Социјалдемократија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Социјалдемократија (вишезначна одредница).
Амблем Социјалистичке интернационале, водеће међународне социјалдемократске организације

Социјалдемократија је политичка идеологија која је настала крајем 19. века из социјалистичког покрета. Модерна социјалдемократија се разликује од социјализма у традиционалном смислу, који настоји да оконча превласт капиталистичког система, или у марксистичком смислу, који га настоји у потпуности заменити. Уместо овога, социјалдемократе настоје да капитализам реформишу демократским путем кроз државне прописе и стварање програма и организација са потпором државе које раде на умекшавању или уклањању неправди за које сматрају да их наноси капиталистички тржишни систем. Сам израз социјалдемократија се користи и за конкретан облик друштвеног уређења за које се социјалдемократе залажу. Док неки сматрају социјалдемократију умереном врстом социјализма, други, који социјализам дефинишу у традиционалном или марксистичком смислу, одбацују ту ознаку.

Социјалдемократске партије су се првобитно залагале за социјализам у строгом смислу, који би био постигнут класном борбом онако како су је одређивали ортодоксни марксисти унутар или повезани са Социјалдемократском партијом Немачке: Август Бебел, Едуард Бернштајн, Фридрих Енгелс, Карл Кауцки и Вилхелм Либкнехт. Расцепи унутар партије током раног 20. века довели су до изласка револуционарних социјалиста из партије, и премоћи Бернштајновог еволутивног или реформско-демократског пута ка друштвеном напретку унутар социјалдемократског покрета. Широм Европе, многе друге социјалистичке партије истовремено су одбациле револуционарни социјализам, и следбеници ових покрета су себе почели називати социјалдемократама или демократским социјалистима. Иако социјалдемократе деле многе погледе са демократским социјалистима, они се често разликују по смерницама по конкретним питањима. Социјалдемократија је тренутно најјача струја социјализма, која у међународној политици има многе изабране функционере, док је недалеко за њом демократски социјализам; међутим, ови покрети често су део исте политичке партије, као што је случај са Лабуристичком странком у Уједињеном Краљевству 1980-их, и Радничком партијом у Бразилу данас.

Један начин за разликовање између социјалдемократских партија или покрета и партија демократског социјализма јесте да се о социјалдемократији мисли као покрету ка лево од капитализма, а о демократском социјализму као покрету ка десно од марксизма. Другим речима, левичарска странка у матичном политичком току државе са тржишном економијом и гласачким телом махом у средњој класи могла би бити описана као социјалдемократска странка, док би странка са радикалнијим циљевима и гласачким телом махом међу радничком класом и интелектуалцима и историјом учешћа у покретима ближим екстремној левици могла бити описана као партија демократског социјализма. Британска Лабуристичка странка себе описује као странку демократског социјализма, мада тренутни и претходни вођа ове странке, Гордон Браун и Тони Блер себе описују као социјалдемократе.

Социјалистичка интернационала, светска организација социјалдемократских и демократских социјалистичких партија, одређује социјалдемократију као „идеалан облик демократије“ који може решити проблеме нерегулисаног капитализма. СИ истиче следеће принципе: прво, слобода – не само грађанске слободе, већ и слобода од дискриминације и слобода од зависности, како од власника средстава за производњу, тако и од носилаца злоупотребљаване политичке моћи, друго, једнакост и социјална правда – не само пред законом већ и економска и социо-културна једнакост, и једнаке могућности за све укључујући и оне са физичким, менталним или друштвеним хендикепом, и, треће, солидарност – јединство и саосећање према жртвама неправде и неједнакости. Ови идеали су описани у више појединости у Декларацији принципа Социјалистичке интернационале.

Социјалдемократске странке су првобитно укључивале и демократске социјалисте и револуционарне социјалисте. Заправо, разлаз са револуционарним социјалистима, укључујући и Розу Луксембург и Владимира Иљича Лењина, био је спектакуларно непријатељски. Након Првог светског рата и Октобарске револуције, многе водеће социјалдемократе, укључујући и Едуарда Бернштајна, су се одређивали отворено нереволуционарно. Како су године пролазиле, бољшевици и друге марксистичко-лењинистичке партије усвојиле су стратегију јавног дискредитовања социјалдемократа као „социјалфашиста“.

Види још[уреди]