Папуа Нова Гвинеја

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Независна Држава Папуа Нова Гвинеја
Independent State of Papua New Guinea  (енглески)
Крилатица: Јединство у различитости
(енгл. Unity in diversity)[1]
Химна: Устаните, о синови!
(енгл. O Arise, All You Sons!)[2]
Положај Папуе Нове Гвинеје
Главни градПорт Морсби
9°30′S 147°07′E / 9.500° ЈГШ; 147.117° ИГД / -9.500; 147.117Координате: 9°30′S 147°07′E / 9.500° ЈГШ; 147.117° ИГД / -9.500; 147.117
Службени језик
Владавина
Облик државеУнитарна парламентарна уставна монархија
 — КраљицаЕлизабета II
 — Генерални гувернерБоб Дадае
 — ПремијерЏејмс Марапе
Историја
НезависностОд Аустралије
16. септембра 1975.
Географија
Површина
 — укупно462.840 km2(54)
 — вода (%)2
Становништво
 — 2013.[3]7.398.500(99)
 — густина15,99 ст./km2(201)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2005
 — укупно$14.363 милијарди[4](126)
 — по становнику2.418(131)
ИХР (2004)0.523[5](139) — средња
ВалутаПапуанска кина
 — стоти део валуте‍100 центи‍
 — код валутеPGK
Остале информације
Временска зонаUTC (UTC+10)
Интернет домен.pg
Позивни број+675

Папуа Нова Гвинеја (енгл. Papua New Guinea), или званично Независна Држава Папуа Нова Гвинеја (енгл. Independent State of Papua New Guinea), је острвска држава у Океанији, у појасу Меланезије, која заузима источни део острва Нова Гвинеја и велики број мањих суседних острва.[6] Западни део острва Нова Гвинеја чине индонежанске провинције Папуа и Западна Папуа. Папуа Нова Гвинеја је лоцирана у југозападном делу Тихог океана у области која се од раног 19. века зове Меланезија. Главни и један од најзначајних градова Папуе Нове Гвинеје је Порт Морсби. Иако у њој живи мање од 6 милиона становника, у Папуи се говори преко 850 језика који представљају традиционална домородачка друштва која их користе. Једна је од најмање урбанизованих држава са свега 18% градског становништва. Такође је једна од најслабије истражених држава и културолошки и географски јер постоји велики број неоткривених врста биљака и животиња за које се верује да живе у унутрашњости Папуе Нове Гвинеје.

Већина становништва живи у традиционалним домородачким друштвима где се бави примитивним пољопривредним радњама. Ова друштва и племена су на посебан начин призната у оквиру устава. Преамбула устава изражава жељу да традиционална села и заједнице остану видљиви део друштва Папуе Нове Гвинеје као и жељу за активним корацима ка њиховом очувању. Заштићена подручја обухватају 97% државне територије. Власници земље могу бити само држављани Папуе Нове Гвинеје.

Рељеф је подједнако разнолик и у одређеним пределима веома суров. Планински венац се простире читавом дужином острва Нова Гвинеја, чинећи веома насељене висоравни. Густе кишне шуме се налазе у низијама и у приобалним подручјима. Овакво земљиште је онемогућило саобраћајни развој. Папуа је била колонизована од стране три спољне силе од 1884. године, а независност од Аустралије је стекла 1975. године.

Папуа Нова Гвинеја је држава чланица Комонвелта.

Историја[уреди | уреди извор]

Порт Морзби

Људски остаци који су пронађени на Новој Гвинеји доказују да је острво било насељено пре око 50.000 година. Препоставља се да су ови прастановници дошли из југоисточне Азије. Пољопривреда је била развијена на висоравнима пре 9.000 година, што овај регион чини једним од првобитних зона где су људи припитомљавали биљке на свету. Највећа миграција аустронежанског становништва у приобална подручја се десила пре око 2.500 година што је повезано са развитком грнчарства, свињарства и увођењем нових рибарских техника. Слатки кромпир је донет на Нову Гвинеју пре 300 година када су га на Молучка острва донели тадашњи колонијални владари Португалци. Бољи приноси од слатког кромпира су радикално променили традиционалну земљорадњу и пољопривреду јер је потиснуо до тада најважнији таро као и помогао у развоју висоравни.

На западу се до 19. века мало знало о острву иако су трговци из југоисточне Азије још пре 5.000 година трговали перјем рај-птице. Шпанци и Португалци допрли су до острва у првој половини 16. века и дали им имена Папуа по малајској речи за посебну косу Меланежана и Нова Гвинеја кованица коју је смислио истраживач Ињиго Ортиз де Ретез, сматрајући домороце сличнима становницима афричке Гвинеје.

Северни део острва дошао је у немачке руке 1884. као Немачка Нова Гвинеја или Кајзер-Вилхелмсланд. Током Првог светског рата Аустралија је окупирала јужни део који су назвали Папуа (до тада Британска Нова Гвинеја). Лига Народа је након рата дала Аустралији на управу и територију некадашње Немачке Нове Гвинеје. Тада је постала Спољна Територија Комонвелта Аустралије иако званично још увек британски посед. Ово је значило да су постојала два правна система, аустралијски у Папуи и британски у Новој Гвинеји али је Аустралија управљала у оба.

Европљани су први пут ступили у неке делове унутрашњости Нове Гвинеје тек у 30-им годинама 20. века, откривши бројне нове етничке и језичне групе.

Две територије су спојене у Територију Папуе и Нове Гвинеје након Другог светског рата а касније је назив скраћен у једноставније Папуа Нова Гвинеја. Острвом су заједно управљале Аустралија и Уједињене нације. Одређени закони и данас важе само у једном од два дела државе због немогућности за потпуно усклађивање.

Након проглашења независности 1975. у земљи је владала политичка нестабилност са честим изменама влада. Од 1988. до 1997. трајао је герилски рат за независнот острва Бугенвил на ком се налазе значајна налазишта злата. Током рата погинуло је око 20.000 људи. Садашњи председник Бугенвилске Аутономне Области најавио је скори референдум за одвајање.

Географија[уреди | уреди извор]

Положај[уреди | уреди извор]

Папуа Нова Гвинеја се граничи са Индонезијом. Од Аусталије на југу је одвојена Торесовим мореузом. Површина државе износи 462.840 km².

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Рељеф је изузетно разнолик. Уз јужну обалу Нове Гвинеје налазе се низине које понегде прелазе у велика мочварна подручја. Планине средишњег ланца који се пружа у смеру исток-запад висином прелазе 4.000 m (највиши врх Маунт Вилхелм, 4.509 m). Северна обала је стрмија и мање приступачна од јужне, са изузетком долине реке Сепик. Острва Бизмарковог архипелага и северних Соломона вулканског су порекла, са пуно плодне земље. Велик део површине Папуе Нове Гвинеје до висине од око 1.000 m прекривен је слабо приступачним тропским кишним шумама.

Воде[уреди | уреди извор]

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Клима[уреди | уреди извор]

Административна подела[уреди | уреди извор]

Покрајине Папуа Нове Гвинеје

Провинције су:

Становништво[уреди | уреди извор]

Папуа Нова Гвинеја једна је од етнички и језично најхетерогенијих земаља света. Становништво се може поделити у две главне групе: Папуанце, који чине нешто више од 80 % и Меланежане, којих има нешто мање од 20 %. Иако се у земљи говори више од 700 језика,[7] ток писин и хири моту су језици међусобног споразумевања различитих група.[8][9] Већина становника су протестанти, има и доста католика, али раширене су и домородачке религије, а многи хришћани су задржали елементе пређашњих религија.

Привреда[уреди | уреди извор]

Већина становништва живи од пољопривреде. Главни извозни производи су нафта, злато и бакар. БДП је у 2004. био 2.200 УСД по становнику, мерено по ППП-у.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Somare, Michael (6. 12. 2004). „Stable Government, Investment Initiatives, and Economic Growth”. Keynote address to the 8th Papua New Guinea Mining and Petroleum Conference. Архивирано из оригинала на датум 28. 6. 2006. Приступљено 9. 8. 2007. 
  2. ^ „Never more to rise”. The National. 6. 2. 2006. Архивирано из оригинала на датум 13. 7. 2007. Приступљено 19. 1. 2005. 
  3. ^ Национална агенција за статистику [1]
  4. ^ „World Economic Outlook Database, October 2018”. IMF.org. International Monetary Fund. Приступљено 23. 2. 2019. 
  5. ^ „Human Development Report 2019” (PDF). United Nations Development Programme. 2019. Приступљено 9. 12. 2019. 
  6. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  7. ^ Papua New Guinea, Ethnologue
  8. ^ „Papua New Guinea”. The World Factbook. Langley, Virginia: Central Intelligence Agency. 2012. Приступљено 5. 10. 2012. 
  9. ^ „Sign language becomes an official language in PNG”. Radio New Zealand. 21. 5. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

Definition of Free Cultural Works logo notext.svg This article incorporates text from a free content work. UNESCO Science Report: towards 2030, 535–555, UNESCO, UNESCO Publishing. To learn how to add open license text to Wikipedia articles, please see this how-to page. For information on reusing text from Wikipedia, please see the terms of use.

  • Biskup, Peter, B. Jinks and H. Nelson. A Short History of New Guinea (1970)
  • Connell, John. Papua New Guinea: The Struggle for Development (1997) online
  • Gash, Noel. A Pictorial History of New Guinea (1975)
  • Golson, Jack. 50,000 years of New Guinea history (1966)
  • Griffin, James. Papua New Guinea: A political history (1979)
  • James, Paul; Nadarajah, Yaso; Haive, Karen; Stead, Victoria (2012). Sustainable Communities, Sustainable Development: Other Paths for Papua New Guinea. Honolulu: University of Hawaii Press. 
  • Knauft, Bruce M. South Coast New Guinea Cultures: History, Comparison, Dialectic (1993) excerpt and text search
  • McCosker, Anne. Masked Eden: A History of the Australians in New Guinea (1998)
  • Mckinnon, Rowan, et al. Papua New Guinea & Solomon Islands (Country Travel Guide) (2008) excerpt and text search
  • Swadling, Pamela (1996). Plumes from Paradise. Papua New Guinea National Museum. ISBN 978-9980-85-103-1. 
  • Waiko. John. Short History of Papua New Guinea (1993)
  • Waiko, John Dademo. Papua New Guinea: A History of Our Times (2003)
  • Zimmer-Tamakoshi, Laura. Modern Papua New Guinea (1998) online
  • Jinks, Brian, ed. Readings in New Guinea history (1973)
  • Tim Flannery Throwim' Way Leg: Tree-Kangaroos, Possums, and Penis Gourds (2000) memoir excerpt and text search
  • Malinowski, Bronislaw. Argonauts of the Western Pacific: An Account of Native Enterprise and Adventure in the Archipelagoes of Melanesian New Guinea (2002) famous anthropological account of the Trobriand Islanders; based on field work in 1910s online
  • Visser, Leontine, ed. Governing New Guinea: An Oral History of Papuan Administrators, 1950–1990 (2012)
  • Whitaker, J.L. et al. eds. Documents and readings in New Guinea history: Pre-history to 1889 (1975)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]