Andrea del Sarto

С Википедије, слободне енциклопедије
Andrea del Sarto
Self-portrait
samoportret
Ime po rođenjuAndrea d'Agnolo di Francesco di Luca
Datum rođenja16 jul 1486(1486-07-16)
Mesto rođenjaFirenca
 Republika Firenca (današnja Italija)
Datum smrti29. septembar 1530.(1530-09-29) (44 god.)
Mesto smrtiFirenca
 Republika Firenca (današnja Italija)
PrebivališteItalija
Državljanstvoitalijansko
Zanimanjeslikar
RadoviMadonna of the Harpies
Nativity of the Virgin

Andrea del Sarto (US: /ɑːnˌdreɪə dɛl ˈsɑːrtoʊ/, UK: /ænˌ-/; 16. jul 1486 – 29. septembar 1530) bio je italijanski slikar iz Firence.[1] Njegova karijera cvetala tokom visoke renesanse i ranog manirizma. On je bio poznat kao izuzetan freskni dekorater, slikar oltarskih slka, portretista, crtač i kolorista.[2] Iako je tokom svog života bio visoko cenjen kao umetnik senza errori („bez grešaka”), njegov renome je nakon njegove smrti bio zasenčen ugledom njegovih savremenika, Leonarda da Vinčija, Mikelanđela i Rafaela.

Rani životi i obuka[уреди | уреди извор]

Kuća Andreje del Sarta.
Takozvani Portret skulptora, za koji se već dugo veruje da je Del Sartov samoportret.

Andrea del Sarto je rođen kao Andrea d'Agnolo di Frančesko di Luka[3] u Firenci dana 16. jula 1486. Njegov otac Agnolo bio je krojač (italijanski: sarto), tako da je on postao poznat kao „del Sarto”" (što znači „krojačev sin”).[4] Od 1677. godine neki mu pripisuju prezime Vanuči, međutim nema dovoljno pisane podrške za tu tvrdnju. Do 1494. godine Andrea je bio šegrt zlatara, a potom se bavio rezbarenjem drveta i učio je kod slikara po imenu Đan Baril, sa kojim je ostao do 1498. godine.[5] Prema njegovom biografu Vasariju, on je zatim bio pripravnik kod Pjera di Kozima, a kasnije i kod Rafaelina del Garba (Karlija).

Andrea i jedan njegov prijatelj koji je bio stariji od njega, Franciabiđio odlučili su da zajednički otvore studio na Pjaci del Grano. Prvi proizvod njihovog partnerstva verovatno je bilo Hristovo krštenje za firenčanina Kompanju delo Skalca, to je bio početak serije monohromatskih freski.[5] Do vremena kada je partnerstvo raskinuto, Sartov stil je nosio pečat individualnosti. Prema Enciklopediji Britanika, to je karakteristično za celokupnu njegovu karijeru i pobuđivalo je interes, posebno među firenčanima, za efekte boje i atmosfere i sofisticiranu neformalnost i prirodan izraz osećaja.[6]

Firenca[уреди | уреди извор]

Od 1509. do 1514. godine Servitski red je angažovao del Sarta, Frančiabiđia i Andrea Feltrinija u programu fresaka u Bazilici dela Santisima Anuncijata di Firenze.[7] Sarto je završio sedam fresaka u predvorju ili atrijumu (klaustar zaveta) pre Servitske crkve, od kojih je pet ilustrovalo Život i čuda Filipa Benicija,[8] servitskog sveca koji je umro 1285. (kanonizovan 1671). On ih je brzo izradio, prikazujući svetitelja kako isceljuje gubavca kroz dar svoje podtunike; predviđanje lošeg kraja nekih bogohulnika; i spasavanje devojke opsednute đavolom. Dve poslednje freske serije prikazuju isceljenje deteta na samrtnoj postelji Filipa Benicija i izlečenje bolesnih odraslih i dece kroz njegovu odeću koja se čuvala kao relikvija u crkvi. Svih pet fresaka je završeno pre kraja 1510. godine.[4] Prvobitni ugovor je takođe zahtevao da naslika pet scena života i čuda Svetog Sebastijana, ali je Servitima rekao da više ne želi da nastavi sa drugim ciklusom, najverovatnije zbog niske zarade. Serviti su ga ubedili da uradi još dve freske u predvorju, iako su drugačije tematike: Povorku mudraca (sa autoportretom) završenu 1511. godine i Porođenje Device. Ove slike su naišle na poštovanje, a posebno u pogledu ispravnosti kontura, a Sartu su donele nadimak „Andrea senza errori“ (Andrea savršeni). Oko 1512. godine naslikao je (Blagoveštenje San Galo) Blagovesti u crkvi San Galo i Venčanje Svete Katarine (Drezden).

Do 1514. Andrea je završio svoje poslednje dve freske u Kiostro dej Votiju (SS. Anuncijata), uključujući svoje remek-delo, Rođenje Bogorodice, koje spaja uticaj Leonarda, Girlandaja i Fra Bartolomea.[9] Do novembra 1515. završio je rad u obližnjem Hiostru bratstva Svetog Jovana Krstitelja, na delima opšte poznatim kao Skalzo Alegorija pravde i Krstitelj koji propoveda u pustinji, a 1517. je usledio Jovan krsti narod.[4]

Poseta Francuskoj[уреди | уреди извор]

Del Sartov najambiciozniji monument, u smislu vremena koje mu je posvetio, je serija grizaja u Hiostro delo Skalco.

Pred kraj 1516, Pieta Del Sartove kompozicije, a potom i Bogorodica, poslate su na francuski dvor. To je dovelo do poziva Fransod I, 1518. godine, i on je otputovao u Pariz u junu te godine, zajedno sa svojim učenikom Andreom Skvorcelom, ostavljajući svoju ženu Lukreciju u Firenci.[10]

Prema rečima Đorđa Vazarija, Andreinog učenika i biografa,[11] Lukrecija je pisala Andrei i zahtevala da se vrati u Italiju. Kralj je pristao, ali samo uz razumevanje da će njegovo odsustvo iz Francuske biti kratko. Zatim je poverio Andrei sumu novca koju je potrošio na kupovinu umetničkih dela za francuski dvor. Po Vazarijevom računu, Andrea je uzeo novac i njime kupio sebi kuću u Firenci, čime je uništio svoju reputaciju i to ga je sprečio da se ikada vrati u Francusku.[10] Priča je inspirisala Robert Brauningovu pesmu-monolog „Andrea del Sarto zvani 'Besprekorni slikar'“ (1855),[12] ali sada neki istoričari veruju da je apokrifna.[13]

Kasniji radovi u Firenci[уреди | уреди извор]

Uznesenje Bogorodice (Popi oltar), 1530.
Glava Svetog Jovana Krstitelja, oko. 1523, Nacionalna galerija umetnosti.

Godine 1520, nastavio je sa radom u Firenci i završio radove Vera i Dobročinstvo u manastiru Skalco. Tome su sledili Ples Irodove kćeri, Odsecanje glave krstitelja, Predstavljanje njegove glave Irodu, alegorija nade, Javljanje anđela Zahariju (1523) i monohromna Poseta. Ovo poslednje delo je naslikano u jesen 1524. godine, nakon što se Andrea vratio iz Luka u Muđelu, gde ga je izbijanje bubonske kuge u Firenci oteralo zajedno sa njegovom porodicom. Godine 1525, vratio se da slika u manastiru Anuncijata na oltaru Madonu del Sako, lunetu nazvanu po vreći uz koju je oslonjen Josif.[10] Na ovoj slici velikodušna haljina Device i njen pogled ukazuju na njegov uticaj na rani stil učenika Pontorma.

Godine 1523, Andrea je naslikao kopiju grupe Rafaelovih portreta pape Lava X; ova kopija se sada nalazi u Museo di Kapodimonte u Napulju, dok original ostaje u palati Piti. Rafaelova slika je bila u vlasništvu Otavijana de Medičija, a zatražio ju je Federiko II Gonzaga, vojvoda od Mantove. Ne želeći da se rastane od originala, Otavijano je zadržao od Andreje da napravi kopiju, koju je predao vojvodi kao original. Imitacija je bila toliko verna da je čak i Đulio Romano, koji je jedno vreme imao pristup originalu, bio potpuno prevaren; i, pokazavši kopiju godinama kasnije Vazariju, koji je znao istinu, mogao je da se uveri da nije originalna tek kada mu je Vazari ukazao na privatni znak na platnu.[10]

Andreino poslednje delo u Skalcu bilo je Rođenje Krstitelja (1526). Sledeće godine završio je svoju poslednju važnu sliku, Tajnu večeru u San Salviju (sada unutrašnje predgrađe Firence), na kojoj svi likovi izgledaju kao portreti.[10] Ta crkva je sada Muzej poslednje večere Andrea del Sarta.

Nekoliko njegovih slika smatralo se autoportretima. Ranije se verovalo da je Portret mladića u Nacionalnoj galeriji u Londonu autoportret,[14] kao što je bio i Portret Bekučija Bikieraja u Nacionalnoj galeriji Škotske,[15] ali se sada zna da to nisu. U zamku Alnvik nalazi se autoportret mladića od oko dvadeset godina, sa laktom na stolu. Još jedan mladalački portret nalazi se u galeriji Ufici, a palata Piti sadrži više od jednog.[10]

Parcijalna antologija radova[уреди | уреди извор]

Portrait čoveka, Metropolitenski muzej umetnosti.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 50. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Norwich, John Julius (1990). Oxford Illustrated Encyclopedia Of The Arts. USA: Oxford University Press. стр. 16. ISBN 978-0198691372. 
  3. ^ Nesi, Alessandro. „Ser Spillo: Fratello di Andrea del Sarto”. Maniera. 2016: 2 — преко Accademia. 
  4. ^ а б в Shearman, John (1965). Andrea del Sarto. Oxford. 
  5. ^ а б Rossetti 1911, стр. 969.
  6. ^ „Encyclopædia Britannica”. Britannica.com. Приступљено 2019-07-11. 
  7. ^ „mega.it”. mega.it. Приступљено 2012-09-24. 
  8. ^ [1] Архивирано фебруар 4, 2006 на сајту Wayback Machine
  9. ^ „Compare it to Ghirlandaio's Quattrocento treatment”. Wga.hu. Приступљено 2012-09-24. 
  10. ^ а б в г д ђ Rossetti 1911, стр. 970.
  11. ^ Vasari, Giorgio. The Lives of the Artists. Oxford University Press, USA; Reissue edition (December 15, 2008). ISBN 0-19-953719-4
  12. ^ „Stonehill”. Faculty.stonehill.edu. Архивирано из оригинала 2012-11-20. г. Приступљено 2012-09-24. 
  13. ^ University of Toronto Library Архивирано јануар 4, 2010 на сајту Wayback Machine
  14. ^ „National Gallery website”. Nationalgallery.org.uk. Приступљено 2012-09-24. 
  15. ^ National Gallery of Scotland website Архивирано јун 20, 2010 на сајту Wayback Machine
  16. ^ „Welcome to”. Nelepets.com. Приступљено 2012-09-24. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Andrea del Sarto na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Andrea_del_Sarto&oldid=25930724”