Вељко Совиљ
| вељко совиљ | |
|---|---|
 Вељко Совиљ у униформи | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1919. |
| Место рођења | Бусије, село Бјелај код Петровца, Краљевство СХС |
| Датум смрти | 1989. |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
| Професија | војно лице |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1942. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија |
| Чин | пуковник |
| Одликовања |  |
Вељко Совиљ (Бусије, село Бјелај код Петровца, 1919 — Београд) био је учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА и носилац Партизанске споменице.
Биографија
[уреди | уреди извор]Вељко Совиљ рођен је 1919. године у мјесту Бусије (заселак Чојлук),[1] у селу Бјелају код Петровца, од оца Паје и мајке Мике Радановић Васић из Врточа.[1][2] Године 1923. са породицом је преселио из Бјелаја у Врточе (у врточки заселак Главицу), гдје је Вељко одрастао.[1] Потиче из земљорадничке породице. Отац Пајо био је аустроугарски војник, а потом солунски добровољац. Након рата добио је посјед у Војводини, али га је замијенио за бонове и 1923. године се преселио у Врточе, на имање женине породице, које је остало пусто након Првог свјетског рата. Вељко је одрастао са оцем, мајком и сестром Видом. Сестра му се удала у Шкундриће у Вођеницу и убијена је 1941. Мајка му је умрла 1944. године, а отац му је након рата колонизовао у Пазову. Прије рата Вељко је био радник. Био је ожењен Маром Ђурица из Палучака и са њом добио синове Божу, Милу, Дану и Драгана.[1]
По окупацији Југославије, Вељко се укључио у припреме оружаног устанка 27. јула 1941. Од првих дана учествовао је у устаничким и герилским акцијама. Био је припадник Треће крајишке бригаде.[3] Учесник је Битке на Сутјесци.[4] О својим ратним искуствима писао је у зборнику сјећања Петровац у НОБ.[5]
У рату је обављао више дужности. Почетком рата био је борац Врточке чете. Године 1942. примљен је у КПЈ.[3] Био је бистар и оштроуман, па је 1943. године постављен за замјеника комесара 2. чете 1. батаљона Треће крајишке бригаде,[4] а убрзо потом и замјеника политичког комесара батаљона.[2] Након тога обављао је дужност политичког инструктора у Дивизијском комитету.[3]
Након рата служио је као официр у ЈНА. Послије рата завршио је Вишу војну академију и постављен је за команданта пука. Пензионисан је у чину пуковника.[2]
Више пута је одликован. Носилац је Партизанске споменице 1941.[2] Уредник је зборника сјећања Трећа крајишка бригада.[3]
Умро је 1989. године у Београду,[4] а сахрањен је у Старој Пазови.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Пилиповић - Дајановић, Никица (1989). Сабор у Врточу. Мјесна заједница Врточе. стр. 213.
- ^ а б в г д „CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 94(497.11)"1939/1945"(047.53) KAKO se stvara(la) istorija... : lične priče uče - PDF Бесплатно скидање”. docplayer.rs. Приступљено 2022-03-09.
- ^ а б в г Трећа крајишка бригада - Зборник сјећања. Књига трећа. Београд: Одбор секције бораца Треће пролетерске крајишке бригаде у Београду. 1985. стр. 2, 958.
- ^ а б в Кучан, Виктор (1996). Борци Сутјеске. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 731. ISBN 86-17-04984-7.
- ^ Петровац у НОБ. VII том. Босански Петровац: Општински одбор СУБНОР-а Босански Петровац. 1974. стр. 556—560.
