Вук

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Вук (вишезначна одредница).
Сиви вук
Историја групе: касни плеистоцен - данас
Canis lupus
Canis lupus
Статус угрожености:
Нижи степен опасности - последња брига[1]
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
класа: Mammalia
ред: Carnivora
породица: Canidae
род: Canis
Биномијална номенклатура
Canis lupus
Linnaeus, 1758.
Ареал распрострањења вука
Ареал распрострањења вука
Екологија таксона

Вук или сиви вук (Canis lupus) је холарктичка врста, рода Canis, сродник домаћег пса.

Особине[уреди]

Величина и маса вукова варирају, услед велике површине ареала и насељавања различитих станишта.

Скелет вука

Женке су око 2 до 12% мање од мужјака и 20 до 25% лакше од њих.

Распрострањеност[уреди]

Арапски вук

До почетка развитка пољопривреде и сточарства вук је био најраспрострањенија звијер на земљи. Био је распрострањен у цијелој Европи и Азији све до северне Африке као у северној Америци. У великим деловима тог некада дивовског подручја распрострањености, а нарочито у западној Европи и северној Америци, људи су га готово искоренили. У источној Европи, на Балкану, у Канади, Сибиру, Монголији и у мањој мери у Ирану још постоје веће међусобно повезане популације вукова. У осталим дијеловима ареала, вук се среће још само у малим, међусобно изолованим популацијама које обухватају и мање од 100 животиња.

Животни простор[уреди]

Вукови живе у великом броју најразличитијих места. Захваљујући својој великој прилагодљивости, успевају да живе и у леденим подручјима Гренланда и Арктика, као и у пустињама Северне Америке и Централне Азије. Већина вукова настањује травната подручја и шуме. Данас је познат пре свега као шумска животиња, али то је последица чињенице да га је човек врло давно потиснуо с отворених подручја.

Начин живота[уреди]

Понашање и социјална организација[уреди]

Иако се у дивљини може доћи до сусрета са усамљеном јединком вука, нормалан социјални живот вукова одвија се у чопору. Вучји чопор се у правилу састоји од родитељског пара и њихових потомака, дакле, реч је о породици. Вукови (за разлику од домаћих паса) полно сазревају тек с две године и до тог вријемена остају с родитељима. Прошлогодишњи младунци помажу родитељима у подизању млађе генерације. У нормалним околностима, у јесен се вучји чопор састоји од родитељског пара, њихових прошлогодишњих, као и младунаца из те године. С достизањем полне зрелости, млади вукови по правилу напуштају територију својих родитеља и крећу у потрагу за властитим. Родитељи се зову алфа-пар и доминантнији су у односу на свој подмладак, па стога нема борби око доминације. Једино се млади вукови такмиче око позиције бета вукова. Они који не успеју да достигну овај ранг постају омега-вукови, на најнижем положају. До парења између сродника никад не долази, чак и кад не постоји други сексуални партнер. При томе, мужјак је тај који одбија парење.

Раздобље скотности је око шездесет дана, а у једном леглу је у правилу између троје и седам (понекад се догоди и четрнаест) младунаца. Вукови у дивљини обично живе 8 до 9 година.

Амерички бизон се брани од чопора вукова

Исхрана[уреди]

Основу вучје хране чине велики биљоједи, при томе лови ону врсту која је најчешћа у подручју на којем живи. На северним деловима територије на којем су распрострањени претежно лове у чопору собове, ирвасе, срне или неку другу дивљач из породице јелена. У њихову ловину у Источној Европи спадају и дивље свиње. Редовно лове и мале глодаре као што су зечеви, кунић, кртице, пацови и мишеви. У случају несташице дивљачи, вукови ће јести и стрвину и отпатке, као и лубенице, краставце и диње.

У крајевима са развијеним екстензивним сточарством хране се и стоком коју – ако није чувана – лакше лове него дивљач, наносећи тиме велике штете људима.

Витамине и неопходне елементе за развој организма вукови не добијају искључиво хранећи се биљоједима, него и сами једу биљну храну. У врло квалитетну храну за вукове убраја се разно бобичасто воће, као и листови неког биља и траве.

Огромна и неутољива прождрљивост вукова спада у подручје бајки и легенди. Према актуелним истраживањима, годишња потреба једног вука за храном креће се између 500 и 800 kg по појединцу. У просеку, вук једе око 2 kg дневно, али се при томе мора узети у обзир и дужа раздобља у којима вук не успева да улови ништа. Занимљиво је то да, вук може појести одједном и до 10 kg меса, али он је веома сналажљив и уместо да све то лепо свари, он део тог меса поврати и закопа га као залиху. Млади вукови често лове и једу инсекте.

Вукови су на злом гласу због навике да убију много више плена него што могу да поједу, када им се укаже повољна прилика.[2][3]

Постоји општераширено веровање да вукови лове само старе и болесне животиње, одржавајући на тај начин опште здравље популације биљоједа. Нажалост, ово веровање није у потпуности тачно: кад је у питању јеленска дивљач, вукови често лове младе и здраве животиње (младе и скотне женке и младунчад), понекад намерно прескачући болесне и изгладнеле[4] и тако знатно смањују прираштај јеленске дивљачи. У Јелоустону, за само десет година од поновног насељавања вукови су преполовили популацију вапити јелена.[5]

Човек и вук[уреди]

Припитомљавање вука[уреди]

Данас је доказано да домаћи пас потиче од вука. Генетичка истраживања су показала да се тзв. „пра-пас“ одвојио од вука још прије више од 100.000 година.

Једна претпоставка је, да се вук прикључио човеку прије око 14.000 година како би се хранио остацима људске хране. С временом је постао питомији, а људи су спознали могућу корист од њих (тзв. торф-пас). Према другој претпоставци, вук је у почетку служио као извор меса, прије него се спознало да као домаћа животиња може бити користан и на други начин.

Код неких пасмина домаћих паса се сродност с вуком још јако добро може видети. Пси пратипа (група 5 у ФЦИ касификацији) као што су самојед, сибирски хаски, аљашки маламут, канаански пас и акита показују и данас својим изгледом сродност с вуком, као што је шиљаста њушка, шпицасте и усправне уши и четвртаста грађа тела. И неке друге пасмине, као рецимо немачки овчар показују још одређенију сличност с вуком. Али мишљења да то доказује њихову ближу сродност с вуковима од осталих пасмина спада у подручје митова.

Током 20. века су у Чешкој, Холандији и Италији рађени експерименти с узгојним покрштавањем неких псећих пасмина с вуком. У међувремену се ти огледи сматрају неуспехом, јер је код покрштених вукова у већини случајева долазило до доминантног избијања вучјих особина, као што је плашљивост, неприлагодљивост живљењу уз човека у урбаним условима.

Однос човека према вуку[уреди]

Припитомљавање

Велики број народа који су живели од лова су у вуку видели равноправног или чак надмоћног конкурента чијој су се спретности и издржљивости дивили и припитомљавали их. Имена која су честа у Средњој Европи а у основи имају назив „вук“ (Wolf, Wolfgang, Wolfhard) подсећају на поштовање према вуковима присутно у културама народа ловаца. Осим тога, сматрало се да одређени делови вучјег тела имају и лековита својства.

Вук као човеков непријатељ

Насупрот наведеном, у тзв. староседелачким културама се вук сматрао непријатељем који убија корисне животиње. Од средњег века па све до раног раздобља новог времена је однос човека према вуку бивао све више одређен страховима и зазирањем према вуку. Велико ширење насеља и пољопривредних површина и држање стоке на отвореном, као и нарочито, све до 19. века раширена, шумска испаша говеда, оваца, свиња и коња, доводила је до великих губитака тих животиња од вукова. Овој конкуренцији око хране између човека и вука, убрзо се придружила и конкуренција у лову, пошто велика популација вукова у ловишту обично значи мање дивљачи за ловце.

Овакав однос према вуку довео је у западној и средњој Европи до немилосрдних прогона, чији је циљ био, независно о могућим последицама, потпуна елиминација вукова. Вук је тако, између осталог, протеран у Уједињеном Краљевству (задњи вук убијен 1743.), Данској (1772) и Немачкој (1904). У јужној и источној Европи је постојала пуно већа толеранција према вуку (као и другим великим зверима). И ту је, након значајнијих штета, одлучено да се прогоне вукови, али њихов циљ никада није био уништење целе популације.

У континенталном делу Сједињених Америчких Држава (осим Аљаске) вукови су у потпуности истребљени почетком XX века. Средином деведесетих година прошлог века започео је програм поновног насељавања вукова, пре свега у националним парковима.

У Совјетском Савезу је такође спровођен програм активног истребљења вукова; између 1925. и 1990. убијено је око 1,5 милион вукова. После распада Совјетског Савеза, због недостатка средстава, акција је обустављена, услед чега се број вукова од 1992. до 2010. удвостручио.

Напади на човека[уреди]

Иако се често могу чути тврдње да не постоје докази да је здрав вук икад напао човека, истина је ипак нешто другачија. Док у нормалним приликама вукови избегавају близину човека, у ситуацији кад је природан плен редак (или им се укаже погодна прилика) вукови се могу окренути и човеку као извору протеина. То признају чак и поборници очувања вукова.[6] Иако је напад вука на човека статистички ретка појава, постоје бројни историјски записи о таквим нападима:

- у Француској између 1580—1830. вукови су убили 3069 људи;[7]

- у Паданији (северна Италија) између XVI и XIX века вукови су убили 440 људи;[8]

- у Феноскандинавији (Финска, Шведска и Норвешка) вукови су убили 94 детета испод 12 година у периоду 1680—1882.;[9]

- у Кировској области (Русија) 22 детета (3-17 година) је убијено у периоду 1944—1950.;[10]

- у Бихару (Индија) вукови су убили 122 детета у периоду 1980—1986.[11]

- у Утар-Прадешу (Индија) вукови су убили 74 особе, углавном деце испод 10 година у периоду 1996-1997.[11]

- 8. 11. 2005. у северном Саскачивену, Канада чопор вукова је убио студента Кентона Џоела Карнеџија;[12]

- 8. 3. 2010. код Чигника, Аљаска, чопор вукова је убио сеоску учитељицу Кендис Бернер;[13] овај напад је значајан јер су вукови-починиоци одстрељени и пост-мортем и ДНК анализом је доказано да су у питању биле здраве и ухрањене животиње.


Угроженост и заштита[уреди]

У доба кад је вук у већем делу Европе био већ искорењен(19. век), живео је у Мађарској, Галицији, Хрватској, Словенији, Босни, Србији, Румунији, Пољској, Русији и Скандинавији.

У деловима света где још живи, вукове и данас активно прогоне. Међутим, јаче је сазнање да вук не представља опасност ни по човека, а ни по пољопривреду. Прихвата се да у оквиру заштите средине треба заштитити и вука као саставни дио фауне.

У Европи је вук заштићен с три међудржавна договора:

Сва три документа предвиђају заштиту и забрану трговине живим вуковима као и деловима њиховог тела, тако и заштиту њихове животне средине те садрже и обавезу да земље које су потписници на одговарајући начин то питање реше и својим националним законодавством.

Вук у митовима и књижевности[уреди]

Двојаки карактер односа људи према вуку који је био истовремено поштован али је и уливао страх, одразио се у многим митовима, бајкама и баснама као и књижевним делима. У ту групу спадају и веровања у вукодлаке. У многим културама, међу осталим нека северноамеричка индијанска племена као и Туркмени и Монголи, вук се сматра тотемом.

Узбеци и Хуни сматрали су да њихов народ потиче од вука, а стари Турци су вучицу сматрали својом прамајком.

Према римској митологији Ромула и Рема дојила је вучица. Слично веровање је постојало и у Словачкој, а и Киру, оснивачицу Персијског царства је, према веровању, отхранила вучица.

У књижевности се вук појављује у баснама, као код Езопа и бајкама, као у Црвенкапи браће Грим.

У савременој књижевности познате су приче о вуковима Радјарда Киплинга (Књига о џунгли) и Џек Лондона (Зов дивљине, Бели очњак). У делу Хермана Хеса Степски вук он се појављује као симбол усамљеника.

У српској народној митологији се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом Дажбога (који је у каснијој народној традицији постао Хроми Даба), кога Чајкановић сматра за врховног српског бога.

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Mech & Boitani (2004). Canis lupus. 2006 IUCN црвена листа угрожених врста. IUCN 2006. Добављено: 2006-05-05.
  2. ^ Wolves kill 120 sheep at ranch near Dillon http://missoulian.com/news/local/article_5ff01772-938f-11de-9aca-001cc4c03286.html
  3. ^ Jackson Trio makes some surplus kills. http://www.forwolves.org/ralph/jacksonwolves7-.htm
  4. ^ WOLVES AND HUNTING By T. R. Mader http://www.aws.vcn.com/wolves_and_hunting.html
  5. ^ Are wolves saving Yellowstone's aspen trees from elk?, Приступљено 28. 3. 2013.
  6. ^ http://www.lcie.org/Docs/Regions/Baltic/Linnell%20AZL%20Wolf%20attacks%20in%20Fennoscandia.pdf
  7. ^ (French) Moriceau, Jean-Marc (2007). Histoire du méchant loup : 3 000 attaques sur l'homme en France. Paris: Fayard. ISBN 2-213-62880-7.
  8. ^ Italian) Cagnolaro L., M. Comencini, A. Martinoli, A. Oriani, 1996. Dati storici sulla presenza e su casi di antropofagia del lupo nella Padania centrale. In F. Cecere (ed.) 1996, Atti del Convegno "Dalla parte del lupo", serie atti e studi de WWF Italia n° 10, 83:99.
  9. ^ "Is the fear of wolves justified? A Fennoscandian perspective." Linnel, John D.C.. Acta Zoologica Lituanica, 2003, Volumen 13, Numerus 1.
  10. ^ "Pavlov, Mikhail P., "The Danger of Wolves to Humans" (pp 136–169) (Translated from Russian by Valentina and Leonid Baskin, and Patrick Valkenburg. Edited by Patrick Valkenburg and Mark McNay)" (PDF). http://westinstenv.org/wp-content/appendix-a-pavlov.pdf. Retrieved 2012-01-26.
  11. ^ а б Rajpurohit, K.S. 1999. Child lifting: Wolves in Hazaribagh, India. Ambio 28:162–166.
  12. ^ October 30, 2007 (October 30, 2007). "Ontario student may be first to have been killed by wolf". Canada.com. http://www.canada.com/nationalpost/news/story.html?id=08809374-6de3-424f-bff9-47d4d1dfd8c3&k=46934., Приступљено 26. 10. 2011.
  13. ^ Rosen, Yereth (March 12, 2010). "Teacher killed by wolves in Alaska, police say". Reuters. http://www.reuters.com/article/2010/03/12/us-alaska-wolf-idUSTRE62B08020100312. Retrieved 2010-03-11.

Спољашње везе[уреди]