Фани Политео
| фани политео | |
|---|---|
 Фани Политео | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1911. |
| Место рођења | Стари Град на Хвару,  Аустроугарска |
| Датум смрти | 25. децембар 1942. (30/31 год.) |
| Место смрти | Београд,  Србија |
| Професија | историчар уметности |
| Породица | |
| Супружник | Војислав Вучковић |
| Деловање | |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Фани Политео Вучковић (Стари Град, 1911 — Београд, 25. децембар 1942), историчарка уметности, борац за права жена и учесница Народноослободилачке борбе.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођена је 1911. године у Старом Граду, на острву Хвару. Њен отац др Политео је био начелник у министарству финансија Краљевине Југославије. Студирала је историју уметности у Београду и дипломирала је 1937. године.[1]
Током студија се укључила у револуционарни студентски покрет, а своју револуционарну делатност након завршетка студија је наставила у омладинској секцији Женског покрета. Била је чланица редакције листа „Жена данас”, где је сарађивала са Олгом Алкалај, Митром Митровић, Милицом Шуваковић и др. Активно је радила на просвећивању женске омладине.[1][2]
Њен супруг био је композитор Војислав Вучковић, који је од 1933. године био члан тада илегалне КП Југославије. У његовом стану, у Скадарској улици, држани су илегални партијски састанци, а 1938. године овде се Јосип Броз Тито састао са групом интелектуалаца, који су били симпатизери комуниста.[3]
Након окупације Београда, 1941. године Фани и њен супруг су се активно укључили у организовање Народноослободилачког покрета (НОП) у окупираном граду. Након напада Сила осовине на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, Гестапо и Специјална полиција су почели са организовањем хапшењем свих лица која су од раније била позната као комунисти или њихови симпатизери. Њен супруг је тада био принуђен да пређе у потпуну илегалност, јер је од раније београдској полицији био познат као комуниста и антифашиста. Пошто Фани у полицији није била регистрована као комуниста, она је наставила да легално станује у њиховој кући на Врачару, у улици Саве Текелије.[1][4]
Од јуна 1941. године, њен супруг Војислав Вучковић и сликар Јосип Бенковић су се скривали у тајном склоништу куће. Било је планова да Фани, Војислав и Бенковић напусте Београд и пређу на ослобођену територију, али је тај план омела полицијска провала у београдску партијску организацију, октобра 1941. године. Након тога Фани је на кратко прекинула везу са активистима НОП-а, а потом је уследила Прва непријатељска офанзива па је њихов прелазак био одложен. Током боравка у илегалности њен муж је наставио да се бави компоновањем, а неке његове композиције су преко илегаца биле пребачене на ослобођену територију где су извођене.[4]
Специјална полиција није имала податке о месту боравка Војислава Вучковића, али је интензивно трагала за Јосипом Бенковићем. Након једне полицијске провале у партијску организацију, крајем 1942. године, Специјална полиција је добила податак да се он налази у кући у којој је Фани живела легално са члановима своје породице. Полиција је укупно 12 пута вршила претресе ове куће, али никада није успела да открије илегално склониште.[4]
Дана 24. децембра 1942. године агенти Специјалне полиције су упали у кућу и извршили детаљни претрес тражећи илегално скровиште, али без успеха. Након тога су ухапсили Фани и одвели је у затвор Специјалне полиције у Ђушиној улици. Агенти су веровали да је Фани зна нешто о скривању Вучковића и Бенковића, али за то нису имали никакве доказе, па су одлучили да је мучењем наговоре да открије где се скривају. Одмах по доласку у полицију Фани је била страховито мучена, али ништа није признала.[4]
Ујутро 25. децембра 1942. године, Вучковић и Бенковић су изашли из илегалног склоништа и напустили кућу у потрази за другим илегалним смештајем. Приликом изласка из куће упали су у полицијску заседу. Војислав је том приликом био рањен и ухапшен, док је Бенковић успео да побегне, али је био ухапшен наредног дана. Рањени Вучковић је такође био доведен у затвор у Ђушиној, где је требало да буде суочен са супругом. Тешко претучена Фани и рањени Војислав су преминули у току 25. децембра непосредно пред пребацивање у притвореничко одељење Главне војне болнице.[4][1]
Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликована Орденом братства и јединства првог реда.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Жене Србије у НОБ 1975, стр. 173.
- ^ Жене Србије у НОБ 1975, стр. 70.
- ^ Приручник за читање града 2013, стр. 77.
- ^ а б в г д Приручник за читање града 2013, стр. 79.
- ^ „Службени лист ДФЈ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. стр. 974.
Литература[уреди | уреди извор]
- Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета. 1975.
- Приручник за читање Београда — Места страдања и антифашистичке борбе у Београду 1941—1945. Београд. 2013.
