Берлусконизам

Berluskonizam (итал. Berlusconismo) је термин који користе западни медији и поједини италијански аналитичари да би описали политичку позицију бившег премијера Силвија Берлусконија.

Порекло и карактеристике

Термин “Берлусконизам” се појавио 1980-их, карактеристичан по снажној позитивној конотацији, као синоним за “предузетнички оптимизам” тог времена, дефинисан као предузетнички дух који није обесхрабрен тешкоћама, са сигурношћу у способност да се реше проблеми. Међутим, почетком 21. века, као последица растуће идентификације Силвија Берлусконија примарно као политичке фигуре, значење појма се променило у контексту новинарског и политичког језика.

Према италијанској дефиницији датој од стране онлајн речника “Енцyцлопедиа” института, Берлусконизам има широку лепезу значења, сва она вуку корене из фигуре Силвија Берлусконија и политичког покрета инспирисаног њиме: значење се не односи само на “чврст покрет”,, већ и на “социјални феномен”, , и, чак, на феномен одређене везе његове предузетничке и политичке фигуре. Термин Берлусконизам је такође коришћен у вези са одређеном политиком немешања државе у економска питања, визијом коју он заговара, не само у привреди и на тржишту, већ и у политици.

Према његовим политичким противницима и пословним ривалима, Берлусконизам је само облик демагошког популизма, који се може упоредити са фашизмом, истичући чињеницу да је Берлускони показао своје дивљење према Бениту Мусолинију, иако је критиковао расистичке законе фашиста и савез са нацистичком Немачком, декларишући себе као произраелца. 2013. поново је почео да назива Мусолинија добрим вођом чија је највећа грешка била укључивање у истребљење Јевреја. Уместо тога, његове присталице пореде Берлусконизам са француским галицизмом и аргентинским перонизмом.

Политичка позиција

Силвио Берлускони током трке Напред Италија

Берлускони одређује себе, проширујући то на израз Берлусконизам, као умереног, либералног и окренутог слободној трговини (либерализам); али је често оптуживан да је популиста и конзервативац. Након његове оставке 2011., Берлускони све више постаје еуроскептичан, и често критикује немачку канцеларку Ангелу Меркел.

Део Берлусконијеве тактике лидерства је да користи партију као средство којим стиче моћ (са партијом описаном као “лака партија”, због недостатка комплексне унутрашње структуре). Ово је веома упоредиво са политичким тактикама које је користио Шарл де Гол у Француској.

Друга карактеристика од великог значаја је осврт на “Либералну револуцију” објављену и сумирану "Уговором са Италијанима" 2001. Снажан реформизам је допринео овим стубовима углавном у облику италијанске државе и устава у прилог кретању од парламентарног система до полупредседничког система, вишег изборног прага, укидања Сената, до смањења величине Заступничог дома, укидања покрајина и реформе правосуђа са одвајањем каријера судија за прекршаје и судија који се баве грађанском одговорношћу за прекршаје, што је Берлускони сматрао непристрасним. Берлускони је изјавио да је прогањан од стране правосудја, прошао је кроз 34 процеса, оптужујући их да су манипулисани од стране политичке левице и упоређујући себе са Енцом Тортором као жртвом неостварења правде. Недавно је себе прогласио у корист државних синдиката.

Поређења са другим лидерима

Берлускони се смеје са америчким председником Џорџом V. Бушом

Бројни писци и политички коментатори сматрају Берлусконијев политички успех претходником избора тајкуна Доналда Трампа за 45. председника Сједињених држава, 2016. Роџер Кохен из Њујорк Тајмс новина,“Многи су га исмевали, бесконачно су писали о њему, дуго је био неповређен због његове очигледне мржње према женама и разним легалним пословним мукама, Берлускони се показао као Тефлон политичар. Нико ко зна Берлусконија и ко је гледао успон Трампа не може да види паралелу.”

"

За Дејли Бист, Барбара Латца Надеау је написала,”Ако би се Американци питали како би изгледало Трампово председништво, треба само погледати трауматизоване остатке Италије након што је Берлускони имао свој начин.”