Вуковар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вуковар
Franjo Tuđman Square, Vukovar.JPG
Главни трг у Вуковару
Грб Застава
Основни подаци
Држава  Хрватска
Жупанија Вуковарско-сремска
Становништво
Становништво (2011) 26.716
Агломерација (2011) 28.016
Географске карактеристике
Координате 45°20′43″ СГШ; 19°00′04″ ИГД / 45.34523766766868° СГШ; 19.001020448457996° ИГД / 45.34523766766868; 19.001020448457996 Координате: 45°20′43″ СГШ; 19°00′04″ ИГД / 45.34523766766868° СГШ; 19.001020448457996° ИГД / 45.34523766766868; 19.001020448457996
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 108 m
Површина 100,26 km2
Вуковар на мапи Хрватске
Вуковар
Вуковар
Вуковар на мапи Хрватске
Остали подаци
Градоначелник Иван Пенава (ХДЗ)
Поштански код 32000 Вуковар
Позивни број 032
Регистарска ознака VU
Веб-сајт www.vukovar.hr

Вуковар је град у Хрватској и административно средиште Вуковарско-сремске жупаније. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живело 28.016 становника, а у самом насељу је живело 26.716 становника.[1]

Вуковар је речна лука на Дунаву.

Географски положај[уреди]

Вуковар, пристаниште на ушћу реке Вуке у Дунав, 19 km источно од Винковаца, 36 km југоисточно од Осијека. Надморска висина града је 108 метара. Налази се на магистралном путу (М7) Осијек-Вуковар-Илок и железничкој прузи Винковци-Вуковар. Већи део града налази се на благим таласастим обронцима Фрушке Горе у Срему док је мањи део у равној Славонији.

Историја[уреди]

Рана историја и антика[уреди]

Вучедолска голубица , историјски најпрепознатљивији симбол града Вуковара.

Насељеност вуковарског краја прати се кроз пет хиљада година у континуираном току путем бројних археолошких локалитета. Овде су значајне културе млађег каменог доба (неолита) старчевачка, винчанска и сопотска. Темељиле су се на изградњи трајних насеобина. У употреби је полирано камено оруђе, усавршена је производња керамике. Миграцијским кретањима и доласком нових етничких скупина индоевропског порекла уводе се и нове технологије. Почиње раздобље бакарног доба (енеолитик) с баденском, костолачком и вучедолском културом. Настају нови облици производње, сахрањивања и веровања и сложенији друштвени односи међу људима. Начин градње кућа и култни предмети сведоче о повезаности с медитеранским културним кругом.

Вучедолска култура посебно је значајна за вуковарски крај. Име је добила по локалитету Вучедол, пет километара од Вуковара низводно на Дунаву. У вуковарском крају бројна су археолошка налазишта из бронзаног, старијег и млађег гвозденог доба, која сведоче о животу Илира и Келта. Некропола илирских гробова на Лиевој бари у Вуковару доказује да је овде било и велико насеље. Римљани су у освајачким походима у последњим деценијама прије Христа избили на Дунав. Изградили су бројна утврђења, као границу (limes) према варварским племенима. У вуковарском крају значајни су римски локалитети Cornacum (Сотин), Cuccium (Илок) и Ulmo (Товарник). Уз Дунав је водио и важан римски пут. Римска цивилизација у овим крајевима утицала је на унапређивање економије, исушиване су мочваре и засађени први виногради.

Мапа Вучедолске културе старе неколико хињада година.

Насељавање Словена[уреди]

Поглед на Вуковар са Дунава , почетак 20. века.

Пропаст римске цивилизације, велика сеоба народа и аварско-словенска експанзија од шестог века даље довела је до великих промена. Међуријечје Дунава и Саве поприште је великих сукоба и интереса моћних држава тога времена. У то време се овде насељавају Словени међу којима и знатан број Срба.

Почетке данашњег Вуковара треба тражити врло рано, што потврђују и археолошки подаци. Изузетан топографски положај високе обале Дунава код ушћа Вуке био је важна одбрамбена тачка. У првој половини 10. века забележено је да су Мађари опљачкали тврђаву Вуково. На Левој бари у Вуковару истражено је велико гробље с бројним налазима који припадају белобрдској култури. Датирање ових налаза у 10. или 11. век најбоље потврђује да је у суседству било велико насеље.

У сачуваним писаним документима Вуковар се спомиње већ почетком 13. века као Волко, Walk, Wolkov, односно Вуково. Од 14. века све је више у употреби помађарени назив Вуковар. У то је време Хрватска је под влашћу Угара.

Вуковарска тврђава била је чврсто зидана на високој дунавској обали. У граду су становали банкари, трговци и сељаци. Већ 1231. године, међу првима на том подручју Вуковар је добио статус слободног краљевског града. Повељом херцега Коломана потврђене су повластице, које су штитиле вуковарске становнике.

У Вуковару је тада седиште велике Вуковске жупаније, која се протезала између Дунава и Саве. Вуковарски крај је тада густо насељен, постојала су бројна су утврђења и кметска села. У црквеном погледу Вуковска жупанија је била под католичком надбискупијом у Печују.

Турска владавина - 16. и 17. век[уреди]

Вуковарски корзо, улица цара Фрање Јосифа , почетак 20. века.

Сто педесет година турске владавине донеле су вуковарском крају велике промене. Турци су на свом походу 1526. године, под вођством султана Сулејмана Величанственог заузели сва утврђења уз Дунав, па тако и Илок и Вуковар, те су потом извојевали велику победу на Мохачком пољу.

Вуковар је изгубио стратешки значај, али је остао значајно трговачко-банкарско место на важном и прометном путу. Имао је неколико градских четврти, богомоље, преноћишта и школе. Пред крај турске владавине имао је до 3.000 становника.

У исто време Илок је значајно турско управно и војно седиште. Претежито је насељен муслиманима.

Тада је хришћанско становништво тешко страдало, повукло се у шуме или је побијено. На опустело подручје као помоћне турске чете долазе Срби, али се повлаче заједно с турском војском. Вуковар је ослобођен од Турака 1687, а Илок 1688. године.

Поновно насељавање - 18. и 19. век[уреди]

У Вуковару је остало насељено педесетак кућа. У опустошени вуковарски крај враћа се староседелачко и новодосељено становништво. У нека опустела места насељавају се православни Срби и плански се насељавају Шокци пореклом из Херцеговине. У XVIII и XIX веку насељава се и знатан број Немаца, Мађара, Јевреја, Русина, Словака и Украјинаца. Тако ово подручје постаје вишенационално.

Панорама Вуковара из 1912.

Вуковар је седиште велике Сремске жупаније, која се протезала између Дунава и Саве, на истоку све до Земуна, на западу до Осијека, осим подручја Војне крајине

Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. године прикључен је на железничку пругу. Вуковарска лука је највећа претоварна лука у овим крајевима.

Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. По попису становништва из 1900. године у Вуковару живи 10.400 међу којима Срби чине један од три најбројнија народа у граду.

Срби у Вуковару[уреди]

Барокни дворац Елц на старој разгледници.

Срби у Вуковару живе од најранијих времена и досељавали су се у различитим историјским периодима. Свој траг оставили су у самим темељима града , његовој култури , традицији, духовности где су допринели свеукупном развоју града Вуковара кроз векове.

Саборни храм Светог Николе[уреди]

Саборна црква Светог Николе у Вуковару изграђена је између 1733. и 1737. године на месту старе дрвене цркве из 1690. године. за коју су Срби у то време Турцима плаћали "тапијску таксу" за црквено земљиште која је износила тадашњих 300 акчи. Тада је сеобом Срба из српских земаља број српског православног становништва знатно повећан у граду Вуковару па је била потреба да се изгради много већи црквени објекат за потребе православног становништа града чему се и приступило 1733. године донацијама богатих грађана Срба и православне цркве. Свакако се може јасно утврдити међутим да су Срби у овом граду имали цркву и пре прве велике Сеобе Срба те да је у самом граду била зајамчена слобода вероисповести. Друга црква , Свете Петке изгађена је у прелепом природном амбијенту излетишта Адица недалеко од средишта града 1808. године када су Срби плаћали грофу Елцу два дуката годишње за замљиште на коме се налази црква.

У ноћи између 18. и 19. септембра 1991. хрватске побуњеничке снаге поставиле су и активирале експлозив на цркви Светог Николе што је довело до знатних оштећења на цркви. Срушен је горњи део звоника , кровна конструкција и свод цркве. Унутрашност цркве потпуно је демолирана и изгорела али је срећом захваљујући локалном свештенству добар део иконостаса спашен и пренесен у Нови Сад у Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине где је обновљен и чека се његов повратак у Вуковар чим се заврше радови на обнови храма које финансира Влада Републике Хрватске. Фирма "Станишић" из Сомбора која је давно израдила витраже за овај вуковарски храм израдила је по оригиналним нацртима нове витраже за Цркву Светог Николе и они су постављени 2014. године.

Српски Дом[уреди]

На светог Саву 1905. године Срби су у граду (17 година пре Хрватског дома) отворили "Српски Дом у Вуковару" и то на месту на којем је предходно била зграда која је изграђена 1822. године која је служила и као школа али и за потребе српског певачког друштва "Јавор".

Срби током 18, 19, и почетком 20. века били у Аустро-Угарској монархији међу водећим трговцима и занатлијама у Вуковару. Они су имали Српску кредитну банку основану још 1899. године. Затим Занатлијску задругу 1876. чији је оснивач Србин, Сава П. Лазић. Затим Српска опанчарска задруга основана још 1901. године. Добротворна задруга Српкиња и др. Угледни српски трговци, адвокати, професори, привредници, богати слој грађанства активно је учествовао у друштвеном животу овог града. Често су примали у госте личности из двојне монархије, а данас су то историјске личности које су оставиле трага не само у српској већ и европској култури. Међу познатим Србима града Вуковара су имена Захарија Стефановића Орфелина , оснивача првог часописа на целом славенском југу који је написао и чувену песму "Плач Сербији" затим Јована Гавриловића , једног од три намесника у Кнежевини Србији, у време када је малолетан кнез, а после Краљ био , Милан Обреновић те многи други попут Јустина Михајловића и др.

Српски Дом отворен је 17 година пре хрватског дома, на Светог Саву 1905. године.

Свакако треба посебно истакнути име Алекса Пауновића богатог грађанина и трговца власника и градитеља преко 60 здања у средишту града који је услед недостатка простора за значајна културна дешавања у граду дао изградити чувени вуковарски "Гранд Хотел" данас познатији као "Раднички Дом". Ова грађевина данас један од главних симбола града Вуковара и најмонументалније дело архитектуре историцизма у граду. Изграђена је по пројекту познатог српског архитекте Владимира Николића од 1895. до 1897. а поседовала је уз угоститељске садржаје и властиту биоскопску салу. "Гранд Хотел" даван је касније у закуп да би га Пауновићи коначно продали 1918. године. Тада је у Вуковару јачао раднички покрет те су га радници основавши радничку задругу откупили и претворили у "Раднички Дом".

Град Вуковар је 2014. године , зачудо, ипак одао признање свом суграђанину Алекси Пауновићу и на згради бивше галерије Бауер у самом средишту града поставио мраморну плочу са његовим именом исписану златним словима на ћирилици.

20. век[уреди]

Јуна 1920. године у Вуковару је одржан Други конгрес Социјалистичке радничке партије (комуниста), на ком је она променила назив у Комунистичка партија Југославије.

Други светски рат[уреди]

О важности Вуковара и Борова за краљевину Југославију сведочи и тродневна посета тадашњег српског патријарха Гаврила Дожића. Патријархова посета одиграла се 18. новембра 1939. године, само неколико месеци након проглашења Бановине Хрватске која је законски почела да постоји 26. августа исте године у само предвечерје Другог светског рата. Уочавајући бојазан за судбину Краљевине Југославије уочи избијања Другог светског рата као и страх од међунационалних подела међу Србима и Хрватима које су са проглашењем Бановине Хрватске већ увелико нарасле патријарх је обишао вуковарски крај. О посети српског патријарха извештавали су и државни радио и штампа. Текстове о томе објавили су београдско „Време“ и „Политика“ од 20. новембра, међутим, најопширнији извештај, који је и главни извор овог текста, освануо је у новинама „Борово“ од 24. новембра.

"Раднички Дом" , највредније дело историцизма у граду дао је изградити вуковарски велепоседник Алекса Пауновић 1895.

Патријарх Гаврило у посету Вуковару кренуо је како би у овдашњем храму св.Николе осветио нова звона, али је том приликом посетио и фрањевачки самостан светих Филипа и Јакова где је примљен од стране Фрањеваца и јеврејску синагогу gde ga je primio рабин Израел Шер. Патријарх је допутовао возом из Београда, а свечано је дочекан још у Винковцима и поздрављен од стране, како наводи тадашњи лист "Борово" , „многобројних представника верских и грађанских власти, установа и удружења“. На станици га је дочекао и директор фабрике Бата Тома Максимовић који је на свечаности освећења нових звона био и кум.

Након што је преноћио у вили директора фабрике Бата патријарх се у недељу 19. новембра рано изјутра упутио према Вуковару. Све куће, сва надлештва и установе у Вуковару биле су окићене заставама, а патријарха је целим путем поздрављао народ. „Улице су биле препуне грађана и људи из ближе и даље околине Вуковара, док су пред школама и православном црквом ђаци правили шпалир, држећи у руци заставице и цвеће“, пише лист „Борово“. Патријарха је дочекао повереник банске управе града Вуковара др Антун Топаловић пожелевши му у име грађана Вуковара добродошлицу. Захваливши му на добродошлици патријарх је између осталог рекао:


"Ја долазим међу вас да вас као поглавар српске цркве поздравим и поделим свој патријаршки благослов, да вас упозорим на вашу најсветлију дужност, на мир који црква жели, на братство и љубав. А сви смо, у то сам уверен, вољни да све наше силе употребимо за добро наше отаџбине“.


Наравно , каснији догађаји , јачање хрватског национализма и шовинизма и потом стварање усташке НДХ одредили су даљњи тог догађаја у Вуковару а са данашње тачке гледишта и будућност овог града.

Аркаде у центру Вуковара.

На дан прогласа НДХ маса екстремних Хрвата у Вуковару манифестујући своје одушевљење дивљачким демострирањем против Срба и свега што је српско, дошла је пред споменик краља Александра I, ујединитеља и срушила га. Скинула је краљеву бисту и главу окренула ка земљи урлајући "нека се напасе цигански и влашки краљ". Српске институције девастиране су или уништене , уништаване су српске занатске радње и трговине , сви натписи на ћирилици у средишту града и даље , отимачина и пљачка до тада не забележена у историји града и плански затиран српски национални идентитет на овим просторима на којима Срби живе стотинама година што се у коначници ипак није успело.

28. априла 1941. Исте ноћи (као у Гудовцу код Бјеловара) код Вуковара, на обали Дунава, друге усташе су заклале још 180 Срба и бациле њихове лешеве у реку.[2]

Дворац Елц данас је седиште градског музеја.

На збору у Вуковару, 8. VII 1941. године, Миле Будак је нарочито истицао и наглашавао да Срби који живе у Хрватској нису Срби него „дотепанци“ (просјачки досељеници) с истока, које су Турци довели са собом у Сријем као носаче и слуге. „Они су уједињени само са православном црквом, а ми нијесмо успјели да их асимилирамо. Међутим нека знају да је наша лозинка: Или се поклони или се уклони „

Како добровољце и колонисте тако су и друге Србе усташке власти присилно исељавале са територије своје државе. Августа 1941. усташе су из Вуковара све богатије Србе и интелектуалце "присилно пребацили у Србију, а њихово целокупно имање запленили у корист НДХ". Из Борова као и из других села вуковарског среза, покренули су велики број Срба. У селу Салашу наредили су да се сви Срби иселе у року од пола сата, а у њихове куће су довели Хрвате из Загорја. Др. Јова Новаковић лекар из Борова прича како су њега , његову породицу и још много Срба из Борова насилно иселили. 22. августа 1941. године дошло је у његово двориште 10 усташа наоружаних пушкама и митраљезима и наредили му да се за 10 минута са двоје деце спреми за полазак и понесе само најпотребније ствари. Новаковић је наредбу извршио у одређеном року: повео је децу, узео свежањ ставри, повео служавку и дошао на станицу где је већ чекало, око 30 породица са децом. После четворочасовног ишчекивања потрпали су их у фургоне које су споља "замандалили" не рекавши куда их воде. возили су се 24 сата, онда се воз зауставио на станици Гуња. Ту су чекали 3 и по сата док су их истоварили, потрпали на сељачка кола и одвезли 14 километара испред Брчког "и истоварили нас на једној голој пољани на обали Саве преко пута Брезовог Поља". Одатле су после пребачени у Србију.[3]

Српска али и хрватска културна баштина у граду тешко су страдале у рату до данас су обновњене, на слици : маузолеј породице Пауновић и православни крст на Сајмишту пре обнове.

Одмах у почетку власти су готово по свим српским радњама, удружењима и новчаним заводима поставили комесаре. У Срему у вуковарском срезу, "сва српска предузећа: банке, трговине као и црквена општина, добили су комесаре који су кључеве од радњи и од каса узели себи у џепове". Црквена општина морала је да плаћа свом комесару Хорватовићу, "пропалом вуковарском сајџији, иначе пијаници и моралној пропалици". 2.400 динара месечно. Како то није било предвиђено црквеним буџетом комесар је себи плату обезбедио тако што је отпустио црквеног појца Пају Продановића учитеља, као и благајника и перовођу.[4] У Вуковару професор веронауке у реалној гимназији фра Силвестер Зубић и "поборник у усташком логору у Вуковару, и фратар католичког манастира Св. Боне код Вуковара, као и свештеник из Лукача, срез Вировитица Стјепан Јанковић познати су као ватрени поборнци покрштавања Срба.[5]

Распад Југославије[уреди]

Почетком рата у Хрватској након проглашења независности у самом граду почињу да избијају поједини сукоби и минирање српских локала. Све је у Вуковару почело пре ратних сукоба тј. у пролеће 1991. године са минирањем српских кућа и локала а затим је током јуна, јула и августа настављено са одвођењима Срба са радног места или под окриљем ноћи који су потом дивљачки убијани и бацани у Дунав.

Црква Светих Филипа и Јакова скоро потпуно уништена у рату до данас је обновљена.

Свим тадашњим становницима Вуковара добро је познато да су терор над Србима спроводиле оружане групе којима је командовао тадашњи председник вуковарског ХДЗ-а Томислав Мерчеп. О томе је најбоље сведочанство написао повереник хрватске Владе за Вуковар Марин Билић Били који је Фрањи Туђману , али и Ивици Рачану , Дражену Будиши и другима, августа 1991., послао писмо у којем, између осталог, пише о Мерчеповом терору у Вуковару али значајнијих реакција хрватских власти није било што се касније показало кобним , нити је до данас Хрватска пристала да пронађе тела несталих вуковарских Срба за којима породице до данас трагају како би их могле мирно сахранити.

Почетком септембра месеца, српска војска почиње нападе за ослобођење града од побуњених сепаратиста. Након три месеца борбе , Вуковар ослобађају српске снаге 17. новембра. Током борби 90% града је уништено. Град је територијално припадао САО Источна Славонија, Барања и западни Срем све до мирног интегрисања ердутским споразумом у Републику Хрватску.

Становништво[уреди]

Главна железнича станица налази се данас у градском насељу Борово.

Град Вуковар[уреди]

Број становника по пописима[уреди]

Година пописа[6] 2011. 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 27.683 31.670 46.735 41.959 38.830 25.763 20.616 18.994 12.738 12.116 12.149 11.557 11.205 10.234 9.453 8.162
  • напомене:

Настао из старе општине Вуковар. До 1961. део података садржан је у општини Борово, а до 1981. у општини Трпиња. У 1991. повећан припајањем делова подручја општина Борово и Трпиња. У 2001. повећан припајањем дела општине Томпојевци.

Вуковар (насељено место)[уреди]

Број становника по пописима[уреди]

Година пописа[6] 2011. 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 27.683 30.126 44.639 39.898 36.813 23.740 18.705 17.223 10.862 10.242 10.359 9.719 9.494 8.741 8.050 7.070
  • напомене:

У 1991. повећано припајањем делова подручја насеља Бршадин и Трпиња (општина Трпиња), насеља Липовача и насеља Борово (општина Борово). До 1961. део података садржан је у насељима Борово (општина Борово) и Липовача, а до 1981. у насељима Бршадин и Трпиња (општина Трпиња).

Попис 2011.[уреди]

На попису становништва 2011. године, град Вуковар је имао 27.683 становника, следећег националног састава:

Попис 2011.‍
Хрвати
  
15.881 57,37 %
Срби
  
9.654 34,87 %
Русини
  
440 1,59 %
Мађари
  
347 1,25 %
Украјинци
  
224 0,81 %
остали
  
1.137 4,11 %
укупно: 27.683

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Вуковар је имало 44.639 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати
  
21.065 47,18 %
Срби
  
14.425 32,31 %
Југословени
  
4.355 9,75 %
Русини
  
919 2,05 %
Мађари
  
694 1,55 %
Украјинци
  
509 1,14 %
Муслимани
  
194 0,43 %
Албанци
  
166 0,37 %
Словаци
  
147 0,32 %
Црногорци
  
130 0,29 %
Немци
  
94 0,21 %
Македонци
  
68 0,15 %
Словенци
  
65 0,14 %
Руси
  
45 0,10 %
Пољаци
  
41 0,09 %
Роми
  
35 0,07 %
Чеси
  
32 0,07 %
Бугари
  
10 0,02 %
Грци
  
8 0,01 %
Италијани
  
8 0,01 %
Јевреји
  
6 0,01 %
Румуни
  
5 0,01 %
остали
  
22 0,04 %
неопредељени
  
1.129 2,52 %
регион. опр.
  
47 0,10 %
непознато
  
420 0,94 %
укупно: 44.639

Развој науке и културе[уреди]

Ушће реке Вуке у Дунав у центру Вуковара.

У складу са својим положајем у економском и административном погледу Вуковар се развио у просветно, културно и здравствено седиште.

У 18. веку у Вуковару већ делује ранарница, а лечењем се баве и неки фрањевци. Први дипломирани лекар делује од 1763. године. Крајем 18. века овде је владала велика сремска куга. Прва мала болница отворена је тек 1857. године.

Већ од 1730. године Вуковар има развијено народно школство. Из фрањевачке школе развила се народна школа у Старом Вуковару. Нови Вуковар има своју школу. Шегртска школа основана је 1886. а гимназија 1891. године.

У Вуковару је основана штампарија 1867. године и издавала је прве вуковарске новине на немачком језику »Der Surmier Bote«. Касније је радило више штампарија, а од бројних новина истицале су се »Сриемске новине«, које су излазиле готово три деценије на прелазу у 20. век.

У Вуковару су деловали бројни ликовни ствараоци.

Вуковар има свог нобеловца Лавослава Ружичку. Рођен је у Вуковару 1887. године, а Нобелову награду за хемију добио је 1939. године.

Знаменитости[уреди]

Спорт[уреди]

Знамените личности[уреди]

Збирка слика[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Пописане особе, кућанства и стамбене јединице, први резултати пописа 2011.”. Државни завод за статистику Републике Хрватске. Приступљено 28. 8. 2012. 
  2. Убице у божје име – Ерве Лоријер Филип Вишњић – Београд pp. 1987 48
  3. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 117.
  4. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 100.
  5. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 366.
  6. 6,0 6,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

Извор[уреди]

  • [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
  • 2. Књига: "Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima, аутор: Јаков Гело, издавач: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske, 1998., ISBN 953-6667-07-X. ISBN 978-953-6667-07-9.;

Спољашње везе[уреди]