Афрички златни вук — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Новија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нова страница: {{speciesbox|name=Афрички златни вук|image=Golden wolf small.jpg|image_caption=''Canis anthus bea'' Нгоронгоро, Танзанија|sta…
(нема разлике)

Верзија на датум 26. август 2018. у 18:10

Афрички златни вук
Canis anthus bea Нгоронгоро, Танзанија
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Carnivora
Породица: Canidae
Род: Canis
Врста:
C. anthus
Биномно име
Canis anthus
Subspecies
  • C. a. algirensis
  • C. a. anthus
  • C. a. bea
  • C. a. lupaster
  • C. a. riparius
  • C. a. soudanicus

Афрички златни вук (Canis anthus),[1] такође познат и као златни вук или афрички вук, животиња је из породице паса пореклом из северне и североисточне Африке. Ова врста уобичајена је за северозападну и североисточну Африку, појављују се од Сенегала до Египта на истоку, у области између Марока, Алжира, Туниса и Либије на северу, и Нигерије, Чада и Танзаније на југу.[2] То је пас прилагођен пустињама, а често се налази у равнима и степским подручјима, укључујући и оне које немају обиље воде.[3] На планинама Атлас, ова врста је пронађена на висинама до 1.800 метара. Првенствено је предатор, тражи жртве међу бескичмењацима и сисарима великим попут младунца газеле, мада се некад усмере и на веће животиње. Хране се и животињским лешевима, људским отпацима и воћем. Афрички вук је моногамна и територијална животиња, чија друштвена структура укључује годишње потомство које остаје са породицом да би помогло у подизању млађих потомака својих родитеља.[3]

Раније је класификован као афричка варијанта евроазијског златног шакала, са барем једном подврстом (Canis anthus lupaster) класификованом као сиви вук. У 2015. години, низ анализа о митохондријском ДНК и нуклеарном геному ове врсте показао је да се уствари разликују од златног шакала и сивог вука, и да је ближе је повезан са сивим вуковима и којотима.[4][5] Ипак је довољно близу златном шакалу да прави хибридно потомство, што је показано генетским тестовима на шакалима у Израелу[4] и у експерименту о укрштању из 19. века.[6] Како страница Међународне уније за заштиту природе о златним шакалима није ажурирана од 2008. године, тек треба да се препозна посебност афричког вука; стога његов статус очувања још није процењен, а поуздане процене популације нису доступне.[7]

Ова врста игра истакнуту улогу у неким афричким културама; у северноафричком фолклору, сматра се непоузданом животињом чији се делови тела могу употребити за медицинске и ритуалне сврхе,[8][9][10] док имају велики углед у сенегалској религији Серер као прво биће које је створио бог Руг.[11]

Локална и аутохтона имена

Лингвистичка група или област Аутохтоно име
Афарски језик Wucharia
Берберски језици Ouchan asian (за C. a. algirensis)Ouchan akhatar (за C. a. lupaster)
Амхарски језик ተረ ቀበሮ (Tera kebero)[12]
Арапски језик ابن آوى (Ibn awa)[13]ذئب (Deeb)[8]أبو سليمان (Abu soliman)[8]
Фулски језик Sundu[12]
Хауса Dila[12]
Сонгај Nzongo[12]
Свахили (стандардни)

Свахили (Танзанија)

Bweha wa mbuga[12][14]Bweha dhahabu[12]
Волофски језик Tili[12]

Физички изглед

Афрички вук је средње величине, између афричких шакала (C. mesomelas и C. adustus) и мале подврсте сивих вукова,[15] са оба пола тешка 7–15 килограма и висока 40 центиметара.[3] Међутим, постоји висок степен варијације у величини по географским подручјима, при чему су западноафрички и источноафрички примерци већи од њихових источноафричких рођака.[15] Има релативно дугу њушку и уши, а реп је релативно кратак, дужине око 20 центиметара. Боја крзна се разликује индивидуално, сензонски и географски, мада је типична боја жућкаста до сребрно сива, са благо црвенкастим удовима и црним мрљама на репу и раменима. Грло, абдомен и фацијалне ознаке су углавном беле, а очи су тамноплаве боје. Женке имају два до четири пара брадавица.[3] Иако је сличан евроазијском златном шакалу (нарочито у источној Африци), афрички златни вук има истакнутију њушку и оштрије, снажније зубе.[4] Уши су дже код афричког вука и лобања има подигнутије чело.[16]

Понашање

Друштвено и репродуктивно понашање

Друштвена организација афричких вукова је изузетно флексибилна, различита у зависности од доступности и дистрибуције хрне. Основна друштвена јединица је хранилачки пар, праћен садашњим потомством или потомством из претходног окота које је остало као "помагачи".[12] Велике групе су ретке и забележене су само у подручјима са обилним људским отпадом. Породични односи међу афричким вуковима су релативно мирни у поређењу са онима црнолеђих шакала; иако је сексуално и територијално понашање одраслих штенади потиснуто од стране хранилачког пара, када потпуно одрасту постану активни. Афрички вукови такође лежу заједно и дотерују се много чешће него црнолеђи шакали. У Серенгетију, парови бране трајне територије које обухватају 2–4 km2, а напуштају своје територије само да би пили или када их намами велики леш.[3] Пар патролира и означава своју територију у тандему. И партнери и помагачи агресивно реагују на нападаче, иако је највећа агресија резервисана за уљезе истог пола; упарени чланови не помажу једни другима у одбијању уљеза супротног пола.[3]

Ритуали афричког вука су изузетно дуги, током којих хранилачки пар остаје скоро константно заједно. Пре парења, пар патролира и означава мирисом своју територију. Копулацији претходи женка која свој реп испружи и постави на такав начин да су јој гениталије изложене. Једно другом прилазе, цвилећи, подижући своје репове и накострешеног крзна, показујући различите интензитете офанзивног и обрамбеног понашања. Женка њуши и лиже мушке гениталије, док мужјак трља њушком крзно женке. Понекад кратко круже једно око другог и боре се. Парење траје четири минута. Пред крај еструса, пар се размиче, при чему се женка често приближи мужјаку на релативно покорнији начин. У наслућивању улоге коју ће добити у подизању младунаца, мужјак поврати поједену или преда женки било коју храну коју посједује. У Серенгенетију, младунци се рађају у децембру и јануару, а почињу да једу чврсту храну након месец дана. Одвајање од мајчиног млека почиње након два месеца старости и завршава до четвртог месеца. У овом периоду, младунци су полунезависни, одважују се отићи до 50 метара од јазбине, чак и спавају на отвореном. Њихово понашање у игри постаје све агресивније, а младунци се такмиче за чин, који се успоставља након шест месеци. Женке хране младунце много чешће него мужјак или помагачи, иако присуство старијих потомака дозвољава родитељима да напусте гнездо јазбину и оду у лов, а да не оставе незаштићену јазбину.[3]

Живот афричког вука се усредсређује на кућу, која се обично састоји од напуштеног и прилагођеног тла мравоједа или брадавичасте свиње. Унутрашња структура јазбине није сасвим разумљива, иако се мисли да се састоји од централне коморе са 2–3 излаза за бег. Јазбина се може налазити и у осамљеним подручјима и у близини остатака других предатора.[17]

Комуникација

Афрички вукови се често улепшавају један другог, нарочито током удварања, током којег то може трајати до пола сата. Током церемоније упознавања примећено је грицкање лица и врата. Када се бори, афрички вук залупи своје противнике својим куковима и гризе и тресе раме. Положаји врсте су обично псећи и имају већу фацијалну мобилност него црнолеђи и пругасти шакали, могу да открију своје очњаке као пси.[3]

Речник афричког вука сличан је ономе код домаћег пса, са снимљених седам звукова.[14] Вокализација афирчког вука укључује завијање, режање, лајање, цвилење и гукање.[3] Подврсте се могу препознати по разликама у својим завијањима.[14] Један од звукова који се најчешће чују је завијање, од којег постоје три варијанте: дуго, једнозвучно, непрекидно завијање, јаук који се уздиже и пада, и низ кратких, испрекиданих урлика. Ови урлици се користе за одбијање уљеза и привлачења чланова породице. Сматра се да завијање у хору ојачава продичне везе, као и да успоставља територијални статус.[3]

Понашање у лову

Афрички вук ретко хвата зечеве, због њихове брзине. Мајке газеле (које често раде у групама од двоје или троје) су застрашујуће када бране своје младунце од једног вука, јер су вукови много успешнији у лову на газеле када раде у праовима. Пар вукова методично тражи скривене младунце газеле у стадима, високој трави, грмљу и другим вероватним местима за скривање.[3]

Иако је познато да убијају животиње три пута веће од своје тежине, афрички вук много мање тражи плен међу сисарима него црнолеђи шакал.[3] Када ухвати велики плен, афрички вук не покушава да га убије; уместо тога му раздере стомак и једе унутрашње органе. Мали плен обично убија тресући, иако се змије могу појести живе са стране репа. Афрички вук често носи више хране него што може да поједе и складишти вишак.[17] Када се трага за инсектима, афрички вук преврће хрпе балеге да би пронашао балегаре. Током сувог доба, ископава кугле балеге не би ли унутра нашао ларве. Скакавце и летеће термите хватају или кидисањем на њих док су на земљи или их хватају док су ниско у ваздуху. Жестоко су нетолерантни на друге лешинаре, познато је да доминирају над лешинарима - један вук може терати десетине лешинара претећи, бацајти се на њих и шчепати их.[3]

Референце

  1. ^ „Catalogue of Life : Canis anthus F. Cuvier, 1820”. www.catalogueoflife.org (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-26. 
  2. ^ „Canis aureus: Jhala, Y. & Moehlman, P.D.”. IUCN Red List of Threatened Species. 2008-06-30. doi:10.2305/iucn.uk.2008.rlts.t3744a10054631.en. Приступљено 2018-08-26. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Richard., Estes, (1991). The behavior guide to African mammals : including hoofed mammals, carnivores, primates. Berkeley: University of California Press. ISBN 0520058313. OCLC 19554262. 
  4. ^ а б в Koepfli, Klaus-Peter; Pollinger, John; Godinho, Raquel; Robinson, Jacqueline; Lea, Amanda; Hendricks, Sarah; Schweizer, Rena M.; Thalmann, Olaf; Silva, Pedro. „Genome-wide Evidence Reveals that African and Eurasian Golden Jackals Are Distinct Species”. Current Biology. 25 (16): 2158—2165. ISSN 0960-9822. doi:10.1016/j.cub.2015.06.060. 
  5. ^ „El análisis del genoma mitocondrial del cánido estudiado en Marruecos manifiesta que no es ni lobo (Canis lupus) ni chacal euroasiático (Canis aureus)”. figshare (на језику: енглески). doi:10.6084/m9.figshare.1524971. 
  6. ^ Geoffroy Saint-Hilaire, Etienne; Cuvier, Frédéric (1824). Histoire naturelle des mammifères : avec des figures originales, coloriées, dessinées d'aprèsdes animaux vivans. Smithsonian Libraries. A Paris : Chez A. Belin ... 
  7. ^ GrrlScientist (2015-07-30). „Golden jackal: A new wolf species hiding in plain view | @GrrlScientist”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2018-08-26. 
  8. ^ а б в Osborn, Dale J.; Helmy, Ibrahim (1980). The contemporary land mammals of Egypt (including Sinai). University of Illinois Urbana-Champaign. [Chicago] : Field Museum of Natural History. 
  9. ^ Morocco : the traveller's companion. Bidwell, Margaret., Bidwell, Robin Leonard. London: TPP. 2005. ISBN 1845111079. OCLC 59356082. 
  10. ^ 1862-1939., Westermarck, Edward,. Ritual and belief in Morocco. Volume II. Abingdon, Oxon. ISBN 9781317912613. OCLC 893911923. 
  11. ^ Henry., Gravrand, (1990). Pangool = Le génie religieux sereer. [Dakar?]: Nouvelles Editions africaines du Sénégal. ISBN 2723610551. OCLC 26934792. 
  12. ^ а б в г д ђ е ж Canids : foxes, wolves, jackals, and dogs : status survey and conservation action plan. Sillero-Zubiri, Claudio,, Hoffmann, Michael (Mammalogist),, Macdonald, David W. (David Whyte),, IUCN/SSC Canid Specialist Group., IUCN--The World Conservation Union. Gland, Switzerland. ISBN 2831707862. OCLC 57570754. 
  13. ^ Richard., Hoath, (2009). Field guide to the mammals of Egypt. Cairo, Egypt: The American University in Cairo Press. ISBN 9781617975165. OCLC 874101677. 
  14. ^ а б в Jonathan., Kingdon,. East African Mammals : an Atlas of Evolution in Africa v.3A Carnivores. ISBN 0226437213. OCLC 50828287. 
  15. ^ а б Viranta, Suvi; Atickem, Anagaw; Werdelin, Lars; Stenseth, Nils Chr. (2017-04-19). „Rediscovering a forgotten canid species”. BMC Zoology (на језику: енглески). 2 (1). ISSN 2056-3132. doi:10.1186/s40850-017-0015-0. 
  16. ^ Mivart, St George Jackson (1890). Dogs, jackals, wolves, and foxes: a monograph of the Canidae. With woodcuts, and 45 coloured plates drawn from nature by J.G. Keulemans and hand-coloured. Gerstein - University of Toronto. London R.H. Porter. 
  17. ^ а б Rosevear, Donovan Reginald (1974). The carnivores of West Africa. ISBN 1-175-10030-7. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афрички_златни_вук&oldid=20769354”