Распад Југославије

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Распад СФРЈ)
Распад СФРЈ.

Распад СФР Југославије (често и разбијање СФР Југославије због уплитања великих сила [1]) обележава низ ратних сукоба на територији бивше Југославије од 1991. до 2001. Ратови се одликују жестоким етничким сукобима између народа бивше Југославије, углавном између Срба са једне и Хрвата, Бошњака и/или Албанаца са друге, али такође и између Бошњака и Хрвата у Босни и Херцеговини и Македонаца и Албанаца у Македонији. Ови сукоби су имали своје политичке, етничке, економске и религијске корене.[тражи се извор]

Након рата у Словенији (1991), Хрватској (1991–1995) и Босни и Херцеговини (1992–1995) настало је пет нових држава: Словенија, Хрватска, Македонија, Босна и Херцеговина и Савезна Република Југославија. Касније, након НАТО бомбардовања Србије (1999) некадашња српска покрајина Косово и Метохија постала је међународни протекторат Уједињених нација.[2]

Савезна Република Југославија је 4. фебруара 2003. преуређена и преименована у Државну заједницу Србије и Црне Горе, али се након референдума 21. маја 2006. и Црна Гора одвојила и постала независна држава и 3. јуна 2006.[3]

Резултат ратова у бившој Југославији је имало за последицу осиромашење већег дела Југославије, економске поремећаје и трајнију нестабилност на подручјима где се водио рат. Ратови у бившој Југославији били су најкравији сукоби у Европи након Другог светског рата. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, кога су основале Уједињене нације, оптужио и осудио многе учеснике у рату за ратне злочине, али му се приписује и да је поступао као политички суд победника.[4]

Југославија од 1945—1980.[уреди]

Breakup of Yugoslavia-TRY2.gif
Југословенски ратови
Рат у Словенији (1991)
Рат у Хрватској (1991—1995)
Рат у Босни и Херцеговини (1992—1995)
Рат на Косову и Метохији (1998—1999)
Сукоби на југу Србије (2001)
Сукоби у Македонији (2001)

Од стварања Републике Југославије 1945. године на власти у њој је била Комунистичка партија Југославије (касније Савез комуниста Југославије) на челу са Јосипом Брозом Титом. Он је прво био председник владе од 1945. године до 1953. године, а 1953. године је изабран за првог председника Југославије. Током владавине Тита, спровођена је политика сузбијања јавног испољавања национализма код Срба, Хрвата, Словенаца, босанских Муслимана и Албанаца. Међутим, и поред тога, биле су видљиве појаве национализма поготово, а то се нарочито показало у Хрватској 1971 у тзв. Маспоку).[5]

Паралелно са тим, у врху државног и партијског руководства, одвијале су се борбе између централиста - предвођених Александром Ранковићем и федералиста - предвођених Едвардом Кардељем. У тој политичкој борби Тито је подржао Кардеља и она је завршена "Брионским пленумом" ЦК СКЈ, који је одржан у јуну и јулу 1966. године. Тада је Ранковић оптужен да је допустио тајно прислушкивање Тита и смењен. Са њим су смењене и бројне присталице јаке средишње власти.[6] Од тада почиње јача федерализација земље која је врхунац достигла доношењем савезног Устава 1974. године. Тај Устав је дао широка овлашћења свим републикама, али и покрајинама унутар СР Србије - Војводини и Косову.[7]

Српско државно руководство је било незадовољно оваквим решењем, али није имало снаге да се супростави Титу и присталицама федерализације. Истовремено од краја 1970их, Југославија је, после привредног напретка који је пратило, повећање животног стандарда, почела да улази у економску кризу која је појачала политичка сукобљавања и која се током следеће деценије продубила.[тражи се извор]

Политичка дешавања после 1980.[уреди]

После смрти Јосипа Броза Тита, маја 1980. године, Председништво СФРЈ, као врховни орган руковођења, ни изблиза није имало Титов јединства и способности да земљу извуче из кризе. Осим економских тешкоћа јачали су национализми и републички сепаратизми који су водили у непомирљиве поделе. Косовски Албанци су почели отвореније износити ставове о прерастању Косова у седму југословенску републику. Марта и априла 1981. године, дошло је до великих немира на Косову, које су применом силе, сузбиле југословенске војне и полицијске снаге. Међутим сукоби између Албанаца и Срба у тој јужној српској покрајини су настављени.[8]

После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популације[9]

Долазак Милошевића[уреди]

Слободан Милошевић

Насилно протеривање Срба са Космета доводило је до све чешћих протеста Срба из те покрајине. Српско државно руководство, које је средином 1980их предводио Иван Стамболић, покушавало је да покаже да је проблем Косова проблем целе Југославије. Зато је Србија настојала да постепено дође до уставних промена, које би српским покрајинама (Војводина и Косово) смањиле високи степен аутономије које су тада уживале. С друге стране, тензије на Косову су се појачавале (паралелно са економским тензијама унутар целе Југославије), па је и сам Стамболић у априлу 1986. посетио Косово Поље где је покушао да смири ситуацију. Међутим, његова посета није допринела смиривању ситуације. Побуне Срба у наредном периоду су се низале.

На дан 24. априла 1987. године, председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије Слободан Милошевић, заједно са покрајинским партијским функционером Аземом Власијем, посетио је Косово Поље, где се састао са тамошњим Србима који су се жалили на терор Албанаца. Приликом те Милошевићеве посете, дошло је до сукоба народа и милиције, а Милошевић је јавно стајо на страну косовских Срба, изговоривши реченицу „Нико не сме да вас бије!“. Око процене шта је требало учинити настао је раздор и у српском државном руководству.[10] Убиство војника ЈНА у касарни у Параћину 3. септембра 1987., које је починио Албанац Азиз Кељменди само је погоршало стање. У српским медијима почела је кампања и тврдило се да је то злочин Албанца уперен против Југославије. Зато је у Србији каменовано више радњи у власништву Албанаца. На седници Градског комитета Савеза комуниста Београда, тадашњи лидер београдских комуниста, Драгиша Павловић, је критиковао националистичке појаве и осудио националистичку политику коју је спроводио ЦК СК Србије.[тражи се извор]

Милошевић се окренуо против свог ментора и тадашњег председника Председништва СР Србије Ивана Стамболића. 23. септембра 1987., одржана је Осма седница ЦК СК Србије, на којој Милошевић уклања са челних позиција Павловића и друге Стамболићеве најближе сараднике, а три месеца касније и сам Стамболић разрешен је дужности. Отада почиње да се мења српска политика према Косову, Војводини, али и према другим републикама. Отпочело је доба организованих митинга, који су имали за циљ обарање „непослушних“ номенклатура у власти.[тражи се извор]

Најпре је, преко демонстрација у октобру 1988. године, смењено покрајинско руководство у САП Војводини. Убрзо потом, такође вршењем притисака помоћу демонстрација, смењена је власт у Црној Гори (11. јануар 1989). А на Косову је 20. фебруара 1989. године отпочео штрајк рудара у руднику Стари Трг, у околини Приштине. Рудари су захтевали обуставу најављених уставних и политичких промена, као и најављену смену покрајинских руководиоца.[11]

Милошевић је од југословенског руководстава затражио увођење ванредног стања. Испред Савезне скупштине су се окупили косовски Срби. Водећи словеначки политичар Милан Кучан је 27. фебруара напустио састанак и исте вечери на скупу у Цанкарјевом дому је изјавио да се у Старом Тргу „брани авнојевска Југославија“. Ова изјава је у Србији наишла на негативну реакцију и исто то вече, група студената београдског Универзитета, кренула је према савезном парламенту, а ускоро се тој колони прикључио већи број грађана. Следећег дана, 28. фебруара, радници су добили слободан дан и око 300.000 људи[12], по процени ТВ Београд, протестовало испред Савезне скупштине у Београду. Говорници су се смењивали, али нико није могао да умири масу, која је захтевала да јој се обрати председник Председништва СР Србије. Слободан Милошевић је то и учинио. На скандирање масе која је захтевала хапшење косовског функционера Азема Власија, Милошевић је одговорио да ће испунити то обећање.[13]

Врло брзо након Власијевог хапшења и смене те постављања потпуно нове покрајинске, косовске, власти, Председништво СФРЈ увело је ванредно стање на Косову, 3. марта. Акцијом снага српске полиције у руднике угушена је побуна албанских рудара.[13]

28. марта 1989, Скупштина Србије укида високи степен аутономије до тада САП Војводини и САП Косову, и враћа их у државно-правни оквир СР Србије.[14]

Стање 1989.[уреди]

1989. године створени су услови за распад СФРЈ. Крај блоковске поделе и рушење Берлинског зида крајем 1989. године истовремено је и почетак демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике САД и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крах источног политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ. Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање опстанак комунистичког политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену политичког система СФРЈ и прелазак на демократију. Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довели су, изненада, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање реформе политичког и економског система СФРЈ, које је покренуо Едвард Кардељ током 70их, и спољна политика су два фактора која су највише утицала на распад.[тражи се извор]

Од 1989. године нагло се погоршавају односи између Србије и осталих југословенских република, нарочито са СР Словенијом. Након одржаног митинга поводом прославе 600 година од Косовске битке, у јуну те 1989, почињу међусобне оптужбе Београда и Љубљане. Прво је у септембру Словенија прогласила амандмане на свој Устав, проглашавајући приоритет републичког законодавства над савезним, а потом је 1. децембра словеначка полиција забранила одржавање митинга групи Срба у центру Љубљане који су се противили оваквим променама. Хрватско руководство је помогло словеначком тако што је забранило пролазак кроз своју територију Србима са Косова и Метохије који су желели да присуствују митингу. Руководство СР Србије на то је одговорило увођењем економских санкција против СР Словеније.[тражи се извор]

Питање политичког система СФРЈ после 1989. године постало је предмет посебног интересовања САД и Запада. Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ постављала је питање политичког система СФРЈ као важније од јединства и очувања СФРЈ као државе.[тражи се извор]

Српски и црногорски политичари нису сматрали да је потребна промена политичког система. Милошевић је још увек „тражио“ начин да унапреди социјалистички политички систем и изјављивао: „Ми ћемо ући у ту Европу, али наравно као равноправни чланови и наравно, то се само по себи подразумева, на наш југословенски и социјалистички начин”.[15] Према овоме српска власт је за будућност предвиђала Југославију као федералну државу као до тада на челу са Савезом комуниста Југославије.[тражи се извор]

Мира Марковић, жена председника Председништва СР Србије, изјавила је „Да ли ћемо живети у социјалистичком или у неком другом друштву нећемо одлучивати о томе кроз дискусију и гласањем. Југославија (СФРЈ) до социјализма није ни дошла дискусијом, па га кроз дискусију неће ни изгубити[16] представљала је слику о политичкој клими која је била доминантна у српској власти.[тражи се извор]

Словенци су се залагали за Југославију као државу конфедералног типа, са могућношћу да свака република има право самоопредељења да ли ће остати у Југославији или не.[тражи се извор]

Нестанак СКЈ и раст национализма[уреди]

Фрањо Туђман

Да би се питање виђења будућности Југославије решило, српски руководиоци су захтевали одржавање 14. ванредног конгреса СКЈ. Он је одржан од 20. јануара до 22. јануара 1990. године у Београду. У то време Југославија је још била једнопартијска држава. Српски политичари на власти су 1989. године одбијали сваки разговор о променама социјалистичког политичког система. На конгресу су сви српски предлози прихватани убедљивом већином, док су словеначки предлози о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог делегације СК Хрватске и СК Словеније о стварању конфедерације. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.[тражи се извор]

Године 1990. у свим југословенским републикама одржани су вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт у четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија), осим у Србији где је победила Социјалистичка партија Србије (настала уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије) и Црној Гори у којој је победила Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе) Момира Булатовића и Мила Ђукановића.[тражи се извор]

Нову политичку слику на просторима Југославије углавном су креирали људи који су се и током ранијег периода бавили политиком, али су тада већином заступали друге погледе:

Нова хрватска власт почела је са избацивањем Срба из свих државних органа. Србија је осудила такве догађаје. Тада је настала озбиљна национална криза у СФРЈ.

Након победе ХДЗ на изборима 1990. године, Хрватска је отворила врата за повратак људи који су спроводили усташку политику током Другог светског рата. У Загреб су се вратили неки од бивших министара Анте Павелића, попут Винка Николића, и многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и Иво Ројница, командант Дубровника у Другом светском рату.[17][18] Српски народ у Хрватској 1990. осетио се угроженим због поновне појаве усташких симбола, који су били симбол страха и геноцида почињеног према српском и другим народима у Другом светском рату, те повратка људи у државу који су спроводили такву политику и могуће рестаурације државе у којој би био угрожен њихов опстанак.

Проглашење независности Словеније и Хрватске[уреди]

На референдуму о независности Словеније, који је одржан 23. децембра 1990, велика већина грађана се определила за независност. 88,5% свих гласача (94,8% посто изашлих) је гласало за независност, која је проглашена 25. јуна 1991.[тражи се извор]

У јануару 1991. Контраобавештајна служба је приказала видео снимак тајног састанка који се десио током 1990. између министра одбране Хрватске Мартина Шпегеља, и још две особе, на ком је Шпегељ изјавио да су они у рату са ЈНА и дао им инструкције око кријумчарења оружја и како да се поступа са официрима ЈНА размештеним по хрватским градовима. ЈНА је касније жечела да оптужи Шпегеља за издају и илегални увоз оружја, углавном из Мађарске. Откриће кријумчарења оружја у Хрватску у комбинацији са кризом у Книну, избор влада које су тежиле независности у Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији и Словенији, и резултат словеначког референдума су убедили многе да је Југославија пред распадом.[тражи се извор]

У Пакрацу се 1. марта 1991. догодио сукоб, па је ЈНА размештена на месту сукоба. У Београду су се 9. марта 1991. десиле демонстрације против Слободана Милошевића, које су растеране уз помоћ ЈНА. Врх ЈНА је 12. марта одржао седницу са Председништвом како би га убедило да прогласи ванредно стање што би дозволило ЈНА да преузме контролу у држави. Министар одбране Вељко Кадијевић је изјавио да постоји завера да се разбије држава, изјавивши:

Викицитати „На дјелу је перфидан и до краја разрађен концепт разбијања Југославије. Да се изазивање грађанског рата створе услови за спољану интервенцију и дефинитивну успоставу марионетских режима на тлу Југославије.”

Ова изјава је значило да су новоизабране владе сеционистичких република виђене од Срба као марионете Запада. Хрватски делегат Стипе Месић је бесно одговорио на предлог о увођењу ванредног стања, оптуживиши Јовића и Кадијевића да покушавају да искористе армију да створе Велику Србију и изјавио „To је рат“. Јовић и Кадијевић су онда затражили од делегата сваке републике да гласају да ли да дозволе увођење ванредног стања и упозорио их је да ће се Југославија вероватно распасти ако се не уведе ванредно стање.[тражи се извор]

Референдум о независности Хрватске је одржан 2. маја 1991. на ком је 93,24% гласало за незавиност. Други круг референдума је одржан 19. маја 1991. о структури југословенске федерације. Референдумско питање није јасно говорило да ли је у корист или против сецесије. Референдум је питао гласаче да ли су за то да „Хрватска хоће да уђе у савез суверених држава са осталим републикама (у складу са предлозима република Хрватске и Словеније за решавање државне кризе у СФРЈ)?“. На референдум је изашло 83,56% гласача, пошто су Срби у Хрватској углавном бојкотовали референдум. Од тога, 94,17% (78,69% од укупног бирачког тела) је гласало за предлог, док је 1,2% било против. Коначно, независност Хрватске је проглашена 25. јуна 1991.[тражи се извор]

Ратови[уреди]

Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани

Рат у Словенији[уреди]

За више информација погледајте: Рат у Словенији

25. јуна 1991. године, формално је почео распад Југославије. Тог дана, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности. Међутим, два дана касније, јединице Југословенске народне армије кренуле су на Словенију у намери да пониште ту одлуку. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула, Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на ослуживању редовног војног рока а који су имали од 18-23 године.[тражи се извор]

У својој журби да се одвоје од Југославије, једноставно нису обраћали пажњу на 22 милиона Југословена који нису били Словенци. Они сносе значајну одговорност за крвопролиће које је наступило после њиховог одвајања.
 
— Ворен Цимерман у књизи Порекло једне катастрофе[тражи се извор]

Рат у Хрватској[уреди]

За више информација погледајте: Рат у Хрватској

Почетком 1991. године, почињу сукоби Срба и Хрвата у Хрватској. Председништво СФРЈ, као водећи руководећи орган у држави, а на чијем челу је био Борисав Јовић (представник Србије) настојало је да успостави контролу и спречи могући рат.[тражи се извор]

Током пролећа те године, међутим, рат се све више разбуктавао. Настали су жестоки окршаји у Борову селу 2. маја 1991, код Вуковара. У Хрватској се током августа и септембра 1991. године, разбуктао рат између хрватских Срба и ЈНА против новоформиране хрватске војске. Најпре самопроглашена Хрватска одузела је Србима у Хрватској Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској самоорганизовали су се како би заштитили своја легитимна права и животе. То је довело до формирања Републике Српске Крајине 1991. године, као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији.[тражи се извор]

Најтежа страдања догодила су се у Вуковару, где су борбе трајале све до новембра. Тада су српске паравојне јединице и припадници ЈНА сломили хрватски отпор и ушли у овај град.[тражи се извор]

15. јануара 1992. Хрватска добија међународно признање.[тражи се извор]

У јануару 1992. године потписан је договор између председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска народна армија. Сукоб се одвијао у Крајини на истоку Хрватске у којој су већину популације чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.[тражи се извор]

1. маја 1995. године почела је операција „Бљесак“, којом су хрватске снаге напале Србе у Западној Славонији, која је била под заштитом снага УН. Убили су око 300 људи, а протерали преко 15.000 Срба са подручја Западне Славоније у року од 3 дана.[тражи се извор]

4. августа 1995. године почела је операција хрватских војних снага „Олуја“, током које су Туђманове снаге заузеле Книн - престоницу РСК и изазвале бег више од триста хиљада Срба који су потражили уточиште у Србији.[тражи се извор]

Рат у Босни и Херцеговини[уреди]

За више информација погледајте: Рат у Босни и Херцеговини
Алија Изетбеговић
Радован Караџић

Скупштина СР БиХ је прегласавањем српских представника, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР БиХ из рада органа СФРЈ док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС одбили дјеловати по донесеном акту. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР БиХ и био увод у предстојеће ратне сукобе.[тражи се извор]

Зграда пармалемнта БиХ у пламену

Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. и највећи је војни сукоб на простору Европе од Другог светског рата. Рат је узрокован због пораста национализма те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе која је уследила након завршетка Хладног рата и распада СФРЈ.[тражи се извор]

Завршен је званичним потписивањем Дејтонског споразума.[тражи се извор]

Сукоби у Македонији[уреди]

За више информација погледајте: Сукоби у Македонији 2001.

Сукоб у Македонији 2001. године је био оружани конфликт који је избио када је албанска паравојна група Ослободилачка национална армија напала снаге безбедности Републике Македоније почетком 2001. године. Сукоби су завршили охридским споразумом када су договорени прекид ватре и разоружање герилаца кога су обавиле снаге НАТО-а.[тражи се извор]

Сукоби у подручјима насељеним Албанцима[уреди]

Сукоби на Косову и Метохији, Македонији и на југу Србије су се одликовали етничким и политичком тензијама између српске и македонске владе и албанске националне мањине која је тражила аутономију, што је било случај у Македонији, или независност у случају Косова и Метохије.[тражи се извор]

Сукоби на Косову и Метохији су се претворили у прави рат у пролеће 1999. док су се сукоби у на југу Србије и у Македонији (2001—2002) одликовали мањим оружаним сукобима између органа безбедности и побуњених албанских герилаца.[тражи се извор]

Косовски рат обележило је учешће НАТО пакта и то бомбардовањем циљева у Србији. Крај рата наступио је након потписивања мировног споразума у Куманову а којим је подручје Косова и Метохије стављено под контролу Уједињених нација.[тражи се извор]

Утицај међународне заједнице[уреди]

Као главне факторе, који су допринели распаду, неки аутори наводе захтеве ММФ-а за плаћањем кредита током осамдесетих година као и интересне политике Аустрије и Ватикана, а касније Немачке, Мађарске и Италије према северозападним републикама у циљу њиховог отцепљења.[19]

По мишљењу Јелене Гускове Ватикан је играо важну улогу у распаду СФРЈ. Одлуку о коначном разбијању СФРЈ, каже она, Ватикан је покренуо меморандумом државама КЕБС-а, 26. новембра 1991. године[20], а онда је наводно лобирао за међународно признање Словеније и Хрватске и био једна од првих држава које су их признале 13. јануара 1992. године. [21] Према становишту других аутора[22] Ватикан је то чинио са циљем да се олакша прозелитизам католичке цркве на Исток.[тражи се извор]

Постоје мишљења да признавање Словеније и Хрватске од стране Ватикана није имало никакве легалне, политичке или моралне мотиве већ само чињеницу да су ово биле католичке републике унутар СФРЈ и да је појам хрватске независности био повезан са историјским ратним режимом у коме су некатолици били угњетавани.[23]

Током сукоба УН увеле су ембарго на увоз оружја на простору СФРЈ. Међутим, државе попут Чилеа[24], Аргентине[25], Француске,[26] Мађарске, Немачке извозиле су оружје Хрватској.[тражи се извор]

Иран, Турска и још неке земље наоружавале су снаге босанских муслимана у БиХ, што међународна заједница није спречавала.[27]

Војне интервенције[уреди]

Војне интервенције НАТО-а су извршене против Републике Српске Крајине, Републике Српске и СРЈ. Одређени аутори сматрају[28] да је НАТО тиме прекршио норме међународног права, као и одредбе свог статута, а бомбардовањем осиромашеним уранијумом и другим недозвољеним средствима прекршио норме ратног и хуманитарног права.[тражи се извор]

Последице[уреди]

Током ратова на простору СФРЈ укупан број избеглица и интерно расељених лица је 3.725.300 или 15,83% укупне популације СФРЈ 1991. године.[29]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „National Security Decision Directive number 54 from 1982 and NSDD 133 from 1984”. Weblogin.umich.edu. Приступљено 10. 2. 2013. 
  2. Андрић (2015). стр. 269, 270.
  3. Андрић (2015). стр. 291, 299.
  4. Андрић (2015). стр. 230, 244, 296.
  5. Андрић (2015). стр. 125, 153, 154.
  6. Андрић (2015). стр. 149, 150.
  7. Андрић (2015). стр. 156, 157.
  8. Андрић (2015). стр. 176-180.
  9. Petrovic, Ruza; Marina Blagojevic. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
  10. Андрић (2015). стр. 176-181.
  11. Андрић (2015). стр. 182, 183.
  12. „www.beograd.rs”. Beograd.org.rs. Приступљено 10. 2. 2013. 
  13. 13,0 13,1 Андрић (2015). стр. 183.
  14. Андрић (2015). стр. 184.
  15. Изјава Слободана Милошевића „Политика“, 24. мај 1989
  16. „Изјава Мирјане Марковић НИН”, 8. октобар 1989
  17. Hockenos (2003). стр. 80.
  18. Parenti (2002). стр. 45.
  19. Woodward (1995). стр. 176.
  20. Mladich, Dragutin. „Ватикан и Србија”. Guskova.ru. Приступљено 10. 2. 2013. 
  21. MILORAD VUČELIĆ Papizam protiv Svetog Save - Печат - Лист слободне Србије
  22. Слободан Вуковић: УЛОГА ВАТИКАНА У РАЗБИЈАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ. стр. 423 (PDF). Scindeks-clanci.nb.rs. Приступљено 10. 2. 2013. 
  23. Byrnes (2001). стр. 106.
  24. „Казне за продају оружја Хрватској, 21. јан 2012” (на језику: ((sr))). Rts.rs. 21. 1. 2012. Приступљено 10. 2. 2013. 
  25. Hajdinjak (2002). стр. 9.
  26. Piše: nedjelja, 26. 10. 2008. 15:59 (26. 10. 2008). „Protivno zakonima i UN-ovom embargu francuski kontraobavještajci Hrvatskoj prodavali oružje, 26.10.2008”. Index.hr. Приступљено 10. 2. 2013. 
  27. Hadinjak (2002). стр. 10-11.
  28. „Момчило Суботић: НАТО-изација Срба. стр. 73” (PDF). Scindeks-clanci.nb.rs. Приступљено 10. 2. 2013. 
  29. „IAN Medunarodna mreža pomoci: Život u posleratnim zajednicama. стр. 13” (PDF). Приступљено 10. 2. 2013. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]