Манастир Лепавина — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
ознаке: Визуелно уређивање мобилна измена мобилно веб-уређивање
Нема описа измене
Ред 18: Ред 18:


== Прошлост ==
== Прошлост ==
Према старом локалном летопису, [[манастир]] Лепавина је подигнут око [[1550]]. године, дакле ускоро по оснивању првих српских насеља у овом крају. Као његов оснивач помиње се монах из манастира Хиландара (са полуострва [[Света гора|Атос]] у данашњој [[Грчка|Грчкој]]) – Јефрем Вукодабовић, пореклом Херцеговац, који је са два монаха из Босне саградио дрвену црквицу. Убрзо им се придружило још неколико монаха, а установа је, према летопису, проглашена манастиром.
Према старом љетопису, [[манастир]] Лепавина је подигнут око [[1550]]. године, дакле ускоро по оснивању првих српских насеља у овом крају. Као његов оснивач помиње се монах из манастира Хиландара (са полуострва [[Света гора|Атос]] у данашњој [[Грчка|Грчкој]]) – Јефрем Вукодабовић, пореклом Херцеговац, који је са два монаха из Босне саградио дрвену црквицу. Убрзо им се придружило још неколико монаха, а установа је, према љетопису, проглашена манастиром.


Турци и исламизирано становништво из Ступчанице, Пакраца и Бијеле, под вођством Зареп-аге Алије, су у августу 1557. године спалили цркву и монашке зграде, четири монаха су убијена, а двојица одведена у ропство.
Турци и исламизирано становништво из Ступчанице, Пакраца и Бијеле, под вођством Зареп-аге Алије, су у августу 1557. године спалили цркву и монашке зграде, четири монаха су убијена, а двојица одведена у ропство.


Године [[1598]]. у Лепавину је дошао јеромонах Григорије, такође сабрат Хиландара, са двојицом монаха из манастира [[Манастир Милешева|Милешева]], те је манастир обновљен. Православном становништву, које је непрекидно учествовало у борбама против Турака и њихових помагача, 1630. дане су повелике повластице, чиме су створени услови за градњу ширих размера.
Године [[1598]]. у Лепавину је дошао јеромонах Григорије, такође сабрат Хиландара, са двојицом монаха из манастира [[Манастир Милешева|Милешева]], те је манастир обновљен. Православном становништву, које је непрекидно учествовало у борбама против Турака и њихових помагача, 1630. дане су повелике повластице, чиме су створени услови за градњу ширих размјера.


Архимандрит Висарион је [[1635]]. године дошао у Лепавину и ставио се на чело манастира, те је под његовим надзором од 1636.<ref>"Богословље", Београд 1933.</ref> до 1642. изникао озбиљнији манастирски комплекс.
Архимандрит Висарион је [[1635]]. године дошао у Лепавину и ставио се на чело манастира, те је под његовим надзором од 1636.<ref>"Богословље", Београд 1933.</ref> до 1642. изникао озбиљнији манастирски комплекс.
Ред 28: Ред 28:
Барон Јоханес Галер је у септембру [[1642]]. године потврдио манастиру право власништва свих имања које су му подарили сељани Брањске и Сесвечана. То исто су посебним писмима учинили и барон Сигмунд фон Ајбисвалд, затим војвода Гвозден са Ђорђем Добројевићем, Блажом Пејашиновићем и војводом Радованом ([[5. фебруар]]а [[1644]]), барон [[Хонориус фон Траутмансдорф]] ([[10. јул]]а [[1644]].) и гроф [[Георг Лудвиг фон Шварценберг]] ([[23. новембар|23. новембра]] [[1644]].). Руски цар Алексије Михајлович је 1651. године дозволио да калуђери лепавински могу сваке седме године долазити у Русију, ради скупљања прилога.<ref>"Дело", Београд 1911.</ref>
Барон Јоханес Галер је у септембру [[1642]]. године потврдио манастиру право власништва свих имања које су му подарили сељани Брањске и Сесвечана. То исто су посебним писмима учинили и барон Сигмунд фон Ајбисвалд, затим војвода Гвозден са Ђорђем Добројевићем, Блажом Пејашиновићем и војводом Радованом ([[5. фебруар]]а [[1644]]), барон [[Хонориус фон Траутмансдорф]] ([[10. јул]]а [[1644]].) и гроф [[Георг Лудвиг фон Шварценберг]] ([[23. новембар|23. новембра]] [[1644]].). Руски цар Алексије Михајлович је 1651. године дозволио да калуђери лепавински могу сваке седме године долазити у Русију, ради скупљања прилога.<ref>"Дело", Београд 1911.</ref>


Историја манастира Лепавине неодвојиво је повезана са историјом Срба у Вараждинском генералату, који су се поистовећивали са православљем и устрајно се одупирали верској унији са [[Римокатоличка црква|Римокатоличком Црквом]]. Писмо манастирских калуђера загребачком бискупу из 1658. године<ref>"Дело", Београд 1912.</ref> у којем износе "да су покорни оцу папи и прави католичани" треба прихватити као "бацање прашине у очи". Монаси узимају учешћа и у борби локалног становништва против друштвених неправди: 1666. године страдају у великој буни крижевачког великог судије Осмокруховића, а 1672. године су заједно са монасима из Гомирја (укупно њих 14) били осуђени на доживотно робовање на галијама и у оковима послани на [[Малта|Малту]]. (То спомиње и Адам Прибићевић у књизи "Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији") 24. новембра 1715. (одн. 13. новембра према јулијанском календару) на прагу манастирске цркве је из пушака убијен игуман Кодрат, што је била последица спорова са оближњим [[источне католичке цркве|унијатским (гркокатоличким)]] свештенством.
Прошлост манастира Лепавине неодвојиво је повезана са прошлошћу Срба у Вараждинском генералату, који су се поистовјећивали са православљем и устрајно се одупирали вјерској унији са [[Римокатоличка црква|Римокатоличком Црквом]]. Писмо манастирских калуђера загребачком бискупу из 1658. године<ref>"Дело", Београд 1912.</ref> у којем износе "да су покорни оцу папи и прави католичани" треба прихватити као "бацање прашине у очи". Монаси узимају учешћа и у борби мјесног становништва против друштвених неправди: 1666. године страдају у великој буни крижевачког великог судије Осмокруховића, а 1672. године су заједно са монасима из Гомирја (укупно њих 14) били осуђени на доживотно робовање на галијама и у оковима послани на [[Малта|Малту]]. (То спомиње и Адам Прибићевић у књизи "Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији") 24. новембра 1715. (одн. 13. новембра према јулијанском календару) на прагу манастирске цркве је из пушака убијен игуман Кодрат, што је била посљедица спорова са оближњим [[источне католичке цркве|унијатским (гркокатоличким)]] свештенством.


Живео је у манастиру Лепавини 1666. године владика '''Србославунски''' (православни, славонски) Јоаникије (Јоаким?) Ђаковић.<ref>"Српски сион", Карловци 1905.</ref> Он је 1665. године даровао манастиру јеванђеље штампано у Москви 1649. године.<ref>"Дело", Банат 1912.</ref> Поткрај [[1692]]. године и почетком [[1693]]. године боравио је у Лепавини српски [[Пећка патријаршија|(пећки) патријарх]] [[Арсеније III Црнојевић|Арсеније III. Чарнојевић (Црнојевић)]].<ref>"Српски сион", Карловци 1906.</ref> Окупљао је народ и проповедао у манастиру, те одлазио у посете околним крајишким војводама, што је подигло углед манастира, који је – после предавања манастира Марче унијатима – постао најважнији центар православља у том крају.
Живио је у манастиру Лепавини 1666. године владика '''Србославунски''' (православни, славонски) Јоаникије (Јоаким?) Ђаковић.<ref>"Српски сион", Карловци 1905.</ref> Он је 1665. године даровао манастиру јеванђеље штампано у Москви 1649. године.<ref>"Дело", Банат 1912.</ref> Поткрај [[1692]]. године и почетком [[1693]]. године боравио је у Лепавини српски [[Пећка патријаршија|(пећки) патријарх]] [[Арсеније III Црнојевић|Арсеније III. Чарнојевић (Црнојевић)]].<ref>"Српски сион", Карловци 1906.</ref> Окупљао је народ и проповедао у манастиру, те одлазио у посјете околним крајишким војводама, што је подигло углед манастира, који је – послије предавања манастира Марче унијатима – постао најважније средиште православља у том крају.


На челу манастира налазио се 1731. године игуман Данило. Православци из Вараждинског генералата успели су [[1734]]. године добити дозволу за православног епископа – унијатски епископ (бискуп) је за седиште примио недавно одузети манастир Марчу, док је за резиденцију новог православног епископа одређена Лепавина. Међутим, због периферног положаја Лепавине, коначно седиште православне епископије постао је [[Северин]], док је епископија добила назив Лепавинско-северинска [[епархија]]. У Лепавини је сахрањен први лепавинско-северински епископ Симеон (Филиповић), који је умро у истражном затвору у Копривници, што је опет била последица постепеног наметања уније локалним православцима.
На челу манастира налазио се 1731. године игуман Данило. Православци из Вараждинског генералата успјели су [[1734]]. године добити дозволу за православног владике – унијатски владика (бискуп) је за сједиште примио недавно одузети манастир Марчу, док је за сједиште новог православног владику одређена Лепавина. Међутим, због периферног положаја Лепавине, коначно сједиште православног владичанства постао је [[Северин]], док је владичанство добило назив Лепавинско-северинска [[епархија]]. У Лепавини је сахрањен први лепавинско-северински владика Симеон (Филиповић), који је умро у истражном затвору у Копривници, што је опет била посљедица постепеног наметања уније мјесним православцима.


=== Манастирски храм ===
=== Храм ===
Иако православцима живот под [[Марија Терезија|Маријом Терезијом]] није био лак – православље је краће време стављено и изван закона, а лепавински манастир је требало да припадне унијатима – половином 18. столећа изграђена је данашња манастирска црква. Она је посвећена празнику Ваведење Пресвете Богородице.<ref>"Дело", Београд 1912.</ref> Градњу је водио Никола Поповић, некадашњи “протопоп хорвацки” и бивши парох Писанице, гдје је био подигао лепу цркву. Никола се замонашио и постао лепавински архимандрит Никифор. Довршену цркву барокног стила посветио је [[25. март]]а [[1753]]. године [[Костајничка епархија|костајнички]] епископ [[Арсеније Теофановић]], који је готово стално боравио у Северину. Године 1758. помиње се капелица манастирска посвећена Св. Николи, у којој је обављано рукоположење калуђера.<ref>"Српски сион", Карловци 1899.</ref>
Иако православцима живот под [[Марија Терезија|Маријом Терезијом]] није био лак – православље је краће вријеме стављено и изван закона, а лепавински манастир је требало да припадне унијатима – половином 18. стољећа изграђена је данашња манастирска црква. Она је посвећена празнику Ваведење Пресвете Богородице.<ref>"Дело", Београд 1912.</ref> Градњу је водио Никола Поповић, некадашњи “протопоп хорвацки” и бивши парох Писанице, гдје је био подигао лијепу цркву. Никола се замонашио и постао лепавински настојатељ Никифор. Довршену цркву барокног стила посветио је [[25. март]]а [[1753]]. године [[Костајничка епархија|костајнички]] владика [[Арсеније Теофановић]], који је готово стално боравио у Северину. Године 1758. помиње се капелица манастирска посвећена Св. Николи, у којој је обављано рукоположење калуђера.<ref>"Српски сион", Карловци 1899.</ref>


Манастирски иметак се 1902. године састојао од 515 ј. 553 кв хв земље, са катастарским чистим приходом од 1.759 к 82 п. То је вредност од укупно 35.196 к 90 п. Вредност манастирских здања износи 77980 к, права 240 к, вредносни папири 3.882 к 18 п, драгоцености 426 к 18 п, опреме 22.446 к 90 п, и остале покретности 6.114 к 60 п. Вредност целокупног манастирског имања процењен је на 146.306 к 8 п.<ref>"Српски сион", Карловци 31. мај 1905.</ref>
Манастирски иметак се 1902. године састојао од 515 ј. 553 кв хв земље, са катастарским чистим приходом од 1.759 к 82 п. То је вриједност од укупно 35.196 к 90 п. Вриједност манастирских здања износи 77980 к, права 240 к, вриједносни папири 3.882 к 18 п, драгоцјености 426 к 18 п, опреме 22.446 к 90 п, и остале покретности 6.114 к 60 п. Вриједност цјелокупног манастирског имања процијењен је на 146.306 к 8 п.<ref>"Српски сион", Карловци 31. мај 1905.</ref>


Изузетно тешке тренутке је манастир проживео у време [[Други светски рат|Другог светског рата]]. Одмах после окупације братство је ухапшено и одведено у логор. Јеромонах Јоаким (Бабић) је убијен, а остали су монаси прогнани у [[Србија|Србију]]. 27. октобра 1943. године манастир је бомбардован, манастирске зграде су готово сасвим разрушене, а црква и конак тешко су оштећени. Црквена опрема је била у целини уништена, али је у делу конака који је избегао рушење остао сачуван део манастирске библиотеке, који су присвојили унијатски свештеници.
Изузетно тешке тренутке је манастир проживио у вријеме [[Други светски рат|Другог свјетског рата]]. Одмах послије окупације братство је ухапшено и одведено у логор. Јеромонах Јоаким (Бабић) је убијен, а остали су монаси прогнани у [[Србија|Србију]]. 27. октобра 1943. године манастир је бомбардован, манастирске зграде су готово сасвим разрушене, а црква и конак тешко су оштећени. Црквена опрема је била у цјелини уништена, али је у дијелу конака који је избјегао рушење остао сачуван дио манастирске књигохранилнице, који су присвојили унијатски свештеници.


== Послије Другог свјетског рата ==
== Послије Другог свјетског рата ==
После рата у манастиру живи отац Симеон (Сакуљ), који га делимично обнавља и враћа отуђено благо. Залагањем [[митрополија загребачко-љубљанска|загребачко-љубљанског митрополита]] [[Јован Павловић|Јована (Павловића)]], који је 1977. постао поглавар епархије, манастир полако враћа некадашњи сјај и важност. Веза са манастиром Хиландаром поново је оживела 1984. године доласком хиландарског монаха Гаврила (Вучковића), који је након неког времена постао манастирски [[игуман]] и напослетку [[архимандрит]].<ref>{{Cite web|url=http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php/manastiri/37-manastir-lepavina | title = Манастир Леповина | accessdate=29. 3. 2017 |archive-url=https://web.archive.org/web/20151018031016/http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php/manastiri/37-manastir-lepavina |archive-date=18. 10. 2015 |dead-url=yes }}</ref>
Послије рата у манастиру живи отац Симеон (Сакуљ), који га дјелимично обнавља и враћа отуђено благо. Залагањем [[митрополија загребачко-љубљанска|загребачко-љубљанског митрополита]] [[Јован Павловић|Јована (Павловића)]], који је 1977. постао поглавар владичанства, манастир полако враћа некадашњи сјај и важност. Веза са манастиром Хиландаром поново је оживјела 1984. године доласком хиландарског монаха Гаврила (Вучковића), који је након неког времена постао манастирски настојатељ и напослетку [[архимандрит]].<ref>{{Cite web|url=http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php/manastiri/37-manastir-lepavina | title = Манастир Леповина | accessdate=29. 3. 2017 |archive-url=https://web.archive.org/web/20151018031016/http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php/manastiri/37-manastir-lepavina |archive-date=18. 10. 2015 |dead-url=yes }}</ref>


У обнови манастира учествовали су [[Светски савет цркава]], [[Лутеранизам|Евангелистичка]] омладина из Виртемберга и верници Евангелистичке цркве из [[Штутгарт]]а.
У обнови манастира учествовали су [[Свјетски савет цркава]], [[Лутеранизам|Евангелистичка]] омладина из Виртемберга и вјерници Евангелистичке цркве из [[Штутгарт]]а.


Захваљујући пожртвовном раду оца Гаврила (Вучковића), духовни живот је у успону: братство броји неколико чланова, издаје се часописа „Пут, Истина и Живот“, а манастир је омиљено стециште ходочасника не само из Хрватске, него из целе Европе, па и шире. Посећују га реке православних и римокатоличких верника, као и они који траже одговоре на нека духовна питања или помоћ у невољи. Лепавина служи мостом у новом дијалогу љубави између источне и западне Цркве, старе размирице се заборављају, а успоставља се нова атмосфера међусобног разумевања и истинског дубљег упознавања.
Захваљујући пожртвовном раду оца Гаврила (Вучковића), духовни живот је у успону: братство броји неколико чланова, издаје се часописа „Пут, Истина и Живот“, а манастир је омиљено стјециште ходочасника не само из Хрватске, него из цијеле Европе, па и шире. Посјећују га ријеке православних и римокатоличких вјерника, као и они који траже одговоре на нека духовна питања или помоћ у невољи. Лепавина служи мостом у новом дијалогу љубави између источне и западне Цркве, старе размирице се заборављају, а успоставља се нова атмосфера међусобног разумијевања и истинског дубљег упознавања.


== Драгоцјености ==
== Манастирске драгоцјености ==
Манастир се поноси чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске, која га и чини важним ходочасничким средиштем. Насликана је у критско-италијанском стилу са почетка 16. века. Не зна се како је тачно доспела у манастир, а локално предање каже да је била ту док је манастир још био у повојима.
Манастир се поноси чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске, која га и чини важним ходочасничким средиштем. Насликана је у критско-италијанском стилу са почетка 16. вијека. Не зна се како је тачно доспјела у манастир, а мјесно предање каже да је била ту док је манастир још био у повојима.


Године 1691. штампане су неке богослужбене књиге (минеји) у Москви да би биле дароване манастиру Лепавини. На свакој је писало да је ту књигу дао руски цар Петар Велики: "Србској земли ваведенског манастира Леповинског".<ref>"Дело", Београд 1911.</ref>
Године 1691. штампане су неке богослужбене књиге (минеји) у Москви да би биле дароване манастиру Лепавини. На свакој је писало да је ту књигу дао руски цар Петар Велики: "Србској земли ваведенског манастира Леповинског".<ref>"Дело", Београд 1911.</ref>


Једна од знаменитости био је и црквени [[иконостас]] из [[1775]]. године, рад једног од најбољих представника раног српског барока, [[Јован Четиревић-Грабован|Јована Четиревића-Грабована]] и његовог ученика [[Григорије Поповић|Григорија Поповића]]<ref>"Српски сион", Карловци 1905.</ref>, уништен у Другом светском рату, а од њега су се сачувале само три слике. Поред ових, у манастиру се чувају и старије иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су израђене у Лепавини 1647. године.
Једна од знаменитости био је и црквени [[иконостас]] из [[1775]]. године, рад једног од најбољих представника раног српског барока, [[Јован Четиревић-Грабован|Јована Четиревића-Грабована]] и његовог ученика [[Григорије Поповић|Григорија Поповића]]<ref>"Српски сион", Карловци 1905.</ref>, уништен у Другом свјетском рату, а од њега су се сачувале само три слике. Поред ових, у манастиру се чувају и старије иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су израђене у Лепавини 1647. године.


Особиту вредност представљају старе рукописне и штампане књиге. Међу најстарије спадају два четвероеванђеља из 13. и 14. века, од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лепим иницијалима. Будући да је Лепавина служила и као основна школа за стицање писмености и основних знања, овде су похрањиване и многобројне писане и копиране књиге.
Особиту вриједност представљају старе рукописне и штампане књиге. Међу најстарије спадају два четвероеванђеља из 13. и 14. вијека, од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лијепим иницијалима. Будући да је Лепавина служила и као основна школа за стицање писмености и основних знања, овдје су похрањиване и многобројне писане и пресликане књиге.


== Види још ==
== Види још ==
* [[Списак манастира Српске православне цркве]]
* [[Списак манастира Српске православне цркве]]


== Референце ==
== Извори ==
{{reflist}}
{{reflist}}


== Књижевни помен ==
== Литература ==
{{colbegin|2}}
{{colbegin|2}}
=== О манастиру ===
=== О манастиру ===
Ред 72: Ред 72:
* ''Чуда пресвете Богородице Лепавинске''. Ур. В. Србљан. Соколовац: Манастир Лепавина, 2000.
* ''Чуда пресвете Богородице Лепавинске''. Ур. В. Србљан. Соколовац: Манастир Лепавина, 2000.


=== О ликовној уметности манастира ===
=== О ликовној умјетности богомоље ===
* Јовановић, М. “Јован Четиревић Грабован,” ''Зборник за ликовне уметности'' 1 (1965), 199-222.
* Јовановић, М. “Јован Четиревић Грабован,” ''Зборник за ликовне уметности'' 1 (1965), 199-222.
* Милеуснић, С. “Византина у црквеном сликарству Славоније”, ''Зборник Матице српске за ликовне уметности'' 34/35 (2003), 19-29.
* Милеуснић, С. “Византина у црквеном сликарству Славоније”, ''Зборник Матице српске за ликовне уметности'' 34/35 (2003), 19-29.
* Милеуснић, С. “Сликар Остоја Мркојевић и његова иконописачка дела”, ''Зборник за ликовне уметности'' 21 (1985), 353-368.
* Милеуснић, С. “Сликар Остоја Мркојевић и његова иконописачка дела”, ''Зборник за ликовне уметности'' 21 (1985), 353-368.


=== О историји Православне цркве и Срба у Хрватској ===
=== О прошлости Православне цркве и Срба у Хрватској ===
* {{Cite book|ref=harv| last=Ивић| first = Алекса|authorlink = Алекса Ивић|year=1909| title = Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века| location = Сремски Карловци| url = https://books.google.com/books?id=QOw7AQAAMAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Ивић| first = Алекса|authorlink = Алекса Ивић|year=1909| title = Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века| location = Сремски Карловци| url = https://books.google.com/books?id=QOw7AQAAMAAJ}}
* Гавриловић, С. ''Срби у Угарској, Славонији и Хрватској, у борбама против Турака од XV до XVIII века''. Београд: Нова, САНУ, Балканолошки институт, 1993.
* Гавриловић, С. ''Срби у Угарској, Славонији и Хрватској, у борбама против Турака од XV до XVIII века''. Београд: Нова, САНУ, Балканолошки институт, 1993.
Ред 101: Ред 101:
* [http://www.manastir-lepavina.htnet.hr ранија званична страница манастира Лепавина]
* [http://www.manastir-lepavina.htnet.hr ранија званична страница манастира Лепавина]
* [http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sa-mladima-se-ne-moze-lazno-i-tutorski.sr.html Архимандрит Гаврило Вучковић - интервју („Политика“, 3. април 2010.)]
* [http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sa-mladima-se-ne-moze-lazno-i-tutorski.sr.html Архимандрит Гаврило Вучковић - интервју („Политика“, 3. април 2010.)]
* [http://manastiriusrbiji.com/manastir-lepavina/]
* [https://www.montesol.rs/%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80-%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0.html]


{{Манастири Митрополије загребачко-љубљанске}}
{{Манастири Митрополије загребачко-љубљанске}}

{{DEFAULTSORT:Лепавина}}
{{DEFAULTSORT:Лепавина}}
[[Категорија:Манастири Митрополије загребачко-љубљанске|Лепавина]]
[[Категорија:Манастири Митрополије загребачко-љубљанске|Лепавина]]

Верзија на датум 8. јул 2019. у 17:49

Манастир Лепавина
Основни подаци
ЈурисдикцијаСПЦ
Оснивање1550
ОснивачЈефрем Вукодабовић
МестоКопривница
Држава Хрватска

Лепавина је манастир Митрополије загребачко-љубљанске Српске православне цркве у истоименом селу, општина Соколовац. Налази се недалеко од града Копривнице у Републици Хрватској. Посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице.

Игуман Манастира Лепавине од 1984. године до 2017. је био архимандрит Гаврило Вучковић.


Прошлост

Према старом љетопису, манастир Лепавина је подигнут око 1550. године, дакле ускоро по оснивању првих српских насеља у овом крају. Као његов оснивач помиње се монах из манастира Хиландара (са полуострва Атос у данашњој Грчкој) – Јефрем Вукодабовић, пореклом Херцеговац, који је са два монаха из Босне саградио дрвену црквицу. Убрзо им се придружило још неколико монаха, а установа је, према љетопису, проглашена манастиром.

Турци и исламизирано становништво из Ступчанице, Пакраца и Бијеле, под вођством Зареп-аге Алије, су у августу 1557. године спалили цркву и монашке зграде, четири монаха су убијена, а двојица одведена у ропство.

Године 1598. у Лепавину је дошао јеромонах Григорије, такође сабрат Хиландара, са двојицом монаха из манастира Милешева, те је манастир обновљен. Православном становништву, које је непрекидно учествовало у борбама против Турака и њихових помагача, 1630. дане су повелике повластице, чиме су створени услови за градњу ширих размјера.

Архимандрит Висарион је 1635. године дошао у Лепавину и ставио се на чело манастира, те је под његовим надзором од 1636.[1] до 1642. изникао озбиљнији манастирски комплекс.

Барон Јоханес Галер је у септембру 1642. године потврдио манастиру право власништва свих имања које су му подарили сељани Брањске и Сесвечана. То исто су посебним писмима учинили и барон Сигмунд фон Ајбисвалд, затим војвода Гвозден са Ђорђем Добројевићем, Блажом Пејашиновићем и војводом Радованом (5. фебруара 1644), барон Хонориус фон Траутмансдорф (10. јула 1644.) и гроф Георг Лудвиг фон Шварценберг (23. новембра 1644.). Руски цар Алексије Михајлович је 1651. године дозволио да калуђери лепавински могу сваке седме године долазити у Русију, ради скупљања прилога.[2]

Прошлост манастира Лепавине неодвојиво је повезана са прошлошћу Срба у Вараждинском генералату, који су се поистовјећивали са православљем и устрајно се одупирали вјерској унији са Римокатоличком Црквом. Писмо манастирских калуђера загребачком бискупу из 1658. године[3] у којем износе "да су покорни оцу папи и прави католичани" треба прихватити као "бацање прашине у очи". Монаси узимају учешћа и у борби мјесног становништва против друштвених неправди: 1666. године страдају у великој буни крижевачког великог судије Осмокруховића, а 1672. године су заједно са монасима из Гомирја (укупно њих 14) били осуђени на доживотно робовање на галијама и у оковима послани на Малту. (То спомиње и Адам Прибићевић у књизи "Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији") 24. новембра 1715. (одн. 13. новембра према јулијанском календару) на прагу манастирске цркве је из пушака убијен игуман Кодрат, што је била посљедица спорова са оближњим унијатским (гркокатоличким) свештенством.

Живио је у манастиру Лепавини 1666. године владика Србославунски (православни, славонски) Јоаникије (Јоаким?) Ђаковић.[4] Он је 1665. године даровао манастиру јеванђеље штампано у Москви 1649. године.[5] Поткрај 1692. године и почетком 1693. године боравио је у Лепавини српски (пећки) патријарх Арсеније III. Чарнојевић (Црнојевић).[6] Окупљао је народ и проповедао у манастиру, те одлазио у посјете околним крајишким војводама, што је подигло углед манастира, који је – послије предавања манастира Марче унијатима – постао најважније средиште православља у том крају.

На челу манастира налазио се 1731. године игуман Данило. Православци из Вараждинског генералата успјели су 1734. године добити дозволу за православног владике – унијатски владика (бискуп) је за сједиште примио недавно одузети манастир Марчу, док је за сједиште новог православног владику одређена Лепавина. Међутим, због периферног положаја Лепавине, коначно сједиште православног владичанства постао је Северин, док је владичанство добило назив Лепавинско-северинска епархија. У Лепавини је сахрањен први лепавинско-северински владика Симеон (Филиповић), који је умро у истражном затвору у Копривници, што је опет била посљедица постепеног наметања уније мјесним православцима.

Храм

Иако православцима живот под Маријом Терезијом није био лак – православље је краће вријеме стављено и изван закона, а лепавински манастир је требало да припадне унијатима – половином 18. стољећа изграђена је данашња манастирска црква. Она је посвећена празнику Ваведење Пресвете Богородице.[7] Градњу је водио Никола Поповић, некадашњи “протопоп хорвацки” и бивши парох Писанице, гдје је био подигао лијепу цркву. Никола се замонашио и постао лепавински настојатељ Никифор. Довршену цркву барокног стила посветио је 25. марта 1753. године костајнички владика Арсеније Теофановић, који је готово стално боравио у Северину. Године 1758. помиње се капелица манастирска посвећена Св. Николи, у којој је обављано рукоположење калуђера.[8]

Манастирски иметак се 1902. године састојао од 515 ј. 553 кв хв земље, са катастарским чистим приходом од 1.759 к 82 п. То је вриједност од укупно 35.196 к 90 п. Вриједност манастирских здања износи 77980 к, права 240 к, вриједносни папири 3.882 к 18 п, драгоцјености 426 к 18 п, опреме 22.446 к 90 п, и остале покретности 6.114 к 60 п. Вриједност цјелокупног манастирског имања процијењен је на 146.306 к 8 п.[9]

Изузетно тешке тренутке је манастир проживио у вријеме Другог свјетског рата. Одмах послије окупације братство је ухапшено и одведено у логор. Јеромонах Јоаким (Бабић) је убијен, а остали су монаси прогнани у Србију. 27. октобра 1943. године манастир је бомбардован, манастирске зграде су готово сасвим разрушене, а црква и конак тешко су оштећени. Црквена опрема је била у цјелини уништена, али је у дијелу конака који је избјегао рушење остао сачуван дио манастирске књигохранилнице, који су присвојили унијатски свештеници.

Послије Другог свјетског рата

Послије рата у манастиру живи отац Симеон (Сакуљ), који га дјелимично обнавља и враћа отуђено благо. Залагањем загребачко-љубљанског митрополита Јована (Павловића), који је 1977. постао поглавар владичанства, манастир полако враћа некадашњи сјај и важност. Веза са манастиром Хиландаром поново је оживјела 1984. године доласком хиландарског монаха Гаврила (Вучковића), који је након неког времена постао манастирски настојатељ и напослетку архимандрит.[10]

У обнови манастира учествовали су Свјетски савет цркава, Евангелистичка омладина из Виртемберга и вјерници Евангелистичке цркве из Штутгарта.

Захваљујући пожртвовном раду оца Гаврила (Вучковића), духовни живот је у успону: братство броји неколико чланова, издаје се часописа „Пут, Истина и Живот“, а манастир је омиљено стјециште ходочасника не само из Хрватске, него из цијеле Европе, па и шире. Посјећују га ријеке православних и римокатоличких вјерника, као и они који траже одговоре на нека духовна питања или помоћ у невољи. Лепавина служи мостом у новом дијалогу љубави између источне и западне Цркве, старе размирице се заборављају, а успоставља се нова атмосфера међусобног разумијевања и истинског дубљег упознавања.

Драгоцјености

Манастир се поноси чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске, која га и чини важним ходочасничким средиштем. Насликана је у критско-италијанском стилу са почетка 16. вијека. Не зна се како је тачно доспјела у манастир, а мјесно предање каже да је била ту док је манастир још био у повојима.

Године 1691. штампане су неке богослужбене књиге (минеји) у Москви да би биле дароване манастиру Лепавини. На свакој је писало да је ту књигу дао руски цар Петар Велики: "Србској земли ваведенског манастира Леповинског".[11]

Једна од знаменитости био је и црквени иконостас из 1775. године, рад једног од најбољих представника раног српског барока, Јована Четиревића-Грабована и његовог ученика Григорија Поповића[12], уништен у Другом свјетском рату, а од њега су се сачувале само три слике. Поред ових, у манастиру се чувају и старије иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су израђене у Лепавини 1647. године.

Особиту вриједност представљају старе рукописне и штампане књиге. Међу најстарије спадају два четвероеванђеља из 13. и 14. вијека, од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лијепим иницијалима. Будући да је Лепавина служила и као основна школа за стицање писмености и основних знања, овдје су похрањиване и многобројне писане и пресликане књиге.

Види још

Извори

  1. ^ "Богословље", Београд 1933.
  2. ^ "Дело", Београд 1911.
  3. ^ "Дело", Београд 1912.
  4. ^ "Српски сион", Карловци 1905.
  5. ^ "Дело", Банат 1912.
  6. ^ "Српски сион", Карловци 1906.
  7. ^ "Дело", Београд 1912.
  8. ^ "Српски сион", Карловци 1899.
  9. ^ "Српски сион", Карловци 31. мај 1905.
  10. ^ „Манастир Леповина”. Архивирано из оригинала 18. 10. 2015. г. Приступљено 29. 3. 2017. 
  11. ^ "Дело", Београд 1911.
  12. ^ "Српски сион", Карловци 1905.

Књижевни помен

О манастиру

О ликовној умјетности богомоље

  • Јовановић, М. “Јован Четиревић Грабован,” Зборник за ликовне уметности 1 (1965), 199-222.
  • Милеуснић, С. “Византина у црквеном сликарству Славоније”, Зборник Матице српске за ликовне уметности 34/35 (2003), 19-29.
  • Милеуснић, С. “Сликар Остоја Мркојевић и његова иконописачка дела”, Зборник за ликовне уметности 21 (1985), 353-368.

О прошлости Православне цркве и Срба у Хрватској

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Лепавина&oldid=22011875”