Битка код Корсуња (1648)
| Битка код Корсуња | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део устанка Богдана Хмељницког | |||||||
 Богдан Хмељницки дочекује татарске савезнике 1648. | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Запорошки козаци | Државна заједница Пољске и Литваније | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Богдан Хмељницки |
велики хетман Станислав Потоцки пољни хетман Мартин Калиновски | ||||||
| Јачина | |||||||
| 8-10.000 козака и 4.000 Татара [1] | 8.000 војника и 40 топова [2] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| знатни | цела војска уништена | ||||||
Битка код Корсуња у пролеће 1648. била је друга узастопна победа козака у устанку Богдана Хмељницког.
Увод[уреди | уреди извор]
У пролеће 1648, Богдан Хмељницки је изабран за хетмана Запорошке војске. Формално изјављујући верност краљу Владиславу IV, Хмељницки је склопио савез са Кримским Татарима и почео да окупља војску у Запорошкој Сичи.
Сазнавши за савез Козака и Татара, пољски велики хетман Станислав Потоцки је почетком априла 1648. послао на Хмељницког свог сина Стефана са око 3.500 војника, али је пољска армија потучена 16. маја код Жутих Вода, а 1.500 редовних козака прешло је на страну побуњеника.[3]
Битка[уреди | уреди извор]
Војска Станислава Потоцког, која је лагано ишла у помоћ опседнутима код Жутих Вода, 26. маја 1648. пала је у заседу код Корсуња. Само неколико коњичких јединица успело је да се извуче, док су оба хетмана заробљена.[3] Сва редовна војска у Украјини, око 8.000 људи и 40 топова, била је изгубљена.[2]
Последице[уреди | уреди извор]
Два узастопна пораза уздрмали су престиж Пољске и подигли углед Хмељницког: козаци и побуњени сељаци из читаве Украјине кренули су под његову заставу.
Да ситуација буде гора, краљ Владислав, пријатељ Хмељницког и Запорошких козака, умро је недељу дана пре битке. Са читавом Украјином у побуни и оба хетмана у ропству, Пољско-Литванска унија ушла је у изборе новог краља, што је паралисало сваку већу акцију против устаника.[3]
У пољској култури[уреди | уреди извор]
Ова битка је поменута у роману "Огњем и мачем" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[4], као и у пољском филму "Огњем и мачем" из 1999.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Гажевић, Никола (1970—1976). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 481.
- ^ а б Fajfrić 2008, стр. 258–267
- ^ а б в Zamoyski 1988, стр. 165–166
- ^ Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- ^ Hoffman, Jerzy (1999), With Fire and Sword, Izabella Scorupco, Michal Zebrowski, Aleksandr Domogarov, Приступљено 22. 4. 2018
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола, ур. (1970—1976). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 481.
- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. стр. 160—166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- Војна енциклопедија, том 3. стр. 481 COBISS.SR 3980808
- Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
