Александар Дероко

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Александар Дероко
Deroko ap.jpg
Александар Дероко
Датум рођења(1894-09-16)16. септембар 1894.
Место рођењаБеоград
 Краљевина Србија
Датум смрти30. новембар 1988.(1988-11-30) (94 год.)
Место смртиБеоград
 Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Александар Дероко (4/16. септембар 189430. новембар 1988) био је српски архитекта, уметник и писац

Аутор је многобројних књига из домена архитектуре, али и других области, које је најчешће сам илустровао. Био је вишегодишњи професор Београдског универзитета, а члан Српске академије наука и уметности постао је 1956. године.

Стварао је у неколико архитектонских праваца, а највише у српском националном стилу и модерни.

Биографија[уреди | уреди извор]

Потиче из италијанске породице Дероко, која је живела у Венецији. Прандеда Марко Дероко населио се у Дубровнику. А деда Јован се преселио из Дубровника у Београд, где је радио као наставник "начертанија" у Кутликовој Уметничкој школи.[1] Из брака са полу Српкињом-полу Немицом, Катарином имао је сина Евжена.[2] Александрови родитељи били су, отац Евгеније - Евжен Дероко инжењер, високи чиновник на жељезници и мајка Ангелина (Анђа) рођ. Михајловић, родом из банатског села Мокрина. Евжен Дероко био је пионир српске филателије. У Београду је Александар матурирао и уписао Технички факултет. Почетак Првог светског рата га је дочекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара са чином наредника.

По окончању рата вратио се студијама архитектуре и уметности у Риму, Прагу (два семестра провео и на Факултету за архитектуру и грађевину Чешког техничког универзитета у Прагу[3]), Брну и Београду где је дипломирао 1926. године. Као стипендиста француске владе одлази у Париз где се дружи са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима који су тада живели у Паризу[4].

Архитектура[уреди | уреди извор]

Вила у Лацковићевој

Са Богданом Несторовићем је 1926. направио пројекат Храма светог Саве са којим је победио на конкурсу; изградња тог храма се данас приводи крају. Почетком тридесетих година постао је професор на Архитектонском и Филозофском факултету на којима је предавао до пензионисања 1974. године.

На Архитектонском факултету у Београду, Дероко је био редовни професор на предмету Савремена архитектура. Амфитеатар је био премали да прими све студенте, и уопште све заинтересоване[4]. Током Другог светског рата био је заточен у логору на Бањици.

На својим путовањима у више наврата (1954, 1956. и 1965) боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцене податке[4].

Друге области[уреди | уреди извор]

Александар Дероко је био један од првих свестраних спортиста у Србији. На пливачком такмичењу у организацији Српског олимпијског клуба 1911, освојио је златну медаљу у препливавању Саве и у пливању на 1000 m низводно слободним стилом. Истовремено се бавио и моделарством. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији. Са моделима своје конструкције учествовао у такмичењима која су 1910-12 организовали први млади моделари у Србији. Та љубав према једрилицама и ваздухопловству га је одвела да се као ђак добровољац пријави у војску, где на Солунском фронту, као један од 1300 каплара постаје и један од првих српских ратних пилота.

Александар Дероко се такође бавио илустрацијом, махом у виду цртежа приватних честитки које одају ведру и шаљиву страну личности једног од кључних протагониста наше историје архитектуре 20. века. Илустрације његових личних “поштанских карти”, створене у периодима када попушта педантна и заморна пројектантска активност, приказују живу београдску атмосферу, дружељубивост, еротичност, речју - слободоумље новог образованог грађанства. На разиграним скицуозним цртежима шаљиво су приказани и народни обичаји приликом традиционалних светковина. Понегде они добијају ноту експресивности, на граници карикатуралног, али увек препознатљивог стила. Његова наклоност ка националном и традицији огледа се кроз дискретно провлачење орнамената - заставица из рукописних књига.[5]

Дела[уреди | уреди извор]

План Филозофског факултета у Београду, заједно са Петром Анагности

Архитектонска[уреди | уреди извор]

Писана[уреди | уреди извор]

  • „Народно неимарство“ - I том 1939, II том 1940.
  • „Средњовековни градови у Србији, Македонији и Црној Гори“ 1950.
  • „Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији“ 1953.
  • „Римски споменици у Ђердапу“ 1959.
  • „Архитектура старог века“ 1962.
  • „Medieval Castles on the Danube“ („Средњовековни градови на Дунаву“) 1964.
  • „Света гора“ 1967.
  • „Атос“ 1967.
  • „А ондак је летијо јероплан над Београдом“ 1983.
  • „Мангуплуци око Калемегдана“ 1987.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

  • Албанска споменица, 1915-1918.
  • Седмојулска награда, 1965.
  • Орден рада са црвеном заставом, 1965.
  • Орден Републике са златним венцем, 1978.
  • Médaille du mérite
  • Октобарска награда Београда, 1988.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Александар Дероко: "А онда је летијо јероплан над Београдом", Београд 1983.
  2. ^ Зоран М. Јовановић: "Александре Дероко", Београд 1991.
  3. ^ Каталог изложбе Чешко-српске везе у архитектури Београда 1863-1941, март 2014
  4. 4,0 4,1 4,2 Александар Дероко, „Света гора“, Београд (биографски део)
  5. ^ Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Александар Дероко, „Света гора“, Београд (биографски део)
  • Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]