Осман Ђикић
| Осман Ђикић | |
|---|---|
 Осман Ђикић, песник | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 7. јануар 1879. |
| Место рођења | Мостар, Аустроугарска |
| Датум смрти | 30. март 1912. (33 год.) |
| Место смрти | Мостар, Аустроугарска |
Осман Ђикић (Мостар, 7. јануар 1879 — Мостар, 30. март 1912) био је српски[1] пјесник и национални радник, аутор драма, публициста и политичар из Босне и Херцеговине.[2][3][2]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је у Мостару у грађанској породици, гдје је завршио нижу гимназију. Због тога што се јавно изјашњавао да је Србин, аустроугарске власти су га истјерале из петог разреда гимназије, па је школовање наставио у Београду, одатле је отишао у Цариград, па у Беч, гдје је завршио Трговачку академију. Још док је био гимназијалац почео се дружити са мостарским пјесницима окупљеним око листа Зора, Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, под чијим је утицајем почео да пише пјесме. До краја живота у свом књижевном и јавном дјеловању увијек је исказивао своје непоколебљиво српство. Био је банкарски чиновник у Загребу, Брчком и Мостару.
Оснивач је културног друштва босанскохерцеговачке муслиманске младежи Гајрет, које је просрпски усмјеравао, а године 1909. изабран је за секретара овог друштва. Тада се већ преселио у Сарајево, гдје је уређивао и истоимени лист Гајрет. Поред тога био је један од покретача и уредник часописа Мусават, који је 1909. године почео да излази у Мостару. Године 1910. покренуо је Босанско-херцеговачки гласник у Сарајеву а 1912. био је међу покретачима политичког листа Самоуправа и био му је главни уредник. Писао је пјесме и многе ствари у прози, у Босанској Вили, Зори, Цариградском гласнику (1899)[4] и другим књижевним листовима. Иза себе је оставио три збирке пјесама: Побратимство коју је 1900. у Београду објавио са Авдом С. Карабеговићем и Омер-бегом Сулејманпашићем-Деспотовићем. Године 1902. Српска дубровачка штампарија А. Пасарића штампала му је књигу пјесама Муслиманској младежи. Годину дана касније 1903. године, у издању Српске штампарије синова С. Мијата Радовића у Мостару изашла му је збирка пјесама Ашиклије.
Умро је од туберкулозе 1912. године.
Написао је и низ родољубивих пјесама између којих је „Српска вила“ посвећена Ристи Радуловићу:
- Ох не плачи вило, утри горке сузе!
- Јер већ сунце мило и нама се рађа,
- Брат се с братом мири, престануће свађа!
- И Србин ће стрести опет тешке узе !!!
Познате су му песме Ој кадуно, коно моја и Ђаурко мила.
Сакупљао је народне пјесме (рукописна збирка Херцеговачки бисер 60 пјесама) и биљежио обичаје (Свадбени обичаји Мухамеданаца у Херцеговини, рукопис). У љубавној лирици се ослањао на севдалинку и угледао на песнике Истока, а побожном лириком се обраћао муслиманској младежи. Написао је драме Златија (1905), Стана (1906) и Мухаџир (1909). Његов позоришни комад "Златија" први пут је изведен 1927. године у Београду у новој згради Народног позоришта. Било је то поводом обележавања 15 година од његове смрти.[5]
О његовој смрти писао је Цетињски вјесник[6].
Осман Ђикић умро је од туберкулозе у Мостару 30. марта 1912. године, и био је сахрањен у Великом царинском харему. И његова супруга Зора умрла је од исте болести 14. септембра 1914. године, па је њихова љубав и трагична судбина прерасла у романтичну легенду која траје до данас.
После његове смрти многе културне установе носиле су његово име. У Београду је Гајрет носио његово име (1927).[7][8] Године 1936. према пројекту београдског архитекте и историчара уметности Александра Дерока , подигнуто му је спомен - турбе у харему код Карађоз-бегове џамије у које су пренесени и његови посмртни остаци из Великог царинског харема.[9] Усташе су спомен-турбе порушиле 1941. године а обновљено је после Другог светског рата. У последњем рату тј. после повлачења војних и паравојних српских снага, у јуну 1992. године, спомен-турбе су минирали припадници ХОС-а. Делимично је обновљено 1998. године.
Ђикић сабрана дела, у редакцији др. Јосипа Лешића, објавила је сарајевска издавачка кућа "Светлост" у едицији "Културно наслеђе Босне и Херцеговине" 1971. године.
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Побратимство (са О. Сулејманпашићем-Деспотовићем и А. С. Карабеговићем), Београд 1900
- Муслиманској младежи, Дубровник 1902
- Ашиклије, Мостар 1903
- Сабрана дјела, Сарајево 1971.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ [„Srbi islamske vjeroispovijesti: ‘Ja sam musliman, jezik mi je srpski, po nacionalnosti sam Srbin’ – Poskok.info[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 13. 08. 2014. г. Приступљено 13. 08. 2014. Сукоб URL—викивеза (помоћ) Srbi islamske vjeroispovijesti: ‘Ja sam musliman, jezik mi je srpski, po nacionalnosti sam Srbin’ – Poskok.info]
- ^ а б „Dogodilo se na današnji dan - 7. 1. | AbrašMEDIA[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 13. 08. 2014. г. Приступљено 13. 08. 2014. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ „Vesti online / Štampano izdanje / 27-01-2012 / Feljton / Brat je mio koje vere bio[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 13. 08. 2014. г. Приступљено 13. 08. 2014. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
- ^ "Политика", Београд 1927. године
- ^ Цетињски вјесник, Осман Ђикић умро, број 24, укуцати бр. стр. 96. Цетиње. 1912. Архивирано из оригинала 06. 08. 2016. г. Приступљено 26. 05. 2016.
- ^ "Политика", 24. јан. 1938
- ^ "Време", 21. мај 1940
- ^ "Политика", 7. март 1936
Литература
[уреди | уреди извор]- Хамза Хумо, Национализам у бос.-херц. књижевности, Сарајево, 1929.
- „Осман Ђикић”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927.
- Јово Бакић, Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић СРПСТВУ, Београд, 2001.
