Etilendiamin

Etilendiamin
Ball and stick model of ethylenediamine	Spacefill model of ethylenediamine
Nazivi
	Preferisani IUPAC naziv 1,2-Diaminoetan
	Sistemski IUPAC naziv Etan-1,2-diamin
	Drugi nazivi Edamin
Identifikacija
CAS broj	107-15-3 ;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
Abrevijacija	en
Bajlštajn	605263
ChEBI	CHEBI:30347 ;
ChemSpider	13835550 ;
ECHA InfoCard	100.003.154
EC broj	203-468-6
Gmelin Referenca	1098
KEGG	D01114 ;
MeSH	ethylenediamine
PubChem C ID	3301;
RTECS	KH8575000
UNII	60V9STC53F ;
UN broj	1604
	SMILES NCCN; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	C2H8N2
Molarna masa	60,10 g·mol−1
Agregatno stanje	bezbojna tečnost
Miris	poput amonijaka
Gustina	899 mg mL−1
Tačka topljenja	28.142 °C; 50.687 °F; 28.415 K
log P	−2,057
Napon pare	1,3 kPa (na 20 °C)
kH	5,8 mol Pa−1 kg−1
Indeks refrakcije (nD)	1,4565
Termohemija
Specifični toplotni kapacitet, C	172,59 J K−1 mol−1
Standardna molarna entropija So298	202,42 J K−1 mol−1
Std entalpija; formiranja (ΔfH⦵298)	−63,55–−62,47 kJ mol−1
Std entalpija; sagorevanja ΔcHo298	−1.8678–−1.8668 MJ mol−1
Opasnosti
GHS grafikoni
GHS signalna reč	Opasnost
GHS opis opasnosti	H226, H302, H312, H314, H317, H334
GHS mere predostrožnosti	P261, P280, P305+351+338, P310
EU klasifikacija (DSD)	C
R-oznake	R10, R21/22, R34, R42/43
S-oznake	(S1/2), S26, S36/37/39, S45
NFPA 704	3 2 3
Tačka paljenja	38 °C
Tačka spontanog; paljenja	380 °C (716 °F; 653 K)
Eksplozivni limiti	2,7–16%
	Letalna doza ili koncentracija (LD, LC):
LD50 (LD50)	1,2 g kg−1 (oralno, pacov)
Srodna jedinjenja
Srodne alkanaminske materije	Metilamin; Etilamin; Propilamin; Izopropilamin; 1,2-Diaminopropan; 1,3-Diaminopropan; Izobutilamin; tert-Butilamin;
Srodna jedinjenja	Monometilhidrazin; 2-Metil-2-nitrozopropan;
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Etilendiamin je organsko jedinjenje sa formulom C₂H₄(NH₂)₂. On je bezbojna tečnost sa mirisom sličnom amonijaku. On je veoma bazan amin. Tečnost formira dim u kontaktu sa vlažnim vazduhom. On je u širokoj primeni kao gradivni blok u hemijskoj sintezi. Oko 500.000.000 kg je proizvedeno 1998.^[6]

Sinteza

Etilendiamin se industrijski proizvodi iz 1,2-dihloroetana i amonijaka pod pritiskom na 180 °C u vodenoj sredini:^[6]^[7]

U ovoj reakciji se formira hlorovodonik, koji formira so sa aminom. Amin se oslobađa adicijom natrijum hidroksida i može se izdvojiti destilacijom. Dietilentriamin (DETA) i trietilentetramin (TETA) se formiraju kao nusproizvodi.

Reference

^ „32007R0129”. European Union. 12. 2. 2007. Annex II. Приступљено 3. 5. 2012.
^ „ethylenediamine - Compound Summary”. PubChem Compound. USA: National Center for Biotechnology Information. 16. 9. 2004. Identification and Related Records. Приступљено 3. 5. 2012.
^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б Karsten Eller, Erhard Henkes, Roland Rossbacher, Hartmut Höke Eller, Karsten; Henkes, Erhard; Rossbacher, Roland; Höke, Hartmut (2000). „Amines, Aliphatic”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 978-3-527-30385-4. doi:10.1002/14356007.a02_001. in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, 2005 Verlag, Weinheim.
^ Hans-Jürgen Arpe, Industrielle Organische Chemie, 6. Auflage (2007), Seite 245, Wiley VCH

Spoljašnje veze

[1] „32007R0129”. European Union. 12. 2. 2007. Annex II. Приступљено 3. 5. 2012.

[2] „ethylenediamine - Compound Summary”. PubChem Compound. USA: National Center for Biotechnology Information. 16. 9. 2004. Identification and Related Records. Приступљено 3. 5. 2012.

[3] Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.

[4] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[5] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[Ullmann-6] а ^б Karsten Eller, Erhard Henkes, Roland Rossbacher, Hartmut Höke Eller, Karsten; Henkes, Erhard; Rossbacher, Roland; Höke, Hartmut (2000). „Amines, Aliphatic”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 978-3-527-30385-4. doi:10.1002/14356007.a02_001. in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, 2005 Verlag, Weinheim.

[arpe1-7] Hans-Jürgen Arpe, Industrielle Organische Chemie, 6. Auflage (2007), Seite 245, Wiley VCH

[2]

[1]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]