Пређи на садржај

Антихерој

С Википедије, слободне енциклопедије
Ревизионистички вестерн филмови обично приказују антихероје као главне ликове чији су поступци морално двосмислени. Клинт Иствуд, приказан овде у филму За шаку долара из 1964, тумачио је архетипског антихероја „Човек без имена”

Антихерој или антијунак је главни лик у књижевном, позоришном или филмском делу који својим изгледом и особинама представља супротност уобичајеној перцепцији хероја. Антихероја најчешће одликују особине које су у супротности са општеприхваћеним херојским врлинама као што су рецимо идеализам, храброст или морал.[1][2][3][4][5] Иако антихероји понекад могу изводити радње које већина публике сматра морално исправним, њихови разлози за то можда нису у складу са моралом публике.[6] Антихерој обично испољава једну од црта личности „тамне тријаде”, које укључују нарцизам, психопатију и макијавелизам.[7]

Постоји контроверза око тога шта тачно дефинише антихероја. Речник Merriam-Webster дефинише антихероја као некога коме недостају херојски квалитети, али научници обично имају различите идеје о томе шта некога чини антихеројом. Неки научници се позивају на рацинијанског антихероја, кога дефинише неколико фактора. Први је да је антихерој осуђен на пропаст пре него што њихова авантура почне. Друго представља кривицу за тај неуспех на свима осим на њима самима. Треће, они нуде критику друштвеног морала и стварности.[8] За друге научнике, антихерој је инхерентно херој са одређене тачке гледишта, а негативац са друге.[9] Ова идеја је додатно подржана додатком поравнања ликова, која се обично приказују у RPG играма.[10]

Типично, антихерој је жариште сукоба у причи, било да је протагониста или као антагонистичка сила.[11] То је због тога што је антихерој посебно ангажован у сукобу, обично својом вољом, а не као посебан позив за веће добро. Као такав, антихерој се прво фокусира на свој циљ, а све остало је секундарно.[12]

Историја

[уреди | уреди извор]
Амерички писац Џек Керуак и друге личности Бит генерације створиле су рефлексивне, критичке протагонисте који су утицали на антихероје многих каснијих дела

Рани антихерој је Хомеров Терзит.[13] Концепт је такође идентификован у класичној грчкој драми,[14] римској сатири и ренесансној књижевности[13] као што су Дон Кихот[14][15] и пикарски разбојник.[16]

Термин антихерој је први пут коришћен још 1714. године,[5] који се појавио у делима као што је Рамоов Нећак у 18. веку,[13] а такође се користи шире да покрије и бајронске хероје, које је створио енглески песник Лорд Бајрон.[17]

Књижевни романтизам у 19. веку је помогао популаризацији нових облика антихероја,[18][19] као што је готски двојник.[20] Антихерој је на крају постао устаљени облик друштвене критике, феномен који се често повезује са неименованим протагонистом у Белешкама Фјодора Достојевског из подземља.[13] Антихерој се појавио као фолија за традиционални архетип хероја, процес који је Нортроп Фрај назвао измишљеним „центром гравитације“.[21] Овај покрет је указао на књижевну промену херојског етоса од феудалног аристократе до урбаног демократа, као што је био и прелазак са епских на ироничне нарације.[21]

Хаклбери Фин (1884) је назван првим антихеројем у америчком књижевном расаднику.[22] Шарлот Мален из Сомервила и Росова права Шарлот (1894) је описана као антихероина.[23][24][25]

Антихерој је постао истакнут у егзистенцијалистичким делима раног 20. века као што су Метаморфоза (1915) Франца Кафке,[26] Мучнина Жан-Пола Сартра (1938),[27] и Странац Албера Камија (1942).[28] Протагониста у овим делима је неодлучан централни лик који плута кроз свој живот и обележен је досадом, зебњом и отуђеношћу.[29]

Антихерој је у америчку књижевност ушао 1950-их и до средине 1960-их као отуђена фигура, неспособна да комуницира.[30] Амерички антихерој 1950-их и 1960-их је обично био проактивнији од свог француског колеге.[31] Британска верзија антихероја појавила се у делима „ бесних младића “ из 1950-их.[14][32] Колективни протести контракултуре шездесетих довели су до постепеног помрачења усамљеног антихероја из фиктивне истакнутости,[31] иако не без накнадних оживљавања у литерарној и филмској форми.[30]

Током златног доба телевизије од 2000-их до данас, ликови као што су Тони Сопрано, Волтер Вајт, Дон Дрејпер, Омар Литл и Наки Томпсон постали су истакнути антихероји.[33]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Anti-Hero”. Lexico. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. Приступљено 26. 9. 2020. 
  2. ^ „antihero”. American Heritage Dictionary. 9. 1. 2013. 
  3. ^ „anti-hero”. Macmillan Dictionary. Приступљено 4. 10. 2013. 
  4. ^ „Antiheroine”. Merriam-Webster Dictionary. 31. 8. 2012. Приступљено 3. 10. 2013. 
  5. ^ а б „Antihero”. Merriam-Webster Dictionary. 31. 8. 2012. Приступљено 3. 10. 2013. 
  6. ^ Laham, Nicholas (2009). Currents of Comedy on the American Screen: How Film and Television Deliver Different Laughs for Changing Times. Jefferson, North Carolina: McFarland & Co. стр. 51. ISBN 9780786442645. 
  7. ^ Jonason, Peter K.; Webster, Gregory D.; Schmitt, David P.; Li, Norman P.; Crysel, Laura (2012). „The Antihero in Popular Culture: Life History Theory and the Dark Triad Personality Traits”. Review of General Psychology (на језику: енглески). 16 (2): 192—199. ISSN 1089-2680. doi:10.1037/a0027914. 
  8. ^ Kennedy, Theresa Varney (2014). „'No Exit' in Racine's Phèdre: The Making of the Anti-Hero”. The French Review. 88 (1): 165—178. ISSN 2329-7131. doi:10.1353/tfr.2014.0114. 
  9. ^ Klapp, Orrin E. (септембар 1948). „The Creation of Popular Heroes”. American Journal of Sociology. 54 (2): 135—141. ISSN 0002-9602. doi:10.1086/220292. 
  10. ^ Waskul, Dennis; Lust, Matt (август 2004). „Role-Playing and Playing Roles: The Person, Player, and Persona in Fantasy Role-Playing”. Symbolic Interaction. 27 (3): 333—356. ISSN 0195-6086. doi:10.1525/si.2004.27.3.333. 
  11. ^ Petersen, Michael Bang (2019). „An Age of Chaos?”. RSA Journal. 165 (3 (5579)): 44—47. ISSN 0958-0433. JSTOR 26907483. 
  12. ^ Klapp, Orrin E. (1948). „The Creation of Popular Heroes”. American Journal of Sociology. 54 (2): 135—141. ISSN 0002-9602. JSTOR 2771362. doi:10.1086/220292. 
  13. ^ а б в г Steiner, George (2013). Tolstoy Or Dostoevsky: An Essay in the Old Criticism. New York: Open Road. стр. 197—207. ISBN 9781480411913. 
  14. ^ а б в „antihero”. Encyclopædia Britannica. 14. 2. 2013. Приступљено 9. 8. 2014. 
  15. ^ Wheeler, L. Lip. „Literary Terms and Definitions A”. Dr. Wheeler's Website. Carson-Newman University. Приступљено 3. 10. 2013. 
  16. ^ Halliwell, Martin (2007). American Culture in the 1950sСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 60. ISBN 9780748618859. 
  17. ^ Wheeler, L. Lip. „Literary Terms and Definitions B”. Dr. Wheeler's Website. Carson-Newman University. Приступљено 6. 9. 2014. 
  18. ^ Alsen, Eberhard (2014). The New Romanticism: A Collection of Critical Essays. Hoboken: Taylor & Francis. стр. 72. ISBN 9781317776000. Приступљено 20. 4. 2015 — преко Google Books. 
  19. ^ Simmons, David (2008). The Anti-Hero in the American Novel: From Joseph Heller to Kurt Vonnegut (1st изд.). New York: Palgrave Macmillan. стр. 5. ISBN 9780230612525. Приступљено 20. 4. 2015 — преко Google Books. 
  20. ^ Lutz, Deborah (2006). The Dangerous Lover: Gothic Villains, Byronism, and the Nineteenth-century Seduction Narrative. Columbus: Ohio State University Press. стр. 82. ISBN 9780814210345. Приступљено 20. 4. 2015 — преко Google Books. 
  21. ^ а б Frye, Northrop (2002). Anatomy of Criticism. London: Penguin. стр. 34. ISBN 9780141187099. 
  22. ^ Hearn, Michael Patrick (2001). The Annotated Huckleberry Finn: Adventures of Huckleberry Finn (Tom Sawyer's Comrade)Неопходна слободна регистрација (1st изд.). New York: W. W. Norton & Company. стр. xvci. ISBN 0393020398. 
  23. ^ Ehnenn, Jill R. (2008). Women's Literary Collaboration, Queerness, and Late-Victorian Culture (на језику: енглески). Ashgate Publishing. стр. 159. ISBN 9780754652946. Приступљено 7. 4. 2020 — преко Google Books. 
  24. ^ Cooke, Rachel (27. 2. 2011). „The 10 best Neglected literary classics – in pictures”. The Guardian. Приступљено 7. 4. 2020. 
  25. ^ Woodcock, George (1. 4. 1983). Twentieth Century Fiction (на језику: енглески). Macmillan Publishers Ltd. стр. 628. ISBN 9781349170661. Приступљено 7. 4. 2020 — преко Google Books. 
  26. ^ Barnhart, Joe E. (2005). Dostoevsky's Polyphonic Talent. Lanham: University Press of America. стр. 151. ISBN 9780761830979. 
  27. ^ Asong, Linus T. (2012). Psychological Constructs and the Craft of African Fiction of Yesteryears: Six Studies. Mankon: Langaa Research & Publishing CIG. стр. 76. ISBN 9789956727667 — преко Google Books. 
  28. ^ Gargett, Graham (2004). Heroism and Passion in Literature: Studies in Honour of Moya Longstaffe. Amsterdam: Rodopi. стр. 198. ISBN 9789042016927 — преко Google Books. 
  29. ^ Brereton, Geoffery (1968). A Short History of French Literature. Penguin Books. стр. 254—255. 
  30. ^ а б Hardt, Michael; Weeks, Kathi (2000). The Jameson Reader (Reprint изд.). Oxford, UK ; Malden, Massachusetts: Blackwell. стр. 294—295. ISBN 9780631202707. 
  31. ^ а б Edelstein, Alan (1996). Everybody is Sitting on the Curb: How and why America's Heroes Disappeared. Westport, Connecticut: Praeger. стр. 1; 18. ISBN 9780275953645. 
  32. ^ Ousby, Ian (1996). The Cambridge Paperback Guide to Literature in English. New York: Cambridge University Press. стр. 27. ISBN 9780521436274. 
  33. ^ Reese, Hope (11. 7. 2013). „Why Is the Golden Age of TV So Dark?”. The Atlantic (на језику: енглески). Приступљено 31. 10. 2021. „A new book explains the link between the rise of antihero protaganists and the unprecedented abundance of great TV (and what Dick Cheney has to do with it).” 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антихерој&oldid=26705830”