Филип Филиповић (ватерполиста)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Филип Филиповић
Filip Filipović Rio 2016.jpg
Филип Филиповић на утакмици против Бразила на Олимпијским играма 2016.
Личне информације
Датум рођења (1987-05-02)2. мај 1987.(33 год.)
Место рођења Београд
СФРЈ
Држављанство  Србија
Висина 1,97 m
Играчке информације
Позиција крило
Сениорска каријера
ГодинеКлубови
2001—2009
2009—2012
2012—2014
2014—2020
2020—
Партизан
Про Реко
Раднички
Про Реко
Солнок
Репрезентативна каријера
2003— СЦГ / Србија

Филип Филиповић (Београд, 2. мај 1987) је српски ватерполиста и освајач олимпијског злата 2016.

Каријера[уреди | уреди извор]

Ватерполо је почео да тренира са седам година у школи Партизана.

Партизан[уреди | уреди извор]

Са 14 година дебитовао је за први тим Партизана код Дејана Удовичића. Стандардни првотимац црно-белих постао је у сезони 2001/2002 када је освојио прву дуплу круну. У наредних седам година био је члан Партизана са којим је још три пута био освајач Првенства и Купа Србије.

Про Реко[уреди | уреди извор]

Са 22 године напустио је српски ватерполо и потписао уговор са италијанским гигантом Про Реком. У првој сезони играо је заједно са Вањом Удовичићем и Слободаном Никићем. Дошли су до наслова првака Европе, Италије и Суперкупа Европе. У наредној сезони стигао је до титуле у Првенству Италије и Европи. У сезони 2011/2012 поред титлуе у Италији освојио је Регионалну лигу. Пред почетак Олимпијских игара 2012, Про Реко је одлучио да због финансијских проблема да отказ свим странцима.

Раднички[уреди | уреди извор]

Након Олимпијских игара у Лондону, Филиповић се вратио у српски ватерполо. Након разговора са Партизаном и Зездом, одлучио се да прихвати понуду Радничког из Крагујевца.[1] У Крагујевцу је провео две године и освојио Куп Европе 2013. године, а наредне године били су вицешампиони Европе. На домаћој сцени нису успевали да парирају Црвеној звезди од које су поражени и у Суперкупу Европе 2013. Након две године Филиповић и Раднички су се растали, уз неисплаћене обавезе клуба према играчу. Спортска арбитража Олимпијског комитета Србије 2015. пресудила је у корист Филиповића.[2]

Повратак у Про Реко[уреди | уреди извор]

Нова, стара лука за Филиповића од 2014. године је у Ђенови. Заиграо је по други пут за Про Реко са којим је потврдио титуле Лиге шампиона, Суперкупа Европе, те дупле круне у Италији. Про Реко је напустио у лето 2020. и прешао у мађарски Солнок.

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Са 16 дебитовао је за сениорску репрезентацију. Селектор Ненад Манојловић је повео Филиповића на Европско првенство 2003. у Крању где је Србија и Црна Гора освојила златну медаљу, мада није улазио у игру. Од тада до данас одиграо је 367 утакмица и постигао 643 гола. Други је на листи најбољих стрелаца репрезентације Србије свих времена иза Александра Шапића.

Олимпијске игре[уреди | уреди извор]

Три пута је наступао на Олимпијским играма. На дебију 2008. године поред старијих и искуснијих играча није имао пуну минутажу. На летњим олимпијским играма 2012. године са репрезентацијом Србије освојио је бронзану медаљу, а уврштен је у идеални тим турнира.[3] На Олимпијским играма у Рију 2016. са репрезентацијом Србије је освојио златну медаљу. Уз то поновио је успех са претходних, уврштен је у идеални тим, али и проглашен за најкориснијег играча турнира.[4] [5]

Светска првенства[уреди | уреди извор]

Дебитовао је у Мелбурну 2007. када је српски тим поразом од Шпаније заузео четврто место. На наредном, у Риму 2009. по први пут под именом Србија дошао је до златне медаље и уз 20 голова био најбољи стрелац турнира. У Шангају 2011 поражен је у финалу, али је проглашен за најбољег играча првенства.[6] Био је учесник Светског првенства 2013. у Барселони када је Србија завршила као седма, али и оне која је у Казању 2015. дошла до златне медаље. На последњем одиграном шампионату света, у Будимпешти 2017. освојио је бронзу. Одлуком селектора да одмори стандардне играче, пропустио је Светско првенство 2019.[7]

Европска првенства[уреди | уреди извор]

У Крању 2003. године започео је такмичење на шампионатима Европе златном медаљом. Исти успех поновио је и 2006. године у Београду. У Малаги 2008. године претрпео је пораз у финалу од Црне Горе и освојио сребро, док је 2010. године у Загребу био трећи. Од 2012 до 2018. године са репрезентацијом Србије био је четири пута првак Европе. Те 2018. године у Барселони предводио је, по први пут на Европском првенству Србију као капитен и проглашен за најбољег играча турнира.[8] На Европском првенству 2020. предводио је Србију до петог места у Будимпешти уз десет постигнутих голова.

Остала такмичења[уреди | уреди извор]

Највише медаља са репрезентацијом Филиповић је освојио кроз Светску лигу. Једанаест медаља, до чега десет златних. Десету је освојио 2019. у Београду чиме је постао један од рекордера у овом такмичењу.[9]. У Рузи 2017. освојио је први трофеј као капитен.[10]. Са Светског купа носи два злата, из Будимпеште 2006. и Орадее 2010, док је на Медитеранским играма освојио медаљу више. Бронзу из Алмерије 2005, те злата из Пескаре 2009. и Тарагоне 2018.

Јуниорска репрезентација[уреди | уреди извор]

Са јуниорском репрезентацијом освојио је Европско првенство 2002. године у Барију, 2004. године на Малти, 2005. у Софији и 2006. године у Великом Варадину. Поред ових злата, са Европског првенства за јуниоре има и бронзу из Хагена освојену 2001. године. На Светском првенству за јуниоре тријумфовао је 2003. у Напуљу и 2005. у Аргентини.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • „Мајска награда” Спортског савеза Србије 2007
  • Најбољи ватерполиста Европе за 2009, 2014[11], 2016[12]. и 2018[13]. по избору ЛЕНа
  • Најбољи стрелац Светског првенства у Риму 2009. (20 голова), финалног турнира Светске лиге 2014. (17 голова), Олимпијских игара 2016. (19 голова)
  • Најбољи играч Светског првенства у Шангају 2011, Европског првенства 2018.
  • Најбољи играч света за 2011.[14] и 2014.[15] по избору ФИНА
  • Спортиста године 2016. од стране Олимпијског комитета Србије[16]
  • Најбољи ватерполиста у 2015. по избору сајта "Ватерполо свет"
  • Амерички часопис „Swimming world” га је прогласио за најбољег ватерполисту 2016. године.[17]
  • Члан идеалног тима на Олимпијским играма у Лондону 2012. и Рију 2016. године

Клупски трофеји[уреди | уреди извор]

Партизан

Про Реко

Раднички

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Блиц Спорт: Филип Филиповић: Нисам могао да прихватим непристојну понуду Звезде
  2. ^ Новости: Филиповић добио Раднички на суду
  3. ^ Вести (архива): Филиповић и Прлаиновић у идеалном тиму ОИ
  4. ^ „MVP: Filipović najbolji igrač vaterpolo turnira”. b92 sport. 21. 8. 2016. Приступљено 21. 8. 2016. 
  5. ^ Ватерполо вести: Никић и Филиповић у идеалном тиму ОИ
  6. ^ РТС: Утешна награда за Фићу
  7. ^ Спорт клуб: Савић објавио списак - циљ испуњен, заслужени одмор
  8. ^ Званични сајт Филипа: Филип Филиповић МВП Европског првенства у Барселони
  9. ^ Спорт Блиц: Фића, Прле и Дуле као нико никада
  10. ^ Б92: Браво момци: Србија поново освојила Светску лигу
  11. ^ РТС: Филиповић најбољи ватерполиста Европе
  12. ^ Блиц Спорт: Испред свих - Капитен делфина Филип Филиповић најбољи ватерполиста Европе
  13. ^ Политика: Филиповић четврти пут најбољи ватерполиста Европе
  14. ^ Влада Србије: Филип Филиповић најбољи ватерполиста света у 2011. години
  15. ^ РТС: Филип Филиповић најбољи ватерполиста света!
  16. ^ РТС: Тијана Богдановић и Филип Филиповић најбољи спортисти 2016. године
  17. ^ „Филиповић најбољи ватерполиста света”. Politika. 5. 1. 2017. Приступљено 11. 1. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Званични сајт Филипа Филиповића