Ахмед I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ахмед I
Sultan I. Ahmet.jpg
Лични портрет Ахмеда I
Пуно име Haşmetlü ve devletlü Sultan Ahmed Han Hazretleri
Датум рођења (1590-04-18) 18. април 1590.
Место рођења Маниса
Застава Османског царства Османско царство
Датум смрти 22. новембар 1617.(1617-11-22)(27 год.)
Место смрти Истанбул
Застава Османског царства Османско царство
Гроб Плава Џамија
Династија Osmanli-nisani.svg Османска династија
Отац Мехмед III
Мајка Султанија Хандан
Вероисповест Ислам
Супружник Султанија Косем
Потомство Осман II
Мурат IV
Ибрахим I
14. Султан Османског царства
Период 16031617
Крунисање 22. децембар 1603.
Претходник Мехмед III
Наследник Мустафа I
Tughra of Ahmed I.JPG

Ахмед I (18. април 159022. новембар 1617), турски султан 1603—1617.

Ахмед I је дошао на пријесто 1603. године сасвим млад, са својих 13 година. Био је јако религиозан. Изградио је Плаву џамију (Ахмедију) која је требало да буде раскошна попут Аја Софије. Архитекта који ју је градио није направио златне минарете, као и још неке ствари које му је Ахмед наредио. То је изазвало султаново незадовољство, те га је овај и погубио.

Склопио је мир са стално побуњеним Персијанцима и 1617. године је дошло да склапања мира са молдавским козацима. Султан је дао уредити да се сви законски прописи налазе у једној законској књизи (Канунама). На самрти je прогласио свога брата Мустафу за наследника, јер је његов син Осман био сувише млад. Био је први султан који није извршио ритуал братоубиства.

Биографија[уреди]

Ахмед је рођен 18. априла 1590. године као четврти по реду син Мехмеда III. Када се он родио, државом је управљао његов деда султан Мурат III. Имао је пет година када је његов отац је преузео престо. По тадашњој Османској традицији, Мехмед III је наредио да се деветнаесторица његове браће погуби. Разлог зашто Ахмед није погубио свог брата Мустафу лежи у томе што је он имао трауму из детињства. Добио ју је када је видео аге како износе сандуке деветнаесторице његових стричева.

Он је први султан који је реформисао администрацију након његовог прадеде Сулејмана Величанственог. Такође, Ахмед је био познат по томе што је писао песме. Његове песме биле су фасцинантне за његово доба. Користио је псеудоним Бахти.

Султан Ахмед је био узоран и добар владар, за разлику од својих претходинка (Мехмеда, Мурата и Селима) он је желео да постигне достигнућа каква је постигао његов предак Сулејман Величанствени, неки историчари данас сматрају да би и успео у томе, да није премлад умро.

Владавина[уреди]

У првом делу своје владавине, Ахмед је показао сопствену снагу и одлуку, која су била изненађујућа код младог султана. Ратови које је водио били су против Мађарске и Персије. Рат наслеђен од оца против Аустрије, завршава се мирним односом између две државе, потписан у Зситватороку 1606. године, при чему је годишњи данак Аустрије укинут. Након пораза у Османско-сафавидском рату (1603-18), у Грузији, Азербејџану и другим огромним територијама на кавказу су уступљени да се врате у Персију у складу са уговором Насух-паше из 1612, територије које су раније привремено освојили по искоду и резултату Османско-сафавидског рата који је трајао од 1578. до 1590. Нове границе су извучене по потпуној истој линији као што је потврђено Миром из Амасије 1555. године.[1]

Османско-Сафавидски рат (1604-1606)[уреди]

По устоличењу на трон, Ахмед је именовао Џигализаде Јусуф-пашу као команданта источне војске. Војска је марширала из Цариграда 15. јуна 1604. године, што је било прекасно, а када су стигли у источни фронт 8. новембра 1604. године, Сафавидска војска је заробила Јереван, и ушли су у Карс, где су се зауставили код Акхисара. Упркос повољним условима, Синан-паша је одлучио да за зиму остане у Ван, али онда су марширали до Ерзурума да зауставе Сафавидски напад. То је изазвало немире у оквиру војске, и година је практично изгубљена за Османлије.[2]

1605. године, Синан-паша је јурио да заузме Табриз, али је војска подривала Косу Сефер-пашу, беглербега Ерзурума, војска је марширала независно од Синан-паше и самим тим је он заробљен као ратни заробљеник од стране Сафавида. Османска војска је била усмерена ка Урмији, али су прво морали да оду до Вана, а затим да побегну у Дијарбекир. Синан-паша је за то време изазвао побуну извршавања беглербега у Алепу, Џанбулатоглу Хусејин-паша, који је дошао да пружи помоћ, стигао је прекасно. Убрзо је он умро, а Сафавидска војска била је у стању да заузме неколико стратечких градова.[2]

Рат са Хабзбурзима[уреди]

Велики везир Малкоч Али-паша је марширао ка западном фронту из Цариграда 3. јуна 1604, касније је стигао у Београд, али је тамо умро, па је Лали Мехмед-паши додељена дужност новог великог везира и именован је за команданта западне војске. Под Мехмед-пашом, западна војска је повратила Пест и Вац, али није успела да ухвати Острогон због опсаде која је укинута због временских налета, и приговора војске. У међувремену, краљ Трансилваније, Стефан Боксај, који се борио за независност региона и који је раније подржавао Хабзбурговце, послао је гласника на порти тражећи помоћ. Након обећане помоћи, његове снаге су се придружиле османским снагама у Београду. Овим, Османска војска је била под опсадом Есзтергома, који је био заробљен 4. новембра 1605. године. Боксај, уз помоћ Османлија, заробио је Нови Замки (Уивар), и снаге предвођене под Тириаки Хасан-пашом заузеле су Веспрем и Полат. Сархос Ибрахим-паша, беглербег Велике Каниже, напао је аустријски регион у Истри.

Међутим, са Џелали побунама у Анадолији, Османлије су доживеле пораз у источном фронту, а Мехмед-паша је позван у Цариград. Мехмед-паша је изненада умро тамо, док се војска спремала да оде на исток. Кујучу Мехмед-паша је преговарао за Мир у Зситватороку, чији је данак укинут од 30.000 дуката који су плаћали Аустријанци, овим се сматрало да је Хабзбуршки цар једнак турском султану. Џелали побуне били су снажан фактор у прихватању Османског термина. Ово је сигнализирано као крај Османског раста у Европи.

Џелали побуне[уреди]

Револт против рата са Хабзбурзима, и високих пореза у комбинацији са слабошћу османске војске, био је одговор да Ахмед преда своју владавину Џелалима, на шта он није пристао. Тавил Ахмед је покренуо побуну убрзо након крунисања Ахмеда I и пораза Насух-паше и Кеџдехана Али-паше. У 1605, Тавил Ахмеду је понуђен положај беглербега за Шахризор да заустави побуну, али он је убрзо отишао да зароби Харпут. Његов син Мехмед, је постао гувернер Багдада са лажним Ферманом. Мехмед је убрзо поразио снаге Синан-паше.

У међувремену, Џанбулатоглу Али-паша је ујединио снаге са непријатељима да победи емира Триполија Сеифоглу Јусуфа. Он је наставио да контролише Адани област, формирајући војску и правећи новац. Његове снаге су протерале војску новог беглербега Алепа, Хусејин-паше. Велики везир Дервиш Мехмед-паша Бошњак је погубљен због слабости коју је показао против Џелалија, и био је замењен Кујучу Мурат-пашом, који је отишау у Сирију да са својим снагама порази 30.000 војника побуњеничке војске уз велике тешкоће, мада са одлучним резултатом. У међувремену, он се претварао да је опростио побуњеницима у Анадолији и именовао је побуњеника Календероглу, који је био активан у Маниси и Бурси као санџакбег Анкаре. Багдад је био поново заробљен 1607. године. Џанбулатоглу Али-паша је побегао у Цариград и затражио је опроштај од Ахмеда, који га је именовао за беглербега Темишваре и касније Београда, али је убрзо био погубљен због безакона. У међувремену, Календероглуу није било дозвољено да ступи у град од стране људи из Анкаре, који су се побунили поново, само да се снаге Мурат-паше победе. Календероглу је потом побегао у Персију. Мурат-паша је потиснуо неке мале побуне у Централној Анадолији и потиснуо је остале Џелали заповеднике позивајући их да се придруже војсци.

Због распрострањеног насиља Џелали побуна, велики број људи је побегло из својих села, и већина села су уништена. Неки војни шефови су тврдили да су ова напуштена села њихова имовина. Ово би лишило Порту велике приходе, и 30. септембра 1609. године, Ахмед је издао писмо гарантујући права сељана. Он је тада радио на пресеку напуштених села.

Османско-Сафавидски рат: Мир и наставак[уреди]

Нови везир, Насух-паша, није хтео да се бори против Сафавида. Сафавидски Шах је такође послао писмо и рекао је да је спреман да потпише мир, којим би он послао по 200 војника у Цариград сваке нове године. Дана 20. новембра 1612, уговор Насух-паше је потписан, а Шах је уступио све земље Османском царству које је освојио у рату 1578-90. А Ахмед је уступио границе Персији, које су биле освојене 1555.

Међутим, мир се завршио 1615. године, када Шах није послао 200 војника. Дана 22. маја 1615, велики везир Окуз Мехмед-паша је организовао напад на Персију. Мехмед-паша је одложио напад до наредне године, до када су се Сафавиди припремили и напали Гању. У априлу 1616, Мехмед-паша је напустио Алеп са великим бројем војске одакле су отишли у Јереван, где је пропустио прилику да заузме град и где се касније повукао у Ерзурум. Касније је он био уклољен са положаја и замењен са Дамат Халил-пашом. Халил-паша је за зиму остао у Дијарбекир, док је Кримски Хан, Џанибек Гирај, напао подручија Гања, Накхиџевен и Јулфа.

Капиталација и трговински уговори[уреди]

Ахмед је обновио трговинске споразуме са Енглеском, Француском и Венецијом. У јулу 1612, први икада трговински уговор са Холандијом је потписан. Он је дате капитулације проширио у Француску, наводећи да трговци из Шпаније, Португала, Каталоније, Рагуса, Геноа, Анкона и Фиренце могу слободно трговати под француском заставом.

Лични живот[уреди]

Џамија Ахмедија

Ахмедова мајка је била Султанија Хандан, Гркиња чије је право име било Хелена. Он је био рођен у Маниси, као син престолонаследника Мехмеда III, којег је наследио 1603. године, у доби од 13 година. Он је прекинуо традицију братоубиства, и послао је свог млађег брата Мустафу у стару палату заједно са Мустафином мајком и султанијом Сафије. Ахмед је био познат по својим способностима у мачевању, поезији, јахању и одличном познавању бројних језика. Ахмедов старији полубрат Јахја није био задовољан због тога што је он као млађи постао султан, и већину свог живота је провео у сплеткама да постане султан.

Његова најпознатија супруга је била Султанија Махпејкер Косем, која је била мајка Мурата IV и Ибрахима, Султан је такође био ожењен и са Махфируз Хатиџе Султанијом која је била мајка Османа II. Након што је 1617 године султан Ахмед умро, престо је наследио његов брат Мустафа I, јер је његов син Осман био премлад, мада када је Ахмет умро Осман је имао 13 година, а баш са толико се и сам Ахмет попео на престо. Султан Ахмед је био отац три будућа султана: Османа II, Мурата IV и Ибрахима.

Ахмед је остао упамћен као добар и праведан владар. Био је једини султан који је поштедио своју браћу, говорећи да је губитак брата највећа бол у животу. Ахмед је такође био песник, и писао је под псеудонимом Бахти, а своје песме најчешће је усмеравао својој супруги Косем. Он је такође био веома талентован у мачевању, а и добро му је ишла политика, знао је да говори неколико страних језика.

Ахмед је имао свој врт где је узгајао цвеће разних врста, у тој колекцији су се посебно налазили јасмини.

Смрт[уреди]

Ахмед је умро 22. новембра 1617. године, од последице Тифуса, са свега 27 година.

Породица[уреди]

Супруге

Мушка деца

  • Осман II (1604 — 1622)
  • Принц Мехмед (1605 — 1621)
  • Принц Џихангир (1609 — ?)
  • Принц Сулејман (1610 — 1635)
  • Принц Селим (1611 — 1611)
  • Мурат IV (1612 — 1640)
  • Принц Хасан (1612 — ?)
  • Принц Бајазит (1612 — 1635)
  • Принц Орхан
  • Принц Хусејин (1613 — 1617)
  • Принц Касим (1614 — 1638)
  • Ибрахим (1615 — 1648)

Женска деца

  • Султанија Ајше
  • Султанија Фатма
  • Султанија Гевхер
  • Султанија Ханзаде
  • Султанија Захиде
  • Султанија Есма
  • Султанија Хатиџе
  • Султанија Зејнеп
  • Султанија Атике
  • Султанија Абиде

Популарна култура[уреди]

У ТВ серији Muhteşem yüzyıl: Kösem његов лик глуми турски глумац Екин Коч.

Референце[уреди]

  1. Ga ́bor A ́goston,Bruce Alan Masters Encyclopedia of the Ottoman Empire pp 23 Infobase Publishing, 1 jan. 2009 ISBN 1438110251
  2. 2,0 2,1 „Ahmed I”. İslam Ansiklopedisi. 1. Türk Diyanet Vakfı. 1989. pp. 30–33. 



Претходник:
Мехмед III
турски султан
16031617
Наследник:
Мустафа I
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}