Александар Дероко

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Дероко.
Александар Дероко
Дероко на поштанској марки Србије, издате 2019.
Лични подаци
Датум рођења(1894-09-16)16. септембар 1894.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти30. новембар 1988.(1988-11-30) (94 год.)
Место смртиБеоград, СФР Југославија

Александар Дероко (Београд, 4/16. септембар 1894 — Београд, 30. новембар 1988) био је српски архитекта, уметник, пилот, писац и академик.

Аутор је многобројних књига из домена архитектуре, али и других области, које је најчешће сам илустровао. Био је вишегодишњи професор Београдског универзитета, а члан Српске академије наука и уметности постао је 1956. године.

Стварао је у неколико архитектонских праваца, а највише у српском националном стилу и модерни.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Потиче из италијанске породице Дероко, која је живела у Венецији. Прадеда Марко Дероко населио се у Дубровнику. А деда Јован се преселио из Дубровника у Београд, где је радио као наставник "начертанија" у Кутликовој Уметничкој школи.[2] Из брака са полу Српкињом-полу Немицом, Катарином имао је сина Евжена.[3] Александрови родитељи били су, отац Евгеније - Евжен Дероко инжењер, високи чиновник на железници и мајка Ангелина (Анђа) рођ. Михајловић, родом из банатског села Мокрина. Евжен Дероко био је пионир српске филателије. У Београду је Александар матурирао и уписао Технички факултет.[1] Почетак Првог светског рата га је дочекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара са чином наредника.[1]

По окончању рата вратио се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу (два семестра провео и на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу[4]), Брну и Београду где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе одлази у Париз где се дружи са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима који су тада живели у Паризу[5].[1] Његов брат од стрица је био четнички капетан Јован Дероко, који је погинуо приликом опсаде Краљева 1941. године.

Архитектура[уреди | уреди извор]

Вила у Лацковићевој

Са Богданом Несторовићем је 1926. направио пројекат Храма Светог Саве са којим је победио на конкурсу. Почетком тридесетих година постао је професор на Архитектонском и Филозофском факултету на којима је предавао до пензионисања 1974. године.

На Архитектонском факултету у Београду, Дероко је био редовни професор на предмету Савремена архитектура. Амфитеатар је био премали да прими све студенте, и уопште све заинтересоване[5]. Током Другог светског рата био је заточен у логору на Бањици.

На својим путовањима у више наврата (1954, 1956. и 1965) боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке[5].

Њему у част општина Стари град је установила бијеналну награду „Александар Дероко” 2021. године за ствараоце у архитектури и урбанизму.[6] Подигнут му је споменик 2022. године на Топличином венцу,[7] а 2023. године споменик у Смедереву.[8]

Друге области[уреди | уреди извор]

Александар Дероко је био један од првих свестраних спортиста у Србији. На пливачком такмичењу у организацији Српског олимпијског клуба 1911, освојио је златну медаљу у препливавању Саве и у пливању на 1000 m низводно слободним стилом. Истовремено се бавио и моделарством. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији. Са моделима своје конструкције учествовао у такмичењима која су 1910-12 организовали први млади моделари у Србији. Та љубав према једрилицама и ваздухопловству га је одвела да се као ђак добровољац пријави у војску, где на Солунском фронту, као један од 1300 каплара постаје и један од првих српских ратних пилота.

Александар Дероко се такође бавио илустрацијом, махом у виду цртежа приватних честитки које одају ведру и шаљиву страну личности једног од кључних протагониста наше историје архитектуре 20. века. Илустрације његових личних “поштанских карти”, створене у периодима када попушта педантна и заморна пројектантска активност, приказују живу београдску атмосферу, дружељубивост, еротичност, речју - слободоумље новог образованог грађанства. На разиграним скицуозним цртежима шаљиво су приказани и народни обичаји приликом традиционалних светковина. Понегде они добијају ноту експресивности, на граници карикатуралног, али увек препознатљивог стила. Његова наклоност ка националном и традицији огледа се кроз дискретно провлачење орнамената - заставица из рукописних књига.[9]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Споменик Александру Дероку
  • Албанска споменица, 1915-1918.
  • Седмојулска награда, 1965.
  • Орден рада са црвеном заставом, 1965.
  • Орден Републике са златним венцем, 1978.
  • Médaille du mérite
  • Октобарска награда Београда, 1988.

Дела[уреди | уреди извор]

План Филозофског факултета у Београду, заједно са Петром Анагностијем
Скица за гробницу Јована Дучића, 1960.

Архитектонска[уреди | уреди извор]

Писана[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Jedan od 1.300 kaplara i koautor Hrama Svetog Save: Koliko znate o čuvenom Aleksandru Deroku?”. National Geographic (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-17. 
  2. ^ Александар Дероко: "А онда је летијо јероплан над Београдом", Београд 1983.
  3. ^ Зоран М. Јовановић: "Александре Дероко", Београд 1991.
  4. ^ Каталог изложбе Чешко-српске везе у архитектури Београда 1863-1941, март 2014
  5. ^ а б в Александар Дероко, „Света гора“, Београд (биографски део)
  6. ^ КОНКУРС ЗА НАГРАДУ „АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО”: Бијенално признање за ствараоце у архитектури и урбанизму („Вечерње новости”, 9. јул 2021)
  7. ^ Маровић, Шћепан (6. 2. 2022). „ЗАВРШЕН ДЕРОКОВ СПОМЕНИК: Монумент академику биће постављен у марту на Топличином венцу”. Вечерње новости. Приступљено 6. 2. 2022. 
  8. ^ Милошевић, Оливера (26. 4. 2023). „Споменик Александру Дероку у Смедереву”. Политика. Приступљено 4. 5. 2023. 
  9. ^ Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Александар Дероко, „Света гора“, Београд (биографски део)
  • Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Дероко&oldid=26639576”