Рахмија Каденић

рахмија каденић
рахмија каденић
Лични подаци
Датум рођења	2. јун 1920.
Место рођења	Бања Лука, Краљевство СХС
Датум смрти	2000. (79/80 год.)
Место смрти	Београд, Србија, СР Југославија
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	1939.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1941 — 1980.
Чин	генерал-пуковник
Одликовања

Рахмија Каденић (Бања Лука, 2. јун 1920 — Београд, 2000) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-пуковник ЈНА.

Биографија

Рођен је 2. јуна 1920. године у Бања Луци. Од ране младости усвојио је идеје револуционарног покрета и врло млад постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), у коју је примљен 1939. године. У лето 1941. године ступио је у Народноослободилачку борбу. Најпре се налазио у Месном комитету КПЈ за Бања Луку, а потом на разним политичким дужностима у јединицама НОВЈ.

Након рата је остао у професионалној војној служби у Југословенској народној армији (ЈНА). Налазио се на разним дужностима, између осталог и команданта Сарајевске армијске области, начелника Центра високих војних школа ЈНА, као и члана Организације Савеза комуниста у ЈНА.^[1] Био је предавач на Академији и бавио се војном тематиком, те написао више књига и радова на ту тему.^[2]

Завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић“ у Београду, Вишу војну академију ЈНА и Ратну школу ЈНА. Био је члан Централног комитета СКЈ, у који је изабран на Једанаестом конгресу СКЈ. Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА, 1980. године.

Уочи сахране председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, 5. маја 1980. године, налазио се у групи официра који су изнели Титов ковчег из погребног возила и положили на одар у централном холу Скупштине СФРЈ, након чега је прекривен југословенском заставом.^[3]

Након пензионисања, био је члан Савета СР Босне и Херцеговине.^[4]

У време распада СФРЈ, 1990-их година је био један од активних чланова Друштва за истину о антифашистичкој Народноослободилачкој борби у Југославији 1941—1945. и Међунационалног удружења Босанаца и Херцеговаца у Београду.^[5]

Преминуо је 2000. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, Орден за храброст и др.

Референце

^ Dejtonski (mirovni) sporazum — Legalizacija genocida u Republici Bosni i Hercegovini („institut-genocid.unsa.ba”, 2016)
^ Kadenić, Rahmija
^ „Donošenje kovčega u Skupštinu SFRJ”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980.
^ „Na Šehitlucima — Veliki čas istorije („Glas”, 23. april 1985)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2023. г. Приступљено 16. 03. 2023.
^ Ilija T. Radaković: BESMISLENA YU-RATOVANJA 1991—1995

Литература

Војна енциклопедија (друго издање), Београд 1978. година.

[1] Dejtonski (mirovni) sporazum — Legalizacija genocida u Republici Bosni i Hercegovini („institut-genocid.unsa.ba”, 2016)

[2] Kadenić, Rahmija

[3] „Donošenje kovčega u Skupštinu SFRJ”. www.foto.mij.rs. 5. 5. 1980.

[4] „Na Šehitlucima — Veliki čas istorije („Glas”, 23. april 1985)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2023. г. Приступљено 16. 03. 2023.

[5] Ilija T. Radaković: BESMISLENA YU-RATOVANJA 1991—1995

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]