Пређи на садржај

Опсада Збаража (1649)

С Википедије, слободне енциклопедије
Опсада Збаража
Део устанка Богдана Хмељницког
Место
Украјина
Исход Пољска посада издржала до мира у Збориву
Сукобљене стране

Запорошки козаци

Кримски канат
Државна заједница Пољске и Литваније
Команданти и вође
Богдан Хмељницки кнез Јеремија Вишњовјецки
Јачина
око 70.000 козака и 70.000 Татара [1] око 10-15.000 [1]
Жртве и губици
неколико десетина хиљада неколико хиљада

Опсада Збаража у лето 1649. била је кључни догађај у устанку Богдана Хмељницког.

Увод[уреди | уреди извор]

У пролеће 1648, Богдан Хмељницки хетман Запорошке војске, формално изјављујући верност краљу Владиславу IV, склопио је савез са Кримским Татарима и уништио пољску војску у Украјини у биткама код Жуте Воде, Корсуња и Пилаваца, а Пољску је захватило безвлашће због смрти краља Владислава IV. Козачке победе изазвале су масовни устанак православних кметова у целој Украјини, и уследио је покољ властеле, католичког свештенства и Јевреја. Након победе код Пилаваца, козачка војска је загосподарила Украјином, али је застала пред утврђењима Лавова и Замошћа.[2] Зима је прекинула ратне операције.[3]

Опсада[уреди | уреди извор]

Нови краљ Јан II Казимир понудио је козацима амнестију и повластице у зиму 1648, али су преговори са козацима пропали су због противљења украјинске властеле, коју је предводио кнез Јеремија Вишњовјецки, и устанка сељака, које Хмељницки није могао да контролише. Нови козачки поход у пролеће 1649, застао је пред утврђеним Збаражем, који су бранили региментари и приватна војска кнеза Вишњовјецког. Опсађени су задржали главнину козака и Татара, које је предводио сам кримски хан, пуних 40 дана. За то време, нова војска под командом Јана II Казимира је у бици код Зборива натерала Татаре на повлачење, после чега је Хмељницки пристао на мир. [3][1]

Последице[уреди | уреди извор]

Споразумом у Збориву, три украјинске војводине (Кијев, Брацлав и Черњигов) постале су козачка територија, на којој није смело бити пољске војске, језуита и Јевреја, призната је равноправност православне вере, а број регистрованих козака повећан је на 40.000. Заузврат, Хмељницки је пристао на мир са Пољском, формално признавши власт пољског краља.[3]

У пољској култури[уреди | уреди извор]

Ова опсада је детаљно приказана у роману "Огњем и мачем" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926. 
  2. ^ Fajfrić 2008, стр. 258–267.
  3. ^ а б в Zamoyski 1988, стр. 160–166
  4. ^ Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926. 

Литература[уреди | уреди извор]