Вуковар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вуковар
Vukovar Street scene.JPG
Улица др. Фрање Туђмана

Грб

Застава
Основни подаци
Држава Застава Хрватске Хрватска
Жупанија Вуковарско-сремска
Становништво
Становништво (2011) 26.716
Агломерација (2011) 28.016
Географске карактеристике
Координате 45°20′43″N 19°00′04″E / 45.34523766766868, 19.001020448457996
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 108 m
Површина 100,26 km²
Вуковар на мапи Хрватске
{{{alt}}}
Вуковар
Вуковар на мапи Хрватске
Остали подаци
Градоначелник Иван Пенава (ХДЗ)
Поштански код 32000 Вуковар
Позивни број 032
Регистарска ознака VU
Веб-страна www.vukovar.hr

Вуковар је град у Хрватској и административно средиште Вуковарско-сремске жупаније. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живело 28.016 становника, а у самом насељу је живело 26.716 становника.[1]

Вуковар је речна лука на Дунаву.

Географски положај[уреди]

Вуковар, пристаниште на ушћу реке Вуке у Дунав, 19 km источно од Винковаца, 36 km југоисточно од Осијека. Надморска висина града је 108 метара. Налази се на магистралном путу (М7) Осијек-Вуковар-Илок и железничкој прузи Винковци-Вуковар.

Историја[уреди]

Рана историја и антика[уреди]

Насељеност вуковарског краја прати се кроз пет хиљада година у континуираном току путем бројних археолошких локалитета. Овде су значајне културе млађег каменог доба (неолита) старчевачка, винчанска и сопотска. Темељиле су се на изградњи трајних насеобина. У употреби је полирано камено оруђе, усавршена је производња керамике. Миграцијским кретањима и доласком нових етничких скупина индоевропског порекла уводе се и нове технологије. Почиње раздобље бакарног доба (енеолитик) с баденском, костолачком и вучедолском културом. Настају нови облици производње, сахрањивања и веровања и сложенији друштвени односи међу људима. Начин градње кућа и култни предмети сведоче о повезаности с медитеранским културним кругом.

Вучедолска култура посебно је значајна за вуковарски крај. Име је добила по локалитету Вучедол, пет километара од Вуковара низводно на Дунаву. У вуковарском крају бројна су археолошка налазишта из бронзаног, старијег и млађег гвозденог доба, која сведоче о животу Илира и Келта. Некропола илирских гробова на Лиевој бари у Вуковару доказује да је овде било и велико насеље. Римљани су у освајачким походима у последњим деценијама прије Христа избили на Дунав. Изградили су бројна утврђења, као границу (limes) према варварским племенима. У вуковарском крају значајни су римски локалитети Cornacum (Сотин), Cuccium (Илок) и Ulmo (Товарник). Уз Дунав је водио и важан римски пут. Римска цивилизација у овим крајевима утицала је на унапређивање економије, исушиване су мочваре и засађени први виногради.

Насељавање Словена[уреди]

Пропаст римске цивилизације, велика сеоба народа и аварско-словенска експанзија од шестог века даље довела је до великих промена. Међуријечје Дунава и Саве поприште је великих сукоба и интереса моћних држава тога времена. У то време се овдје насељавају Словени.

Почетке данашњег Вуковара треба тражити врло рано, што потврђују и археолошки подаци. Изузетан топографски положај високе обале Дунава код ушћа Вуке био је важна одбрамбена тачка. У првој половини 10. века забележено је да су Мађари опљачкали тврђаву Вуково. На Левој бари у Вуковару истражено је велико гробље с бројним налазима који припадају белобрдској култури. Датирање ових налаза у 10. или 11. век најбоље потврђује да је у суседству било велико насеље.

У сачуваним писаним документима Вуковар се спомиње већ почетком 13. века као Волко, Walk, Wolkov, односно Вуково. Од 14. века све је више у употреби помађарени назив Вуковар. У то је време Хрватска је под влашћу Угара.

Вуковарска тврђава била је чврсто зидана на високој дунавској обали. У граду су становали банкари, трговци и сељаци. Већ 1231. године, међу првима на том подручју Вуковар је добио статус слободног краљевског града. Повељом херцега Коломана потврђене су повластице, које су штитиле вуковарске становнике.

У Вуковару је тада седиште велике Вуковске жупаније, која се протезала између Дунава и Саве. Вуковарски крај је тада густо насељен, постојала су бројна су утврђења и кметска села. У црквеном погледу Вуковска жупанија је била под католичком надбискупијом у Печују.

Турска владавина - 16. и 17. век[уреди]

Сто педесет година турске владавине донеле су вуковарском крају велике промене. Турци су на свом походу 1526. године, под вођством султана Сулејмана Величанственог заузели сва утврђења уз Дунав, па тако и Илок и Вуковар, те су потом извојевали велику победу на Мохачком пољу. Вуковар је изгубио стратешки значај, али је остао значајно трговачко-банкарско место на важном и прометном путу. Имао је неколико градских четврти, богомоље, преноћишта и школе. Пред крај турске владавине имао је до 3.000 становника.

У исто време Илок је значајно турско управно и војно седиште. Претежито је насељен муслиманима.

Тада је хришћанско становништво тешко страдало, повукло се у шуме или је побијено. На опустело подручје као помоћне турске чете долазе Срби, али се повлаче заједно с турском војском. Вуковар је ослобођен од Турака 1687, а Илок 1688. године.

Поновно насељавање - 18. и 19. век[уреди]

У Вуковару је остало насељено педесетак кућа. У опустошени вуковарски крај враћа се староседелачко и новодосељено становништво. У нека опустела места насељавају се православни Срби и Шокци. У XVIII и XIX веку насељава се и знатан број Немаца, Мађара, Јевреја, Русина, Словака и Украјинаца. Тако ово подручје постаје вишенационално.

Вуковар је седиште велике Сремске жупаније, која се протезала између Дунава и Саве, на истоку све до Земуна, на западу до Осијека, осим подручја Војне крајине

Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. године прикључен је на железничку пругу. Вуковарска лука је највећа претоварна лука у овим крајевима.

Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. По попису становништва из 1900. године у Вуковару живи 10.400.

20. век[уреди]

Јуна 1920. године у Вуковару је одржан Други конгрес Социјалистичке радничке партије (комуниста), на ком је она променила назив у Комунистичка партија Југославије.

Други свјетски рат[уреди]

На дан прогласа НДХ маса Хрвата у Вуковару манифестујући своје одушевљење демострирањем против Срба, дошла је пред споменик краља Александра I, ујединитеља и срушила га. Скинула је краљеву бисту и главу окренула ка земљи урлајући "нека се напасе цигански и влашки краљ".[2]

28. априла 1941. Исте ноћи (као у Гудовцу код Бјеловара) код Вуковара, на обали Дунава, друге усташе су заклале још 180 Срба и бациле њихове лешеве у реку.[3]

Како добровољце и колонисте тако су и друге Србе усташке власти присилно исељавале са територије своје државе. Августа 1941. усташе су из Вуковара све богатије Србе и интелектуалце "присилно пребацили у Србију, а њихово целокупно имање запленили у корист НДХ". Из Борова као и из других села вуковарског среза, покренули су велики број Срба. У селу Салашу наредили су да се сви Срби иселе у року од пола сата, а у њихове куће су довели Хрвате из Загорја. Др. Јова Новаковић лекар из Борова прича како су њега , његову породицу и још много Срба из Борова насилно иселили. 22. августа 1941. године дошло је у његово двориште 10 усташа наоружаних пушкама и митраљезима и наредили му да се за 10 минута са двоје деце спреми за полазак и понесе само најпотребније ствари. Новаковић је наредбу извршио у одређеном року: повео је децу, узео свежањ ставри, повео служавку и дошао на станицу где је већ чекало, око 30 породица са децом. После четворочасовног ишчекивања потрпали су их у фургоне које су споља "замандалили" не рекавши куда их воде. возили су се 24 сата, онда се воз зауставио на станици Гуња. Ту су чекали 3 и по сата док су их истоварили, потрпали на сељачка кола и одвезли 14 километара испред Брчког "и истоварили нас на једној голој пољани на обали Саве преко пута Брезовог Поља". Одатле су после пребачени у Србију.[4]

Одмах у почетку власти су готово по свим српским радњама, удружењима и новчаним заводима поставили комесаре. У Срему у вуковарском срезу, "сва српска предузећа: банке, трговине као и црквена општина, добили су комесаре који су кључеве од радњи и од каса узели себи у џепове". Црквена општина морала је да плаћа свом комесару Хорватовићу, "пропалом вуковарском сајџији, иначе пијаници и моралној пропалици". 2.400 динара месечно. Како то није било предвиђено црквеним буџетом комесар је себи плату обезбедио тако што је отпустио црквеног појца Пају Продановића учитеља, као и благајника и перовођу.[5]

У Вуковару професор веронауке у реалној гимназији фра Силвестер Зубић и "поборник у усташком логору у Вуковару, и фратар католичког манастира Св. Боне код Вуковара, као и свештеник из Лукача, срез Вировитица Стјепан Јанковић познати су као ватрени поборнци покрштавања Срба.[6]


За више информација видети Убијања Срба у Вуковару и Битка за Вуковар.

Почетком рата у Хрватској након проглашења независности у самом граду почињу да избијају поједини сукоби и минирање српских локала. Почетком септембра месеца, српска војска почиње нападе за ослобођење града од побуњених сепаратиста. Након три месеца борбе , Вуковар ослобађају српске снаге 17. новембра. Током борби 90% града је уништено. Град је територијално припадао САО Источна Славонија, Барања и западни Срем све до мирног интегрисања ердутским споразумом у Републику Хрватску.

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Становништво[уреди]

За више информација погледајте чланак Попис становништва у СФРЈ 1991: Вуковар.

Град Вуковар[уреди]

Број становника по пописима[уреди]

Националност[7] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 31.670 46.735 41.959 38.830 25.763 20.616 18.994 12.738 12.116 12.149 11.557 11.205 10.234 9.453 8.162
  • напомене:

Настао из старе општине Вуковар. До 1961. део података садржан је у општини Борово, а до 1981. у општини Трпиња. У 1991. повећан припајањем делова подручја општина Борово и Трпиња. У 2001. повећан припајањем дела општине Томпојевци.

Вуковар (насељено место)[уреди]

Број становника по пописима[уреди]

Националност[7] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 30.126 44.639 39.898 36.813 23.740 18.705 17.223 10.862 10.242 10.359 9.719 9.494 8.741 8.050 7.070
  • напомене:

У 1991. повећано припајањем делова подручја насеља Бршадин и Трпиња (општина Трпиња), насеља Липовача и насеља Борово (општина Борово). До 1961. део података садржан је у насељима Борово (општина Борово) и Липовача, а до 1981. у насељима Бршадин и Трпиња (општина Трпиња).

Попис 2011.[уреди]

На попису становништва 2011. године, град Вуковар је имао 27.683 становника, следећег националног састава:

Попис 2011.
Хрвати
  
15.881 57,37%
Срби
  
9.654 34,87%
Русини
  
440 1,59%
Мађари
  
347 1,25%
Украјинци
  
224 0,81%
остали
  
1.137 4,11%
укупно: 27.683

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Вуковар је имало 44.639 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.
Хрвати
  
21,065 47,18%
Срби
  
14,425 32,31%
Југословени
  
4,355 9,75%
Русини
  
919 2,05%
Мађари
  
694 1,55%
Украјинци
  
509 1,14%
Муслимани
  
194 0,43%
Албанци
  
166 0,37%
Словаци
  
147 0,32%
Црногорци
  
130 0,29%
Немци
  
94 0,21%
Македонци
  
68 0,15%
Словенци
  
65 0,14%
Руси
  
45 0,10%
Пољаци
  
41 0,09%
Роми
  
35 0,07%
Чеси
  
32 0,07%
Бугари
  
10 0,02%
Грци
  
8 0,01%
Италијани
  
8 0,01%
Јевреји
  
6 0,01%
Румуни
  
5 0,01%
остали
  
22 0,04%
неопредељени
  
1,129 2,52%
регион. опр.
  
47 0,10%
непознато
  
420 0,94%
укупно: 44.639

Развој науке и културе[уреди]

У складу са својим положајем у економском и административном погледу Вуковар се развио у просветно, културно и здравствено седиште.

У 18. веку у Вуковару већ делује ранарница, а лечењем се баве и неки фрањевци. Први дипломирани лекар делује од 1763. године. Крајем 18. века овде је владала велика сремска куга. Прва мала болница отворена је тек 1857. године.

Већ од 1730. године Вуковар има развијено народно школство. Из фрањевачке школе развила се народна школа у Старом Вуковару. Нови Вуковар има своју школу. Шегртска школа основана је 1886. а гимназија 1891. године.

У Вуковару је основана штампарија 1867. године и издавала је прве вуковарске новине на немачком језику »Der Surmier Bote«. Касније је радило више штампарија, а од бројних новина истицале су се »Сриемске новине«, које су излазиле готово три деценије на прелазу у 20. век.

У Вуковару су деловали бројни ликовни ствараоци.

Вуковар има свог нобеловца Лавослава Ружичку. Рођен је у Вуковару 1887. године, а Нобелову награду за хемију добио је 1939. године.

Знаменитости[уреди]

Спорт[уреди]

  • Спортско друштво Вуковар '91
  • ХНК Вуковар '91
  • ХНК Борово
  • Фудбалски клуб Раднички (Вуковар)
  • Фудбалски клуб Вупик
  • Фудбалски клуб Дунав (Сотин)
  • Фудбалски клуб Вутекс-Слога (настао сједињавањем ФК Вутекс и ФК Слога)
  • Фудбалски клуб Липовача
  • Фудбалски клуб Митница
  • Женски одбојкашки клуб Вуковар
  • Рукометни клуб Борово
  • Атлетски клуб Маратон

Знамените личности[уреди]

Збирка слика[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Пописане особе, кућанства и стамбене јединице, први резултати пописа 2011.”. Државни завод за статистику Републике Хрватске. Приступљено 28. 8. 2012.. 
  2. Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом automatski_generisano7.
  3. Убице у божје име – Ерве Лоријер Филип Вишњић – Београд pp. 1987 48
  4. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 117
  5. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 100
  6. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 366
  7. 7,0 7,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

Извор[уреди]

  • [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
  • 2. Књига: "Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima, аутор: Јаков Гело, издавач: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske, 1998., ISBN 953-6667-07-X. ISBN 978-953-6667-07-9.;

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: