Električni konektor

С Википедије, слободне енциклопедије
Ova ploča sa zadnje strane pojačavača snage zvuka koja sadrži niz električnih konektora
Konektori na zadnjoj strani računara iz 2018. godine
Šematski simboli za muške i ženske konektore (pogledajte Pol konektora i pričvršćivača)

Električni konektor je elektromehanički uređaj koji se koristi za spajanje električnih provodnika i stvaranje električnog kola.[1] Većina električnih konektora ima pol - tj. muška komponenta, koja se naziva utikač, povezuje se sa ženskom komponentom ili utičnicom. Veza može biti raskidiva (kao za prenosnu opremu), zahtevati alat za sklapanje i uklanjanje, ili služiti kao trajni električni spoj između dve tačke.[2] Adapter se može koristiti za spajanje različitih konektora.

Hiljade konfiguracija konektora je proizvedeno za napajanje, prenos podataka i audiovizuelne primene.[3] Električni konektori se mogu podeliti u četiri osnovne kategorije, diferencirano prema njihovoj funkciji:[4]

  • linijski ili kablovski konektori trajno pričvršćeni na kabl, tako da se može priključiti na drugi terminal (bilo nepokretni instrument, ili drugi kabl)[5]
  • šasijski ili panelski konektori trajno su pričvršćeni na deo opreme tako da korisnici mogu da povežu kabl sa nepokretnim uređajem
  • Konektori za PCB montažu zalemljeni na štampanu ploču, pružajući tačku za pričvršćivanje kablova ili žice.[6]:56 (npr. iglene glave, zavrtni terminali, konektori između ploča)
  • Spletni ili spojni konektori (prvenstveno izolaciono-potiskujući konektori) koji trajno spajaju dve žice ili kabla

U računarstvu, električni konektori se smatraju fizičkim interfejsom i čine deo fizičkog sloja u OSI modelu umrežavanja.

Fizička konstrukcija[уреди | уреди извор]

Pored gore pomenutih klasa, konektore karakterišu njihov prikaz izvoda, način povezivanja, materijali, veličina, otpor kontakta, izolacija, mehanička izdržljivost, zaštita ulaza, vek trajanja (broj ciklusa) i jednostavnost upotrebe.

Obično je poželjno da konektor bude lako vizuelno prepoznatljiv, brz za sastavljanje, jeftin i da zahteva samo jednostavan alat. U nekim slučajevima proizvođač opreme može specifično odabrati konektor, jer nije kompatibilan sa onim iz drugih izvora, što omogućava kontrolu onoga što može biti povezano. Nijedan pojedinačni konektor nema sva idealna svojstva za svaku primenu; širenje tipova rezultat je raznolikih, ali specifičnih zahteva proizvođača.[7]:6

Materijali[уреди | уреди извор]

Električni konektori se u osnovi sastoje od dve klase materijala: provodnika i izolatora. Osobine važne za provodničke materijale su kontaktni otpor, provodljivost, mehanička čvrstoća, sposobnost oblikovanja i rezilijentnost.[8] Izolatori moraju imati visoku električnu otpornost, izdržati visoke temperature i biti jednostavni za proizvodnju za precizno uklapanje.

Elektrode u konektorima su obično napravljene od legura bakra, zbog njihove dobre provodljivosti i savitljivosti.[7]:15 Alternative uključuju mesing, fosfornu bronzu i berilijum bakar. Osnovni elektrodni materijal je često presvučen drugim inertnim metalom, poput zlata, nikla ili kalaja.[8] Upotreba materijala za oblaganje sa dobrom provodljivošću, mehaničkom robusnošću i otpornošću na koroziju pomaže da se smanji uticaj pasivizirajućih oksidnih slojeva i površinskih adsorbata, koji ograničavaju kontaktne mrlje od metala do metala i doprinose otpornosti na kontakt. Na primer, legure bakra imaju povoljna mehanička svojstva za elektrode, ali ih je teško zalemiti i sklone su koroziji. Stoga su bakarne igle obično presvučene zlatom kako bi se ublažili ovi problemi, posebno za analogne signale i aplikacije s visokom pouzdanošću.[9][10]

Nosači kontakata koji zajedno drže delove konektora obično su izrađeni od plastike, zbog njenih izolacionih svojstava. Kućišta ili noseće školjke mogu biti izrađene od livene plastike ili metala.[7]:15

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Electrical Connectors Information”. Engineering360. IEEE GlobalSpec. Приступљено 30. 6. 2019. 
  2. ^ Mroczkowski, Robert S. (1998). „Ch 1”. Electrical Connector Handbook: Theory and Applications. McGraw Hill. ISBN 0-07-041401-7. 
  3. ^ Elliott, Brian S. (2007). „Chapter 9: Connectors”. Electromechanical Devices & Components (2nd изд.). McGraw-Hill Professional. ISBN 978-0-07-147752-9. 
  4. ^ SFUptownMaker. „Connector Basics”. SparkFun. Приступљено 30. 6. 2019. 
  5. ^ David, Larry (17. 3. 2012). „Engineering Definitions – 'Com' to 'Con'. Electronic Engineering Dictionary Terms. Connector. Приступљено 30. 6. 2019. 
  6. ^ Horowitz, Paul; Hill, Winfield (1989). The Art of Electronics (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 0-521-37095-7. 
  7. ^ а б в Connectors – Technologies and Trends (PDF). ZVEI – German Electrical and Electronic Manufacturers’ Association. avgust 2016. 
  8. ^ а б „Molex Connectors Explained, as used in Pinball”. Marvin's Marvelous Mechanical Museum. 4. 3. 2005. Приступљено 1. 7. 2019. 
  9. ^ Endres, Herbert. „Gold or Tin versus Gold and Tin?”. Molex. Приступљено 1. 7. 2019. 
  10. ^ AMP Incorporated (29. 7. 1996). „Golden Rules: Guidelines For The Use Of Gold On Connector Contacts” (PDF). Tyco Electronic Corporation. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 3. 2018. Приступљено 1. 7. 2019. »Gold is generally specified as a contact coating for low level signal voltage and current applications, and where high reliability is a major consideration« 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]