Цинцари у Србији
| Укупна популација | |
|---|---|
| 243 (по попису из 2011. године)[1] 5,000[2]–15,000 (процењено)[3] | |
| Региони са значајном популацијом | |
| Београд, Књажевац, Ниш, Панчево, Смедерево | |
| Језици | |
| цинцарски (матерњи), српски | |
| Религија | |
| Углавном хришћанство |
Аромуни у Србији (арумунски: armãnji или rrãmãnji), познатији као „Цинцари“, а понекад и као „Власи“, непризната су етничка мањина у Србији. Историјски гледано, они су били изолована група која се фокусирала на очување своје културе, језика и идентитета и на номадско сточарство. Међутим, од друге половине 20. века, српски Цинцари ће почети да напуштају ову праксу и селе се у градове, где ће бити подвргнути асимилацији.
Многи Арумуни су дошли у Србију након одласка из Москопоља. Овај град је годинама био привредни и културни центар Аромуна, чак је постао и други највећи град Османског царства, али је половином 18. века опљачкан и уништен. Многи некадашњи становници овог града отишли су на север, стигавши до разних европских градова, укључујући и неке у модерној Србији попут Београда, Новог Сада и Земуна. По доласку, Арумуне су Срби почели да се називају цинцарима, именом које су на крају усвојили и за којим инсистирају да се њиме данас називају.
Процењује се да у Србији живи 5.000, 10.000[4] или 15.000 Цинцара, упркос чињеници да су се само 243 особе на попису становништва Србије 2011. изјасниле као етнички „Цинцари“ (Аромуни). Због тога Цинцари још нису признати као национална мањина Србије, јер минимални број људи који мањина мора да има да се изјасни као таква мора да буде 300. Цинцари у Србији не чине компактне заједнице нигде у земљи и живе раштркано по њој, живећи углавном у градовима Србије као што су Књажевац, Панчево, Смедерево и посебно Београд и Ниш.[5]
Данас постоји културна организација Луњина српско-цинцарско друштво са циљем очувања цинцарске мањине у Србији и њених обичаја, културе, језика, имена и традиције.[6]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији” (PDF) (на језику: српски). Statistical Office of the Republic of Serbia. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 6. 2017.
- ^ Jokić Stamenković, Dragana (30. 1. 2017). „Цинцари – крвоток Балкана”. Politika (на језику: српски).
- ^ Ružica, Miroslav (2006). „The Balkan Vlachs/Aromanians awakening, national policies, assimilation”. Proceedings of the Globalization, Nationalism and Ethnic Conflicts in the Balkans and Its Regional Context: 28—30. S2CID 52448884.
- ^ Živanović, Katarina (22. 2. 2013). „Zrno soli među balkanskim narodima”. Danas (на језику: српски).
- ^ Sorescu-Marinković, Annemarie; Mirić, Mirjana; Ćirković, Svetlana (2020). „Assessing linguistic vulnerability and endangerment in Serbia. A critical survey of methodologies and outcomes”. Balcanica (51): 65—104. doi:10.2298/BALC2051065S.
- ^ Živanović, Katarina (22. 2. 2013). „Zrno soli među balkanskim narodima”. Danas (на језику: српски).
| Мањине (са саветима националних мањина) |  | |
|---|---|---|
| Остале мањине | ||