Kljunorošci

Kljunorošci; Vremenski raspon: Kasni miocen do sadašnjosti
	Malabarski sivi kljunorožac; Ocyceros griseus
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Aves
Red:	Bucerotiformes
Porodica:	Bucerotidae; Rafinesque, 1815
Rodovi
	vidi tekst

Kljunorošci (lat. Bucerotidae) su porodica ptica iz reda Bucerotiformes^[1], nekada klasificirane u red modrivrana iz kojih su izdojene zajedno sa porodicom Bucorvidae. Po građi tela i izgledu su slični tukanima, ali su nesrodni. Ta sličnost se može pripisati konvergentnoj evoluciji. Po Sibli-Ahlkvistovoj taksonomiji kljunorošci se svrstavaju u zaseban red Bucerotiformes.

Opis

Ove ptice su jedine ptice kojima su prva dva vratna pršljena (aksis i atlas) spojena, verojatno zbog vrlo velikog kljuna karakterističnog za ovu porodicu. Kljun je dugačak i zakrivljen nadole, a vrhovi vilica se spajaju i formiraju „klešta”. Unutarnji oštri rubovi su nazubljeni. Mnoge vrste na kljunu imaju kacigu koja je u svom najjednostavnijem obliku samo greben, a kod ostalih se razvila u posebnu strukturu koja može biti raznih oblika. Ponekad je čak i veća od samog kljuna. Kod mladih jedinki je kaciga uvek delomično razvijena, a kod odraslih mužjaka je veća i potpunija nego kod ženki. Kod svih vrsta osim jedne se kaciga sastoji od tanke navlake keratina i unutarnjih koštanih podupirača. Oglašavaju se nazalno prostim kvocanjem, zviždanjem, hukanjem, brujanjem ili piskavim vrištanjem, pa je moguće da kaciga ima ulogu i u oglašavanju.

Mogu da narastu od 30 do 160 cm, zajedno sa izduženim središnjim repnim perima kod šljemastog kljunorošca. Mogu da teže od 85 g do 4,5 kg i da imaju raspon krila od 1,8 m. Mužjak je 10% veći od ženke i ima 15-20% duži kljun. Perje je crne, bele, sive ili smeđe boje, a kljunorošci često imaju kombinacije ovih boja. Goli delovi na licu, vratu i oko očiju često su jarko obojeni.

Hrane se voćem, bubama, a dve vrste su mesojedi.

Razmnožavanje

Kljunorošci postaju polno zreli između prve i šeste godine života. Teritorije oko gnezda, koje mogu biti veličine od 10 ha do 100 km kvadratnih, brane oglašavanjem. Većina ih je monogamna. Gnijezda su prirodne šupljine u drveću, ali i na zemljanim i stenovitim odsecima. Kod svih vrsta, osim dve vrste koje žive na tlu, ženka zatvara ulaz u rupu i ostavlja samo uski prorez da bi joj mužjak mogao dodavati hranu. Ostatke hrane i otpatke izbacuju kroz istu rupu. Ženke većih vrsta snesu 1-2 jajeta, a kod manjih do 8. Inkubacija traje 25-40 dana, a mladunci ostaju u gnijezdu 45-86 dana. Nakon što se mladi izlegu, ženka probija zid, a kod nekih vrsta roditelji ponovo zagrade ptiće unutra.^[2]^[3]

Rasprostranjenost

Nastanjuju podsaharsku Afriku, Arapsko poluostrvo, Pakistan, Indiju, jugoistočnu Aziju i ostrva istočno od Nove Gvineje. Staništa su im šume i savane. Postoji 57 vrsta u 14 rodova. Dve filipinske vrste su kritično ugrožene, sedam drugih vrsta je ugroženo.^[4]

Taksonomija

Crvenokljuni kljunorožac obično obuhvata nekoliko taksona na nivou vrsta

Familiju Bucerotidae je uveo (kao Buceronia) francuski polihistor Konstantin Samjuel Rafinesk 1815. godine.^[5]^[6] Postoje dve podfamilije: Bucorvinae sadrži dva kljunorošca u jednom rodu, i Bucerotinae sadrži sve ostale taksone. Tradicionalno oni se svrstavaju u red Coraciiformes (čime su takođe obuhvaćeni vodomari, modrovrane, pupavci i pčelarice). U Sibli-Alkvistovoj taksonomiji, kljunorošci su doduše odvojeni od Coraciiformes u nihov zasebni red, Bucerotiformes, sa podfamilijama definisanim na nivou familija. Imajući u vidu da su gotovo jednako udaljeni od modrovrana, vodomara i pupavaca kao što su trogoni,^[7] izabrani aranžman je više stvar ličnog ukusa nego dobro uspostavljene taksonomske prakse. Sve što se može reći sa razumnom izvesnošću je da bi postavljanje kljunorošaca izvan Coraciiformes a trogona unutar bilo pogrešno.

Rodovi

Aceros Hodgson, 1844
Anorrhinus Reichenbach, 1849
Anthracoceros Reichenbach, 1849
Berenicornis Bonaparte, 1850
Buceros Linnaeus, 1758
Bycanistes Cabanis & Heine, 1860
Ceratogymna Bonaparte, 1854
Ocyceros Hume, 1873
Penelopides Reichenbach, 1849
Rhinoplax Gloger, 1841
Rhyticeros Reichenbach, 1849
Tockus Lesson, 1830
Tropicranus W. L. Sclater, 1922

Vrste

Aceros cassidix (Temminck, 1823)
Aceros corrugatus (Temminck, 1832)
Aceros leucocephalus (Vieillot, 1816)
Aceros nipalensis (Hodgson, 1829)
Aceros waldeni (Sharpe, 1877)
Anorrhinus galeritus (Temminck, 1831)
Anorrhinus tickelli (Blyth, 1855)
Anthracoceros albirostris (Shaw, 1808)
Anthracoceros coronatus (Boddaert, 1783)
Anthracoceros malayanus (Raffles, 1822)
Anthracoceros marchei Oustalet, 1885
Anthracoceros montani (Oustalet, 1880)
Berenicornis comatus (Raffles, 1822)
Buceros bicornis Linnaeus, 1758
Buceros hydrocorax Linnaeus, 1766
Buceros rhinoceros Linnaeus, 1758
Bycanistes brevis Friedmann, 1929
Bycanistes bucinator (Temminck, 1824)
Bycanistes cylindricus (Temminck, 1831)
Bycanistes fistulator (Cassin, 1850)
Bycanistes subcylindricus (P. L. Sclater, 1871)
Ceratogymna atrata (Temminck, 1835)
Ceratogymna elata (Temminck, 1831)
Ocyceros birostris (Scopoli, 1786)
Ocyceros gingalensis (Shaw, 1811)
Ocyceros griseus (Latham, 1790)
Penelopides affinis Tweeddale, 1877
Penelopides exarhatus (Temminck, 1823)
Penelopides manillae (Boddaert, 1783)
Penelopides mindorensis Steere, 1890
Penelopides panini (Boddaert, 1783)
Rhinoplax vigil (J. R. Forster, 1781)
Rhyticeros everetti (Rothschild, 1897)
Rhyticeros narcondami Hume, 1873
Rhyticeros plicatus (J. R. Forster, 1781)
Rhyticeros subruficollis (Blyth, 1843)
Rhyticeros undulatus (Shaw, 1811)
Tockus alboterminatus (Buttikofer, 1889)
Tockus bradfieldi (Roberts, 1930)
Tockus camurus Cassin, 1857
Tockus deckeni (Cabanis, 1868)
Tockus erythrorhynchus (Temminck, 1823)
Tockus fasciatus (Shaw, 1811)
Tockus flavirostris (Ruppell, 1835)
Tockus hartlaubi Gould, 1861
Tockus hemprichii (Ehrenberg, 1833)
Tockus jacksoni (Ogilvie-Grant, 1891)
Tockus leucomelas (Lichtenstein, 1842)
Tockus monteiri Hartlaub, 1865
Tockus nasutus (Linnaeus, 1766)
Tockus pallidirostris (Hartlaub & Finsch, 1870)
Tropicranus albocristatus (Cassin, 1848)

Podvrste

Aceros corrugatus corrugatus (Temminck, 1832)
Aceros corrugatus rugosus (Begbie, 1834)
Anorrhinus tickelli austeni Jerdon, 1872
Anorrhinus tickelli tickelli (Blyth, 1855)
Anthracoceros albirostris albirostris (Shaw, 1808)
Anthracoceros albirostris convexus (Temminck, 1832)
Buceros hydrocorax hydrocorax Linnaeus, 1766
Buceros hydrocorax mindanensis Tweeddale, 1877
Buceros hydrocorax semigaleatus Tweeddale, 1878
Buceros rhinoceros borneoensis Schlegel & S. Muller, 1840
Buceros rhinoceros rhinoceros Linnaeus, 1758
Buceros rhinoceros silvestris Vieillot, 1816
Bycanistes cylindricus albotibialis (Cabanis & Reichenow, 1877)
Bycanistes cylindricus cylindricus (Temminck, 1831)
Bycanistes fistulator duboisi W. L. Sclater, 1922
Bycanistes fistulator fistulator (Cassin, 1850)
Bycanistes fistulator sharpii (Elliot, 1873)
Bycanistes subcylindricus subcylindricus (P. L. Sclater, 1871)
Bycanistes subcylindricus subquadratus Cabanis, 1880
Penelopides affinis affinis Tweeddale, 1877
Penelopides affinis basilanicus Steere, 1890
Penelopides affinis samarensis Steere, 1890
Penelopides exarhatus exarhatus (Temminck, 1823)
Penelopides exarhatus sanfordi (Stresemann, 1932)
Penelopides manillae manillae (Boddaert, 1783)
Penelopides manillae subniger McGregor, 1910
Penelopides panini panini (Boddaert, 1783)
Penelopides panini ticaensis Hachisuka, 1930
Rhyticeros plicatus dampieri Mayr, 1934
Rhyticeros plicatus harterti Mayr, 1934
Rhyticeros plicatus jungei Mayr, 1937
Rhyticeros plicatus mendanae Hartert, 1924
Rhyticeros plicatus plicatus (J. R. Forster, 1781)
Rhyticeros plicatus ruficollis (Vieillot, 1816)
Rhyticeros undulatus aequabilis Sanft, 1960
Rhyticeros undulatus undulatus (Shaw, 1811)
Tockus alboterminatus alboterminatus (Buttikofer, 1889)
Tockus alboterminatus geloensis (Neumann, 1905)
Tockus alboterminatus suahelicus (Neumann, 1905)
Tockus erythrorhynchus damarensis (Shelley, 1888)
Tockus erythrorhynchus erythrorhynchus (Temminck, 1823)
Tockus erythrorhynchus kempi Treca & Erard, 2000
Tockus erythrorhynchus ruahae Kemp & Delport, 2002
Tockus erythrorhynchus rufirostris (Sundevall, 1850)
Tockus fasciatus fasciatus (Shaw, 1811)
Tockus fasciatus semifasciatus (Hartlaub, 1855)
Tockus hartlaubi granti (Hartert, 1895)
Tockus hartlaubi hartlaubi Gould, 1861
Tockus leucomelas elegans Hartlaub, 1865
Tockus leucomelas leucomelas (Lichtenstein, 1842)
Tockus nasutus epirhinus (Sundevall, 1850)
Tockus nasutus nasutus (Linnaeus, 1766)
Tockus pallidirostris neumanni (Reichenow, 1894)
Tockus pallidirostris pallidirostris (Hartlaub & Finsch, 1870)
Tropicranus albocristatus albocristatus (Cassin, 1848)
Tropicranus albocristatus cassini (Finsch, 1903)
Tropicranus albocristatus macrourus (Bonaparte, 1850)

Galerija

Kritično ugrožena vrsta Aceros waldeni u letu.
Ženka velikog kljunorošca
Bucorvus leadbeateri, vrsta kljunorošca koji živi na tlu.
Aceros cassidix, vrsta jarkih boja.
Jedinstveni dugorepi šlemni kljunorožac se obično stavlja u sopstveni rod
Bycanistes subcylindricus, poput svih pripadnika roda Bycanistes, ima šareno perje.
Aceros cassidix, rani 19. vek, Indonezija

Reference

^ Catalogue of Life: 2012 Annual Checklist^{[мртва веза]}
^ Hornbill, Written By: The Editors of Encyclopaedia Britannica
^ Moreau, RE (1937). „The comparative breeding biology of the African Hornbills (Bucerotidae)” (PDF). Proceedings of the Zoological Society of London, Series A. 107 (Part 3): 331—346. doi:10.1111/j.1096-3642.1937.tb00815.x. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 3. 2018. г. Приступљено 8. 4. 2019.
^ Maruli, Aditia (18. 6. 2011). „Sumba hornbills under increasing threat of extinction”. Antara News. Приступљено 9. 3. 2014.
^ Rafinesque, Constantine Samuel (1815). Analyse de la nature ou, Tableau de l'univers et des corps organisés (на језику: French). Palermo: Self-published. стр. 66.
^ Bock, Walter J. (1994). History and Nomenclature of Avian Family-Group Names. Bulletin of the American Museum of Natural History. Number 222. New York: American Museum of Natural History. стр. 146, 252.
^ Johansson, Ulf S.; Ericson, Per G.P. (2003). „Molecular support for a sister group relationship between Pici and Galbulae (Piciformes sensu Wetmore 1960)” (PDF). J. Avian Biol. 34 (2): 185—197. doi:10.1034/j.1600-048X.2003.03103.x. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 10. 2018. г. Приступљено 30. 10. 2008.

Literatura

Bock, Walter J. (1994). History and Nomenclature of Avian Family-Group Names. Bulletin of the American Museum of Natural History. Number 222. New York: American Museum of Natural History. стр. 146, 252.
Rafinesque, Constantine Samuel (1815). Analyse de la nature ou, Tableau de l'univers et des corps organisés (на језику: French). Palermo: Self-published. стр. 66.
Kemp, Alan C. & Woodcock, Martin The Hornbills: Bucerotiformes. Oxford University Press, Oxford. . New York. 1995. ISBN 978-0-19-857729-4.
Maclean, Gordon Lindsay & Roberts, Austin Roberts' Birds of Southern Africa (Revised Edition). . Hyperion Books. 1988. ISBN 978-1-85368-037-3.
Wallace, Alfred Russel (1863): "The Bucerotidæ, or Hornbills Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2009)". The Intellectual Observer June 1863: 309–316.
Zimmerman, Dale A., Turner, Donald A., & Pearson, David J. Birds of Kenya and Northern Tanzania (Field Guide Edition). . Princeton University Press. 1999. ISBN 978-0-691-01022-9.

Spoljašnje veze

Hornbill videos Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2011) on the Internet Bird Collection
ITIS Taxonometric Report Data
Birds of India website
Hornbill Conservation: Hornbill Specialist Group, IUCN.
Narcondam Island Wildlife Sanctuary Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јануар 2009)

[1] Catalogue of Life: 2012 Annual Checklist^{[мртва веза]}

[2] Hornbill, Written By: The Editors of Encyclopaedia Britannica

[3] Moreau, RE (1937). „The comparative breeding biology of the African Hornbills (Bucerotidae)” (PDF). Proceedings of the Zoological Society of London, Series A. 107 (Part 3): 331—346. doi:10.1111/j.1096-3642.1937.tb00815.x. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 3. 2018. г. Приступљено 8. 4. 2019.

[4] Maruli, Aditia (18. 6. 2011). „Sumba hornbills under increasing threat of extinction”. Antara News. Приступљено 9. 3. 2014.

[5] Rafinesque, Constantine Samuel (1815). Analyse de la nature ou, Tableau de l'univers et des corps organisés (на језику: French). Palermo: Self-published. стр. 66.

[6] Bock, Walter J. (1994). History and Nomenclature of Avian Family-Group Names. Bulletin of the American Museum of Natural History. Number 222. New York: American Museum of Natural History. стр. 146, 252.

[7] Johansson, Ulf S.; Ericson, Per G.P. (2003). „Molecular support for a sister group relationship between Pici and Galbulae (Piciformes sensu Wetmore 1960)” (PDF). J. Avian Biol. 34 (2): 185—197. doi:10.1034/j.1600-048X.2003.03103.x. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 10. 2018. г. Приступљено 30. 10. 2008.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]