Василије Ватац
| Василије Ватац | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. век |
| Датум смрти | 1194 |
| Породица | |
| Потомство | Исак Дукa Ватац, Јован III Дука Ватац |
Василије Ватац (грчки: Βασιλειος Βατατζης, 1187–1194) је био византијски војни заповедник, и вероватно отац никејског цара Јована III Дуке Ватаца.
Биографија
[уреди | уреди извор]Порекло и рани живот
[уреди | уреди извор]Ватац је био ниског порекла, родом из региона око Адријанопоља и Дидимотике.[1] Вероватно је ступио у војну службу у време владавине цара Манојла I Комнина (1143–1180), али детаљи о његовом раном животу су иначе непознати.[2] Очигледно је веома напредовао у каријери када је успео да се око 1187. ожени неименованом кћерком Исака Анђела Дуке, који је био стриц цара Исака II Анђела (1185–1195, 1203–1204).[3] Ожењен царевом рођаком, Ватац је изненада постао члан више аристократије: добио је чин севаста и отворио му се пут до виших војних положаја.[4]
Збацивање Теодора Манкафа
[уреди | уреди извор]Након што је ступио у брак са рођаком цара Исака II Анђела, убрзо је ступио на положај војног гувернера (дукс) мале провинције Миласа и Меланоудион, познато је да је на овом положају био у августу 1189. године.[2] Одатле је унапређен у „Великог доместика Истока“ и гувернера обимне Тракијске теме.[5]
Док се налазио на тим положајима морао је да се обрачуна са узурпатором Теодором Манкафом. Манкаф је покренуо побуну 1188. године, када се прогласио за цара у Филаделфији. Побуна је била кратког даха, пошто је цар Исак II опсео град и приморао Манкафа да се покори, али је он је помилован и дозвољено му је да остане на положају гувернера града Филаделфије.[6] [7]
У периоду 1192/3, међутим, Василије Ватац је послат против Теодора Манкафа, који се још једном побунио. Овог пута Ватац је ефективно окончао побуну и приморао узурпатора да побегне на двор султана Турака Селџука у Иконију.[8] [9]
Побуна Бугара
[уреди | уреди извор]Убрзо након што је постављен за Доместика Запада (као и његов савременик и командант, Алексије Гид, остаје нејасно да ли је био прави Велики Доместик или једноставно Доместик[10]), са седиштем у Адријанопољу.[9] Његов примарни задатак је био да угуши побуну Бугара која је избила на северном Балкану.
Године 1193. одбио је да пружи војну подршку побуни свог зета Константина Анђела Дуке, царевом рођаку и заповеднику византијске војске у Филипопољу. Дука се прогласио за цара и упутио своје трупе на Адријанопољ, али су га његови следбеници издали и предао се цару Исаку II Анђелу ради помиловања заузврат.[9] [11]
Године 1194. цар Исак II је наредио Ватацу и Гиду да крену у поход против Бугара. Византинци су поражени, а Ватац је убијен у бици код Аркадиопоља.[9]
Породица
[уреди | уреди извор]Он је вероватно[12] [13]био отац Јована III Дуке Ватаца, будућег цара Никеје, поред Јована имао је још два сина, севастократора Исака Дуку Ватаца, и анонимног средњег сина, чија се ћерка удала за протовестијара Алексија Раула.[14] [15]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Varzos 1984, p. 852 (esp. note 5).
- ^ а б Varzos 1984, стр. 853
- ^ Varzos 1984, стр. 851–853
- ^ Varzos 1984, стр. 852–853
- ^ Varzos 1984, стр. 853–854
- ^ ODB, "Mankaphas, Theodore" (C. M. Brand), p. 1286.
- ^ Magoulias 1984, стр. 219–220
- ^ ODB, "Mankaphas, Theodore" (C. M. Brand), p. 1286
- ^ а б в г Varzos 1984, стр. 854
- ^ Guilland 1967, стр. 408–409, 455
- ^ Magoulias 1984, стр. 239–240
- ^ Polemis 1968, стр. 107
- ^ Varzos 1984, pp. 855–856 (note 20
- ^ Varzos 1984, стр. 855–857
- ^ Polemis 1968, стр. 107–109
Литература
[уреди | уреди извор]- Guilland, Rodolphe (1967). Recherches sur les institutions byzantines [Studies on the Byzantine Institutions]. Berliner byzantinische Arbeiten 35 (in French). Vol. 1. Berlin and Amsterdam: Akademie-Verlag & Adolf M. Hakkert. OCLC 878894516.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- Choniates, Nicetas (1984). Magoulias, Harry J., ур. O City of Byzantium: Annals of Niketas Choniatēs. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1764-8..
- Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press. OCLC 299868377.
- Varzos, Konstantinos (1984b). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (на језику: Greek). B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 01. 2021. г. Приступљено 30. 06. 2023.
