Надежда Станојевић
Надежда Станојевић | |
|---|---|
 Надежда Станојевић | |
| Датум рођења | 9. август 1887. |
| Место рођења | Пирот, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 17. јануар 1978. (90 год.) |
| Место смрти | Београд, СФР Југославија |
Надежда Станојевић (Пирот, 9. август 1887 — Београд, 17. јануара 1978) била је прва Српкиња педијатар, учесница балканских и Првог светског рата. Додељен јој је Орден Светог Саве V реда.[1]
Живот и каријера
[уреди | уреди извор]Рођена је у угледној пиротској породици, као једно од троје деце, од оца Станоја, царинског чиновника, и мајке Марије, пореклом из угледне цинцарске породице из варошице Брезник, чији је отац Димитрије, био имућан трговац, који је своје синове школовао у иностранству, а кћери веома богато удомио.[2][3]
Детињство и основно школовање
[уреди | уреди извор]Надежда је детињство провела у Пироту, живећи са родитељима и браћом у родитељској кући, која је по изгледу подсећала на манастирски конак.
Кућу су посећивали „као клуб интелектуалаца“ многе угледне личности које су тада живеле у Пироту: Стеван Сремац, Јаша Продановић, Радоје Домановић.[2][3]
Основну школу и прва два разреда гимназије завршила је заједно са старијим братом Владимиром, у Пироту. Школовање је наставили у познатој нишкој гимназији „Краљ Милан“, у којој се међу вршњацима истакла као одличан ђак.
Након што се са породицом преселила у Београд,1903. године, завршаила је Трећу београдску гимназију, као најбољи ђак у разреду.[2] [3]
Студије медицине у Русији
[уреди | уреди извор]По завршетку средње школе са братом одлази у Русију, на студије медицине. У Петровграду је уписала Женски медицински факултет, а брат Владимир Војномедицинску академију.[2][3]
По избијању револуције, 1905. године и штрајка студената, једно време нису могли да похађају наставу, али су то време искористили за учење руског језика и упознавање руске културе, историје и уметности, што им је касније помогло да брже напредују у студијама.[2][3]
Надежда је стекла звање лекара, 1911. године; након што је дипломирала са одличним успехом.
По завршетку студија у Русији, вратила е у Србију, почетком 1912. године, и одмах започела лекарски стаж на Интерном одељењу Опште државне болнице у Београду.
Балкански ратови
[уреди | уреди извор]Када је 1912. избио Први балкански рат, као и све жене лекари у Краљевини Србији мобилисана је, и распоређена на место управника Резервне војне болнице у Пироту, у којој је била и једини лекар у граду. У Пироту је сем војника и официра, била у обавези да лечи и цивилно становништво.[4][5]
Велики рат
[уреди | уреди извор]Почетком Првог светског рата, Надежда Станојевић је поново мобилисана и постављена за управника Резервне војне болнице у Ужицу. У Ужицу је у периоду од 1912 до 1918. године, др Надежда лечила цивилно становништво, војнике и официре. Током велике епидемије тифуса 1915. године, као једна од више ратних лекара, лечећи тифусаре и сама је оболела од пегавог тифуса, са последицом тромбозе леве ноге. После опоравка, током 1915. године премештена је у Резервну болницу у Ваљеву, где је остала до повлачења војске и становништва.
У јесен 1915. отишла је у Чачак, где је пала у заробљеништво од стране окупатора. Као заробљеник, радила је на Хируршком одељењу аустроугарске војне болнице.[4][5] Почетком јануара 1916. године, прешла је са сестром Љубицом (зубним лекарем) у Београд, где је све време окупације радила на Интерном одељењу Опште државне болнице.[4][5]
У јануару 1918. године отпутовала је у Санџак у жариште епидемија пегавог тифуса, на место шефа Интерног одељења Резервне војне болнице. У овој болници лечила је цивилно становништво, пуна три месеца, првенствено муслиманке које нису дозвољавале да их лече мушкарци.
По повратку у Београд, наставила је да ради у Општој државној болници до завршетка Првог светског рата.[4][5]
Усавршавање у Француској
[уреди | уреди извор]Почетком 1919. године отпутовала је у Париз на специјализацију педијатрије код професора Марфана, тада једног од најчувенијих педијатара, доајена париске педијатријске школе, у „Hopital des enfants malades“. Током специјализације завршила је и курс из пуерикултуре, на ком је стекла потребна знања из хигијене, неге и патологије деце најмлађег узраста.[4][5]
Након две године проведене на усавршавању у Паризу вратила се у Београд, и на предлог др Андрије Штампара, начелника у Министарству народног здравља, написала и објавила извештај о свом раду у Паризу који је штампан у Гласнику Министарства народног здравља у марту 1920. године, под насловом „Борба са дечијом смртношћу у Француској“.[1][3]
Користећи стечено искуство и знање из Француске, на Акушерском одељењу, Опште државне болнице у Београду, 1921. године, уз помоћ др Јована Јовановића др Надежда Станојевић оснива прво Саветовалиште за мајке у Србији. Убрзо се показало да је било и те како од користи, јер се из дана у дан повећавао број мајки које су тражиле савете и помоћ.[1][3][5]
Између два светска рата
[уреди | уреди извор]Рад др Надежде у Дому „Српска мајка“ трајао је до почетка Другог светског рата, када је на свој захтев отишла у пензију. По њеном одласку сам рад је у Дому скоро престао, због недостатка особља и ратних разарања.[1][3]
У ослобођеној СФР Југославији
[уреди | уреди извор]По завршетку Другог светског рата др Надежда је због недостатака кадрова поново ступила у службу и постала управница Дома материнског удружења, који се налазио у лепој, импозантној и великој згради на углу улице Краља Милутина и Студеничке. Данас, је у тој згради смештен Институт за неонатологију Србије. У овој установи радили су угледни српски педијатри, поред др Надежде Станојевић и проф. др Урош Ружичић, прим. др Миша Субић и други.[1][5]
Одлуком Министарства народног здравља 1950. године др Надежда је разрешена дужности управника, али је остала и даље на раду у овој установи, све до одласка у заслужену пензију 1953. године. У међувремену, одлуком тог истог Министарства, додељена јој је похвалница „за несебичан и примеран рад као лекара“.[1][3][5]
Преминула је у 91. години живота, 17. јануара 1978. године у Београду. Сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.[1]
Дело
[уреди | уреди извор]Користећи стечено искуство и знање из Француске, др Надежда Станојевић је на Акушерском одељењу Опште државне болнице у Београду 1921. године, уз помоћ др Јована Јовановића, основала прво Саветовалиште за мајке у Србији, у коме се непрестано повећавао број мајки које су тражиле савете и помоћ дечјег лекара.[3][5]
Постепено је Саветовалиште за мајке прерасло у Диспанзер за одојчад. Ту др Надежда почиње да примењује Бе-Се-Же (BCG) вакцину већ код новорођенчади од 1927. године уз сагласност Секције Српског лекарског друштва за дечију медицину, а под надзором др Миленка Матерног и др Стаје Стајића. Вакцину је припремао у Хигијенском заводу у Београду др Ранковић.
Поред стручног рада у Диспанзеру др Надежда је предавала хигијену у Трећој женској гимназији у Београду, била професор у Бабичкој школи у Београду. У Друштву „Српска мајка“ које је основано 1911. године, у Београду, на иницијативу др Јована Јовановића, развила је своје најопсежније активности као педијатар, радећи у њему од 1921. до 1941. године.
Признања
[уреди | уреди извор]- 1913. — Орден Светог Саве V реда, за ратне заслуге у Балканским ослободилачким ратовима.(3,4)
- 1972. — Орден заслуга за народ са сребрним венцем, поводом стогодишњице Српског лекарског друштва(6)
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е Пешић Д.В; Павловић Б. Б:Први педијатри и прве педијатријске установе у Србији, Београд 2007. стр. 9-38; стр.129-146
- ^ а б в г д Из Аутобиографије професора др Владимира Станојевића Аcta Historica med. Pharm. Vet. Београд, 1978. XVIII (2): 15-24.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Гавриловић В: Др Надежда Станојевић-Прва жена специјалиста педијатар у нас. Српски архив целокупног лекарства 1975. CVI (4) 335-340
- ^ а б в г д Гавриловић В: Жене лекари у ратовима 1876.-1945. на тлуЈугославије. Издавачко Научно друштво за историју здравствене културе Југославије, Посебно издање, књига IX, Београд, 1976.
- ^ а б в г д ђ е ж з Лазовић-Милошевић И: Прва Српкиња специјалиста педијатар др Надежда Станојевић (03,.07.1887.-17.01.1978.) Архив за историју здравствене културе Србије, 1991. XX, (1-2): 107-116.
