Крешимир Барановић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 22: Ред 22:


У [[Загреб]]у учи теоретске предмете, [[клавир]] и [[обоа|обоу]], да би, након матуре, уписао композицију на Музичкој академији у [[Беч]]у (1912—1914). Године [[1915]]. постаје диригент у Загребачкој опери, где остаје све до [[1927]], када прелази на исту дужност у [[Београд]], да би током [[1927]]. и [[1928]]. гостовао с балетском трупом [[Ана Павлова|Ане Павловне]] у [[Немачка|Немачкој]], [[Холандија|Холандији]], [[Швајцарска|Швајцарској]] и [[Италија|Италији]]. У [[Загреб]] се враћа [[1928]]. године на старо место, где остаје све до [[1943]]. године, када преузима вођење Радио-оркестра у [[Братислава|Братислави]] ([[Словачка]]), где је именован и за директора Опере (1945—1946). Након тога постаје професор Музичке академије, диригент Опере и директор Филхармоније у Београду до [[1964]]. године.
У [[Загреб]]у учи теоретске предмете, [[клавир]] и [[обоа|обоу]], да би, након матуре, уписао композицију на Музичкој академији у [[Беч]]у (1912—1914). Године [[1915]]. постаје диригент у Загребачкој опери, где остаје све до [[1927]], када прелази на исту дужност у [[Београд]], да би током [[1927]]. и [[1928]]. гостовао с балетском трупом [[Ана Павлова|Ане Павловне]] у [[Немачка|Немачкој]], [[Холандија|Холандији]], [[Швајцарска|Швајцарској]] и [[Италија|Италији]]. У [[Загреб]] се враћа [[1928]]. године на старо место, где остаје све до [[1943]]. године, када преузима вођење Радио-оркестра у [[Братислава|Братислави]] ([[Словачка]]), где је именован и за директора Опере (1945—1946). Након тога постаје професор Музичке академије, диригент Опере и директор Филхармоније у Београду до [[1964]]. године.
[[Датотека:Zinka Kunc 2.pdf|мини|Програм концерта Зинке Кунц, који се одржао у [[Задужбина Илије М. Коларца|Задужбини Илије М. Коларца]] 6. децембра [[1948|1948.]] године, на коме је диригент био Крешимир Барановић.]]

Као стваралац, Барановић је једна од најмаркантнијих личности националног смера друге половине [[20. век]]а хрватске и југословенске музике. С посебним афинитетом према [[Русија|руској]] музици, што се огледало и у његовим композицијама. Надовезује се на раног [[Игор Стравински|Стравинског]] (''Петрушка'') ослањајући се и на народни мелос, ствара властити музички језик, чије богатство црпи и из свог мајсторског познавања оркестра.
Као стваралац, Барановић је једна од најмаркантнијих личности националног смера друге половине [[20. век]]а хрватске и југословенске музике. С посебним афинитетом према [[Русија|руској]] музици, што се огледало и у његовим композицијама. Надовезује се на раног [[Игор Стравински|Стравинског]] (''Петрушка'') ослањајући се и на народни мелос, ствара властити музички језик, чије богатство црпи и из свог мајсторског познавања оркестра.


Верзија на датум 23. март 2022. у 13:11

Крешимир Барановић
Датум рођења(1894-08-25)25. август 1894.
Место рођењаШибеник, Аустроугарска
Датум смрти17. септембар 1975.(1975-09-17) (81 год.)
Место смртиБеоград, СФР Југославија

Крешимир Барановић (Шибеник, 25. јуна 1894 — Београд, 17. новембра 1975) је био југословенски и хрватски композитор и диригент.

Биографија

У Загребу учи теоретске предмете, клавир и обоу, да би, након матуре, уписао композицију на Музичкој академији у Бечу (1912—1914). Године 1915. постаје диригент у Загребачкој опери, где остаје све до 1927, када прелази на исту дужност у Београд, да би током 1927. и 1928. гостовао с балетском трупом Ане Павловне у Немачкој, Холандији, Швајцарској и Италији. У Загреб се враћа 1928. године на старо место, где остаје све до 1943. године, када преузима вођење Радио-оркестра у Братислави (Словачка), где је именован и за директора Опере (1945—1946). Након тога постаје професор Музичке академије, диригент Опере и директор Филхармоније у Београду до 1964. године.

Програм концерта Зинке Кунц, који се одржао у Задужбини Илије М. Коларца 6. децембра 1948. године, на коме је диригент био Крешимир Барановић.

Као стваралац, Барановић је једна од најмаркантнијих личности националног смера друге половине 20. века хрватске и југословенске музике. С посебним афинитетом према руској музици, што се огледало и у његовим композицијама. Надовезује се на раног Стравинског (Петрушка) ослањајући се и на народни мелос, ствара властити музички језик, чије богатство црпи и из свог мајсторског познавања оркестра.

Као првенствено оперски диригент, он даје своје најбоље странице у сценским и вокално-инструменталним делима, а својим делом Лицитарско срце отпочиње нову епоху у развоју савременог балета у Југославији.

Композиције

Вокалне композиције

  • З мојих брегов (Фран Галовић) за баритон и оркестар (1927)
  • Мој град (Винко Николић) за глас и оркестар (1943)
  • Из осаме (Крешимир Барановић) за глас и оркестар (1944)
  • Пан (Мирослав Крлежа), симфонијска песма за рецитатора, солисте, мешовити хор и оркестар (1957)
  • Горан (Иван Горан Ковачић), кантата за рецитатора, солисте и оркестар (1960)
  • Облаци (Добрица Цесарић) за мецосопран и оркестар (1963)
  • Шуме, шуме (више хрватских песника), кантата за мешовити хор и оркестар (1967)
  • На мору (Густав Крклец) за баритон и оркестар (1973)

Сценске композиције

  • Лицитарско срце (Крешимир Барановић), балет (1924, Загреб)
  • Цвијеће мале Иде (Маргарета Фроман, према Хансу Кристиану Андерсену), балет (1925, Загреб)
  • Стрижено-кошено (Густав Крклец), комична опера (1932, Загреб)
  • Имбрек з носом (Крешимир Барановић), балет (1935, Загреб)
  • Невјеста од Цетињграда (Марко Фотез, према Турци иду Аугуста Шеное), комична опера (1942; 1951, Београд)
  • Кинеска прића (Димитрије Парлић, према Дер Креидекреис Клабунда), балет (1955, Београд)
  • сценска музика за Тирена (Марин Држић), Дундо Мароје (Марин Држић), Антигона (Софокле) и Хенри IV (Шекспир)

Инструменталне композиције

  • концертна увертира (1916)
  • симфонијски скерцо (1921)
  • Сватовац за оркестар (1922)
  • гудачки квартет (1924)
  • Поема Балкан за оркестар (1926)
  • свита из балета Лицитарско срце за оркестар (1927)
  • симфонијета у Ес Дуру (1939)
  • Песма гуслара, рапсодија за оркестар (1945)
  • симфонијета за гудачки оркестар (1952), обрађена за гудачки квартет 1924.
  • концерт за рог и оркестар (1973)

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Крешимир_Барановић&oldid=24448585”