Унијати у Далмацији

Унијати у Далмацији (Гркокатолици у Далмацији) су постојали током 19. вијека и почетком 20. вијека, углавном у насељима Кричке, Баљци и Врлика. Појавили су се 1832. године, а нестали крајем Другог свјетског рата, вративши се у православну вјеру, а мањим дијелом преласком у праве римокатолике. То су Срби православци, који су склопили унију са Римокатоличком црквом и признали врховну власт Папе, чиме су изашли из оквира Српске православне цркве. Задржали су православне црквене обичаје, као што је слава, служење литургије на квасном хљебу, причешчћење под оба вида, ношење браде и склапање брака код свештенства, иконостас у цркви и изостанак клупа за сједење.

Неуспијели покушаји унијаћења

Покушај унијаћења, али без успијеха, био је 1819. године, за вријеме далматинског епископа Венедикта Краљевића. Далмација је тада била под влашћу Аустријског царства. Краљевић је у јесен 1818. отпутовао у Беч, гдје је боравио на позив аустријског цара Фрање I. Тамо су га убиједили да склопи унију са римокатоличком црквом, па након његовог повратка слиједеће године, стижу 4 унијатска учитеља из Галиције (Русини). Српски народ се побунио против тога и поднио жалбу митрополиту Стефану Стратимировићу, а овај аустријском цару. Пошто је све то било узалуд, на Духове 11. марта 1821. године, завјереници су пуцали на краљевићеве кочије. Том приликом је умјесто Краљевића, који се није налазио у кочијама, погинуо унијатски учитељ каноник Ступницки, а касније је од задобијених рана преминуо и градски заповиједник. Краљевић је након овог догађаја побјегао у Задар, па у Италију, одакле се више никада није вратио.

Појава првих унијата

Нови покушај унијаћења, овог пута успијешан, био је 1832. године у Петровом пољу (Дрнишка Крајина). Петар Кричка, парох из Кричака и Марко Бусовић, парох из Баљака, морали су напустити своје парохије, због неморалног живота, односно недозвољених веза са локалним мјештанкама. Петар Кричка је након смрти своје супруге, добио дијете у ванбрачној вези, на шта се угледни Србин из Дрниша, Јаков Мијовић, стално жалио црквеним властима. Ова два распопа су отишла у Сплит код бискупа Миочића и склопили унију са римокатоличком црквом. Унијаћење је имало подршку, не само римокатоличке цркве, него и Аустријског царства, односно грофа Лилиенберга, који је управљао Далмацијом. Године 1833. је у Кричкама било 95, у Баљцима 35, Дрнишу 14, Кањанима 10 унијата. Из Петровог поља се унијаћење шири на Косово поље и Врлику. У Врлици је парох био Пахомије Бусовић, који се сукобио са локалним свештеником, напустио парохију и дошао у Дрниш, гдје је примио унију.

Експанзија унијата и изградња вјерских објеката

Петар Кричка је убијен 1834. од стране његовог помоћника, такође унијата, Јована Кашића Керића из Житнића, због приватних сукоба. Власти су ухапсиле два Мијовића из Дрниша и неколико православних свештеника из Косова поља. Оптужени су за саучесништво у убиству, али су након дуге истраге, због недостатка доказа пуштени из затвора, након неколико година. Слиједила су честа хапшења православних свештеника, који су говорили против уније.

Почетком 1835. су отворене двије огромне унијатске цркве у Кричкама и Баљцима, изграђене државним новцем, а 1844. и црква у Врлици. На подручју Далмације је 1846. било укупно 878, а 1857. године 459 гркокатолика. Службу у далматинским унијатским црквама су вршили свештеници из Крижеваца и Жумберка, гдје је Гркокатоличка црква била много раније организована и имала велики број вјерника.

Примјери унијаћења

Православни Срби су прелазили у унију, под различитим обећањима власти. Онима који потпишу за „царску вјеру“, давано је жито на поклон у вријеме гладних година. Запошљавани су у државним пословима, као рудари, пољари, радници на изградњи путева итд. Чак се ишло дотле, да је обећавано повлачење оптужби за разна кривична дјела, од којих су нека била исценирана. Симо Матавуљ је написао познату приповијетку Пилипенда, инспирисан овим догађајима.

Далматински епископ Пантелејмон Живковић је послао писмо аустријском намјеснику (гувернеру) у Далмацији, Венцеславу Лилијенбергу, 15. фебруара 1835. године у којем даје примјере превођења Срба у Гркокатоличку цркву. Неки од примјера су сљедећи:

• Марта 1834. године, дрнишки начелник Антон Пленковић је предложио пароху у Кричкама, Григорију Радуловићу да пређе у унијате и да ће бити помилован од цара и гувернера уз зараду од 400 фиорина.

• 18. децембра 1834., Петар Сировица из Житнића је доведен у затвор због мањег прекршаја. Понуђено му је да постане унијат и да ће бити ослобођен тамнице. Након пристанка је пуштен, али није хтио да потпише за унију. Након тога му је сердар Пини нудио мјесто сеоског главара и одређену своту новца.

• Марко Милаковић и Филип Милаковић из Мосећа су имали спор око једне ограде са католиком Марком Елезом. Иван Везић је обећао да ће средити да спор буде у њихову корист ако пређу у унију, што су ова двојица и урадили.

• Тодор Милаковић, слијепи старац из Мосећа је зажелио да се исповиједи, али му је Иван Везић довео гркокатоличког попа Бубановића. Након тога, парох Радуловић добија писмени позив да овог старца избрише из својих парохијских књига. Да би се лично увјерио у то, парох Радуловић оде код старца, који каже да није никад хтио да се поунијати и мислио је да се исповиједио православном попу.

• Данило Лукавац из Тепљуха се вратио кући из тамнице у Задру. Позван је да плати неку таксу од 30 форинти. Иван Везић му рече да пређе у његову вјеру и да ће бити ослобођен таксе, што овај и уради. Притом му је дао 20 крајцара и платио врч вина.

• 4. октобра 1834. године, Петар Перишић из Кричака је купио вола на сајму у Врлици. Сутрадан му дође једна особа и рече да је во украден. Уз помоћ свједока, Перишић је доказао своје право на вола и задржао га. Неколико дана касније се срео са сердаром Пинијем код унијатске цркве у Кричкама и овај му је рекао да мора прећи у унију или ће му во бити одузет.

• Почетком 1834. године, Ђуро Попац Гарделин из Кричака је смјењен са позиције пољара у селу. Сеоски главар, католик Никола Ћамин, рече му да ће га опет предложити за пољара и сутрадан одоше код дрнишког начелника Пленковића. Ћамин уђе у начелникову собу сам и послије изађе и каже Попцу да га начелник не може потврдити за пољара ако се не поунијати.

• Кад се дијелило жито сиромашнима због неродне године, одбијена су била нека лица из Дрниша и Велушића, иако су имали свједоџбе сиромаштва издате од православног пароха. Кад је Крсте Кричкић из Кричака у јануару 1834. замолио сеоског главара Николу Ћамина да му изда свједоџбу сиромаштва, овај му је рекао да ће то урадити када се потпише код унијатског попа. Кричкић на то није пристао и добио је свједоџбу од православног пароха Радуловића. Међутим, кад је с тим дошао код претора, овај му је рекао да за њега нема жита и у исти га час додијелио двојици који су се поунијатили.

Опадање и нестанак унијата

Након Првог свјетског рата и стварања Краљевине СХС, дуго није било унијатског жупника у Кричкама и Баљцима. Из Крижеваца, сједишта унијатског бискупа, повремено су стизале инспекције да извиде стање. Године 1924. након одлуке да се постави унијатски жупник у Кричкама, долази до отпора локалних православаца, који су намјеравали претворити унијатску жупну кућу у школу. Главар села, православац Ђуро Ћакић, није дозволио да радници оправе жупну кућу за унијатског свештеника. Власт је наредила да се испита колико има унијата у селу. Потврђена су само три унијата, иако их је вјероватно било много више, па је наређено да се жупна кућа преуреди у школу. Ипак, након жалбе, сљедеће године се нови унијатски поп, Јанко Хераковић, уселио у жупну кућу.

Према гркокатоличким изворима, 1939. године је у Кричкама било 134, у Баљцима 110, а у Врлици 15 унијата. Сједиште гркокатоличке цркве у Далмацији је било у селу Кричке. Ту је као задњи унијатски поп служио Јанко Хераковић, чији је брат Никола био усташки начелник у Дрнишу током Другог свјетског рата. У рату су четници 1942. године, запалили унијатске цркве у Кричкама и Баљцима. На крају рата је Јанко Хераковић завршио у затвору због сарадње са усташама, а унијати су се вратили на православље, док је мањи број прешао у право католичанство.

Литература

• „Православна Далмација“, Никодим Милаш, Задар, 1901.
• „Дрнишка Крајина“, Душан Рашковић и Славко Зорица, Београд - Дрниш 1994.