Шибеник
| Шибеник | |
|---|---|
.jpg) Поглед на катедралу, тврђаву св. Миховила и стари град | |
 Застава
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Хрватска |
| Жупанија | Шибенско-книнска |
| Основан | 1066. |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2021. |  31.085 |
| Агломерација (2021.) | 42.589 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 44′ 03″ С; 15° 53′ 48″ И / 43.73408° С; 15.89655° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Површина | 459 km2 |
  Шибеник Шибеник на карти Хрватске | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Жељко Бурић (ХДЗ) |
| Поштански број | 22000 |
| Позивни број | +385 22 |
| Регистарска ознака | ŠI |
| Веб-сајт | |
| Службена презентација града | |
Шибеник (лат. Sebenicum[1][2] или лат. Sibenicum[2], итал. Sebenico) је град у Хрватској и административни центар Шибенско-книнске жупаније. Налази се у средишњој Далмацији, на ушћу реке Крке у Јадранско море. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 46.332 становника, а у самом насељу је живело 34.302 становника.[3] Према прелиминарним резултатима пописа из 2021. у граду је живело 42.589 становника, а у самом насељу је живело 31.085 становника.[4]
Природна обележја шибенског подручја[уреди | уреди извор]
Рељеф карактерише врло разуђена обала, широк појас залеђа приморско-динарског крша Загоре, брдско-планински простор са завалом Плавно и плодним пољима у кршу, Книнским, Косово и Петровим пољем те северном заравни Буковица с Промином и кањоном река Крке и Чиколе. Пејзаж регије је врло разнолик, а море је највеће богатство и основни природни извор који одређује привредну основу. Ваздушна дужина обале је 56,2 km, а стварна чак 805,9 km. На подручју жупаније налазе се и два национална парка, Крка и Корнати. Просечна густина насељености је 51,7 становника на km².
Клима[уреди | уреди извор]
У приморском делу регије клима је медитеранска, а њен је велики утицај и на континенталној унутрашњости. На обалном простору врло је висока средња годишња осунчаност (2.710 сати), према унутрашњости инсолација се смањује. Температуре су лети релативно високе, међутим ублажује их ветар маестрал који дува с мора на копно. Уз обалу су зиме умерене или благе. Падавина је највише зими, а лета су претежно сува. У највећем делу шибенске регије превладавају ветрови бура и југо, а уз обални појас и маестрал.
Историја[уреди | уреди извор]
Шибеник се први пут спомиње за Божић 1066. године у даровници хрватског краља Петра Крешимира IV. Након владавине хрватских владара, наступила је угарска власт над градом, а затим повремена владавина Венеције. Од 15. века Шибеник долази под готово 400-годишњу власт Венеције, а из тог раздобља потиче и најзначајнији културно-историјски споменик Шибеника — позната шибенска катедрала св. Јакова, грађена у 15. и 16. веку.
Од 1797. године Шибеник улази у састав Хабсбуршке монархије, касније Аустроугарске уз краткотрајну власт Француске у време Наполеона. У саставу Аустроугарске остаје све до 1918.
Године 1838. по опису савременика, Шибеник је град на једном повисоком брежуљку, због чега су му улице криве и уске. Опасан је зидинама са копнене стране, а од мора је "тврдињица" Св. Ане. И изнад града у брдима су две "трврдињице" Св. Иван и Барона, некадашња заштита од Турака.[5] На мору је пристаниште са "фортицом" Св. Николе зиданом 1546. године од стране италијанског архитекте Санмикелија.
У граду је од 1298. године седиште римокатоличког епископа. У граду са предграђима било је половином 19. века 20 католичих цркви са три мушка и једним женским манастиром. Најлепша црква у граду и целој Далмацији је католички храм Св. Јакова зидан у готско-италијанском стилу 1443-1555. године. Најлепша зграда је била Касина, подигнута на пијаци. Шибеник је 1838. године имао 5306 становника, који се баве успешно рибарењем у мору.[5]
Срби у Шибенику[уреди | уреди извор]
У Шибенику је рођен 5. септембра 1792. године Гроф Јован С. от Симоновић, руски генерал-лајтнант, опуномоћени министар (конзул) у Техерану тадашњој Персији. Потиче из Србије, из породица која се давно доселила у Далмацију. Отац му је био "заклети" адвокат у Шибенику. Отац га је послао на Богословију, али је он међутим, са најбољим успехом филозофију завршио. Када је Наполен освојио Далмацију, он се као слободом одушевљени млад човек прикључио "ослободиоцима" - француској управи у Далмацији. Постао је прво ађутант француског гувернера Грофа Дандола. Затим је као француски војник учествовао и истакао се у ратовима, док га 1809. године није лично Наполеон унапредио у чин официрски - лајтнанта. Имао је дакле као врло млад убрзану каријеру, и са само 18 година узраста, већ је 1810. године постао "капетански ађутант-мајор". Борио се у француским редовима против Аустрије и Русије, и у повратку из Москве, био је 1812. године од стране Руса заробљен, и затворен у Казању. Уследила је од пада Наполеона 1816. године, његова блистава војна каријера у руској царској армади. Био је касније гроф четврт века руски дипломата, у разним мисијама.
Велики српски добротвор, велетрговац Јован Бован родом из Мостара, је својим тестаментом од 2. децембра 1801. године завештао капитал за отварање српске школе и болнице, у њему драгом граду Шибенику.[6] Али због рата када су Французи владали Далмацијом на почетку 19. века новац је био у ратне сврхе потрошен. Тек је 1832. године ствар кренула са места, и аустријска власт је повратила новац од Француза. Капитал од 17.000 ф. настао продајом две Бованове куће у Скрадину, уложен је добро у Милану и давао је годишњи приход од 850 ф., од камате. Шибеничка општина је поступајући по налогу више власти, нашла две куће и одредила пароха, поп Николу Вујиновића за српског учитеља.[7]
У Шибенику се од 1810. године налази столица православног далматинског епископа. По опису из 1838. године ту се налазе две православне цркве. Прва је, градска српска саборна православна црква у Шибенику. Била је посвећена Успењу Пресвете Богородице, а службовали су један парох и два капелана.[8] Парох месни 1818. године је јеромонах Исаије Омчикус, а капелан, поп Ћирило Опачић. Друга православна црква је у предграђу, и посвећена је Вознесењу Христовом.[5]
Шибеник је пун српских трговаца и самим тим културно предњачи у околини. Књигу о цвећу добили су претплатом 1829. године поп Тодор Шишић и његови парохијани трговци: Марко Петрановић, Никола Милетић, Илија Брацановић, Илија Поповић, Сава Омчикус, Никола Кнежевић, Спиридон Поповић и двојица из Крке и Дрниша.[9] Приручник о здрављу и лечењу болести добили 1830. године су читаоци из Шибеника. Били су то: поп Теодор Шушић парох, госпођа Марија Димитровић, трговци Никола Милетић и Марко Петровић, а скупљач претплате био је Спиридон Поповић.[10] Године 1836. прибавили су највиђенији Срби Шибенчани "годишњак", петнаест трговаца на челу са протом Јованом Шушићем, Михаилом Драголовићем свештеником и учитељем, Томом Модуном учитељем.[11] Павловићев "Српски народни лист" који је излазио у Будиму имао је (1839) ту четири претплатника.[12] У Шибенику се 1843. године као претплатник једне српске ћириличне књиге - писменице јавља тамошња - "славна библиотека".[13] Та библиотека и 1845. године узима Вукове српске народне песме из Беча. Претплату су извршили и грађани тамошњи: Марта Димитријевић, Јован Шушић трговац, Спиро Поповић и трговци - Петар Ковачевић, Симо Кулишић, Симо Симић, Кузман Петрановић и Павле Лукић.[14]
Давидовићеву књигу о српској историји, прибавили су и Срби Шибенчани 1846. године: поп Јован Шишић свештеник и учитељ, Теодор Петрановић чиновник, Шпиро Цирковић апотекар, Никола Милетић, Никола Петрановић, Тодор Синобад, Стефан Матијашевић, Томе Синобад и неколико претплатника са стране.[15] Вујићево путешествије "стигло" је и до Шибеника, где је скупљач претплате за 50 читалаца био Филип Филиповић от Сундецић. Претплатнички пункт у Шибенику организован је 1846. године и због Вукове књиге српских јуначких песама. Чинили су га претплатници грађани: поп Јован Шушић парох, три трговца Петар Ковачевић, Кузман Петрановић и Павле Лукић, те "високоучени" Спиро Поповић.[16]
Претплатнички пункт за набавку српске историјске књиге оформљен је 1850. године у Шибенику. Чинили су га читаоци грађани: прота Тодор Пушић, професор Ђорђо Петрановић, учитељ Глишо Вулиновић, трговац Никола Милетић, Симо Вучковић трговац, Илија Скочић, Спиро Поповић и један ђак.[17] Године 1852. родио се у Шибенику, син трговца Стевана Матавуља будући књижевник - Симо Матавуљ.
Занимљиву српску књигу о злату, штампану на лепој ћирилици у "Златном Прагу" 1851. године, купили су претплативши се Шибеничани. У списку пренумераната се наводе читаоци из Далмације: поп Тодор Шушић прота и парох, поп Глишо Вулиновић парох и учитељ, Ана Симић и Милица Ковачевић, те трговци Никола Милетић, Андрија Јовић и Спиро Поповић.[18] Вукове "Српске народне приповетке" набавио је 1870. године задарски књижар Иван Бралић.
За споменик Лукијана Мушицког у Карловцу прилог су дали 1855. године, Срби Шибенчани: Петар Ковачевић, Сава Омчикус, Никола Милетић, Симеон Симић, Јово Будимир, Илија Скочић, Теодор Рапо, Ристан Еленовић и Спиро Поповић.[19]
Становништво[уреди | уреди извор]
По попису из 2001. године у граду Шибенику је живело 51.553 становника, од чега је у самом Шибенику живело 37.060 становника.[20]
Попис 2011.[уреди | уреди извор]
На попису становништва 2011. године, град Шибеник је имао 46.332 становника, следећег националног састава:
Попис 1991.[уреди | уреди извор]
На попису становништва 1991. године, насељено место Шибеник је имало 41.012 становника, следећег националног састава:
Привреда, култура[уреди | уреди извор]
Шибеник је први град на свету који је увео јавну расвету на вишефазну наизменичну струју. Јавна расвета у граду је прорадила 28. августа 1895. године, а струја је била дистрибуирана из хидроцентрале „Јаруга 1“ која је била пуштена у рад истог дана. Ово се догодило само два дана после пуштања у рад прве модерне хидроцентрале на свету – на Нијагариним водопадима.[21]
Данас је Шибеник административно, културно-просветно и привредно средиште Шибенско-книнске жупаније Републике Хрватске који броји 51.553 становника (2001). До 80-их година 20. века Шибеник је био јаки индустријски центар с фабрикама „ТЕФ“ и „ТЛМ“, шибенска лука је била међу највећима у бившој Југославији, но долази до привредног пада, а у 90-има ТЕФ престаје с радом (фабрика је уклоњена), а ТЛМ који је знатно оштећен у рату, знатно је смањио производне капацитете. Од 1960. године редовно се одржава Међународни дечји фестивал, који почиње крајем јуна и траје 2 недеље, те је највећи културни догађај у Шибенику. Фестивал окупља плесне, драмске, ликовне и друге уметнике и друштва из целога света. Туризам има велики значај у привреди Града.
Насељена места[уреди | уреди извор]
Бораја, Брњица, Бродарица, Врпоље, Врсно, Гориш, Градина, Гребаштица, Данило Бирањ, Данило Горње, Данило Краљице, Доње Поље, Дубрава код Шибеника, Жаборић, Жирје, Затон, Зларин, Јадртовац, Каприје, Коњеврате, Крапањ, Лепеница, Лозовац, Мравница, Перковић, Подине, Радонић, Раслина, Ситно Доње, Сливно, Чврљево и Шибеник.
Саобраћај[уреди | уреди извор]
Град Шибеник има изузетно значајан саобраћајни положај, добре везе омогућују директне комуникације. Окосница је Јадранска туристичка цеста с одвојцима до Дрниша (32 km) и Книна (56 km) и даље у унутрашњост Хрватске. Довршетком ауто-пута Загреб—Сплит, тзв. Далматине, Шибеник је повезан са Загребом ауто-путем. Значајна је прометница и железничка пруга која води према Загребу и Сплиту, изграђена 1922. године. Ваздушни се саобраћај одвија преко Сплитског аеродрома (50 km од Шибеника) и Задарског аеродрома (70 km од Шибеника).
Партнерски градови[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Il mondo antico, moderno, e novissimo, ovvero Breve trattato ..., vol. 2, p. 616
- ^ а б Шаблон:CathHierDiocese
- ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. Приступљено 22. 4. 2013.
- ^ „Први резултати пописа 2021. године”. popis2021.hr. Архивирано из оригинала 14. 01. 2022. г. Приступљено 17. 1. 2022.
- ^ а б в "Сербскиј народниј лист", Будим 1839. године
- ^ "Политика", Београд 1910. године
- ^ "Србски народни лист", Будим 1843. године
- ^ "Љубитељ просвештенија", Карловац 1836. године
- ^ Григорије Лазаревић: "Цвеће", Будим 1829. године
- ^ Василиј Чокрљан: "Художество", Будим 1830. године
- ^ "Србско-далматински магазин", Карловац 1836. године
- ^ "Србски народни лист", Будим 1839. године
- ^ Јован Поповић: "Србска граматика или писменица...", Нови Сад 1843. године
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народе пјесме", друга књига, Беч 1845. године
- ^ Димитрије Давидовић: "Историја српског народа", Београд 1846. године
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", трећа књига, Беч 1846. године
- ^ Данило Медаковић: "Повјесница Црне Горе са закоником од најстарије времена до 1830. године", Земун 1850. године
- ^ Славко Златојевић: "Златијнство", Златни Праг 1851. године
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
- ^ Државни завод за статистику – Попис становништва 2001., Приступљено 22. 4. 2013.
- ^ Хрватска радио-телевизија – Дневник 2 Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2010), 28. 8. 2010.
Литература[уреди | уреди извор]
- Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9.
