Plankovo vreme

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

U kvantnoj mehanici, Plankovo vreme (tP) je jedinica vremena u sistemu prirodnih jedinica poznatih kao Plankove jedinice. Plankova vremenska jedinica je vreme potrebno za putovanje svetlosti na udaljenost od 1 Plankove dužine u vakuumu, što je vremenski interval od približno 5.39 × 10 −44 s.[1] Ova jedinica je nazvana po Maksu Planku, koji je prvi predložio njeno postojanje.

Plankovo vreme je definisano kao:[2]

gde je:

ħ = ​h2π redukovana Plankova konstant (ponekad se h koristi umesto ħ u definiciji[1])
G = gravitaciona konstanta
c = brzina svetlosti u vakuumu

Koristeći poznate vrednosti konstanti, približna ekvivalentna vrednost u smislu SI jedinice, sekunde, je

pri čemu cifre u zagradi označavaju standardnu grešku aproksimirane vrednosti.

Istorija[уреди]

Plankovo vreme (takođe poznato kao Plankova sekunda) prvi put je predložio Maks Plank[3] 1899. godine. On je predložio da postoje izvesne osnovne prirodne jedinice za dužinu, masu, vreme i energiju. Plank ih je izveo dimenzionom analizom koristeći samo ono što je smatrao najfundamentalnijim univerzalnim konstantama: brzinu svetlosti, Njutnovu gravitacionu konstantu i Plankovu konstantu. Mnogi fizičari smatraju da je Plankovo vreme najkraći mogući merljivi vremenski interval; međutim, ovo je još uvek predmet rasprave.

Fizički značaj[уреди]

Plankovo vreme je jedinstvena kombinacija gravitacione konstante G, specijalno-relativističke konstante c, i kvantne konstante ħ, kojom je proizvedena konstanta sa dimenzijom vremena. Pošto Plankovo vreme proističe iz dimenzione analize, koja ignoriše konstantne faktore, nema razloga da se veruje da tačno jedna jedinica Planckovog vremena ima neki poseban fizički značaj. Naprotiv, Plankovo vreme predstavlja grubu vremensku skalu na kojoj je verovatno da će kvantni gravitacioni efekti postati značajni. To esencijalno znači da, iako manje jedinice vremena mogu postojati, one su toliko male da je njihov uticaj na naše postojanje zanemarljiv. Priroda tih efekata, kao i tačna vremenska skala na kojoj će se pojaviti, bi trebalo da budu izvedeni iz teorije kvantne gravitacije.

Recipročna vrednost Plankovog vremena, koja je Plankova frekvencija, može se interpretirati kao gornja granica frekvencije talasa. Ovo sledi iz tumačenja Plankove dužine kao minimalne dužine, a time i donje granice na talasnoj dužini.

Svi naučni eksperimenti i ljudska iskustva se dešavaju tokom vremenskih skala koje su mnogo redova veličine duže od Plankovog vremena,[4] čineći događaje koji se dešavaju na Plankovoj skali nedetektivim putem trenutnih naučnih saznanja. Prema podacima iz novembra 2016. godine, najmanja neizvesnost vremenskog intervala u direktnim merenjima je reda 850 zeptosekundi (8,50 × 10−19 sekundi).[5]

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Big Bang models back to Planck time”. Georgia State University. 19. 6. 2005. 
  2. ^ CODATA Value: Planck Time – The NIST Reference on Constants, Units, and Uncertainty.
  3. ^ M. Planck. Naturlische Masseinheiten. Der Koniglich Preussischen Akademie Der Wissenschaften, p. 479, 1899
  4. ^ „First Second of the Big Bang”. How The Universe Works 3. 2014. Discovery Science. 
  5. ^ „Scientists have measured the smallest fragment of time ever”. 2010-05-12. Приступљено 2012-04-19. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]