Галичко-волинска држава

За друге употребе, погледајте Галиција (вишезначна одредница).

Галичко-волинских грб

Галичко-волинска држава (струс. Королѣвство Русь) је била средњовековна кнежевина, а потом краљевина, која је настала крајем 12. века, уједињењем Галичке кнежевине са суседном Волинском кнежевином. Уједињење је извршено за време владавине кнеза Романа Мстиславича (у. 1205). Његов син и наследник Данило Романович (у. 1264) примио је 1253. године титулу краља Русије (лат. Rex Rusiae), чиме је галичко-волинска област постала језгро новопроглашене Краљевине Русије (лат. Regnum Rusiae). Пошто је краљевска титула била западног порекла, Данило није успео да наметне своју власт осталим руским кнежевима. Данилови наследници су фактички владали само у галичко-волинским областима, а краљевску титулу су употребљавали тек повремено, као израз својих претензија. Галичко-волинска држава је постојала до 1349. године, када је анектирана од стране Краљевине Пољске.

Галичко-волинска држава
у првој половини 14. века

Историја

Током 12. века, у склопу поделе Кијевске Русије на удеоне државе, у западним областима су створене две значајне кнежевине: Галичка и Волинска. Након неколико покушаја, поменуте кнежевине су се 1199. године ујединиле у Галичко-волинску кнежевину, што је остварено када је волински кнез Роман Мстиславич (у. 1205) проширио своју власт и на суседну Галичку област. Кнез Роман је 1204. године одбио позив римског папе Иноћентија III да пређе на римокатолицизам.

Романов син и наследник, кнез Данило Романович (у. 1264) следио је у прво време очеву политику, али је касније био приморан да постане угарски, а потом и монголски вазал. Пошто је монголска најезда опустошила суседне, првенствено источне и јужне области, укључујући и сам Кијев, кнез Данило је био приморан да потражи ослонац у западним државама, па је 1253. године пристао да од римског папе Иноћентија IV прими краљевску круну и наслов краља Русије (лат. Rex Rusiae). Упркос добијању ове престижне титуле, Данило није успео да наметне своју власт осталим руским кнежевима, тако да је његова држава остала фактички ограничена на галичко-волинске области.

Данилов син Лав Данилович (у. 1301) знатно је уздигао моћ Галичко-волинске државе. у неколико наврата је сузбио утицаје и насртаје суседних држава (Угарске, Пољске и Литваније), што му је донело углед међу осталим руским кнежевима. Након његове смрти, држава је почела слабити, пошто је била непосредно угрожена од Златне хорде и осталих суседа. За време владавине потоњих галичко-волинских кнежева, суседне државе (Пољска и Литванија) су у неколико наврата угрозиле и сам опстанак кнежевине, која је 1349. године и коначно анектирана од стране Пољске.

Западно савезништво

Татари су у интензивним нападима након 1240. опустошили готово све руске кнежевине и уништили град Кијев. Током својих напада ушли су на просторе Угарске и Пољске, а потом су се повукли преко украјинских степа у Азију. Онде су на доњем току реке Волге створили своје средиште Сарај које је представљало војно-политички центар западног регионалног каната Монголског царства, које је у следећем раздобљу контролисало готово целу источну Европу. Кнез Данило Галички (1228—1264) завршава борбу за престоље у Кијеву тек 1245. године. Он стиче чврсту власт у свим западним кнежевинама и ужем окружењу, али како би задржао независност ствара својеврсни обрамбени савез против Татара и гради јаче политичке везе с Пољацима, Литванцима и Угарима. Он сарађује и преговара с Римском црквом као јаким политичким савезником, те 1250. успоставља ново јако војно и политичко средиште град Лавов, који је испочетка представљао престижно утврђење у борби против Татара. Његов брат Васиљко показао се добрим и образованим сарадником, а такав је био и његов син Владимир Васиљкович, који је говорио неколико страних језика, бавио се књижевношћу и уметношћу, те је изградио неколико градића у Кнежевини Волинији.

За време своје владавине Данило гради чврсти политички утицај и углед у целој средишњој Европи, а Галичко-волинска држава територијално представља својеврсни обрамбени зид према западној Европи. Стара Украјина се овде показује заштитником хришћанске Европе и по други пут стиче назив пограничне земље која раздваја западну и источну културу. Године 1253. Данило је прихватио краљевску круну од Светог оца у Риму и успоставио краткорочну црквену унију између Источне и Западне цркве. Он је владао до 1264. године, када је умро у граду Холму где је и сахрањен. Његов брат Васиљко умро је 1270. године.

Најдоминантнији син краља Данила био је кнез Лав Данилович (1264—1301) који је до 1300. водио динамичне ратове у целокупном окружењу. Лав је преговарао и с Татарима настојећи да индиректно стекне што већу контролу над окупираним источним кнежевинама које су укључивале просторе данашње источне Украјине и западне Русије, те је настојао да заузме одређене територије у Пољској и Литванији. С Теутонским редом (Немцима) и Угарима мирно је сарађивао, те им је помагао да стекну стабилну контролу на њиховим просторима. Он се оженио угарском кнегињом Констанцом те је с њом имао сина Јурија. За време своје владавине град Лавов је учинио својим новим културним и политичким средиштем.

За време владавине његовог сина Јурија Лавича (1301—1315) уследило је релативно мирније раздобље у којем су западне украјинске кнежевине економски и културно јачале. Историјски документи указају да је Јуриј такође био окруњен за краља (лат. Georgius Rex Rusiae) те да је развијао блиске везе с утицајном Римском црквом. Почетком 14. века, у склопу нових политичких околности, патријарх Источне православне цркве у Цариграду, владарима Галичко-волинске државе нуди засебну метрополију која би се оделила од оне у опустошеном Кијеву. Почетком 15. века, све староруске метрополије поновно су имале средиште у Кијеву под именом Метрополија Кијева, Галиције и свих руских људи. За време Јурија многи украјински племићи ступају у брачне и родбинске везе с осталим европским племићким породицама.

Губитак аутономије

Након Јурија, његова два сина Андриј Јуријович и Лав II Јуријович су владала до 1323. године. Оба су погинула у битци против Татара неоставивши мушке наследнике. То је поновно створило нестабилну политичку ситуацију у украјинским кнежевинама и уследила је унутрашња борба за превласт, коју су дуже време потенцирали и користили потенцијални окупатори Пољаци и Литавци те подређени племићи унутар кнежевина. Задњи староруски владар Галичко-Волињске државе био је кнез Јури II Волеслав Тројденович који је био на власти до 1340. године. Након њега су власт почели да преузимају литвански, пољски и други племићи, посљедњи међу њима био је Лиубартас Деметријус, који је владао до 1384. године.

Види још

• Кијевска Русија
• Историја Украјине
• Монголска инвазија на Кијевску Русију
• Монголско-татарске најезде

Литература

• Engel, Johann Christian (1792). Geschichte von Halitsch und Wladimir bis 1772. 1. Wien: Franz Jakob Kaiserer. 
• Engel, Johann Christian (1792). Geschichte von Halitsch und Wladimir bis 1772. 2. Wien: Franz Jakob Kaiserer. 
• Гарди, Дюра (2002). „Данило Романович медзи татарским ярмом и кральовску коруну”. Шветлосц. 40 (1-2): 90—102. 
• Gebhardi, Ludwig Albrecht (1781). Geschichte des Reichs Hungarn und der damit verbundenen Staaten. 3. Leipzig: Weidmanns Erben und Reich. 
• Gebhardi, Ludwig Albrecht (1804). Geschichte der Königreiche Galizien, Lodomirien und Rothreussen. Pesth: Joseph Leyrer. 
• Котляр, Микола Ф. (1979). Данило Галицький (1. изд.). Київ: Наукова думка. 
• Крипякевич, Іван П. (1984). Галицько-Волинське князівство. Київ: Наукова думка. 
• Кучерук, Олександр С., ур. (2002). Галицько-Волинська держава XII-XIV ст. 1. Львів: Світ. 
• Magocsi, Paul R. (1983). Galicia: A Historical Survey and Bibliographic Guide. Toronto: University of Toronto Press. 
• Magocsi, Paul R. (1996). A History of Ukraine (1. изд.). Toronto: University of Toronto Press. 
• Magocsi, Paul R. (2015). With Their Backs to the Mountains: A History of Carpathian Rus’ and Carpatho-Rusyns. Budapest-New York: Central European University Press. 
• Subtelny, Orest (2009) [1988]. Ukraine: A History (4. изд.). Toronto: University of Toronto Press. 
• Харди, Ђура (2002a). Наследници Кијева између краљевске круне и татарског јарма: Студија о државно-правном положају Галичке и Галичко-Волинске кнежевине до 1264. године. Нови Сад: Филозофски факултет. 
• Харди, Ђура (2002b). „Галички кнежеви дародавци манастира Светог Димитрија на Сави”. Споменица Историјског архива Срем. 1: 65—76. 
• Харди, Ђура (2004). „Руски краљеви Галиције: Дародавци манастира светог Димитрија на Сави”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 15: 49—61. 
• Харди, Ђура (2005). „Rex Ruscie olim Rex Galliciae”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 16: 249—262. 
• Hardi, Đura (2018). „Prvi pomen Galicije u intitulaciji ugarskih kraljeva”. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду. 43 (1): 195—213. 
• Харди, Ђура; Божанић, Снежана (2017). „Краљевство Србије и Краљевство Галиције и Волиније у спољној политици угарског краља Андрије II”. Српска краљевства у средњем веку. Београд: Центар за историјску географију и историјску демографију. стр. 85—100. 
• Hoppe, Jacob August (1792). Ältere und neuere Geschichte der Königreiche Galizien und Lodomerien. Wien: Zierchischen Buchhandlung. 
• Галицько-Волинський Літопис. Острозький (Хлєбниковський) список
• Галицько-Волинський Літопис. Переклад Л.Махновця
• Литовсько-білоруські літописи
• Болеслав-Юрий II, князь всей Малой Руси: Сборник материалов и исследований. — Санкт-Петербург, 1907.
• Андрияшев А. М. Очерки истории Волынской земли до конца XIV ст. Киев, 1887.
• Греков Б. Д. Древнейшие судьбы славянства в Прикарпатских. областях // Вестник АН СССР. 1940. No. 11–12.
• Греков Б. Д. Крестьяне на Руси. — Москва,1952.
• Иванов П. А., Исторические судьбы Волынской земли с древнейших времен до конца XIV века, Одесса, 1895.
• Коваленко В. Чернігів і Галич у ХІІ — ХІІІ ст. // Галичина та Волинь у добу Середньовіччя. — Львів, 2001. — С.154–165.
• Пашуто В. Т., Очерки по истории Галицко-ВольІнской Руси. — Москва, 1950 Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2012).
• Bielowski A. Halickowlodzimierskie księstwo. — Biblioteka Ossolińskich., t. 4.
• Bielowski A. Królewstwo Galicji (o starem księstwie Halickiem). — Biblioteka Ossolińskich, 1860, t. 1
• Harasiewicz M. Berichtigung der Umrisse zu einer Geschichte der Ruthenen. — Wien, 1835.
• Harasiewicz M. Annales ecclesiae Ruthenae. — Leopoli, 1862.
• Lewicki A. Ruthenische Teilfürstentümer. — In: Österreichische Monarchie im Wort und Bild Galizien. Wien, 1894.
• Siarczyński F. Dzieje księstwa niegdyś Przemyślskiego. — Czasopism naukowy Biblioteki im. Ossolińskich, 1828, N 2/3;
• Siarczyński F. Dzieje niegdyś księstwa Belzkiego i miasta Belza. — Czasopism naukowy Biblioteki im. Ossolińskich, 1829, N 2.
• Stecki J. T. Wołyń pod względem statystycznym, historycznym i archeologicznym. — Lwów, 1864
• Zubrzycki D. Rys do historii narodu ruskiego w Galicji i hierarchii cerkiewnej w temże królewstwie. — Lwów, 1837.

Спољашње везе

• Довідник з історії України. За ред. І. Підкови та Р. Шуста. — Київ: Генеза, 1993. Архивирано на сајту Wayback Machine (10. април 2009)
• Галицько-волинські князі
• Ісаєвич Я. Князь і король Данило та його спадкоємці // Дзеркало тижня. 2001, №48 (372)
• Карта Галицько-Волинського князівства
• Володимир-Волинський у «Галереї мистецтв»
• Борис Яценко, «Слово о полку Ігоревім» та його доба («Slovo o polku Ihorevim» ta joho doba)
• Волинська земля у складі Галицько-Волинського князівства (Volynśka zemľa u skladi Halyćko-Volynśkoho kńazivstva)
• За що боролись (Za ščo borolyś) Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јул 2009)