аутобуса у Монтгомерију, и нереди на Универзитету у Алабами 1956. године након што су Отерин Луси и Поли Мајерс примљене (Мајерсова је на крају повукла своју пријаву, а Луси је избачена, али враћена 1980).[61] Пишући о историјском контексту конструкције романа, двоје других књижевних научника примећују: „Убити птицу ругалицу је написан и објављен усред најзначајнијих и конфликтима прожетих друштвених промена на Југу од Грађанског рата и Реконструкције. Неизбежно, упркос томе што је радња смештена средином тридесетих година, прича испричана из перспективе педесетих изражава конфликте, тензије и страхове изазване овом транзицијом.”[62]

Научник Патрик Чура, који сугерише да је Емет Тил био модел за Тома Робинсона, набраја неправде које је претрпео фиктивни Том, а са којима се суочио и Тил. Чура примећује икону црног силоватеља која наноси штету представи „митологизоване рањиве и свете јужњачке женствености”.[31] Сваки преступ црних мушкараца који би само наговештавао сексуални контакт са белим женама током времена у које је смештен роман често би резултирао смртном казном за оптуженог. Тому Робинсону су судили сиромашни бели фармери који су га осудили упркос неодољивим доказима његове невиности, док су образованији и умеренији бели грађани подржали одлуку пороте. Штавише, жртва расне неправде у Убити птицу ругалицу била је физички оштећена, што га је чинило неспособним да почини дело за које је оптужен, али га је осакатило и на друге начине.[31] Розлин Сигел укључује Тома Робинсона као пример мотива који се понавља међу белим јужњачким писцима о црнцу као „глупом, патетичном, беспомоћном и зависном од поштене игре белаца, пре него од сопствене интелигенције да би се спасао”.[63] Иако је Том поштеђен линчовања, убијен је уз прекомерну употребу силе током покушаја бекства из затвора, упуцан је седамнаест пута.

Тема расне неправде појављује се и симболично у роману. На пример, Атикус мора да упуца бесног пса, иако то није његов посао.[64] Керолин Џоунс тврди да пас представља предрасуде унутар града Мејкомба, а Атикус, који чека на пустој улици да би упуцао пса,[65] мора да се бори против градског расизма без помоћи других белих грађана. Он је такође сам када се суочава са групом која намерава да линчује Тома Робинсона и још једном у судници током Томовог суђења. Ли чак користи снолике слике из инцидента са бесним псом да опише неке сцене у судници. Џоунс пише: „Прави бесни пас у Мејкомбу је расизам који негира људскост Тома Робинсона… Када Атикус изнесе завршну реч пред поротом, он се буквално разоткрива пред бесом пороте и града.”[65]

Класа

[уреди | уреди извор]

Једна од невероватних ствари у писању књиге Убити птицу ругалицу је економичност са којом Харпер Ли оцртава не само расу — белце и црнце унутар мале заједнице — већ и класу. Мислим на различите врсте црнаца и белаца, од сиромашног белог смећа до високог друштва — целокупно друштвено ткиво.

— Ли Смит[66]

У интервјуу из 1964. године, Ли је приметила да је њена тежња била „да буде… Џејн Остин јужне Алабаме.”[48] И Остин и Ли су изазивале друштвени статус кво и цениле индивидуалну вредност више од друштвеног положаја. Када Скаут једног дана осрамоти свог сиромашнијег школског друга, Волтера Канингама, у кући Финчових, Калпурнија, њихова црна куварица, грди је и кажњава због тога.[67] Атикус поштује Калпурнијин суд, а касније у књизи чак се и супротставља својој сестри, застрашујућој тетки Александри, када она снажно сугерише да отпусте Калпурнију.[68] Један писац примећује да Скаут, „у Остиновом маниру”, сатирише жене са којима не жели да се идентификује.[69] Књижевна критичарка Џин Франц Блекал наводи приоритете које деле две ауторке: „афирмација реда у друштву, послушност, љубазност и поштовање према појединцу без обзира на статус”.[48]

Научници тврде да је приступ Харпер Ли класи и раси био сложенији „од приписивања расних предрасуда првенствено 'сиромашном белом смећу'… Ли показује како питања рода и класе интензивирају предрасуде, ућуткују гласове који би могли да изазову постојећи поредак, и у великој мери компликују концепцију многих Американаца о узроцима расизма и сегрегације.”[62] Употреба наративног гласа средње класе је књижевно средство које омогућава интимност са читаоцем, без обзира на његову класу или културно порекло, и негује осећај носталгије. Делећи перспективу Скаут и Џема, читаоцу је дозвољено да се укључи у односе са конзервативном предратном госпођом Дубоз; нижекласним Јуеловима и Канингамовима који су једнако сиромашни, али се понашају на потпуно различите начине; богатим али изопштеним господином Долфусом Рејмондом; и Калпурнијом и другим члановима црначке заједнице. Деца интернализују Атикусову опомену да не суде некоме док не ходају у његовој кожи, стичући веће разумевање људских мотива и понашања.[62]

Храброст и саосећање

[уреди | уреди извор]

Роман је запажен због свог дирљивог истраживања различитих облика храбрости.[70][71] Скаутина импулсивна склоност да се потуче са ученицима који вређају Атикуса одражава њен покушај да се заузме за њега и да га одбрани. Међутим, Атикус је морални центар романа, и он учи Џема једној од најзначајнијих лекција о храбрости.[72] У изјави која истовремено предсказује Атикусову мотивацију за одбрану Тома Робинсона и описује госпођу Дубоз, која је одлучна да се ослободи зависности од морфијума, Атикус каже Џему да је храброст „када си поражен пре него што и почнеш, али ипак почнеш и изгураш до краја без обзира на све”.[73] Чарлс Џ. Шилдс, који је написао прву целовиту биографију Харпер Ли, нуди разлог за трајну популарност и утицај романа тиме што „његове лекције о људском достојанству и поштовању других остају фундаменталне и универзалне”.[74] Атикусова лекција Скаут да „никада стварно не разумеш особу док не сагледаш ствари из њене перспективе — док не уђеш у њену кожу и ходаш у њој” представља пример његовог саосећања.[71][75] Скаут размишља о овом коментару док слуша сведочење Мејеле Јуел. Када Мејела са збуњеношћу реагује на Атикусово питање да ли има пријатеље, Скаут закључује да она мора бити усамљенија од Буа Редлија. Након што је отпратила Буа кући пошто им је спасио животе, Скаут стоји на трему Редлијевих и сагледава догађаје из претходне три године из Буове перспективе. Један писац примећује: „…иако се роман бави трагедијом и неправдом, болом у срцу и губитком, он са собом носи и снажан осећај храбрости, саосећања и свести о историји како бисмо били боља људска бића.”[71]

Родне улоге

[уреди | уреди извор]

Баш као што Ли истражује Џемов развој у суочавању са расистичким и неправедним друштвом, Скаут схвата шта значи бити жена, а неколико женских ликова утиче на њен развој. Скаутина примарна идентификација са оцем и старијим братом омогућава јој да опише разноликост и дубину женских ликова у роману и као једна од њих и као аутсајдер.[48] Скаутини примарни женски модели су Калпурнија и њена комшиница госпођица Моди, које су обе јаке воље, независне и заштитнички настројене. Мејела Јуел такође има утицаја; Скаут је посматра како уништава невиног човека да би сакрила своју жудњу за њим. Женски ликови који највише коментаришу Скаутин недостатак воље да се придржава женственије улоге су уједно и они који промовишу највише расистичка и класна гледишта.[69] На пример, госпођа Дубоз грди Скаут што не носи хаљину и камизол, и указује јој да тиме руши породично име, поред тога што вређа Атикусове намере да брани Тома Робинсона. Балансирајући мушке утицаје Атикуса и Џема са женским утицајима Калпурније и госпођице Моди, један научник пише: „Ли постепено показује да Скаут постаје феминисткиња на Југу, јер уз помоћ нарације у првом лицу, она указује да Скаут/Џин Луиз још увек одржава амбивалентност према томе да буде јужњачка дама коју је поседовала као дете.”[69]

Одсутне мајке и очеви насилници су још једна тема у роману. Мајка Скаут и Џема умрла је пре него што је Скаут могла да је се сећа, Мејелина мајка је мртва, а госпођа Редли ћути о Буовом затварању у кући. Осим Атикуса, очеви који су описани су насилници.[76] Наговештено је да је Боб Јуел злостављао своју ћерку,[77] а господин Редли затвара свог сина у кућу до те мере да Буа памте само као фантома. Боб Јуел и господин Редли представљају облик мушкости који Атикус не представља, а роман сугерише да такви мушкарци, као и традиционално женствене лицемерике у Мисионарском друштву, могу да одведу друштво на странпутицу. Атикус се издваја као јединствен модел мушкости; како објашњава један научник: „Задатак правих мушкараца који оличењују традиционалне мушке квалитете херојског индивидуализма, храбрости и несмањеног знања о социјалној правди и моралу, јесте да поставе друштво на прави пут.”[76]

Закони, писани и неписани

[уреди | уреди извор]

Алузије на правна питања у роману Убити птицу ругалицу, посебно у сценама ван суднице, привукле су пажњу правних стручњака. Клаудија Дерст Џонсон пише да су „већи обим критичких читања прикупила два правна стручњака у правним часописима него сви књижевни стручњаци у књижевним часописима”.[78] Уводни цитат есејисте из 19. века Чарлса Лема гласи: „Адвокати су, претпостављам, некада били деца.” Џонсонова примећује да се чак и у дечјем свету Скаут и Џема компромиси и уговори склапају међусобним пљувањем у длан, а Атикус и његова деца расправљају о законима: да ли је у реду да Боб Јуел лови и поставља замке ван сезоне? Многе друштвене кодексе крше људи у симболичним судницама: друштво је прогнало господина Долфуса Рејмонда јер је узео црнкињу за невенчану супругу и имао децу мешовите расе; Мејелу Јуел претуче њен отац за казну што је пољубила Тома Робинсона; тиме што је претворен у не-особу, Бу Редли добија казну далеко већу него што би му је иједан суд могао изрећи.[61] Скаут у више наврата крши кодексе и законе и реагује на казну због њих. На пример, она одбија да носи одећу са карнерима, рекавши да су због „фанатичних” покушаја тетке Александре да је стави у њих осећала као да се „рози памучни затвор затвара око [ње]”.[79] Џонсонова наводи: „Роман је студија о томе како Џем и Скаут почињу да перципирају сложеност друштвених кодекса и како конфигурација односа коју диктирају или покрећу ти кодекси изневерава или негује становнике (њихових) малих светова.”[61]

Губитак невиности

[уреди | уреди извор]
Фотографија у боји северне птице ругалице
Ли је користила птицу ругалицу да би симболизовала невиност у роману.

Птице певачице и с њима повезана симболика појављују се кроз цео роман. Њихово породично презиме Финч (срп. зеба) такође је девојачко презиме мајке Харпер Ли. Насловна птица ругалица је кључни мотив ове теме, који се први пут појављује када Атикус, након што је деци поклонио ваздушне пушке за Божић, дозвољава њиховом ујаку Џеку да их научи да пуцају. Атикус их упозорава да, иако могу да „упуцају све плаве шојке које желе”, морају запамтити да је „грех убити птицу ругалицу”.[80] Збуњена, Скаут прилази њиховима комшиници госпођици Моди, која јој објашњава да птице ругалице никада не наносе штету другим живим бићима. Она истиче да птице ругалице једноставно пружају задовољство својим песмама, говорећи: „Оне не раде ништа друго осим што нам из певају из свег срца.”[80] Писац Едвин Бруел сажео је ову симболику када је 1964. године написао: „'Убити птицу ругалицу' значи убити оно што је невино и безопасно — попут Тома Робинсона.”[59] Научници су приметили да се Ли често враћа теми птице ругалице када покушава да истакне моралну поенту.[34][81][82]

Том Робинсон је главни пример, међу неколико њих у роману, недужних који су непажљиво или намерно уништени. Међутим, научник Кристофер Метрес повезује птицу ругалицу са Буом Редлијем: „Уместо да жели да искористи Буа за своју забаву (као што чини на почетку романа када изводи готичке представе о његовој историји), Скаут почиње да га посматра као 'птицу ругалицу' — то јест, као некога са унутрашњом добротом која се мора неговати.”[83] Последње странице књиге илуструју ово док Скаут препричава поуку приче коју јој је Атикус читао, и, у алузијама и на Буа Редлија и на Тома Робинсона,[31] наводи о лику који је био несхваћен: „када су га коначно видели, зашто, он није урадио ниједну од тих ствари… Атикусе, био је стварно фин,” на шта он одговара: „Већина људи јесте, Скаут, када их коначно видиш.”[84]

Роман толико често излаже губитак невиности да рецензент Р. А. Дејв тврди да, пошто сваки лик мора да се суочи са поразом или га чак претрпи, књига поприма елементе класичне трагедије.[34] Истражујући како се сваки лик носи са својим личним поразом, Ли гради оквир за процену да ли су ликови хероји или будале. Она води читаоца у таквим проценама, смењујући нескривено обожавање и заједљиву иронију. Скаутино искуство са Мисионарским друштвом је иронична јукстапозиција жена које јој се ругају, оговарају и „одражавају самозадовољан, колонијалистички став према другим расама” док истовремено пружају „привид отменитости, побожности и морала”.[69] Насупрот томе, када Атикус изгуби Томов случај, он последњи напушта судницу, осим своје деце и црних гледалаца на балкону за обојене, који у тишини устају док он пролази испод њих, како би одали почаст његовим напорима.[85]

Рецепција

[уреди | уреди извор]

Упркос упозорењима њених уредника да се књига можда неће добро продавати, она је убрзо постала сензација, доносећи признање ауторки у књижевним круговима, у њеном родном граду Монровилу и широм Алабаме.[86] Књига је доживела бројна накнадна штампања и постала широко доступна кроз укључивање у Клуб књиге месеца и издања која је објавио часопис Reader's Digest Condensed Books.[87]

Почетне реакције на роман биле су различите. Часопис The New Yorker прогласио је Ли „вештим, непретенциозним и потпуно генијалним писцем”,[88] а рецензент часописа The Atlantic Monthly оценио је књигу као „пријатно, незахтевно штиво”, али је сматрао да је приповедачки глас — „шестогодишња девојчица са стилом прозе добро образоване одрасле особе” — неуверљив.[37] Рецензија књиге у часопису Time из 1960. наводи да она „учи читаоца запањујућем броју корисних истина о малим девојчицама и о јужњачком животу” и назива Скаут Финч „најпривлачнијим дететом откако је Френки Карсон Макалерс остављена на венчању”.[33] Chicago Sunday Tribune приметио је уравнотежен приступ нарацији догађаја у роману, пишући: „Ово ни на који начин није социолошки роман. Он не наглашава ниједан циљ… Убити птицу ругалицу је роман снажног савременог националног значаја.”[89]

Нису сви рецензенти били ентузијастични. Неки су жалили због коришћења сиромашних белих Јужњака и једнодимензионалних црних жртава,[90] а Гранвил Хикс је књигу етикетирао као „мелодраматичну и извештачену”.[39] Када је књига први пут објављена, јужњачка списатељица Фланери О'Конор је прокоментарисала: „Мислим да је за дечју књигу сасвим у реду. Занимљиво је да сви људи који је купују не знају да читају дечју књигу. Неко би требало да каже шта је то.”[53] Чини се да се Карсон Макалерс сложила са рецензијом часописа Time, написавши свом рођаку: „Па, драги, једна ствар коју знамо је да је она ловила на мом књижевном резервату.”[91]

Годину дана након објављивања, Убити птицу ругалицу је преведен на десет језика. У годинама које су уследиле, књига је продата у преко 30 милиона примерака и преведена на више од 40 језика.[92] Роман никада није престао да се штампа у тврдом или меком повезу, и постао је део стандардног наставног програма књижевности. Истраживање из 2008. године о књигама које читају ученици од 9. до 12. разреда у САД-у показује да је ово најчитанија књига у овим разредима.[93] Истраживање Клуба књиге месеца и Центра за књигу Конгресне библиотеке из 1991. године открило је да је Убити птицу ругалицу на четвртом месту листе књига које се „најчешће наводе као оне које су направиле разлику”.[94][напомена 1] Неки је сматрају „Великим америчким романом”.[95]

Педесета годишњица изласка романа дочекана је прославама и рефлексијама о његовом утицају.[96] Ерик Зорн из листа Chicago Tribune хвали ауторкину „богату употребу језика”, али пише да је централна лекција да „храброст није увек упадљива, није увек довољна, али је увек у моди”.[97] Џејн Саливан у Sydney Morning Herald се слаже, наводећи да књига „и даље изазива свеже и ужаснуто огорчење” док испитује моралност, тему која је недавно постала немодерна.[98] Чимаманда Нгози Адичи пишући у часопису The Guardian наводи да Ли, што је ретко међу америчким писцима, пише „изразито прогресивним мастилом, у којем нема ничег неизбежног у вези са расизмом и чији је сам темељ подложан преиспитивању”, упоређујући је са Вилијамом Фокнером, који је писао о расизму као неизбежности.[99] Књижевна критичарка Роузмери Горинг у шкотском листу The Herald примећује везе између Ли и Џејн Остин, наводећи да се елоквентно расправља о централној теми књиге, да се „за сопствена морална убеђења вреди борити, чак и уз ризик да будете оцрњени”.[100]

Спортски писац Ален Бара из Алабаме оштро је критиковао Харпер Ли и роман у листу The Wall Street Journal, називајући Атикуса „спремиштем паланачких епиграма” и тврдећи да роман представља „зашећерени мит” историје Алабаме. Бара пише: „Време је да престанемо да се претварамо да је Убити птицу ругалицу нека врста ванвременског класика који се сврстава уз велика дела америчке књижевности. Његов бескрвни либерални хуманизам је нажалост застарео”.[101] Томас Малон у часопису The New Yorker критикује Атикусово уштогљено и праведно држање, и назива Скаут „врстом високо конструисане лутке” чији су говор и поступци невероватни. Иако признаје да роман функционише, Малон напада ауторкин „дивље нестабилан” наративни глас јер развија причу о задовољном комшилуку све док не почне да дели моралне поуке у судској драми, након чега следи његово запажање да „књига почиње да негује сопствену доброту” до тренутка када се случај заврши.[102][напомена 2] Бранећи књигу, Акин Аџаји пише да је правда „често компликована, али увек мора бити заснована на појму једнакости и правичности за све.” Аџаји наводи да књига тера читаоце да преиспитају питања о раси, класи и друштву, али да није написана да би их решила.[103] Многи писци упоређују своју перцепцију књиге као одраслих са оном када су је први пут прочитали као деца. Мери Макдона Мерфи интервјуисала је познате личности међу којима су Опра Винфри, Розен Кеш, Том Брокау и Харперина сестра Алис Ли, који су прочитали роман и сакупили своје утиске о њему као деце и одраслих у књигу под насловом Scout, Atticus, and Boo.[104]

Лист The New York Times прогласио је Убити птицу ругалицу за најбољу књигу у последњих 125 година 28. децембра 2021. године.[105]

Атикус Финч и адвокатска професија

[уреди | уреди извор]

Обећао сам себи да ћу, када порастем и постанем мушкарац, покушати да радим ствари једнако добре и племените као што је Атикус урадио за Тома Робинсона.

— Скот Туро[106]

Један од најзначајнијих утицаја који је Убити птицу ругалицу имао јесте Атикусов модел интегритета за адвокатску професију. Како објашњава научница Алис Петри: „Атикус је постао нешто попут народног хероја у правним круговима и третира се готово као да је стварна особа.”[107] Морис Дис из Јужњачког правног центра за сиромашне наводи Атикуса Финча као разлог зашто је постао адвокат, а Ричард Мач, савезни судија који је председавао на суђењу Тимотију Маквеју, убраја Атикуса у велике правосудне утицаје.[108] Један професор права на Универзитету Нотер Дејм изјавио је да је најутицајнији уџбеник из којег је предавао био Убити птицу ругалицу, а један чланак у часопису Michigan Law Review тврди: „Ниједан адвокат из стварног живота није учинио више за слику о себи или јавну перцепцију правне професије”, пре него што доведе у питање да ли је „Атикус Финч узор части или посебно префињен плаћеник”.[109]

Године 1992. један уводник у Алабами позвао је на смрт Атикуса, рекавши да, колико год Атикус био либералан, ипак је радио унутар система институционализованог расизма и сексизма и не би га требало поштовати. Уводник је изазвао буру реакција адвоката који су ушли у професију због њега и поштовали га као хероја.[110] Критичари Атикуса тврде да је морално двосмислен и да не користи своје правничке вештине да изазове расистички статус кво у Мејкомбу.[53] Међутим, 1997. године, Адвокатска комора Алабаме подигла је споменик Атикусу у Монровилу, означавајући његово постојање као „прву комеморативну прекретницу у правосудној историји државе”.[111] Године 2008. сама Ли је добила почасно специјално чланство у Адвокатској комори Алабаме због стварања Атикуса који је „постао персонификација примерног адвоката у служењу правним потребама сиромашних”.[112]

Друштвени коментари и оспоравања

[уреди | уреди извор]

Књига Убити птицу ругалицу била је извор значајних контроверзи откако је постала предмет школског проучавања још 1963. године. Расне увреде, псовке и искрена дискусија о силовању у књизи довели су до тога да људи оспоравају њену прикладност у библиотекама и учионицама широм Сједињених Америчких Држава. Америчко библиотекарско удружење известило је да је Убити птицу ругалицу била на 21. месту од 100 најчешће оспораваних књига у периоду 2000–2009. године. Године 1966. један родитељ у Хановеру, у Вирџинији, протестовао је да је коришћење силовања као покретача радње неморално. Џонсонова наводи примере писама локалним новинама, која су се кретала од забављених до бесних; она писма која су изражавала највеће огорчење, међутим, жалила су се више на привлачност Мејеле Јуел према Тому Робинсону него на приказе силовања.[113] Сазнавши да администратори школе одржавају саслушања како би одлучили о прикладности књиге за учионицу, Харпер Ли је послала 10 долара листу The Richmond News Leader сугеришући да се употребе за упис „Школског одбора округа Хановер у било који први разред по њиховом избору”.[55] Национална образовна асоцијација је 1968. године ставила роман на друго место листе књига на које су приватне организације имале највише притужби — после књиге Мали црни Самбо.[114]

Са променом ставова о раси седамдесетих година, Убити птицу ругалицу суочила се са изазовима друге врсте: третман расизма у Мејкомбу није био довољно оштро осуђен. Ово је довело до различитих перцепција да роман има генерално позитиван утицај на расне односе код белих читалаца, али амбивалентнији пријем код црних читалаца. У једном високо профилисаном случају ван САД-а, школски окрузи у канадским провинцијама Њу Брансвик и Нова Шкотска покушали су да уклоне књигу из стандардних наставних програма током деведесетих година,[напомена 3] наводећи:

Терминологија у овом роману излаже ученике понижавајућим искуствима која им одузимају самопоштовање и поштовање њихових вршњака. Реч 'црнчуга' се користи 48 пута у роману... Верујемо да наставни програм енглеског језика у Новој Шкотској мора омогућити свим ученицима да се осећају угодно са идејама, осећањима и искуствима представљеним без страха од понижења... Убити птицу ругалицу је јасно књига која више не испуњава ове циљеве и стога се више не сме користити за наставу у учионици.[115]

Након притужби родитеља на расистички језик, роман је 2016. године уклоњен из учионица у Вирџинији[116][117] и у Билоксију 2017. године, где је описан као књига због које се људи осећају „нелагодно”.[118][119][120] У случају у Мисисипију, роман је уклоњен са листе обавезне лектире, али је накнадно стављен на располагање заинтересованим ученицима уз сагласност родитеља.[121] Такве одлуке су критиковане: Америчка унија за грађанске слободе истакла је важност бављења темама из романа на местима где расна неправда опстаје.[122] Године 2021. група наставника у Макилтију, у држави Вашингтон, предложила је скидање књиге са листе обавезне лектире за бруцоше и са листе књига одобрених од стране округа које се проучавају и анализирају у учионицама, тврдећи да се „центрира на белаштву”. Школски одбор је одобрио први предлог, али не и други.[123] Беки Литл са канала History и представници куће Марка Твена приметили су да вредност класика лежи у њиховој моћи да „доведе у питање начин на који размишљамо о стварима”[124] (Твенове Авантуре Хаклбери Фина привукле су сличну контроверзу).[125] Арне Данкан, који је служио као секретар за образовање под председником Бараком Обамом, приметио је да је уклањање књиге са листи за читање доказ да нација има „стварне проблеме”.[126]

Штавише, упркос тематском фокусу романа на расну неправду, његови црни ликови нису у потпуности испитани.[77] У својој употреби расних увреда, стереотипних приказа сујеверних црнаца и лика Калпурније, која је за неке критичаре модернизована верзија мотива „задовољног роба”, а за друге једноставно неистражена, сматра се да књига маргинализује црне ликове.[127][128] Један писац тврди да употреба Скаутине нарације служи као згодан механизам за читаоце да буду невини и дистанцирани од расног сукоба. Скаутин глас „функционише као 'не-ја' који омогућава осталима — црнима и белима, мушкарцима и женама — да пронађемо своју релативну позицију у друштву”.[77] Водич за наставнике о роману који је објавио The English Journal упозорава: „оно што се једној групи ученика чини дивним или моћним, другој се може чинити понижавајућим”.[129] Један канадски консултант за језичке уметности открио је да роман добро резонује код белих ученика, али да га црни ученици сматрају „деморалишућим”.[130] С обзиром на то да је расизам испричан из перспективе белаца са фокусом на храброст и морал белаца, неки су етикетирали роман као дело са „комплексом белог спаситеља”,[131] што је критика такође упућена филмској адаптацији.[132] Друга критика, коју је артикулисао Мајкл Линд, јесте да се роман препушта класном стереотипизирању и демонизацији сиромашног руралног „белог смећа”.[133]

Роман се наводи као фактор успеха покрета за грађанска права шездесетих година, јер је „стигао у правом тренутку да помогне Југу и нацији да се ухвате у коштац са расним тензијама (у) све снажнијем покрету за грађанска права”.[134] Његово објављивање је толико уско повезано са покретом за грађанска права да многе студије о књизи и биографије Харпер Ли укључују описе важних тренутака у покрету, упркос чињеници да она није имала никаквог директног учешћа ни у једном од њих.[135][136][137] Лидер покрета за грађанска права Ендру Јанг коментарише да је део ефикасности књиге у томе што „инспирише наду усред хаоса и конфузије” и користећи расне увреде приказује реалност времена у које је смештена. Јанг види роман као „чин људскости” у показивању могућности да се људи издигну изнад својих предрасуда.[138] Аутор Марк Чилдрес из Алабаме упоређује то са утицајем књиге Чича Томина колиба, књиге за коју се популарно сматра да је започела Амерички грађански рат. Чилдрес наводи да роман

даје белим Јужњацима начин да разумеју расизам са којим су одгајани и да пронађу други пут. А већина белаца на Југу су били добри људи. Већина белаца на Југу није бацала бомбе и изазивала пустош… Мислим да им је књига заиста помогла да схвате шта није у реду са системом на начин на који било какав број трактата никада не би могао, јер је то била популарна уметност, јер је испричана из угла детета.[139]

Дајана Маквортер, историчарка и добитница Пулицерове награде за књигу о кампањи у Бирмингему, тврди да Убити птицу ругалицу осуђује расизам уместо расиста, и наводи да свако дете на Југу има тренутке расне когнитивне дисонанце када се суочи са суровом реалношћу неједнакости. Овај осећај их наводи да преиспитају уверења са којима су одгајани, што је за многу децу управо оно што роман чини. Маквортерова пише о Ли: „за белу особу са Југа да напише овакву књигу крајем педесетих година заиста је необично — самим својим постојањем то је чин протеста.”[140][напомена 4] Аутор Џејмс Макбрајд назива Ли бриљантном, али се зауставља пре него што је назове храбром:

Мислим да називајући Харпер Ли храбром некако ослобађате себе сопственог расизма… Она је свакако поставила стандарде у смислу како о овим питањима треба разговарати, али на много начина осећам… да је морална летвица спуштена. И то је заиста узнемирујуће. Треба нам хиљаду Атикуса Финчева.

Макбрајд такође брани сентименталност књиге и начин на који Ли приступа причи са „искреношћу и интегритетом”.[141]

Признања

[уреди | уреди извор]
Фотографија у боји Харпер Ли која се смеши и разговара са председником Џорџом В. Бушем док остали добитници Медаље слободе који седе посматрају
Харпер Ли и председник Џорџ В. Буш на церемонији одржаној 5. новембра 2007, када јој је додељена Председничка медаља слободе за Убити птицу ругалицу

Током година непосредно након објављивања романа, Харпер Ли је уживала у пажњи коју јој је популарност донела, дајући интервјуе, посећујући школе и присуствујући догађајима у част књиге. Године 1961, када је Убити птицу ругалицу била у својој 41. недељи на листи бестселера, награђена је Пулицеровом наградом, што је запањило ауторку.[142] Такође је исте године освојила Награду за братство Националне конференције хришћана и Јевреја, и награду за књигу у меком повезу године од стране часописа Bestsellers 1962. године.[87][143] Почевши од 1964. године, Ли је почела да одбија интервјуе, жалећи се да су питања монотона, и постала забринута да се пажња коју добија граничи са врстом публицитета који траже славне личности.[144] Од тада је одбијала да разговара са новинарима о књизи. Такође је упорно одбијала да напише увод, написавши 1995. године: „Уводи спутавају задовољство, убијају радост ишчекивања, фрустрирају радозналост. Једина добра ствар код увода је та што у неким случајевима одлажу дозу која следи. Ругалица и даље говори оно што има да каже; успела је да преживи године без преамбуле.”[145]

Године 2001. Ли је примљена у Академију части Алабаме. Исте године, градоначелник Чикага Ричард М. Дејли покренуо је програм читања кроз градске библиотеке, и изабрао своју омиљену књигу, Убити птицу ругалицу, као први наслов програма „Један град, једна књига”. Ли је изјавила да „нема веће части коју би роман могао да добије”.[146] До 2004. године, роман је изабрало 25 заједница за варијације програма читања на нивоу града, више него било који други роман.[147] Дејвид Кипен из Националне задужбине за уметност, који је надгледао пројекат „The Big Read”, изјавио је: „људи се једноставно повезују с њим. Извлачи на површину ствари из њихових сопствених живота, њихове интеракције преко расних линија, сусрете са законом и детињство. То је једноставно овај главни кључ за толико различитих делова људских живота, и они га негују.”[148]

Године 2006. Ли је добила почасни докторат са Универзитета Нотер Дејм. Током церемоније, студенти и публика приредили су Ли овације, а цела генерација матураната подигла је копије књиге Убити птицу ругалицу како би јој одала почаст.[149][напомена 5] Ли је 5. новембра 2007. председник Џорџ В. Буш одликовао Председничком медаљом слободе. У свом говору, Буш је изјавио: „Један од разлога зашто је Убити птицу ругалицу успела јесте мудро и љубазно срце ауторке, које провирује кроз сваку страницу… Убити птицу ругалицу утицао је на карактер наше земље набоље. То је био поклон целом свету. Као модел доброг писања и хуманог сензибилитета, ова књига ће се читати и проучавати заувек.”[150]

Након што је остала на првом месту током читавог петомесечног периода гласања 2018. године, америчка јавност је преко емисије телевизије PBS The Great American Read изабрала Убити птицу ругалицу за Омиљену америчку књигу.[151]

Године 2003, након једногодишње анкете британске јавности, роман се нашао на 6. месту листе The Big Read коју је саставио BBC, као највише рангирана небританска књига на листи.[152] Дана 5. новембра 2019. године, BBC News је уврстио Убити птицу ругалицу на своју листу 100 најутицајнијих романа. Године 2020. роман је био на петом месту на листи најчешће изнајмљиваних књига свих времена Њујоршке јавне библиотеке.[153]

Иди постави стражара

[уреди | уреди извор]

Ранија радна верзија романа Убити птицу ругалицу, под насловом Иди постави стражара, контроверзно је објављена 14. јула 2015. године.[154][155][156] Ова верзија, која је завршена 1957. године, смештена је 20 година након временског периода приказаног у Убити птицу ругалицу, али није наставак наратива.[11][154] Ова ранија верзија приче прати одраслу Скаут Финч која путује из Њујорка да посети свог оца, Атикуса Финча, у Мејкомбу, где се суочава са нетолеранцијом у својој заједници. Веровало се да је рукопис Стражара изгубљен све док га Лина адвокатица Тонџа Картер није пронашла, али је ова тврдња била широко оспоравана.[154][155][156] Стражар садржи ране верзије многих ликова из Убити птицу ругалицу.[157] Према Лином агенту Ендруу Нурнбергу, Ругалица је првобитно била замишљена као прва књига трилогије: „Разговарали су о томе да прво објаве Ругалицу, потом Стражара на крају, и краћи повезујући роман између та два.”[158] Ова тврдња је међутим дискредитована[159] од стране стручњака за ретке књиге Џејмса С. Џафеа, који је прегледао странице на захтев Лине адвокатице и открио да су оне само још једна радна верзија романа Убити птицу ругалицу.[159] Нурнбергова изјава била је такође у супротности са описом Џонатана Малера о томе како је Стражар виђен само као прва верзија Ругалице.[11] Случајеви у којима се многи одломци преклапају између две књиге, понекад од речи до речи, такође побијају ову тврдњу.[160] Обе књиге су такође истражене уз помоћ форензичке лингвистике и њихова упоредна студија је потврдила да је Харпер Ли њихов једини аутор.[161]

У другим медијима

[уреди | уреди извор]

Филм из 1962.

[уреди | уреди извор]

Књига је екранизована у веома добро прихваћени истоимени филм из 1962. године, са Грегоријем Пеком у улози Атикуса Финча. Продуцент филма, Алан Џеј Пакула, сетио се како су га руководиоци студија Universal Pictures испитивали о потенцијалном сценарију: „Рекли су, 'Коју причу планираш да испричаш за филм?' Ја сам рекао, 'Јесте ли прочитали књигу?' Они су рекли, 'Да.' Ја сам рекао, 'То је та прича.'”[162] Филм је био хит на благајнама, брзо зарадивши више од 20 милиона долара од буџета од 2 милиона долара. Освојио је три Оскара: Оскар за најбољег глумца у главној улози за Грегорија Пека, Оскар за најбољу сценографију (црно-бели филм) и Оскар за најбољи адаптирани сценарио за Хортона Фута. Био је номинован за још пет Оскара, укључујући Оскар за најбољи филм, Оскар за најбољег редитеља и Оскар за најбољу глумицу у споредној улози за Мери Бадам, глумицу која је играла Скаут.[163] У то време, она је била најмлађа глумица номинована у тој категорији.[164]

Ли је била задовољна филмом: „У том филму човек и улога су се сусрели… Имала сам много, много понуда да се дело претвори у мјузикле, у телевизијске или позоришне представе, али сам их увек одбијала. Тај филм је био уметничко дело”.[165] Пек је упознао оца Харпер Ли, модел за Атикуса, пре снимања. Лин отац је умро пре него што је филм изашао. Ли је била толико импресионирана Пековим перформансом да му је поклонила џепни сат свог оца, који је имао код себе оне вечери када му је уручен Оскар за најбољег глумца.[166] Годинама касније, оклевао је да каже Ли да му је сат украден из пртљага на аеродрому Хитроу у Лондону. Када је Пек коначно рекао Ли, она му је одговорила: „Па, то је само сат”. Он је рекао: „Харпер — она дубоко осећа, али није сентиментална особа када су у питању ствари”.[167] Ли и Пек су остали пријатељи дуго након што је филм снимљен. Пеков унук је добио име „Харпер” у њену част.[168]

У мају 2005. године, Ли се, што је за њу било нетипично, појавила у Јавној библиотеци Лос Анђелеса на захтев Пекове удовице Вероник, која је о Ли рекла:

Она је попут националног блага. Она је неко ко је направио разлику… са овом књигом. Књига је и даље једнако снажна као што је увек била, а исто важи и за филм. Сва деца у Сједињеним Државама читају ову књигу и гледају филм у седмом и осмом разреду и пишу радове и есеје. Мој супруг је добијао хиљаде и хиљаде писама од наставника који би му их слали.[14]

Представе

[уреди | уреди извор]

Књигу је прво као позоришну представу адаптировао Кристофер Сергел. Ова адаптација је премијерно изведена 1990. године у Монровилу, граду који себе назива „Књижевном престоницом Алабаме”. Представа се изводи сваког маја на тргу испред окружног суда, а глумачку поставу чине становници града. Бели мушки чланови публике бирају се током паузе да буду чланови пороте. Током сцене суђења, продукција се сели у зграду суда округа Монро, а публика је расно сегрегирана.[169] Аутор Алберт Мари је о односу града према роману (и годишњој представи) рекао: „То постаје део градског ритуала, попут религиозне основе празника Марди Гра. Са целим градом окупљеним око стварне зграде суда, то је део централног, грађанског образовања — онога чему Монровил тежи да буде.”[170]

Сергелова представа је била на турнеји у Великој Британији почевши у позоришту у Лидсу 2006. године,[171] и поново 2011. почевши у Краљевском позоришту у Јорку,[172] у обе продукције Данкан Престон је играо Атикуса Финча. Представа је такође отворила сезону 2013. у позоришту Regent's Park Open Air у Лондону где се играла пред пуном салом, а Роберт Шон Леонард је глумио Атикуса Финча, што је било његово прво појављивање у Лондону после 22 године. Продукција се вратила на исто место како би затворила сезону 2014. године, пре турнеје по Великој Британији.[173][174]

Године 2018. нову адаптацију написао је Арон Соркин, а премијерно је изведена на Бродвеју.[175] Бродвејска продукција је била номинована за девет награда Тони, освојивши једну.[176]

Графички роман

[уреди | уреди извор]

У октобру 2018. године, Фред Фордам је адаптирао и илустровао причу као графички роман. Неки од дужих описних и коментаторских одломака су изостављени — „делови које деца ионако имају тенденцију да прескоче”, како каже Си Џеј Лајонс у својој рецензији графичког романа за New York Journal of Books[177]), која даље наводи да је „срце Линог измишљеног Мејкомба из 1933. верно рекреирано кроз уметност и дијалог”.[177]

Културни утицај

[уреди | уреди извор]

Журке су се одржавале широм Сједињених Америчких Држава поводом 50. годишњице објављивања књиге 2010. године.[178] У част 50. годишњице, познати аутори и славне личности, као и људи блиски ауторки књиге, Харпер Ли, поделили су своја искуства са књигом Убити птицу ругалицу у књизи Scout, Atticus, & Boo: A Celebration of Fifty Years of To Kill a Mockingbird. У књизи се налазе интервјуи са Мери Бадам, Томом Брокауом, Опром Винфри, Аном Квиндлен, Ричардом Русоом, као и сестром Харпер Ли, Алис Финч Ли.

Документарни филм из 2010. године Hey, Boo: Harper Lee & To Kill a Mockingbird фокусира се на позадину књиге и филма, као и на њихов утицај на читаоце и гледаоце.[179]

Према чланку у часопису National Geographic, роман је толико поштован у Монровилу да људи цитирају редове из њега као Свето писмо; међутим, сама Харпер Ли је одбијала да присуствује било каквим представама, јер „се гнуша свега што се користи славом књиге у комерцијалне сврхе”.[180] Да би нагласила ово осећање, Ли је захтевала да књига рецепата под називом Калпурнијин кувар не буде објављена и продавана у Музеју наслеђа округа Монро.[181] Дејвид Листер у листу The Independent наводи да је њено одбијање да разговара са новинарима њих још више навело да желе да је интервјуишу, те да њена тишина „чини да Боб Дилан изгледа као медијска дроља”.[182] Упркос њеном одвраћању, све већи број туриста је чинио Монровил својом дестинацијом, надајући се да ће видети Лин извор инспирације за књигу или саму Ли. Локални становници их називају „обожаваоцима Ругалице”, и иако Ли није била повучена од света, одбијала је публицитет и интервјуе са емпатичним „Дођавола, не!”[183]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Убити птицу ругалицу се појавио на бројним другим листама које описују његов утицај. Године 1999. читаоци часописа Library Journal прогласили су га за „Најбољи роман 20. века”. Налази се на петом месту листе Читалаца Модерне библиотеке 100 најбољих романа на енглеском језику од 1900. и на четвртом месту ривалског курса за издаваштво на Радклифу 100 најбољих избора одбора за романе и публицистику Архивирано 2007-09-20 на сајту Wayback Machine. Роман се нашао на првом месту листе коју су саставили библиотекари 2006. године одговарајући на питање, „Коју књигу би свака одрасла особа требало да прочита пре него што умре?”, а следили су је Библија и трилогија Господар прстенова. Британска јавност је у емисији Би-Би-Сија The Big Read гласала да се роман 2003. године рангира као 6. најбољи свих времена. BBC — The Big Read. Две хиљаде читалаца на сајту Play.com прогласило га је 2008. године за 'Највећи роман свих времена'. (Urmee Khan, 6. 6. 2008. To Kill a Mockingbird voted Greatest Novel Of All Time, The Daily Telegraph).
  2. ^ Малон је добио писма мржње због свог коментара, и одбио је да одговори на изазове о својим запажањима од стране професионалних писаца, рекавши да не жели да буде „твор на забави у башти”. (Murphy, p. 18.)
  3. ^ У августу 2009, Средња школа Свети Едмунд Кампион у Торонту уклонила је Убити птицу ругалицу из наставног програма 10. разреда због притужбе на језик у књизи. (Noor, Javed [12. 8. 2009]. „Complaint prompts school to kill Mockingbird”, The Star (Toronto). Приступљено 19. августа 2009.)
  4. ^ Маквортерова је ишла у школу са Мери Бадам, глумицом која је тумачила Скаут у филмској адаптацији. (Murphy, p. 141)
  5. ^ Ли је такође добила почасне дипломе са Колеџа Маунт Холиок (1962) и Универзитета у Алабами (1990). (Noble, p. 8.)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Harper Lee: The Impact of 'To Kill a Mockingbird'”. ABC News (на језику: енглески). Приступљено 4. 6. 2025. 
  2. ^ „The Pulitzer Prizes- Harper Lee”. www.pulitzer.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 7. 2022. г. Приступљено 4. 6. 2025. 
  3. ^ „Was 'To Kill a Mockingbird' based on real events - DailyHistory.org”. www.dailyhistory.org. Архивирано из оригинала 5. 9. 2025. г. Приступљено 4. 6. 2025. 
  4. ^ Crespino, J. (2000). „The Strange Career of Atticus Finch”. Southern Cultures. 6 (2): 9—30. S2CID 143563131. doi:10.1353/scu.2000.0030. 
  5. ^ „Mockingbird 'dropped from GCSE exam'”. BBC News (на језику: енглески). 25. 5. 2014. Приступљено 11. 7. 2020. „Steinbeck's six-chapter novella written in 1937 about displaced ranch workers during the Great Depression” 
  6. ^ Pauli, Michelle (2. 3. 2006). „Harper Lee tops librarians' must-read list”, Guardian Unlimited. Приступљено 13. фебруара 2008.
  7. ^ Zipp, Yvonne (7. 7. 2010). „Scout, Atticus & Boo”, The Christian Science Monitor. Приступљено 10. јула 2010.
  8. ^ Gale, Yvonne (17. 11. 2014). „Book Conversations: Harper Lee's struggle with fame”. The Fayetteville Observer. Приступљено 13. 10. 2024. 
  9. ^ Shields, pp. 79–99.
  10. ^ а б „Nelle Harper Lee”. Alabama Academy of Honor. Alabama Department of Archives and History. 2001. Архивирано из оригинала 30. 7. 2010. г. Приступљено 13. 11. 2007. 
  11. ^ а б в г д Mahler, Jonathan (12. 7. 2015). „The Invisible Hand Behind Harper Lee's 'To Kill a Mockingbird'”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 16. 7. 2025. 
  12. ^ Shields, p. 129.
  13. ^ Shields, p. 14.
  14. ^ а б Lacher, Irene (21. 5. 2005). „Harper Lee raises her low profile for a friend; The author of To Kill a Mockingbird shuns fanfare. But for the kin of Gregory Peck”, Los Angeles Times, p. E.1
  15. ^ Shields, p. 242.
  16. ^ Johnson, Casebook p. xii
  17. ^ „Harper Lee,” in American Decades. Gale Research, 1998.
  18. ^ Shields, pp. 120–121.
  19. ^ Shields, pp. 122–125.
  20. ^ Shields, pp. 40–41.
  21. ^ Krebs, Albin. „Truman Capote Is Dead at 59; Novelist of Style and Clarity”, The New York Times, August 26, 1984, p. 1.
  22. ^ „Truman Capote”. Encyclopedia of World Biography. Advameg, Inc.. 2003. Приступљено 29. 6. 2015. 
  23. ^ Fleming, Anne Taylor (9. 7. 1976). „The Private World of Truman Capote”, The New York Times Magazine. p. SM6.
  24. ^ Steinem, Gloria (November 1967). „Go Right Ahead and Ask Me Anything (And So She Did): An Interview with Truman Capote”, McCall's, p. 76.
  25. ^ Clasen, Sharon (29. 4. 2016). „Exclusive: Read Harper Lee's Profile of "In Cold Blood" Detective Al Dewey That Hasn't Been Seen in More Than 50 Years”. Smithsonian Magazine. Smithsonian Institution. Приступљено 22. 3. 2017. 
  26. ^ Hile, Kevin S. „Harper Lee” in Authors and Artists for Young Adults, Gale Research 13 (August 1994) ISBN 978-0-8103-8566-5
  27. ^ Bigg, Matthew (23. 7. 2007). "Novel Still Stirs Pride, Debate; 'Mockingbird' Draws Tourists to Town Coming to Grips With Its Past, The Washington Post, p. A3.
  28. ^ Johnson, Boundaries, pp. 7–11.
  29. ^ Noble, p. 13.
  30. ^ Shields, p. 118.
  31. ^ а б в г Chura, Patrick (1998). „Prolepsis and Anachronism: Emmett Till and the Historicity of To Kill a Mockingbird”, Southern Literary Journal 32 (2), p. 1.
  32. ^ Murphy, p. 97.
  33. ^ а б „TIME.com: About Life & Little Girls – Aug. 1, 1960 – Page 1”. www.time.com. Архивирано из оригинала 10. 11. 2006. г. Приступљено 16. 7. 2025. 
  34. ^ а б в Dave, R.A. (1974). „Harper Lee's Tragic Vision” Indian Studies in American Fiction MacMillan Company of India, Ltd. pp. 311–323. ISBN 978-0-333-90034-5
  35. ^ Graeme Dunphy, „Meena's Mockingbird: From Harper Lee to Meera Syal”, Neophilologus, 88 (2004) 637–660. PDF online
  36. ^ Ward, L. „To Kill a Mockingbird (book review).” Commonwealth: 9. 12. 1960.
  37. ^ а б Adams, Phoebe (август 1960). „To Kill a Mockingbird, by Harper Lee [review]”. The Atlantic Monthly. 206 (2): 98—99. Архивирано из оригинала 21. 7. 2015. г. Приступљено 4. 3. 2016. 
  38. ^ а б LeMay, Harding (10. 7. 1960). „Children Play; Adults Betray”, New York Herald Tribune.
  39. ^ а б Hicks, Granville (23. 7. 1970). „Three at the Outset”, Saturday Review, 30.
  40. ^ а б Petry, Alice Hall, ур. (2007). On Harper Lee: essays and reflections (1st изд.). Knoxville: University of Tennessee Press. ISBN 978-1-57233-578-3. 
  41. ^ Murphy, p. 105.
  42. ^ Lee, p. 46.
  43. ^ Lee, p. 19.
  44. ^ Boerman-Cornell, William (1999). „The Five Humors”Неопходна новчана претплата. The English Journal. 88 (4): 66—69. ISSN 0013-8274. JSTOR 822422. doi:10.2307/822422. 
  45. ^ Lee, p. 133.
  46. ^ Lee, p. 297.
  47. ^ Johnson, Boundaries, pp. 40–41.
  48. ^ а б в г д ђ Petry, Alice Hall; Going, William Thornbury (2007). On Harper Lee: essays and reflections. Knowville: the University of Tennessee press. ISBN 978-1-57233-578-3. 
  49. ^ Johnson, Boundaries pp. 39–45.
  50. ^ Murphy, pp. x, 96, 149.
  51. ^ Fine, Laura „Structuring the Narrator's Rebellion in To Kill a Mockingbird” in On Harper Lee: Essays and Reflections Alice Petry (ed.), University of Tennessee Press (2007). ISBN 978-1-57233-578-3
  52. ^ Lee, p. 246.
  53. ^ а б в Metress, Christopher (September 2003). „The Rise and Fall of Atticus Finch”, The Chattahoochee Review, 24 (1).
  54. ^ Noble, pp. vii–viii.
  55. ^ а б „Harper Lee Twits School Board In Virginia for Ban on Her Novel”, The New York Times (6. 1. 1966), p. 82
  56. ^ Johnson, Boundaries, p. 20.
  57. ^ Johnson, Boundaries pp. 20–24
  58. ^ а б Erisman, Fred (April 1973). „The Romantic Regionalism of Harper Lee”, The Alabama Review, 27 (2).
  59. ^ а б Bruell, Edwin (December 1964). „Keen Scalpel on Racial Ills”, The English Journal 51 (9) pp. 658–661.
  60. ^ Henderson, R. (15. 5. 1960). „To Kill a Mockingbird”, Library Journal.
  61. ^ а б в Johnson, Claudia (1991). „The Secret Courts of Men's Hearts”, Studies in American Fiction 19 (2).
  62. ^ а б в Hovet, Theodore and Grace-Ann (2001). „'Fine Fancy Gentlemen' and 'Yappy Folk': Contending Voices in To Kill a Mockingbird”, Southern Quarterly: A Journal of the Arts in the South, 40 pp. 67–78.
  63. ^ Siegel, Roslyn (1976). „The Black Man and the Macabre in American Literature”Неопходна новчана претплата. Black American Literature Forum. 10 (4): 133—136. ISSN 0148-6179. JSTOR 3041614. doi:10.2307/3041614. 
  64. ^ Lee, pp. 107–113.
  65. ^ а б Jones, Carolyn (1996). „Atticus Finch and the Mad Dog” Southern Quarterly: A Journal of the Arts in the South, 34 (4), pp. 53–63.
  66. ^ Murphy, p. 178.
  67. ^ Lee, p. 27.
  68. ^ Lee, p. 155.
  69. ^ а б в г Shackelford, Dean (1996). „The Female Voice in To Kill a Mockingbird: Narrative Strategies in Film and Novel”, Mississippi Quarterly: The Journal of Southern Cultures, 50 (1), pp. 101–113.
  70. ^ „Nelle Harper Lee.” Contemporary Authors Online, Gale, 2007.
  71. ^ а б в Jolley, Susan Arpajian (2002). „Integrating Poetry and "To Kill a Mockingbird<span style="padding-right:0.2em;">"”Неопходна новчана претплата. The English Journal. 92 (2): 34—40. ISSN 0013-8274. JSTOR 822224. doi:10.2307/822224. 
  72. ^ Mancini, p. 19.
  73. ^ Lee, p. 128.
  74. ^ Shields, p. 1.
  75. ^ Lee, p. 33.
  76. ^ а б Fine, Laura (1998). „Gender Conflicts and Their 'Dark' Projections in Coming of Age White Female Southern Novels”, Southern Quarterly: A Journal of the Arts in the South 36 (4), pp. 121–129
  77. ^ а б в Baecker, Diane (1998). „Telling It In Black and White: The Importance of the Africanist Presence in To Kill a Mockingbird”, Southern Quarterly: A Journal of the Arts in the South, 36 (3), pp. 124–32.
  78. ^ Johnson, Boundaries pp. 25–27.
  79. ^ Lee, p. 146.
  80. ^ а б Lee, p. 103.
  81. ^ Schuster, Edgar H. (1963). „Discovering Theme and Structure in the Novel”Неопходна новчана претплата. The English Journal. 52 (7): 506—511. ISSN 0013-8274. JSTOR 810774. doi:10.2307/810774. 
  82. ^ Johnson, Casebook p. 207.
  83. ^ Metress, Christopher. „Lee, Harper.” Contemporary Southern Writers. St. James Press, 1999.
  84. ^ Lee, pp. 322–323.
  85. ^ Lee, p. 241.
  86. ^ Shields, pp. 185–188.
  87. ^ а б Bain, Robert; Flora, Joseph M.; Rubin, Louis D., ур. (1979). Southern writers: a biographical dictionary. Southern literary studies. Baton Rouge: Louisiana State University Press. стр. 276—277. ISBN 978-0-8071-0354-8. 
  88. ^ „To Kill a Mockingbird”, The New Yorker (10. 9. 1960), p. 203.
  89. ^ Sullivan, Richard (17. 7. 1960). „To Kill a Mockingbird”, Chicago Sunday Times.
  90. ^ Johnson, Boundaries pp. 21, 24.
  91. ^ Kiernan, F., „Carson McCullers” (Book Review). Atlantic Monthly (1993) v. 287 no. 4 (April 2001) pp. 100–102.
  92. ^ Lee, Harper. „To Kill a Mockingbird – Harper Lee – Paperback”. HarperCollins US (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 9. 2017. г. Приступљено 16. 7. 2025. 
  93. ^ „What Kids Are Reading: The Book Reading Habits of Students in American Schools”, Renaissance Learning, Inc., 2008. Приступљено 11. јула 2008. Види такође "What Kids Are Reading: The Book Reading Habits of Students in American Schools Архивирано 2012-03-14 на сајту Wayback Machine, Renaissance Learning, Inc. 2010. Приступљено 1. маја 2011. где се Убити птицу ругалицу налази на 2. месту.
  94. ^ Fein, Esther B. (20. 11. 1991). „Book Notes”. The New York Times. 
  95. ^ Puente, Maria (8. 7. 2010). „'To Kill a Mockingbird': Endearing, enduring at 50 years”. USA Today.  „It is Lee's only book and one of the handful that could earn the title of Great American Novel.”
  96. ^ „To Kill a Mockingbird” Turns 50: Fans Descend on Alabama Town to Celebrate Scout, Atticus and Boo Radley CBS News (11. 7. 2010). Приступљено 12. јула 2010.
  97. ^ „'Mockingbird' still sings after 50 years – Printers Row”. featuresblogs.chicagotribune.com. Архивирано из оригинала 10. 7. 2018. г. Приступљено 16. 7. 2025. 
  98. ^ Sullivan, Jane (9. 7. 2010). „To celebrate a Mockingbird”. The Sydney Morning Herald (на језику: енглески). Приступљено 16. 7. 2025. 
  99. ^ Adichie, Chimamanda Ngozi (9. 7. 2010). „Rereading: To Kill a Mockingbird by Harper Lee”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 16. 7. 2025. 
  100. ^ „America's favourite novel still vital after 50 years”. www.heraldscotland.com. Архивирано из оригинала 17. 7. 2010. г. Приступљено 16. 7. 2025. 
  101. ^ Barra, Allen (23. 6. 2010). By Allen Barra”. Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 16. 7. 2025. 
  102. ^ Mallon, Thomas (29. 5. 2006). „Big Bird: A biography of the novelist Harper Lee”, The New Yorker, 82 (15), p. 79.
  103. ^ Ajayi, Akin (9. 7. 2010). „To Kill a Mockingbird: the case for the defence”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 16. 7. 2025. 
  104. ^ „Scout, Atticus, and Boo: A Celebration of Fifty Years of To Kill a Mockingbird”. HarperCollins Publishers. 2010. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 3. 3. 2016. 
  105. ^ „What's the Best Book of the Past 125 Years? We Asked Readers to Decide”. The New York Times. 29. 12. 2021. 
  106. ^ Murphy, pp. 196–197.
  107. ^ Petry, p. xxiii.
  108. ^ Petry, p. xxiv.
  109. ^ Lubet, Steven (1999). Lee, Harper, ур. „Reconstructing Atticus Finch”Неопходна новчана претплата. Michigan Law Review. 97 (6): 1339—1362. ISSN 0026-2234. JSTOR 1290205. doi:10.2307/1290205. 
  110. ^ Petry, pp. xxv–xxvii.
  111. ^ „'Mockingbird' Hero Honored in Monroeville”, The Birmingham News (Alabama) (3. 5. 1997), p. 7A.
  112. ^ „Harper Lee Can Take a Place at the Bar”, The Birmingham News (17. 3. 2008).
  113. ^ Johnson, Casebook pp. 208–213.
  114. ^ Mancini, p. 56.
  115. ^ Saney, Isaac (2003). "The Case Against To Kill a Mockingbird" Race & Class 45 (1), pp. 99–110. doi:10.1177/0306396803045001005
  116. ^ Kean, Danuta (6. 12. 2016). „To Kill a Mockingbird removed from Virginia schools for racist language”. The Guardian. Приступљено 29. 10. 2017. 
  117. ^ Balingit, Moriah (3. 12. 2016). „School district weighs ban of Mockingbird, Huckleberry Finn after complaint”. The Washington Post. Приступљено 29. 10. 2017. 
  118. ^ Zorthian, Julia (16. 10. 2017). „People Are Not Happy That This School District Banned Harper Lee's To Kill a Mockingbird”. Time. Приступљено 29. 10. 2017. 
  119. ^ Nelson, Karen (12. 10. 2017). „Why did Biloxi pull 'To Kill A Mockingbird' from the 8th grade lesson plan?”. Sun Herald. Приступљено 29. 10. 2017. 
  120. ^ Selk, Avi (17. 10. 2017). „The ironic, enduring legacy of banning 'To Kill a Mockingbird' for racist language”. The Washington Post. Приступљено 29. 10. 2017. 
  121. ^ Nelson, Karen (25. 10. 2017). „Biloxi to teach To Kill A Mockingbird in class again. Parents must sign permission slip.”. Sun Herald. Приступљено 29. 10. 2017. 
  122. ^ Summers, Zakiya (17. 10. 2017). „ACLU of MS Responds to Biloxi Officials' Ban of To Kill a Mockingbird” (Саопштење). American Civil Liberties Union. Приступљено 29. 10. 2017. 
  123. ^ Natanson, Hannah (3. 11. 2023). „Students hated 'To Kill a Mockingbird.' Their teachers tried to dump it.”. The Washington Post. Приступљено 17. 2. 2024. 
  124. ^ Little, Becky (16. 10. 2017). „Why 'To Kill a Mockingbird' Keeps Getting Banned”. History. Приступљено 29. 10. 2017. 
  125. ^ Pengelly, Martin (29. 10. 2017). „Mississippi students allowed to read To Kill a Mockingbird – with a parent's note”. The Guardian. Приступљено 29. 10. 2017. 
  126. ^ Duncan, Arne [arneduncan] (14. 10. 2017). „When school districts remove 'To Kill A Mockingbird' from the reading list, we know we have real problems. trib.al/2zObDXh” (твит). Приступљено 29. 10. 2017 — преко Twitter-а. 
  127. ^ Banfield, Beryle (1998). „Commitment to Change: The Council on Interracial Books for Children and the World of Children's Books”Неопходна новчана претплата. African American Review. 32 (1): 17—22. JSTOR 3042264. doi:10.2307/3042264. 
  128. ^ Murphy, pp. 133–134
  129. ^ „Teacher Study Guide: To Kill a Mockingbird: Then and Now”Неопходна новчана претплата. The English Journal. 86 (4): 1—16. 1997. ISSN 0013-8274. JSTOR 820996. doi:10.2307/820996. 
  130. ^ Martelle, Scott (28. 6. 2006). „A Different Read on 'Mockingbird'; Long a classroom starting point for lessons about intolerance, the Harper Lee classic is being reexamined by some who find its perspective limited”, The Los Angeles Times, p. 6.
  131. ^ „Q&A: Should Teachers Still Assign 'To Kill a Mockingbird'?”. University of Pittsburgh. Архивирано из оригинала 18. 9. 2020. г. Приступљено 7. 9. 2020. 
  132. ^ Ebert, Roger. „To Kill a Mockingbird”. Приступљено 7. 9. 2020. 
  133. ^ „White Trash Gothic”. thesmartset.com. 16. 2. 2015. Приступљено 19. 5. 2015. 
  134. ^ Flora, Joseph „Harper Lee” in Southern Writers: A New Biographical Dictionary Louisiana State University Press (2006).
  135. ^ Johnson, Boundaries pp. xi–xiv
  136. ^ Bloom, Harold „Modern Critical Interpretations: To Kill a Mockingbird” Chelsea House Publishers (1999)
  137. ^ Shields, pp. 219–220, 223, 233–235
  138. ^ Murphy, pp. 206–209.
  139. ^ Murphy, p. 30.
  140. ^ Murphy, pp. 141–146.
  141. ^ Murphy, pp. 132–139.
  142. ^ Shields, pp. 199–200.
  143. ^ Mancini, p. 15.
  144. ^ Murphy, p. 128.
  145. ^ Tabor, May (23. 8. 1998). „A 'new foreword' that isn't”, The New York Times, p. C11.
  146. ^ „Chicago Launches City-wide Book Group”, Library Journal (13. 8. 2001).
  147. ^ „To Read a Mockingbird” Library Journal (1. 9. 2004) 129 (14), p. 13.
  148. ^ Murphy, p. 106.
  149. ^ Commencement 2006 Notre Dame Magazine (July 2006). Приступљено 9. новембра 2007.
  150. ^ „President Bush Honors Medal of Freedom Recipients”. georgewbush-whitehouse.archives.gov. Приступљено 16. 7. 2025. 
  151. ^ The Great American Read”. PBS. Приступљено 24. 10. 2018. 
  152. ^ „The Big Read – Top 100 Books”. www.bbc.co.uk. Приступљено 16. 7. 2025. 
  153. ^ Carlson, Jen (13. 1. 2020). „These Are The NYPL's Top Check Outs OF ALL TIME”. Gothamist (на језику: енглески). Приступљено 16. 7. 2025. 
  154. ^ а б в „The Harper Lee 'Go Set a Watchman' Fraud”. The New York Times. 25. 7. 2015. 
  155. ^ а б Marja Mills (20. 7. 2015). „The Harper Lee I knew”. Washington Post. Приступљено 4. 9. 2015. 
  156. ^ а б Jennifer Maloney (17. 7. 2015). „What Would Gregory Peck Think of 'Go Set a Watchman'? His Son Weighs In”. Wall Street Journal. Приступљено 4. 9. 2015. 
  157. ^ Idato, Michael (4. 2. 2015). „Harper Lee to release second novel 50 years after To Kill a Mockingbird”. Sydney Morning Herald. Приступљено 4. 2. 2015. 
  158. ^ Alison Flood (5. 2. 2015). „Harper Lee's 'lost' novel was intended to complete a trilogy, says agent”. The Guardian. 
  159. ^ а б „Expert Says Manuscript Is Not Harper Lee's Third Novel”. The New York Times. 1. 9. 2015. 
  160. ^ Keith Collins (14. 7. 2015). „See how Harper Lee's 'Go Set a Watchman' became 'To Kill a Mockingbird'”. Quartz. Приступљено 4. 9. 2015. 
  161. ^ „Michał Choiński Talks about Stylometry”. LSU Press. Приступљено 2. 4. 2021. 
  162. ^ Nichols, Peter (27. 2. 1998). „Time Can't Kill 'Mockingbird' [Review]”, The New York Times, p. E.1
  163. ^ To Kill a Mockingbird (film) Архивирано 2012-03-04 на сајту Wayback Machine Академија филмских уметности и наука. Приступљено 29. марта 2008.
  164. ^ Chilton, Martin (4. 2. 2015). „Robert Duvall hails return of Harper Lee”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. London, England: Telegraph Media Group Limited. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г. Приступљено 13. 7. 2015. 
  165. ^ Perry, Carolyn; Weaks-Baxter, Mary, ур. (2002). The history of southern women's literature. Southern literary studies. Baton Rouge: Louisiana State University Press. ISBN 978-0-8071-2753-7. 
  166. ^ Bobbin, Jay (21. 12. 1997). „Gregory Peck is Atticus Finch in Harper Lee's To Kill a Mockingbird”, The Birmingham News (Alabama), p. 1.F
  167. ^ King, Susan (22. 12. 1997). „How the Finch Stole Christmas; Q & A With Gregory Peck”, Los Angeles Times, p. 1.
  168. ^ King, Susan (18. 10. 1999). „Q&A; Film Honors Peck, 'Perfectly Happy' in a Busy Retirement”, Los Angeles Times, p. 4.
  169. ^ Noble, pp. 4–5.
  170. ^ Hoffman, Roy (9. 8. 1998). „Long Lives the Mockingbird”, The New York Times Book Review, p. 31.
  171. ^ Walker, Lynne (30. 9. 2006). „To Kill A Mockingbird, West Yorkshire, Leeds Playhouse”Неопходна новчана претплата. The Independent. Архивирано из оригинала 21. 6. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2014. 
  172. ^ Brown, Jonathan (23. 2. 2011). „To Kill a Mockingbird, Theatre Royal, York”Неопходна новчана претплата. The Independent. Архивирано из оригинала 21. 6. 2022. г. Приступљено 17. 4. 2014. 
  173. ^ „To Kill A Mockingbird Returns”. openairtheatre.com. Open Air Theatre. Приступљено 6. 5. 2016. 
  174. ^ Lukowski, Andrzej (29. 6. 2015). „Robert Sean Leonard on To Kill A Mockingbird, House and turning down Tom Stoppard”. Timeout.com. Приступљено 20. 8. 2021. 
  175. ^ Alter, Alexandra (10. 2. 2022). „Harper Lee Estate Told to Pay $2.5 Million in Dispute Over 'Mockingbird' Plays”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2023. 
  176. ^ „To Kill a Mockingbird – Broadway Play – Original – Awards”. ibdb.com. The Broadway League. Приступљено 1. 9. 2023. 
  177. ^ а б C. J. Lyons. „To Kill a Mockingbird: A Graphic Novel”. New York Journal of Books. Архивирано из оригинала 11. 7. 2022. г. Приступљено 11. 7. 2022. 
  178. ^ Bosman, Julie. A Classic Turns 50, and Parties Are Planned. The New York Times. 24. 5. 2010.
  179. ^ Genzlinger, Neil, „Inside an Influential Novel,” The New York Times, May 12, 2011, Приступљено 4. јануара 2012.
  180. ^ Newman, Cathy (1. 2006.). To Catch a Mockingbird Архивирано 2006-11-17 на сајту Wayback Machine, National Geographic. Приступљено 11. новембра 2007.
  181. ^ Robinson, David (28. 4. 2006). „The one and only”. living.scotsman.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 5. 2008. г. Приступљено 11. 7. 2026. 
  182. ^ INM (9. 7. 2010). „David Lister: Those reclusive authors really know how to live – David Lister, Columnists – The Independent”. www.independent.co.uk (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 1. 2011. г. Приступљено 16. 7. 2025. 
  183. ^ Pressley, Sue (10. 6. 1996). „Quiet Author, Home Town Attract 'Groupies,' Press; To Live With 'Mockingbird'”, The Washington Post p. A3

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Johnson, Claudia (1994). To Kill a Mockingbird: Threatening Boundaries. Twayne Publishers. ISBN 0-8057-8068-8. 
  • Johnson, Claudia (1994). Understanding To Kill a Mockingbird: A Student Casebook to Issues, Sources, and Historic Documents. Greenwood Press. ISBN 0-313-29193-4. 
  • Lee, Harper (1960). To Kill a Mockingbird. HarperCollins. ISBN 0-06-093546-4. 
  • Mancini, Candice, ур. (2008). Racism in Harper Lee's To Kill a Mockingbird. The Gale Group. ISBN 0-7377-3904-5. 
  • Murphy, Mary M., ур. (2010). Scout, Atticus, and Boo: A Celebration of Fifty Years of To Kill a Mockingbird. HarperCollins Publishers. ISBN 978-0-06-192407-1. 
  • Noble, Don, ур. (2010). Critical Insights: To Kill a Mockingbird by Harper Lee. Salem Press. ISBN 978-1-58765-618-7. 
  • Petry, Alice (1994). „Introduction”. On Harper Lee: Essays and Reflections. University of Tennessee Press. ISBN 1-57233-578-5. 
  • Shields, Charles (2006). Mockingbird: A Portrait of Harper Lee. Henry Holt and Co.. ISBN 0-8050-7919-X. 
  • Santopietro, Tom (2018). Why To Kill a Mockingbird Matters: What Harper Lee's Book and the Iconic American Film Mean to Us Today. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-1-250-16375-2. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Убити_птицу_ругалицу&oldid=31752278”