Милош Марић (научник)

С Википедије, слободне енциклопедије
Милош Марић Млађи
Милош Марић, млађи брат Милеве Марић Ајнштајн
Лични подаци
Датум рођења(1885-04-20)20. април 1885.
Место рођењаРума, Аустроугарска
Датум смрти3. мај 1944.(1944-05-03) (59 год.)
Место смртиСаратов, Совјетски Савез
ОбразовањеКоложварски универзитет (данашњи Клуж)
Научни рад
Пољехистологија
ИнституцијаСаратовски државни медицински универзитет
Познат поистраживања на пољу митозе и амитозе
Брат Милеве Марић Ајнштајн и Зорке Марић

Милош Марић Млађи (Рума, 20. април 1885 − Саратов, 3. мај 1944) је био познати совјетски научник српског порекла, шеф катедре за хистологију на Саратовском државном универзитету. Најзначајнија његова истраживања била су на пољу митозе и амитозе, чиме је поставио темеље клонирања.

Његове старије сестре је Милева Марић Ајнштајн и Зорка Марић.

Постоје подаци и да је био у тиму који је учествовао у припреми балсамовања тела Владимира Иљича Лењина. У Русији је на већем научном гласу него његова светски чувена сестра Милева. У Србији је био мало познат.

Детињство, младост и школовање[уреди | уреди извор]

Марија Марић (дев. Ружић), мајка Милоша Марића
Породична кућа Марићевих у Новом Саду

Милош[а] Марић рођен је у Руми, 20. априла 1885. године, као треће и најмлађе дете у породици Марић, после најстарије Милеве, касније чувене супруге Алберта Ајнштајна и млађе Зорке. Његови родитељи Милош Марић (1846–1922), аустроугарски наредник и Марија Ружић (1846–1935), пореклом из добростојеће тителске породице,[1] венчали су се октобра 1867. Живели су у Тителу све до рођења своје прве ћерке Милеве 1875. године, када отац Милош напушта војну службу и запошљава се као службеник у суду. Прво запослење налази у Вуковару, а крајем 1877. добија место писара у Котарском суду у Руми, где је породица живела све до маја 1892. године, када је премештен у Загреб, на место нижег судског службеника.

Основну школу Милош Млађи похађао је у Загребу. Године 1895. отац „због реуматизма” напушта Загреб и због наследства одлази у родни Каћ. Следеће године је и пензионисан, па се цела породица 1896. године сели у Нови Сад, у своју нову кућу у Кисачкој улици бр. 20,[2] па је Милош Млађи гимназију завршио у Новом Саду. Породица је била добростојећа и своје замашно богатство првенствено су користили за школовање деце на страним универзитетима. Милош Млађи одабрао је да студира медицину. Студије медицине завршио је на угарском Коложварском универзитету (данашњи Клуж-Напока, или само Клуж, у Трансилванији (данашња Румунија). Поред матерњег, српског језика говорио је и немачки, француски, мађарски и руски.[3]

На универзитету у Клужу је било доста студената из Србије, а Милош је заједно са већином био активан у организацији која је промовисала српску економију и културу у Војводини. Тај покрет је из Новог Сада водио Тихомир Остојић, Милошев некадашњи гимназијски професор, коме је млади Милош често писао, тражећи непристрасне информације о свему што се дешава у домовини, како би на веродостојан начин приказао право стање Срба у Аустроугарској.[4]

Путовања по Европи[уреди | уреди извор]

Млади Милош био је младић широких интересовања, тако да је почетком 1905. године одлучио да путује Европом, и додатно прошири своје знање. Прво путовање је било у Париз, да би затим наставио према Швајцарској. У Берну је одсео код своје старије сестре, Милеве и њеног мужа Алберта Ајнштајна и код њих боравио готово целу 1905. годину.[4]

Из овог периода остала су нека Милошева писма. У једном од њих он се диви Швајцарцима као нацији која прича четири језика, а у којој не постоје оштра национална питања. Такође у писму помиње и упознавање са руским емигрантима, који су морали да беже из Русије после крваве Револуције 1905. године, са којима је дубоко саосећао. Доста често је писао и својим родитељима и у тим писмима искуства које је стекао у друштву своје сестре и њеног мужа. У једном од писама он описује како Милева и Алберт раде на проблемима из физике у вечерњим сатима, када седну за један сто и заједно пишу, рачунају, читају и полемишу о науци.

Живот у Клужу[уреди | уреди извор]

Зграда Универзитета медицине и фармације у Клужу

Милош Марић је дипломирао Коложварском универзитету 1907. године, након чега је три године радио на Психијатријској клиници у Клужу. Године 1910. добија понуду за посао на Универзитету и постаје млађи, а потом и старији асистент на катедри хистологије Коложварског универзитета. Године 1913, према неким изворима под очевим притиском и мимо своје воље, оженио се добростојећом мештанком Мартом.[4] У Клужу се спријатељио с мађарским револуционаром Белом Куном и приступио Социјалдемократској партији Угарске.[3]

Први светски рат и долазак у Русију[уреди | уреди извор]

Зграда Дњепропетровског медицинског института данас
Зграда Саратовског државног медицинског универзитета данас

Као угарски држављанин Милош Марић Млађи војни рок је служио у Шестом пешадијском хонведском пуку, и у војној болници у Будимпешти. Мобилисан је одмах на почетку рата и најпре послат на Јужни фронт где су се водиле борбе против Србије, а затим прекомандован на Северни фронт, против Русије. За време повлачења пука у Галицији, пао је у руско заробљеништво.[б] Као ратни заробљеник послат је у Москву да ради као лекар у Лефортовској војној болници, а наставио је и да се бави науком и радио је на катедри хистологије Московског универзитета. Од 1917. године прешао је на катедру хистологије Дњепропетровског медицинског института у граду Дњепру, у Украјини.[3]

Живот и рад у Совјетском Савезу[уреди | уреди извор]

По доласку у Дњепар Милош Марић се оженио Маријом Васиљевном Карповом, иако је његов први брак званично окончан тек 1924. године, када је у Клужу Милош проглашен несталим, а његова прва супруга Марта удовицом. Никада се више није вратио у Србију.

Године 1930. Милош Марић је изабран за шефа катедре хистологије на Саратовском државном медицинском универзитету у Руском граду Саратову. Врло брзо постао је уважени научник у совјетској Русији, објављујући научне чланке и монографије из области митозе и амитозе. Неки руски научници уверени су да је Милош Марић Млађи (у Русији познат као Милош Милошевич Марич) поставио темеље области медицине која се данас зове клонирање. Упоредо са овим изучавањима Марић је радио и припреме за проучавање нервног система, али га је прекинуо Велики отаџбински рат. Ови радови објављени су тек после рата и Марићеве смрти и послужили су као основа за даља истраживања на том пољу. У Саратову и данас постоји спомен-соба посвећена овом научнику.[3]

Занимљивости из живота у Русији[уреди | уреди извор]

Неки руски извори тврде да се из Совјетског Савеза дописивао са сестрама Милевом и Зорком, али се то на основу познатих Милевиних писама не може потврдити. Родитељима се јавио 1916. са фронта, а затим још једном 1924. и никада више.

У Русији се Марић дружио са чувеним руским оперским певачем Фјодором Шаљапином и глумцем Василијем Качаловим.

Постоје подаци и да је био у тиму који је учествовао у припреми балсамовања тела Владимира Иљича Лењина.

Учешће у Другом светском рату и смрт[уреди | уреди извор]

За време Другог светског рата у Саратову је учествовао у обуци младих лекара за службу на фронту. У томе му је помогло искуство из Првог светског рата. Као угледни научник позван је у Црвену армију, на московски фронт, где је због изузетно нарушеног здравља преминуо 1944. године, не дочекавши ослобођење своје друге домовине, Русије.[5] Умро је 3. маја 1944. године. Сахрањен је на гробљу Хефортово у Саратову.[3]

Милош Марић у Србији данас[уреди | уреди извор]

О Милошу Марићу Млађем мало се зна у Србији. На српском језику помиње се само у једној реченици у Енциклопедије Новог Сада – као десет година млађи брат Милеве Ајнштајн. Једини запис о њему оставио је Ђорђе Крстић у својој књизи Милева и Алберт Ајнштајн, у којој је једно поглавље посветио управо Милошу. Ниједан Марићев научни рад није до сада преведен на српски језик, али на томе ради новосадско Мало историјско друштво, које се бави афирмацијом свих значајних, а заборављених великана.[5]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Марићи су пре Милошевог рођења имали још два мушка детета, која су умрла недуго по рођењу. Како би се, по старом српском обичају, зауставило умирање деце у породици Милош Млађи је добио очево име.
  2. ^ Постоје сведочанства да се заправо добровољно предао, односно да је пребегао Русима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „RUSI GA SLAVE, A MI SMO GA ZABORAVILI: Srbi se ponose Milevom Marić, a niko ne zna ko je NJEN ROĐENI BRAT”. ISTORIJSKI ZABAVNIK (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-24. 
  2. ^ Брцан, И. (21. 8. 2013). „Кућа Милеве Марић Ајнштајн без обележја”. Вечерње Новости. Приступљено 12. 8. 2017. 
  3. ^ а б в г д Његован, Драго (25. 9. 2015). „Милош Марић Млађи - заборављени Ајнштајнов шурак”. Политикин забавник (3320). Приступљено 12. 8. 2017. 
  4. ^ а б в Alimpic, Filip. „MILOŠ MARIĆ – SRPSKI NAUČNIK, A POZNATIJI U RUSIJI”. Časopis InterFON. Архивирано из оригинала 13. 08. 2017. г. Приступљено 13. 8. 2017. 
  5. ^ а б Симић, Јованка (6. 1. 2014). „Др Милош Марић: Клонирао пре седам деценија”. Вечерње Новости. Приступљено 13. 8. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милош_Марић_(научник)&oldid=27443479”