Пређи на садржај

Гијом Аполинер

С Википедије, слободне енциклопедије
Гијом Аполинер
Apollinaire (left) and André Rouveyre, 1914.
Лични подаци
Пуно имеВилхелм Аполинарис де Костровицки
Датум рођења(1880-08-26)26. август 1880.
Место рођењаРим, Италија
Датум смрти9. новембар 1918.(1918-11-09) (38 год.)
Место смртиПариз, Француска
Занимањепоета, писац, ликовни критичар
Књижевни рад
Најважнија делаАлкохоли
Калиграми
Тиресијине дојке
Потпис
Вилхелм Аполинарис де Костровицки

Вилхелм Аполинарис де Костровицки, познатији под псеудонимом Гијом Аполинер (фр. Guillaume Apollinaire; Рим, 26. август 1880 — Париз, 9. новембар 1918), био је француско-италијански писац и драматург, пољског порекла.[1]

Аполинер се сматра једним од најистакнутијих песника раног 20. века, као и једним од најстраственијих бранилаца кубизма и праоцем надреализма. Приписује му се да је 1911. сковао термин „кубизам“[2] да би описао уметнички покрет у настајању, термин орфизам 1912. и термин „надреализам“ 1917. да би описао радове Ерика Сатија. Писао је песме без интерпункције покушавајући да буде одлучно модеран по форми и по теми.[3] Аполинер је написао једно од најранијих надреалистичких књижевних дела, драму The Breasts of Tiresias (1917), која је постала основа за оперу Франсиса Пуланка из 1947. Les mamelles de Tirésias.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Аполинеров надгробни споменик на париском гробљу Père Lachaise

Аполинер је рођен у Риму. О оцу се зна само да је био италијанско-швајцарски дипломата. Више се не зна јер га је он напустио одмах након рођења. Мајка му је била пољска грофица и авантуристкиња Агнес де Костровицки. Као дете, често га је водила у Белгију, Италију и Монако. Ова културна разноликост утицала је на песника чији је рад утицао на ток 20. века и почетак скоро сваког тренда.

Ишао је у најбоље школе на Азурној обали и на другим местима. Након завршетка школовања упутио се у Париз, где је постао угледни члан заједнице боема на Монпарнасу. Постао је врло популаран и међу његовим пријатељима и сарадницима у овом периоду као што су: Пабло Пикасо, Мари Лоренсен, Гертруда Стајн, Марк Шагал, Марсел Дишан, Ерик Сати, Жан Кокто, Андре Бретон, Андре Лот, и други. Мари Лоренсен му је била и љубавница, а често ју је називао и својом музом.

Крајем 1909. или почетком 1910. Метзингер је насликао кубистички портрет Аполинера. У свом Vie anecdotique, 16. октобра 1911, песник је поносно написао: „Част ми је да будем први модел кубистичког сликара, Жана Метзингера, за портрет изложен у Салону независности (Salon des Indépendants)“. По Аполинеру, то није био само први кубистички портрет, већ и први велики портрет песника јавно изложен.[4]

Дана 7. септембра 1911. године полиција га је ухапсила због сумње да је учествовао у крађи Мона Лизе, али је пуштен недељу дана касније.

Борио се и у Првом светском рату, а 1916. године задобио је тешку повреду главе, након које се никад у потпуности није опоравио.[5] За време опоравка написао је своју драму „Сиса Тиресијина“. Током овог периода сковао је и реч надреализам у програму напомена за мјузикл „Парада“ Жана Коктоа и Ерика Сатија. Написао је:

Аутори мјузикла су постигли јединство слике и плеса, између пластичних уметности и мимике, постављајући основу за нову уметност која тек треба да стигне. Ово ново јединство у мјузиклу Парада је нека врста надреализма, које сматрам почетном тачком за настајање нових уметничких манифестација. У ваздуху се осјећа нова духовна инспирација која ће без сумње привући најбистрије главе уметности нашега доба. Можемо очекивати корените промене у уметности вођене духом универзалности. Једноставно, природно је да уметност напредује истим кораком као и наука и индустрија.

Он је такође објавио и уметнички манифест, L'Esprit nouveau et les poètes. Аполинеров статус књижевног критичара је најпознатији и најутицајнији у свом признању Маркиза де Сада, чији радови су дуго били нејасни, али у то време постају популарни под утицајем дадаистичких и надреалистичких дешавања у Монпарнасу почетком 20. века, као „најслободнијег духа који је икад постојао“.

Писао је песме и прозу. Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“[1]и постхумно објављени „Калиграми“ где текст прави слику оног што је тема песме), а такође и као аутор еротских романа „Једанаест хиљада буздована“ (Les onzes milles verges), у којем се неколико пута појављују Срби (оба пола) као споредни карактери са којима јунак има секс, и „Искуства младог Дон Жуана“. Првом до смрти није хтео да призна ауторство.

Волео је да се елегантно облачи.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.

Наследници су му Дејвид Херберт Лоренс и Хенри Милер.

Дела

[уреди | уреди извор]

Године 1900, написао је свој први роман Mirely, ou le petit trou pas cher (порнографски), који је на крају изгубљен.[6] Аполинерова прва збирка поезије била је L'enchanteur pourrissant (1909), али је Alcools (1913) успоставио његову репутацију. Песме, делимично под утицајем симболиста, супротстављају старо и ново, комбинујући традиционалне песничке форме са модерним сликама. Године 1913, Аполинер је објавио есеј Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques о кубистичким сликарима, покрету који је помогао да се дефинише. Такође је сковао термин орфизам да би описао склоност ка апсолутној апстракцији у сликама Роберта Делона и других.

Године 1907, Аполинер је објавио познати еротски роман Једанаест хиљада буздована (Les Onze Mille Verges).[7][8] Званично забрањен у Француској до 1970. године, разна штампана издања су кружила много година. Аполинер никада није јавно признао ауторство романа. Још један еротски роман који му се приписује био је Подвизи младог Дон Хуана (Les exploits d'un jeune Don Juan), у којем 15-годишњи јунак има троје деце са разним члановима своје пратње, укључујући и своју тетку.[9][10] Аполинеров поклон Пикасу оригиналног рукописа из 1907. био је један од уметникових најцењенијих поседа.[11] По књизи је снимљен филм 1987.

Поезија

[уреди | уреди извор]
  • Le Bestiaire ou Cortège d'Orphée, 1911
  • Алкохоли, 1913
  • Vitam impendere amori, 1917
  • Калиграми, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (објављено непосредно након његове смрти)
  • Il y a..., Albert Messein, 1925
  • Julie ou la rose, 1927
  • Ombre de mon amour, 1947
  • Poèmes secrets à Madeleine, пиратско издањеn, 1949
  • Le Guetteur mélancolique, раније објављени радови, 1952
  • Poèmes à Lou, 1955
  • Soldes, раније необјављени радови, 1985
  • Et moi aussi je suis peintre, албум дртежа за Калиграме, из приватне колекције, објављено 2006

Фикција

[уреди | уреди извор]

Збирке кратких прича

[уреди | уреди извор]
  • L'Hérèsiarque et Cie (1910). The Heresiarch and Co., trans. Rémy Inglis Hall (1965)[13]
  • Le Poète assassiné (1916). The Poet Assassinated, trans. Matthew Josephson (1923, title story);[14] trans. Ron Padgett (1968, unabridged)[15]
  • Les Épingles (1928). The Pins'

Драме

[уреди | уреди извор]

Чланци

[уреди | уреди извор]
  • Le Théâtre Italien, илустрвана енциклопедија, 1910
  • Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d'art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911.
  • La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918
  • Pages d'histoire, chronique des grands siècles de France, хроника, 1912
  • Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913
  • La Peinture moderne, 1913
  • L'Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913
  • Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d'art de Guillaume Apollinaire, L'Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914
  • Case d'Armons, 1915
  • L'esprit nouveau et les poètes, 1918
  • Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 60. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Daniel Robbins, 1964, Albert Gleizes 1881 – 1953, A Retrospective Exhibition, Published by The Solomon R. Guggenheim Foundation, New York, in collaboration with Musée National d'Art Moderne, Paris, Museum am Ostwall, Dortmund
  3. ^ Judge, Harry George; Toyne, Anthony, ур. (1985—1993). Oxford illustrated encyclopedia. Oxford University Press. стр. 18. ISBN 0-19-869129-7. OCLC 11814265. 
  4. ^ Vince, Charlène (16. 4. 2020). „Guillaume Apollinaire : biographie du poète, auteur de calligrammes”. www.linternaute.fr (на језику: француски). Приступљено 18. 1. 2023. 
  5. ^ „Guillaume Apollinaire”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 23. 1. 2019. 
  6. ^ John Baxter (10. 2. 2009). Carnal Knowledge: Baxter's Concise Encyclopedia of Modern SexНеопходна слободна регистрација. HarperCollins. стр. 13. ISBN 978-0-06-087434-6. Приступљено 24. 12. 2011. 
  7. ^ Patrick J. Kearney, A History of Erotic Literature, 1982, pp. 163–164
  8. ^ Karín Lesnik-Oberstein, The last taboo: women and body hair, Manchester University Press. 2006. ISBN 0-7190-7500-9. стр. 94.
  9. ^ Neil Cornwell, The Absurd in Literature, Manchester University Press. 2006. ISBN 0-7190-7410-X. стр. 86–87.
  10. ^ Roger Shattuck, The Banquet Years: the arts in France, 1885–1918: Alfred Jarry, Henri Rousseau, Erik Satie, Guillaume Apollinaire, Doubleday, 1961, p. 268.
  11. ^ Golding, John (1994). Visions of the Modern. стр. 109. ISBN 0520087925. 
  12. ^ Action: Cahiers Individualistes De Philosophie Et D’art, October 1920, Blue Mountain Project, Princeton University
  13. ^ Apollinaire, Guillaume (1965). The Heresiarch and Co. Internet Archive. Garden City, New York, Doubleday. 
  14. ^ Apollinaire, Guillaume (1923). The poet assassinated / y Guillaume Apollinaire ; translated from the French with a biographical notice and notes by Matthew Josephson. Getty Research Institute. New York : Broom Pub. 
  15. ^ Apollinaire, Guillaume (1985). The poet assassinated : and other stories. Internet Archive. Manchester : Carcanet. ISBN 978-0-85635-548-6. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Apollinaire, Marcel Adéma, 1954
  • Apollinaire, Poet among the Painters, Francis Steegmuller, 1963, 1971, 1973
  • Apollinaire, M. Davies, 1964
  • Guillaume Apollinaire, S. Bates, 1967
  • Guillaume Apollinaire, P. Adéma, 1968
  • The Banquet Years, Roger Shattuck, 1968
  • Apollinaire, R. Couffignal, 1975
  • Guillaume Apollinaire, L.C. Breuning, 1980
  • Reading Apollinaire, T. Mathews, 1987
  • Guillaume Apollinaire, J. Grimm, 1993

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Гијом Аполинер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гијом_Аполинер&oldid=28566558”