Шибеник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Шибеник
Sibenik3 (js).jpg
Поглед на катедралу, тврђаву св. Миховила и стари град
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Хрватска
Жупанија Шибенско-книнска
Основан пре 1066.
Становништво
Становништво
 — 2011. 34302
Агломерација (2011.) 46.332
Географске карактеристике
Координате 43°44′06″ СГШ; 15°53′43″ ИГД / 43.73501963596497° СГШ; 15.89520445325418° ИГД / 43.73501963596497; 15.89520445325418Координате: 43°44′06″ СГШ; 15°53′43″ ИГД / 43.73501963596497° СГШ; 15.89520445325418° ИГД / 43.73501963596497; 15.89520445325418
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 459,00 км2
Шибеник на мапи Хрватске
Шибеник
Шибеник
Поштански број 22
Позивни број 022
Регистарска ознака ŠI
Веб-сајт
Службена презентација града

Шибеник (лат. Serbiorum[тражи се извор], итал. Sebenico) је град у Хрватској и административни центар Шибенско-книнске жупаније. Налази се у средишњој Далмацији, на ушћу реке Крке у Јадранско море. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 46.332 становника, а у самом насељу је живело 34.302 становника.[1]

Природна обележја шибенског подручја[уреди]

Рељеф карактерише врло разуђена обала, широк појас залеђа приморско-динарског крша Загоре, брдско-планински простор са завалом Плавно и плодним пољима у кршу, Книнским, Косово и Петровим пољем те северном заравни Буковица с Промином и кањоном река Крке и Чиколе. Пејзаж регије је врло разнолик, а море је највеће богатство и основни природни извор који одређује привредну основу. Ваздушна дужина обале је 56,2 km, а стварна чак 805,9 km. На подручју жупаније налазе се и два национална парка, Крка и Корнати. Просечна густина насељености је 51,7 становника на km2.

Клима[уреди]

У приморском делу регије клима је медитеранска, а њен је велики утицај и на континенталној унутрашњости. На обалном простору врло је висока средња годишња осунчаност (2.710 сати), према унутрашњости инсолација се смањује. Температуре су лети релативно високе, међутим ублажује их ветар маестрал који дува с мора на копно. Уз обалу су зиме умерене или благе. Падавина је највише зими, а лета су претежно сува. У највећем делу шибенске регије превладавају ветрови бура и југо, а уз обални појас и маестрал.

Историја[уреди]

Шибеник је најстарији град на источној обали Јадрана.[тражи се извор] Први се пут спомиње за Божић 1066. године у даровници хрватског краља Петра Крешимира IV. Након владавине хрватских владара, наступила је угарка власт над градом, а затим повремена владавина Венеције. Од 15. века Шибеник долази под готово 400-годишњу власт Венеције, а из тог раздобља потиче и најзначајнији културно-историјски споменик Шибеника — позната шибенска катедрала св. Јакова, грађена у 15. и 16. веку. 1797. Шибеник улази у састав Хабсбуршке монархије, касније Аустроугарске уз краткотрајну власт Француске у време Наполеона. У саставу Аустроугарске остаје све до 1918.

Срби у Шибенику[уреди]

Шибенику је рођен 5. септембра 1792. године Гроф Јован С. от Симоновић, руски генерал-лајтант, опуномоћени министар (конзул) у Техерану тадашњој Персији. Потиче из Србије, из породица која се давно доселила у Далмацију. Отац му је био "заклети" адвокат у Шибенику. Отац га је послао на Богословију, али је он међутим, са најбољим успехом филозофију завршио. Када је Наполен освојио Далмацију, он се као слободом одушевљени млад човек прикључио "ослободиоцима" - француској управи у Далмацији. Постао је прво ађутант француског гувернера Грофа Дандола. Затим је као француски војник учествовао и истакао се у ратовима, док га 1809. године није лично Наполеон унапредио у чин официрски - лајтанта. Имао је дакле као врло млад убрзану каријеру, и са само 18 година узраста, већ је 1810. године постао "капетански ађутант-мајор". Борио се у француским редовима против Аустрије и Русије, и у повратку из Москве, био је 1812. године од стране Руса заробљен, и затворен у Казању. Уследила је од пада Наполеона 1816. године, његова блистава војна каријера у руској царској армади. Био је касније гроф четврт века руски дипломата, у разним мисијама. 

Помиње се 1836. године српска православна црква у Шибенику. Била је посвећена Успењу Пресвете Богородице, а службовали су један парох и два капелана.[2]

Шибеник је пун српских трговаца и самим тим културно предњачи у околини. Књигу о цвећу добили су претплатом 1829. године поп Тодор Шишић и његови парохијани трговци: Марко Петрановић, Никола Милетић, Илија Брацановић, Илија Поповић, Сава Омчикус, Никола Кнежевић, Спиридон Поповић и двојица из Крке и Дрниша.[3] Приручник о здрављу и лечењу болести добили 1830. године су читаоци из Шибеника. Били су то: поп Теодор Шушић парох, госпођа Марија Димитровић, трговци Никола Милетић и Марко Петровић, а скупљач претплате био је Спиридон Поповић.[4] Године 1836. прибавили су највиђени Срби Шибенчани "годишњак", петнаест трговаца на челу са протом Јованом Шушићем, Михаилом Драголовићем свештеником и учитељем, Томом Модуном учитељем.[5] У Шибенику се 1843. године као претплатник једне српске ћириличне књиге - писменице јавља тамошња - "славна библиотека".[6] Та библиотека и 1845. године узима Вукове српске народне песме из Беча. Претплату су извршили и грађани тамошњи: Марта Димитријевић, Јован Шушић трговац, Спиро Поповић и трговци - Петар Ковачевић, Симо Кулишић, Симо Симић, Кузман Петрановић и Павле Лукић.[7]

Давидовићеву књигу о српској историји, прибавили су и Срби Шибенчани 1846. године: поп Јован Шишић свештеник и учитељ, Теодор Петрановић чиновник, Шпиро Цирковић апотекар, Никола Милетић, Никола Петрановић, Тодор Синобад, Стефан Матијашевић, Томе Синобад и неколико претплатника са стране.[8] Вујићево путешествије "стигло" је и до Шибеника, где је скупљач претплате за 50 читалаца био Филип Филиповић от Сундецић. Претплатнички пункт у Шибенику организован је 1846. године и због Вукове књиге српских јуначких песама. Чинили су га претплатници грађани: поп Јован Шушић парох, три трговца Петар Ковачевић, Кузман Петрановић и Павле Лукић, те "високоучени" Спиро Поповић.[9]

Претплатнички пункт за набавку српске историјске књиге оформљен је 1850. године у Шибенику. Чинили су га читаоци грађани: прота Тодор Пушић, професор Ђорђо Петрановић, учитељ Глишо Вулиновић, трговац Никола Милетић, Симо Вучковић трговац, Илија Скочић, Спиро Поповић и један ђак.[10]

Занимљиву српску књигу о злату, штампану на лепој ћирилици у "Златном Прагу" 1851. године, купили су претплативши се Шибеничани. У списку пренумераната се наводе читаоци из Далмације: поп Тодор Шушић прота и парох, поп Глишо Вулиновић парох и учитељ, Ана Симић и Милица Ковачевић, те трговци Никола Милетић, Андрија Јовић и Спиро Поповић.[11]

Становништво[уреди]

По попису из 2001. године у граду Шибенику је живело 51.553 становника, од чега је у самом Шибенику живело 37.060 становника.[12]

Попис 2011.[уреди]

На попису становништва 2011. године, град Шибеник је имао 46.332 становника, следећег националног састава:

Попис 2011.‍
Хрвати
  
43.838 94,62 %
Срби
  
1.434 3,10 %
остали
  
1.060 2,28 %
укупно: 46.332

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Шибеник је имало 41.012 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати
  
34.259 83,53 %
Срби
  
3.889 9,48 %
Југословени
  
768 1,87 %
Муслимани
  
175 0,42 %
Словенци
  
140 0,34 %
Албанци
  
131 0,31 %
Црногорци
  
126 0,30 %
Македонци
  
106 0,25 %
Мађари
  
53 0,12 %
Словаци
  
19 0,04 %
Руси
  
15 0,03 %
Немци
  
12 0,02 %
Чеси
  
11 0,02 %
Пољаци
  
10 0,02 %
Бугари
  
9 0,02 %
Италијани
  
9 0,02 %
Румуни
  
9 0,02 %
Јевреји
  
8 0,01 %
Аустријанци
  
5 0,01 %
Грци
  
5 0,01 %
Роми
  
5 0,01 %
Украјинци
  
5 0,01 %
Русини
  
4 0,00 %
Турци
  
3 0,00 %
остали
  
27 0,06 %
неопредељени
  
835 2,03 %
регион. опр.
  
108 0,26 %
непознато
  
266 0,64 %
укупно: 41.012

Привреда, култура[уреди]

Шибеник је први град на свету који је увео јавну расвету на вишефазну наизменичну струју. Јавна расвета у граду је прорадила 28. августа 1895. године, а струја је била дистрибуирана из хидроцентрале „Јаруга 1“ која је била пуштена у рад истог дана. Ово се догодило само два дана после пуштања у рад прве модерне хидроцентрале на свету – на Нијагариним водопадима.[13]

Данас је Шибеник административно, културно-просветно и привредно средиште Шибенско-книнске жупаније Републике Хрватске који броји 51.553 становника (2001). До 80-их година 20. века Шибеник је био јаки индустријски центар с фабрикама „ТЕФ“ и „ТЛМ“, шибенска лука је била међу највећима у бившој Југославији, но долази до привредног пада, а у 90-има ТЕФ престаје с радом (фабрика је уклоњена), а ТЛМ који је знатно оштећен у рату, знатно је смањио производне капацитете. Од 1960. године редовно се одржава Међународни дечји фестивал, који почиње крајем јуна и траје 2 недеље, те је највећи културни догађај у Шибенику. Фестивал окупља плесне, драмске, ликовне и друге уметнике и друштва из целога света. Туризам има велики значај у привреди Града.

Насељена места[уреди]

Бораја, Брњица, Бродарица, Врпоље, Врсно, Гориш, Градина, Гребаштица, Данило Бирањ, Данило Горње, Данило Краљице, Доње Поље, Дубрава код Шибеника, Жаборић, Жирје, Затон, Зларин, Јадртовац, Каприје, Коњеврате, Крапањ, Лепеница, Лозовац, Мравница, Перковић, Подине, Радонић, Раслина, Ситно Доње, Сливно, Чврљево и Шибеник.

Саобраћај[уреди]

Град Шибеник има изузетно значајан саобраћајни положај, добре везе омогућују директне комуникације. Окосница је Јадранска туристичка цеста с одвојцима до Дрниша (32 km) и Книна (56 km) и даље у унутрашњост Хрватске. Довршетком ауто-пута ЗагребСплит, тзв. Далматине, Шибеник је повезан са Загребом ауто-путем. Значајна је прометница и железничка пруга која води према Загребу и Сплиту, изграђена 1922. године. Ваздушни се саобраћај одвија преко Сплитског аеродрома (50 km од Шибеника) и Задарског аеродрома (70 km од Шибеника).

Партнерски градови[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. Приступљено 22. 4. 2013. 
  2. ^ "Љубитељ просвештенија", Карловац 1836. године
  3. ^ Григорије Лазаревић: "Цвеће", Будим 1829. године
  4. ^ Василиј Чокрљан: "Художество", Будим 1830. године
  5. ^ "Србско-далматински магазин", Карловац 1836. године
  6. ^ Јован Поповић: "Србска граматика или писменица...", Нови Сад 1843. године
  7. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народе пјесме", друга књига, Беч 1845. године
  8. ^ Димитрије Давидовић: "Историја српског народа", Београд 1846. године
  9. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", трећа књига, Беч 1846. године
  10. ^ Данило Медаковић: "Повјесница Црне Горе са закоником од најстарије времена до 1830. године", Земун 1850. године
  11. ^ Славко Златојевић: "Златијнство", Златни Праг 1851. године
  12. ^ Државни завод за статистику – Попис становништва 2001., Приступљено 22. 4. 2013.
  13. ^ Хрватска радио-телевизијаДневник 2, 28. 8. 2010.

Спољашње везе[уреди]