Хуангхе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хуангхе (Huang He)
Hukou Waterfall.jpg
Yellow river - A. Holdrinet.jpg
Lanzhou-rio-amarillo-baita-shan-d02.jpg
Хуангхе у граду Ланџоу
Huanghemap.png
Ток Хуангхеа
Опште информације
Дужина 5.464 km
Басен 752.000 km2
Пр. проток 2.571 ​m3s
Водоток
Извор Бајах Хар Шан
В. извора 4.800 m
Ушће Жуто море
Географске карактеристике
Држава/е  Кина

Хуангхе (Хуангху, Хоангхо, кинески: Huáng Hé - О овој звучној датотеци слушај ) је река у северној Кини. Дугачка је 5.464 km [1]. Име преведено са кинеског значи „Жута река“. Река је добила ово име јер носи велике количине леса жуте боје, од чега и сама река постаје жута.

Хуангхе је трећа по дужини река у Азији, након река Јангцекјанг и Јенисеј, i шести најдужи речни систем на свету са процењеном дужином од 5.464 km (3.395 mi).[2] Река извире у Бајан Бар планинама у Ћингхај провинцији западне Кине. Она протиче кроз девет провинција, и улива се у Бохајско море у близини града Дунгјинг у провинцији Шандунг. Слив Жуте реке има има источно–западни опсег од око 1.900 km (1.180 mi) и северно–јужни од око 1.100 km (680 mi). Тотална дренажна област је око 752,546 km2 (290,560 sq mi).

Слив ове реке је садржао колевку кинеске цивилизације, и био је најпроспективнији регион у раној историји Кине. Међутим, због честих девастирајућих поплава и промена курса насталих услед континуалне елевације речног корита, понекад изнад нивоа околних пољопривредних поља, ова река је исто тако називана Кинеском тугом и Казном Хан народа.[3]

Име[уреди]

Рана Кинеска литература укључујући Ју Гонг или Поштовање Јуа која датира из периода зараћених држава (475 – 221 п. н. е.) назива Жуту реку једноставно (старокинески језик: *C.gˤaj,[4] модерни кинески (пинјин) ), ознаком која је попримила значење „река” у модерној употреби. Прва појава имена 黃河 (старокинески језик: *N-kʷˤaŋ C.gˤaj; средњи кинески језик: Huang Ha[4]) је у Књизи Хана написаној током времена источне Ханске династије. Придев „жута” описује вишегодишњу боју муљне воде у доњем току реке, која настаје од земљишта (леса) које реке носи низводно.

Једно од старијих Монголских имена је било „Црна река”,[5] пошто је ток реке прозрачан пре уласка у Лесовски плато. Садашње име реке међу становништвом Унутрашње Монголије Ȟatan Gol (Хатан гол, „Краљичина река”).[6] У самој Монголији, она се једностано назива Šar Mörön (Шар мөрөн, „Жута река”).[7]

Историја[уреди]

Динамика[уреди]

Жута река крчи свој пут рад сликара Ма Јуена (1160–1225), династија Сонг

Жута река је једна од неколико река које су есенцијалне за постојање Кине. У исто време, међутим, она је узроковала неколико смртоносних поплава, укључујући једину природну катастрофу у записаној историји која је усмртила више од милион људи. Најсмртоноснија поплава се догодила током врадавине династије Јуан 1332–33 године, при чему изгубило живот око 7 милиона људи. Томе следи поплава из 1887. године током владавине династије Ћинг, у којој је усмрћено између 900.000 и 2 милиона људи, и поплава из 1931. године у ери Републике Кине (која је део масивног броја поплава те године) у којима је изгубило живог 1–4 милиона људи.[8]

Узроци поплава су велике количине ситнозрног леса који река носи са Лесове висоравни, која се непрекидно депонује дуж дна њеног канала. Седиментација узрокује да се природне бране полако формирају. Ове подводне бране су биле непредвидљиве и генерално се нису могле детектовати. На крају, енормна количина воде би морала да пронађе нови пут до мора, што она чини путањом најмањег отпора. Кад дође до тога, вода би се распрострла широм равне Северне кинеске низије, понекад узимајући нови канале и плавећи пољопривредно земљиште, градове или вароши на свом путу. Традиционални кинески одговор изградње све виших и виших насипа дуж обала реке је понекад доприносио озбиљности поплава. Када би се поплавне воде пробиле кроз насипе, оне више нису могле да буду дрениране у корито реке, као што би се то догодило након нормалних поплава, пошто је речно корито понекад било више од околине. Ове промене су могле да узрокују да се ушће реке помери и за по 480 km (300 mi), те да река понекад досеже океан северно од Шандунг полуострва, а понекад јужно.[9]

Још један историјски узрок разорних поплава је био колапс узводних ледених брана у унутрашњој Монголији са пратећим изненадним ослобађањем огромних количина заробљене воде. Било је 11 таквих великих поплава у прошлом веку, свака од којих је узроковала огромне губитке живота и имовине. У данашње време се примењује бацање експлозива из авиона да би се разбиле ледене бране пре него што постану опасне.[10]

Пре времена модерних брана у Кини, Жута река је била ектремно склона плављењу. Током 2.540 година од 595. п. н. е. до 1946. године, сматра се да је Жута река плавила 1.593 пута, знатно мењајући свој курс 26 пута и девет пута у веома великој мери.[11] Те поплаве обухватају неке од најсмртоноснијих природних катастрофа икада забележених. Пре савремених средстава за управљања катастрофом, када би се десиле поплаве, део становништва би у почетку страдао од дављења, али би затим знатно већи број људи испаштао од настале глади и ширења болести.[12]

Древна времена[уреди]

Жута река како је приказана у секцији илустроване мапе династије Ћинг
Мапа Кине са приказаним путем Жуте реке (приказане плавом бојом у горњем делу мапе) из раног 19. века.

У кинеској митологији, гигант Куа Фу исушио је Жуту реку и Веј реку да би угасио своју горућу жеђ док је пратио Сунце.[13] Историјски документи из периода Пролећа и Јесени[14] и династије Ћин[15] указују да је Жута река у то време текла знатно северније од њеног садашњег курса. Ти документи приказују да након што је река прошла кроз Луојанг, она је текла дуж границе између провинција Шанси и Хенан, затим настављала дуж границе између Хебеја и Шандунга пре него што се испразнила у Бохајски залив у близини данашњег Тјенцина. Други излаз је у суштини пратио садашњи курс.[11]

Река је напустила те путање 602. године п. н. е.[14] и комплетно се померила јужно од Шандунг полуострва.[11] Саботажа насипа, канала и резервоара и намерно поплављање супарничких држава постала је стандардна војна тактика током периода зараћених држава.[16] Како је долина Жуте реке била главни улазни пут у област Гуанџунг и државу Ћин са Велике кинеске низије, династија Ћин је чврсто утврдила Хангу пролаз; бројне битке су се ту одвиле, а то је исто тако било важно уско грло у заштити Хан престоница Чангана и Луојанга. Велика поплава из 11. године се сматра главним разлогом пада краткотрајне династије Син, а још једна поплава из 70. године је вратила реку северно од Шандонга на оно што је есенцијално њен садашњи курс.[11]

Средњевековна времена[уреди]

Од почетка трећег века важност Хангу пролаза је умањена, са померањем главних утврђења и војних база узводно до Тунгуанског округа. Године 923, генерал Дуан Нинг династије каснији Љанг поново је провалио брану, плавећи 1.000 sq mi (2.600 km2) у неуспешном покушају да заштити престоницу свог краљевства. Слични предлог Сунг инжењера Ли Чуена који је желео од плављењем области доњег тока заштити централну висораван од Кидана је био одбијен 1020. године: Уговор из Шанјуана између две државе је изричито је забрањивао династији Сунг да успоставља нова корита или да мења речне токове.[17]

Кршења су се десила без обзира на то: једно код Хенглунга 1034. године чиме је подељен курс у три дела и више пута су поплављивани северни региони Деџоу и Боџоу.[17] Под династијом Сунг су пет година трајали радови у узалудном покушају да се обнови претходни курс реке. При томе је кориштено преко 35.000 запослених, 100.000 војника, и 220.000 тона дрвета и бамбуса годишње[17] пре него што је пројекат напуштен 1041. године. Након тога је успорена река пробила насип код Шангхуа, те је глвани ток отишао северно ка Тјенцину 1048. године[11] и до 1194. је било блокирано ушће реке Хуај.[18] Нагомилавање депозита муља било је такво да је чак и након што је Жута река касније померила свој курс, Хуај више није могао да протиче дуж свог историјског тока, већ уместо тога, његова вода се улива у језеро Хунгце и затим тече јужно према Јангцекјангу.

Поплава из 1344. вратила је Жуту реку јужно од Шандонга. Династија Јуан је била у опадању, и цар је присилио енормне тимове да граде нове насипе за реку. Лоши услови живота су помогли да дође до избијања побуна које су довеле до оснивања династије Минг.[9] Курс реке се поново променио 1391. кад је река поплавила од Кајфенга до Фенгјанга у Анхуеју. Она је била коначно стабилизована под управом евнуха Ли Синга током пројеката јавних радова након поплаве из 1494.[19] Река је плавила много пута у 16. веку, укључујући 1526, 1534, 1558, и 1587. Свака поплава је утицала на курс реке у доњем делу тока.[19]

Поплава из 1642. је била вештачка, узрокована покушајем Минг гувернера Кајфенга да користи реку да уништи сељачку побуну под Ли Џиченгом који је опседао град током шест месеци.[20] Он је наложио својим људима да провале насип у покушају да поплаве побуњенике, али је уместо тога уништио свој сопствени град: процељује се да су поплава, и глад и куга који су следили узроковали смрт око 300.000 становника од пређашње популације града од 378,000 особа.[21] Некада просперитетни град је био скоро напуштен све док није био обновљен под царом Канси из династије Ћинг.

Недавна времена[уреди]

Војници Националне револуционарне армије током велике поплаве Жуте реке 1938. године.

Између 1851. и 1855,[11][18][19] река се вратила на север током поплава које су узроковали Ниенски и Тајпиншки устанци. Процењује се да је поплава из 1887. узроковала смрт између 900.000 и 2 милиона људи,[22] и она је једна од најгорих катастрофа у историји (искључујући глад и епидемије). Жута река је мање више попримила свој садашњи курс током поплаве из 1897.[18][23]

Процењује се да је поплава из 1931. узроковала између 1.000.000 до 4.000.000 смртних случајева,[22] и једна је од најгорих природних катастрова у писаној историји (не рачунајући глад и епидемије).

Дана 9. јуна 1938, током Другог кинеско-јапанског рата, националистичке трупе под Чанг Кај Шеком пробиле су насипе који су држали реку у свом кориту у близини села Хуајуенкоу у Хенану, узрокујући оно што канадски историчар, Дијана Лари назива „ратом индукованом природном катастрофом”. Циљ операције је био да се заустави напредак јапанских трупа следећи стратегију „употребе воде као замене за војнике” (yishui daibing). Поплава из 1938. области величине 54.000 km2 (20.800 sq mi) узела је између 500.000 и 900.000 кинеских живота, заједно са непознатим бројем јапанских војника. Поплава је спречила јапанску армију да заузме Џенгџоу, на јужној обали Жуте реке, али их није зауставила у остваривању њиховог циља заузимања Вухана, који је био привремено седиште кинеске владе и који опкорачује Јангцекјанг.[24] .

Географија[уреди]

На реци и на њеној обали саграђене су бројне бране, вештачки резервоари воде и канали за наводњавање.[25] Извори реке Хуанг Х' налазе се у планини Бајах Хар. Хуангхе протиче кроз Тибетску и Лесну висораван као и кроз Кинеску низију. Улива се у Жуто море. Слив реке износи око 752.000 км². Највећа притока јој је река Вејхо. Хуангхе је друга по величини река у Кини, одмах после Јангцекјанга. Делта Жуте реке обухвата око 8.000 km² (3.090 mi²). Међутим, са смањењем количине муља која доспева до мора, било је извештено се да се сваке године од 1996. године река смањује услед ерозије.[26]

Хидроелектричне бране на реци[уреди]

Река има веома велики хидроенергетски потенцијал те су стога на њој саграћене бројне бране. Највеће су саграћене: у Кањону Лиујиа, код града Ланиоу, Санменском кањону (Санменска хидроелектрана која је почела да се гради 1957. године; производи преко 6 милијарди KWh струје годишње).[27]

Поплаве и промене тока[уреди]

Хуангхе је кроз историју често изазивала катастрофалне поплаве и мењала свој ток. У задњих 3000-4000 година Хуангхе је плавио 1593 пута. Кинески историчари забележили су да је река до сада 18 пута променила главни ток. Ово мењање тока и честе поплаве имали су значајну улогу у стварању Кинеске низије.[24]

Референце[уреди]

  1. ^ Постоји неколико података о дужини, али овај је најраспрострањенији. До овога је дошло јер река често мења свој ток.
  2. ^ Yellow River (Huang He) Delta, China, Asia. Geol.lsu.edu (2000-02-28). Приступљено 2013-02-04.
  3. ^ New York Times "A Troubled River Mirrors China's Path to Modernity". 19 November 2006 p. 4.
  4. 4,0 4,1 Baxter, Wm. H. & Sagart, Laurent. „Baxter–Sagart Old Chinese Reconstruction”. Архивирано из оригинала на датум 25. 04. 2012. Приступљено 04. 11. 2017.  (1.93 MB), p. 41. 2011. Приступљено 11 October 2011.
  5. ^ Parker, Edward H. China: Her History, Diplomacy, and Commerce, from the Earliest Times to the Present Day, p. 11. Dutton (New York), 1917.
  6. ^ Geonames.de. "geonames.de: Huang He".
  7. ^ Bawden, Charles (1997). Mongolian–English Dictionary. Kegan Paul, reprinted 2010 by Routledge. ISBN 9781136155888. 
  8. ^ White, Matthew (2012). The Great Big Book of Horrible Things. W. W. Norton. стр. 47. ISBN 9780393081923. 
  9. 9,0 9,1 Gascoigne, Bamber and Gascoigne, Christina (2003) The Dynasties of China, Perseus Books Group. ISBN 978-0-7867-1219-9.
  10. ^ The Ice Bombers Move Against Mongolia. strategypage.com (29 March 2011)
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 Tregear, T. R. (1965) A Geography of China, pp. 218–219.
  12. ^ „Flooding and communicable diseases fact sheet”. World Health Organization. стр. 2. Приступљено 27. 07. 2011. 
  13. ^ Summary of the story given in the definition of 夸父追日 现代汉语词典(第七版). A Dictionary of Current Chinese (Seventh Edition). 北京. Beijing: 商务印书馆. The Commercial Press. 01. 09. 2016. стр. 513, 755. ISBN 978-7-100-12450-8. 
  14. 14,0 14,1 Gernet, Jacques. Le monde chinois, p. 59. Map "4. Major states of the Chunqiu period (Spring and Autumn)". (на језику: француски)
    English version: Gernet, Jacques (1996), A History of Chinese Civilization (Second изд.), Cambridge, England: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-49781-7 
  15. ^ "Qin Dynasty Map".
  16. ^ Allaby, Michael & Garrat, Richard. Facts on File Dangerous Weather Series: Floods, p. 142. Infobase Pub. 2003. ISBN 978-0-8160-5282-0.. Приступљено 15 October 2011.
  17. 17,0 17,1 17,2 Elvin, Mark & Liu Cuirong (eds.) Studies in Environment and History: Sediments of Time: Environment and Society in Chinese History, pp. 554 ff. Cambridge Uni. Press. 1998. ISBN 978-0-521-56381-9.. Приступљено 15 Oct. 2011.
  18. 18,0 18,1 18,2 Grousset, Rene. The Rise and Splendour of the Chinese Empire, p. 303. University of California Press, 1959.
  19. 19,0 19,1 19,2 Tsai, Shih-Shan Henry. SUNY Series in Chinese Local Studies: The Eunuchs in the Ming Dynasty. SUNY Press. 1996. ISBN 978-0-7914-2687-6., 9780791426876. Приступљено 16 Oct 2012.
  20. ^ Lorge, Peter Allan. War, Politics and Society in Early Modern China, 900–1795, p. 147. Routledge. 2005. ISBN 978-0-415-31691-0.
  21. ^ Xu Xin. The Jews of Kaifeng, China: History, Culture, and Religion, p. 47. Ktav Publishing Inc. 2003. ISBN 978-0-88125-791-5.
  22. 22,0 22,1 International Rivers Report. "Before the Deluge Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 4, 2008) (на језику: енглески)". 2007.
  23. ^ Needham, Joseph. Science and Civilization in China. Vol. 1. Introductory Orientations, p. 68. Caves Books Ltd. (Taipei). 1986. ISBN 978-0-521-05799-8.
  24. 24,0 24,1 Lary, Diana. "The Waters Covered the Earth: China's War-Induced Natural Disaster". Op. cit. in Selden, Mark & So, Alvin Y., eds. War and State Terrorism: The United States, Japan, and the Asia-Pacific in the Long Twentieth Century, pp. 143–170. Rowman & Littlefield. 2004. ISBN 978-0-7425-2391-3.
  25. ^ China's Yellow River, Part 1. The New York Times (2007-05-30)
  26. ^ Yellow River Delta Shrinking 7.6 Square Kilometers Annually, China Daily 1 February 2005
  27. ^ Yellow River Upstream Important to West-East Power Transmission People's Daily, 14 December 2000

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]