Пређи на садржај

Апсцес тестиса

С Википедије, слободне енциклопедије
Апсцес тестиса
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностУрологија
Инфектологија
МКБ-10N45.0
МКБ-9-CM604
DiseasesDB4342
MedlinePlus001279
eMedicinemed/704 radio/261 emerg/166
MeSHD004823

Апсцес тестиса (епидидимиса) је релативно редак ограничени гнојни процес, који настаје као последица специфичне и неспецифичне инфекције епидидимиса, тестиса или трауме скротума.

Како инфекција није локализована само у једном интраскроталном органу, многи аутори ово обољење називају акутни орхиепидидимитис или акутни епидидимоорхитис.[1]

Називи

[уреди | уреди извор]

Апсцес тестиса — Акутни епидидимоорхитис — Акутни орхиепидидимитис.

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Апсцес тестиса и епидидимиса је секундарни, запаљењски процес ових органа, и једно од ургентних стања у акутном скротуму. У огромној већини случајева претходи му неспецифична, али може бити последица и специфичне инфекције.

Неспецифичне инфекције,[2]
  • епидидимиса и тестиса,
  • истовремена упала тестиса и епидидидимиса,[3]
  • траумом изазване инфекције,
  • јатрогено изазвана инфекција.[4]
Специфичне инфекције

Апсцес тестиса и епидидимиса најчешће изазивају: грам-негативне бактерије (Enterococcus coliforms. Staphylococcus spp. Streptococcus spp.) Кохов бацил,[5] и сл. Трансмисија инфекције је најчешће, али не и обавезно, сексуално узрокована.[6]

Понекад акутном епидидимоорхитису претходи уретритис, простатитис и симптоматска хидроцела или хематоцела.[7]

Фурнијеова гангрена (некротизирајући фасциитис) је гангренозни процес који укључује и апсцес спољашњих гениталија, а настаје као последица ширења инфекције из уринарног тракта или директно из периректалних извора инфекције.[8]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Болест почиње нагло;

  • Јаким болом у тестису, који се смањује при мировању, лежању или елевацији тестиса.
  • Повишеном локалном и општом телесном температуром.
  • Отоком о црвенилом коже скротума (мошнице).[9]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

У постављању дијагноза апсцеса тестиса,[10] користи се следеће методе;

Анамнеза

[уреди | уреди извор]

Физички преглед

[уреди | уреди извор]

Имиџинг тестови

[уреди | уреди извор]
Ултрасонографија

Од ових тестова ултразвук може бити јако користан,[11] јер потврђује дијагнозу налазом апсцеса у тестису. Ултразвучни налаз се карактерише жаришнаом регијом измењене ехогености обично мешане чврсто/цистична структуре, која може бити изоехоичана у однсу на остатак тестиса, јер је жаришна регија измењене васкуларности (аваскуларна регија окружена повећаном васкуларности) што је доказ епидидимитиса (у већини случајева) или реактивне хидрокоеле.[12][13][14]

Важно је током ултрасонографије проценити и да ли се ради о дифузној промени или капсулирању како би се икључила пиоцоела настала згушњавањем скроталне коже и извршила процен зида апсцеса скроталног зида у коме може бити присутан интраскротални гас.[15]

Сцинтиграфија

Сцинтиграфија показује појачану перфузију, али смањено уношење радиофармака централно у тестис у некротично језгро апсцеса.

Диференцијална дијагноза

[уреди | уреди извор]

Диференцијалнодијагностики треба разматрати следећа стања:[16]

Терапија

[уреди | уреди извор]

У случају орхиепидидимитиса лечење је конзервативно - одговарајућим антибиотицима (цефалоспорини, тетрациклини код неспецифичних инфекција), уз мировање и примену аналгетика против болова.[10]

Дренажа апсцеса, која може бити површна или интраскротална једна је од метода избора, која има за циљ евакуацију створеног гнојног сасржаја у апсцесу. Нема контраиндикације за ову врсту интраскроталних апсцеса, јер нема толико тешких стања да болесник не може да издржи операцију. Пацијенти са Фоурнијеовом гангреном захтевају агресивну реанимацију, примену антибиотика широког спектра и брзу хируршку интервенцију.[18]

Као додатна мера примењује се елевација скротума (може и са суспензијом за тестисе, али се може бити и импровизовн), у циљу смањења отока.

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Ако се лечи правилно и на време апсцес тестиса најчешће не оставља никакве последице. Међутим, запуштени или нелечени облик орхиепидидимтис врло лако формира апсцес.

Понекад апсцес тестиса или епидидимиса може имати субакутни ток, када без обзира на терапију иде ка даљем стварању апсцеса. У тим стањима он може да коликвира, и да се спонтано отвари на кожи скротума. Овакву ситуацију лекар не би требало да сачека, већ би требало да се правовремено учини инцизија са дренажом уз максималну антибиотску заштиту.[19] Интензивно лечење најчешће спашава тестис, при чему се мацерирају и пропадају само овојнице тестиса. Међутим има случајева када је једини третман орхиектомија или вађење тестиса.

Компликације

[уреди | уреди извор]

Компликације повезане са акутним епидидимитисом и бактеријским орхитисом укључују следеће:[3][1]

  • Скротални апсцес и пиоцелу
  • Инфаркт тестиса: који је последица ограниченог проток крви у тестисној артерији
  • Проблеми са плодношћу; стерилитет је неуобичајен након акутног епидидимитиса, иако је права инциденца непозната. Поремећаји квалитета сперме услед леукоцитоспермије и упале су обично пролазни. Важнија је далеко ређа азооспермија, која је узрокована опструкцијом епидидималног канала уочена код мушкараца са нелеченим или неправилно леченим епидидимитисом. Инциденца овог стања је непозната.
  • Стерилност се јавља код 7-13% оболелих пацијената; орхитис утиче на интерстицијум тестиса више него на Лејдигове и Сертолијеве ћелије, али може утицати на број сперматозоида, покретљивост и морфологију
  • Атрофија тестиса; због хипогонадотропног хипогонадизама који може настати као резултат атрофије тестиса, која се примећује код 30-50% пацијената.
  • Кожна фистулизација услед руптуре апсцеса кроз туницу вагиналис (посебно код туберкулозе)
  • Понављање, хронични епидидимитис и орхиалгија.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Granados Loarca, E.A.; et al. (1994). „Epididymo. testicular abscess.”. Arch EspUrol. 47 (6): 553—536. .
  2. ^ Schlossberg D. Clinical Infectious Disease. Cambridge Univ Pr. (2008)
  3. ^ а б Trojian, T. H.; Lishnak, T. S.; Heiman, D. (2009). „Epididymitis and orchitis: An overview”. American Family Physician. 79 (7): 583—7. PMID 19378875. 
  4. ^ Thakur, A., et al., (2001). „Scrotal abscess following appendectomy.”. PediatrSurgInt. 17 (7). p. 569.71.
  5. ^ а б Granados Loarca, E.A. (1998). „Теsticular abscess: a manifestation of tuberculosis.”. ActasUrolEsp. 22 (4): 381—383. 
  6. ^ Trojian TH, Lishnak TS, Heiman D (април 2009). „Epididymitis and orchitis: an overview.”. American Family Physician. 79 (7): 583—587. PMID 19378875. .
  7. ^ Slavis, S.A., J. Kollin, and J.B. Miller (1989). „Pyocele of scrotum: consequence of spontaneous rupture of testicular abscess.”. Urology. 33 (4): 313—316. PMID 2929065. doi:10.1016/0090-4295(89)90274-4. .
  8. ^ Bodner D. Resnick MI, Novick AC. Scrotal abscess. In: Urology Secrets, eds. 3rd. Hanley and Belfus Inc; 2003. 70, 270.
  9. ^ Granados Loarca, E.A.; et al. (1994). „Epididymo.testicular abscess”. Arch EspUrol. 47 (6). p. 553.6
  10. ^ а б S. Khan, J. Rehman, B. Chughtai, D. Sciullo, E. Mohan & H. Rehman (2010). „Anatomical Approach to Scrotal Emergencies: A New Paradigm for the Diagnosis and Treatment of the Acute Scrotum”. The Internet Journal of Urology. 6 (2). 
  11. ^ Dogra, V.S.; et al. (2003). „Sonography of the scrotum”. Radiology. 227 (1): 18—36. PMID 12616012. doi:10.1148/radiol.2271001744. .
  12. ^ Bluth, Edward I. (2008). Ultrasonography in Urology: A Practical Approach to Clinical Problems. Thieme. ISBN 978-1588906090. .
  13. ^ Berman JM, Beidle TR, Kunberger LE et-al. (1996). „Sonographic evaluation of acute intrascrotal pathology”. American Journal of Roentgenology. 66 (4): 857—61. PMID 8610563. doi:10.2214/ajr.166.4.8610563. 
  14. ^ Dogra, Vikram S.; Gottlieb, Ronald H.; Rubens, Deborah J.; Liao, Lydia (2001). „Benign Intratesticular Cystic Lesions: US Features”. Radiographics. 21: 273—281. PMID 11598263. doi:10.1148/radiographics.21.suppl_1.g01oc15s273. 
  15. ^ Berman JM; Beidle TR; Kunberger LE et-al. (1996). „Sonographic evaluation of acute intrascrotal pathology”. American Journal of Roentgenology. 66 (4): 857—61. PMID 8610563. doi:10.2214/ajr.166.4.8610563. 
  16. ^ Dogra, V.S.; et al. (2003). „Sonography of the scrotum.”. Radiology. 227 (1): 18—36. PMID 12616012. doi:10.1148/radiol.2271001744. 
  17. ^ Dogra, Vikram S.; Gottlieb, Ronald H.; Rubens, Deborah J.; Liao, Lydia (2001). „Benign Intratesticular Cystic Lesions: US Features”. Radiographics. 21: 273—281. PMID 11598263. doi:10.1148/radiographics.21.suppl_1.g01oc15s273. 
  18. ^ Corman, J. M.; Moody, J. A.; Aronson, W. J. (јул 1999). „Fournier's gangrene in a modern surgical setting: Improved survival with aggressive management”. BJU Int. 84 (1): 85—8. PMID 10444130. S2CID 30424999. doi:10.1046/j.1464-410x.1999.00140.x. 
  19. ^ Wilks D, Farrington M, Rubenstein D. The infectious diseases manual. Wiley-Blackwell. (2003) ISBN:063206417

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Апсцес_тестиса&oldid=28499183”