Абас I Велики

Абас I преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Абас I (вишезначна одредница).

Абас I Велики
Абас I ВеликиZ
Лични подаци
Датум рођења	(1571-01-27)27. јануар 1571.
Место рођења	Херат, Персија
Датум смрти	19. јануар 1629.(1629-01-19) (57 год.)
Место смрти	Мазандаран, Персија
Религија	Шиитски Ислам
Породица
Потомство	Mohammad Baqer Mirza
Родитељи	Мухамед Ходабанде Хаир ал Ниса Бегум
Династија	Сафавидска династија
Сафавидски шах
Период	1. октобар 1588 — 19. јануар 1629.
Претходник	Мухамед Ходабанде
Наследник	Сафи

Абас I Велики (Абас I Персијски, Abbas I, персијски شاه عَباس بُزُرگ, арапски عباس الأول; Херат, 27. јануар 1571 — Мазандаран, 19. јануар 1629) је био сафавидски шах, односно сафавидски владар Персије. Владао је 40 година, и остао је упамћен као најбољи и највећи шах Сафавида, као и један од највећих персијских владара уопште. Шах Абас је био интелигентна, стрпљива, искалкулисана и предузимљива особа. Током његове владавине, Сафавидско царство је било највеће.

Он је најпознатији владар из династије Сафавида као и један од највећих муслиманских владара. Почетком октобра 1588. постао је владар Персије, збацивши свога оца Мухамеда са власти. Владао је Персијом до смрти 1629. године.

Пренео је престоницу Персијског царства из Казфина у Исфахан 1598. године. У ратовима је освоио Авганистан, Јерменију, као и неке делове Грузије и Турске.

Абас I је модернизовао Персију. Одмах по ступању на престо обуздао је туркменске вође који су до тада фактички владали државом. Извршио је административне реформе, осавременио армију и подстакао трговину. Године 1590, је завршио рат са Турском, привремено јој дајући део територије, да би могао да истера Узбеке из североисточних делова земље. До 1618. године је повратио земље које је уступио Турској. Абас је такође заузео део Ирака око Персијског залива.

Убрзо после преношења престонице у Исфахан на Абасовом двору се појавио Енглез Роберт Ширлеј (Robert Shirley), коме је шах поверио реорганизацију и реформу армије. Том осавремењеном армијом Абас је победио Турке 1603. године, присиливши их да претходно одузете територије међу којима и Багдад врати Персији. Године 1605, извојевао је победу у бици код Басре, и тиме проширио државу и на територије иза Еуфрата. Османски султан Ахмед I је 1611. године био приморан да врати Курдистан и Ширван.

Под Абадом је избио устанак Грузијаца 1615. године који је он угушио убивши око 60.000 Грузијаца, а око 100.000 је депортовао. Потом је победио Турско-татарску војску у Ираку и склопио по Персију повољан мир. Године 1622, је уз помоћ Енглеза окупирао острво Ормуз које је до тада било португалска колонија.

У кратком рату 1623. одузео је Могулима Кандахар, који је већ дуже од века био битна стратешка тачка и предмет сукоба.

Абас I Велики је био и дипломата. Слао је посланика у Шпанију, Италију и Енглеску склапајући савезе против Османлија. У својој држави је пропагирао верску толеранцију.

Наредио је да се убије његов најстарији син, а за наследника је прогласио свог унука Сафија.

За време његове владавине у земљи су изграђени многи путеви, мостови и монументалне грађевине, нарочито у главном граду Исфахану, где има више арихтектонских достигнућа, која су и данас главне туристичке атракције града. Такође су појачане трговачке и културне везе са Европом. За време Абаса великог цветала је трговина . Путеви земље су били обезбеђени, и постојао је велики број каравансараја, великих преноћишта за путнике и трговце. Многи су очувани и данас. Трговало је се текстилима, свилом, зачинима,а међу персијским обележјима из владавине Абаса Великог су персијски ћилима и теписи, са дивним склопом боја на себи и квалитетни, као и персијске минијатуре и радови, као и калиграфски у мањим количинама. Абас је из Кине дипломатски довезао 500 изврсних керамичара који су му направили одличне радове за трговину. Био је први персијски владар који је слао младе сликаре на школовање у Италију. Био је заинтересован за хришћанско учење, и његов двор је често био угоститељ разним европским уметницима, теолозима и амбасадорима. Његово владање је раздобље највећег успона државе Сафавида.

Кад је умро оставио је државу која се протезала од реке Тигар до иза Инда.

Литература

• Мала енциклопедија Просвета - Општа Енциклопедија (А-Љ). Издавачко предузеће „Просвета“, Београд 1959.
• Asat'iani, Nodar; Bendianachvili, Alexandre (1997). Histoire de la Géorgie [History of Georgia] (на језику: француски). Paris, France: L'Harmattan. ISBN 2-7384-6186-7. LCCN 98159624. 
• Axworthy, Michael (2007). Empire of the Mind: A History of Iran. London, UK: C. Hurst and Co. ISBN 978-1-8506-5871-9. LCCN 2008399438. 
• Babaie, Sussan; et al. (2004). Slaves of the Shah: New Elites of Safavid Iran. Library of Middle East History. London, UK: I. B. Tauris. ISBN 978-1-8606-4721-5. 
• Blow, David (2009). Shah Abbas: The Ruthless King Who Became an Iranian Legend. London, UK: I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-989-8. LCCN 2009464064. 
• Bomati, Yves; Nahavandi, Houchang (1998). Shah Abbas, Empereur de Perse: 1587–1629 [Shah Abbas, Emperor of Persia: 1587–1629] (на језику: француски). Paris, France: Perrin. ISBN 2-2620-1131-1. LCCN 99161812. 
• Bosworth, C. E. (1989). „Barda and Barda-Dāri v. Military Slavery in Islamic Iran”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. III: Ātaš – Beyhaqi. London, UK: Routledge & Kegan Paul. стр. 774—776. ISBN 0-7100-9090-0. LCCN 84673402. Архивирано из оригинала 17. 5. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2015. 
• Cole, Juan R. I. (мај 1987). „Rival Empires of Trade and Imami Shi'ism in Eastern Arabia, 1300–1800”. International Journal of Middle East Studies. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 19 (2): 177—203. ISSN 0020-7438. doi:10.1017/s0020743800031834. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dale, Stephen Frederic (2010). The Muslim Empires of the Ottomans, Safavids, and Mughals. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-69142-0. LCCN 2010278301. 
• Eraly, Abraham (2003) [2000]. The Mughal Throne: The Saga of India's Great Emperors. original title Emperors of the Peacock Throne. London, UK: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 1-8421-2723-3. LCCN 2005440260. 
• Haneda, Masahi (1990). „Čarkas: ii. Under the Safavids”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. IV: Bāyjū – Carpets. London, UK: Routledge & Kegan Paul. стр. 818—819. Архивирано из оригинала 17. 5. 2015. г. Приступљено 13. 9. 2014. 
• Hoiberg, Dale H., ур. (2010). „Abbas I (Persia)”. Encyclopædia Britannica. I: A-Ak – Bayes (15th изд.). Chicago, IL: Encyclopædia Britannica, Inc. ISBN 978-1-59339-837-8. LCCN 2008934270. 
• IBP (2013). Armenia Country Study Guide. 1: Strategic Information and Developments. International Business Publications. ISBN 978-1-4387-7382-7. 
• Jackson, Peter; Lockhart, Lawrence, ур. (1986). The Cambridge History of Iran. 6: The Timurid and Safavid Periods. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 0-5212-0094-6. LCCN 67012845. 
• Kacharava, Eka (2011). „Alaverdy Eparchy” (PDF). Friends of Academic Research in Georgia. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 5. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2015. 
• Khanbaghi, Aptin (2006). The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran. London, UK: I. B. Tauris. ISBN 1-8451-1056-0. LCCN 2006296797. 
• Kouymjian, Dickran (2004). „1: Armenia From the Fall of the Cilician Kingdom (1375) to the Forced Emigration under Shah Abbas (1604)”. Ур.: Hovannisian, Richard G. The Armenian People from Ancient to Modern Times. II: Foreign Dominion to Statehood: The Fifteenth Century to the Twentieth Century. New York, NY: St. Martin's Press. ISBN 1-4039-6422-X. LCCN 2004273378. 
• Kremer, William (25. 1. 2013). „Why Did Men Stop Wearing High Heels?”. BBC News Magazine. Архивирано из оригинала 17. 8. 2014. г. Приступљено 13. 9. 2014. 
• Lapidus, Ira Marvin (2012). A Global History of Pre-modern Islamic Societies. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-5217-3298-7. LCCN 2011043732. 
• Lockhart, Lawrence (1953). Arberry, Arthur John, ур. The Legacy of Persia. The Legacy Series. Oxford, UK: Clarendon Press. LCCN 53002314. 
• Madelung, W. (1988). „Baduspanids”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. III: Ātaš – Bayhaqī. London, UK: Routledge & Kegan Paul. стр. 385—391. ISBN 0-7100-9121-4. LCCN 84673402. Архивирано из оригинала 17. 11. 2014. г. Приступљено 13. 9. 2014. 
• Manz, Beatrice; Haneda, Masashi (1990). „Čarkas”. Encyclopædia Iranica. London, UK: Routledge & Kegan Paul. стр. 816—819. Архивирано из оригинала 17. 5. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2015. 
• Matthee, Rudi (2011). Persia in Crisis: Safavid Decline and the Fall of Isfahan. International Library of Iranian Studies. London, UK: I. B. Tauris. ISBN 978-1-8451-1745-0. 
• Matthee, Rudi (1999). „Farhād Khan Qaramānlū, Rokn-al-Saltana”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. IX: Ethé – Fish. London, UK: Routledge & Kegan Paul. ISBN 0-7100-9090-0. LCCN 84673402. Архивирано из оригинала 17. 5. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2015. 
• Matthee, Rudolph P. (1999a). The Politics of Trade in Safavid Iran: Silk for Silver, 1600–1730. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 0-5216-4131-4. LCCN 99012830. 
• Mikaberidze, Alexander (2015). Historical Dictionary of Georgia (2 изд.). Rowman & Littlefield. ISBN 978-1442241466. 
• Mitchell, Colin P., ур. (2011). New Perspectives on Safavid Iran: Empire and Society. Milton Park, UK: Routledge. ISBN 978-0-4157-7462-8. LCCN 2010032352. 
• Mitchell, Colin P. (2009). The Practice of Politics in Safavid Iran: Power, Religion and Rhetoric. Persian Studies. London, UK: I. B. Tauris. ISBN 978-0-8577-1588-3. LCCN 2010292168. 
• Mitchell, Colin P. (2009a). „Ṭahmāsp I”. Encyclopædia Iranica. ISSN 2330-4804. Архивирано из оригинала 17. 5. 2015. г. Приступљено 12. 5. 2015. 
• Monshi, Eskandar Beg (1978). Tārīk̲-e ʻālamārā-ye ʻAbbāsī [The History of Shah 'Abbas the Great]. Persian Heritage (на језику: арапски и енглески). Translated by Savory, Roger M. Boulder, CO: Westview Press. ISBN 0-8915-8296-7. LCCN 78020663. 
• Newman, Andrew J. (2006). Safavid Iran: Rebirth of a Persian Empire. Library of Middle East History. London, UK: I. B. Tauris. ISBN 1-86064-667-0. 
• Parizi, Mohammad-Ebrahim Bastani (2000). „Ganj-ʿAlī Khan”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. X: Fisheries – Gindaros. London, UK: Routledge & Kegan Paul. стр. 284—285. ISBN 0-7100-9090-0. LCCN 84673402. Архивирано из оригинала 17. 5. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2015. 
• Quinn, Sholeh (2015). Shah Abbas: The King who Refashioned Iran. Oneworld Publications. ISBN 9781780745688. 
• Roemer, H. R. (1986). „5: The Safavid Period”. Ур.: Jackson, Peter; Lockhart, Lawrence. The Cambridge History of Iran. 6: The Timurid and Safavid Periods. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 0-5212-0094-6. LCCN 67012845. 
• Saslow, James M. (1999). „Asia and Islam: Ancient Cultures, Modern Conflicts”. Pictures and Passions: A History of Homosexuality in the Visual Arts. New York, NY: Viking. ISBN 0-6708-5953-2. LCCN 99019960. 
• Savory, Roger M. (1983). „'Abbās (I)”. Ур.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica. I: Āb - Anāhid. London, UK: Routledge & Kegan Paul. стр. 71—75. ISBN 0-7100-9090-0. LCCN 84673402. Архивирано из оригинала 7. 5. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2015. 
• Savory, Roger M. (1980). Iran under the Safavids. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 0-521-22483-7. LCCN 78073817. 
• Shakespeare, William (1863). Clark, William George; Wright, William Aldis, ур. The Works of William Shakespeare. III. Cambridge, UK: Macmillan and Company. LCCN 20000243. Архивирано из оригинала 19. 11. 2015. г. Приступљено 24. 5. 2015. 
• Starkey, Paul (2010). „Tawfīq Yūsuf Awwād (1911–1989)”. Ур.: Allen, Roger. Essays in Arabic Literary Biography. 3: 1850–1950. Wiesbaden, Germany: Otto Harrassowitz. ISBN 978-3-447-06141-4. ISSN 0938-9024. LCCN 2010359879. 
• Streusand, Douglas E. (2011). Islamic Gunpowder Empires: Ottomans, Safavids, and Mughals. Boulder, CO: Westview Press. ISBN 978-0-8133-1359-7. LCCN 2010024984. Шаблон:Verification needed
• Sykes, Ella Constance (1910). Persia and its People. New York, NY: The Macmillan Company. LCCN 10001477. 
• Thorne, John O., ур. (1984). „Abbas I”. Chambers Biographical Dictionary. Edinburgh, UK: Chambers Harrap. ISBN 0-550-18022-2. LCCN 2010367095. 
• Wallbank, Thomas Walter (1992) [1942]. Civilization Past & Present (7th изд.). New York, NY: HarperCollins. ISBN 0-6733-8867-0. LCCN 91025406. 
• Wilson, Richard (март 2010). „When Golden Time Convents: Twelfth Night and Shakespeare's Eastern Promise”. Shakespeare. Routledge. 6 (2): 209—226. ISSN 1745-0918. S2CID 191598902. doi:10.1080/17450911003790331. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Yves Bomati and Houchang Nahavandi,Shah Abbas, Emperor of Persia,1587-1629, 2017, ed. Ketab Corporation, Los Angeles, ISBN 978-1595845672, English translation by Azizeh Azodi.
• Canby, Sheila R. (ed), 2009, Shah Abbas; The Remaking of Iran, 2009, British Museum Press, ISBN 9780714124520
• Pearce, Francis Barrow (1920). Zanzibar, the Island Metropolis of Eastern Africa. New York, NY: E. P. Dutton and Company. LCCN 20008651. Приступљено 13. 9. 2014. 

Спољашње везе

• Shah Abbās: The Remaking of Iran, The British Museum Архивирано на сајту Wayback Machine (6. септембар 2011), in association with Iran Heritage Foundation, 19 February – 14 June 2009,
• John Wilson, Iranian treasures bound for Britain, BBC Radio 4, 19 January 2009, BBC Radio 4's live magazine, Front Row (audio report).
• "Shah 'Abbas: The Remaking of Iran"