Пређи на садржај

Бранислав Митровић (ватерполиста)

С Википедије, слободне енциклопедије
Бранислав Митровић
Бранислав Митровић на утакмици против Бразила на Олимпијским играма 2016.
Лични подаци
Датум рођења (1985-01-30)30. јануар 1985.(39 год.)
Место рођења Нови Сад, СФРЈ
Држављанство Србија
Играчке информације
Позиција голман
Сениорска каријера
ГодинеКлубови
2002—2007
2007—2010
2010—2011
2011—2014
2014—2018
2018—2020
2020—2023
2023—2024
ВК Војводина
ВК Партизан
ВК Ференцварош
ВК Дебрецин
ВК Егер
ОСЦ Будимпешта
ВК Вашаш
ВК Туркоан Лил
Репрезентативна каријера
2005—2024 Србија

Бранислав Митровић (Нови Сад, 30. јануар 1985) бивши је српски ватерполиста. Освојио је олимпијско злато 2016. и 2020. Играо је на позицији голмана. Играчку каријеру је завршио маја 2024.[1]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Ватерполо пут младог Новосађанина је почео у Војводини. Након млађих селекција и сезоне у најбољем саставу, одиграо је две и у Партизану, а већ десет година одушевљава ватерполо љубитеље у Мађарској. Из Партизана је 2010. отишао у Ференцварош и одиграо једну сезону. Уследило је пресељење на три године у Дебрецин, након чега одлази у Егер. После четири сезоне у Егеру, Митровић 2018. потписује уговор са ОСЦ Будимпешта за који је играо до пролећа 2020. Након што је клуб напустио главни спонзор, играчи су добили раскид уговора. Убрзо је договорио сарадњу са ВК Вашаш, такође у Мађарској.

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

„Несрећа” Бранислава Митровића јесте што је у ранијим годинама као конкуренте за А национални тим имао старије и искусније Дениса Шефика, Слободана Сора и Гојка Пијетловића, па у таквој конкуренцији морао је да чека на својих пет минута.

Европска првенства

[уреди | уреди извор]

Дебитовао је на Европском првенству у Ајндховену као други голман са Слободаном Сором где је одмах показао да Србија има на кога да рачуна у будућности. Поред Анјдховена 2012, наступио је на још четири европска шампионата. У Будимпешти 2014, Београду 2016. и Барселони 2018. освојио је злато, док је 2020. у Будимпешти завршио такмичење као пети.

Светска првенства

[уреди | уреди извор]

На светским првенствима Митровић је играо два пута. Једно злато (Казањ 2015) и седмо место из Барселоне 2013. Две године касније чувао је мрежу Србије у Казању и дошао до злата. У Русији је проглашен за најбољег голмана финалног дана.[2] Пропустио је Светско првенство у Гванжуу 2019.године одлуком селектора Савића да сви искуснији играчи након обезбеђене олимпијске визе за Токио 2020. одморе од напорних утакмица.[3]

Олимпијске игре

[уреди | уреди извор]

Упркос добром наступу у Ајндховену, селектор Удовичић га је изоставио са списка путника на Игре у Лондон. На наредним се нашао на списку селектора Дејана Савића и на Олимпијским играма у Рију 2016. где је својим одбрана бодрио саиграче на путу до злата.

Остала такмичења

[уреди | уреди извор]

Шест пута је био шампион завршног турнира Светске лиге. Србија је 2016. године у Хејџоу освојила 10. јубиларну титулу, а Митровић проглашен за најбољег играча финалног турнира.[4] Два пута је био на постољу Медитеранских игара. 2005. као члан репрезентације Србије и Црне Горе, а 2018. поново злато, али са тимом Србије.

Млађе селекције

[уреди | уреди извор]

Сем са сениорским националним тимом, бележио је успехе и у млађим репрезентацијама. Био је капитен студентске репрезентације која је на Универзијади 2009. у Београду освојила бронзу, а на Универзијади 2011. у Шенжену злато.

Живот ван базена

[уреди | уреди извор]

Од 2014. у браку са Јеленом Дрезгић[5] Јелена и Бранислав имају двоје деце[6]. Дипломирао на Техничком факултету Универзитета у Новом Саду и стекао звање мастер инжењер менаџмента.[7] Бранислав Митровић је 2017. објавио књигу под називом Преокрет. Књига говори о његовом напретку кроз каријеру, као и о променама и правим изборима који доводе до великих победа у развоју појединца.[8]

Клупски трофеји

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]