Супербазе
Супербазе представљају изузетно јаке базе, тј. једињења која имају јак афинитет према протонима. Хидроксидни јон је најјача могућа база у воденим растворима, али базе могу постојати и ван водене средине. Такве базе су важне у органској синтези. Супербазе су описане и кориштене од 1850. Реакције које укључују супербазе обично захтјевају специјалне технике јер се уништавају у додиру са водом и атмосферским угљен-диоксидом као и кисеоником. Технике инертне атмосфере и ниске температуре минимизују споредне реакције.
Дефиниције[уреди | уреди извор]
ИУПАЦ дефинише супербазе као једињења која имају високу базност као што је литијум диизопропиламид. Друге дефиниције супербаза су квалитативне али прецизније: Израз супербаза се користи за базе које се добију мијешањем двије или више база при чему се добије нова врста базе која има посебна и нова својства. Израз супербаза не значи да је база термодинамички или кинетички јача од других, него значи да је реагенс добијен комбиновањем карактеристика неколико различитих база.[1][2]
Класе супербаза[уреди | уреди извор]
Постоје три главне класе супербаза: органске, органометалне и неорганске.
Органске супербазе[уреди | уреди извор]
Органске супербазе су скоро увијек неутралне и садрже азот. Без обзира на велики афинитет према протону, органске супербазе су познате због своје повећане реактивности и ниске нуклеофилности и релативно благих услова кориштења. Оне које су важне у органској синтези су фосфазени, амидини и гуанидини.[3] Друга органска једињења такође задовољавају физички, хемијски или структуралне дефиниције супербазе. Протонски хелатори као што су ароматичне протонске спужве и биспидини су такође супербазе. Мултициклични полиамини као што је ДАБЦО такође спадају у ову категорију.
Органометалне супербазе[уреди | уреди извор]
Органнометална једињења која садрже реактивне метале су обично супербазе, на примјер органолитијумска или органомагнезијумска (Грињаров реагенс) једињења. Други типови органских супербаза имају реактивни метал замијењен умјесто водоника на хетероатому, као што је кисеоник (нестабилни алкоксиди) или азот (метални амиди као што је литијум диизопропил амид). У већини случајева пожељне особине су ниска нуклеофилност. Алкилитијуми не могу бити кориштени са електрофилима као што су карбонилне групе, зато што нападају електрофиле као нуклеофили.
У органским синтезама се често користи Шлосерова база која је мјешавина терт-бутиллитијума и калијум терт-бутоксида. Терт-бутиллитијум врши измјену катјона са калијум терт-бутоксидом при чему се добије терт-бутил калијум и литијум терт-бутоксид, измјена се врши због афинитета литијума према кисеонику алкоксида. Замјена литијумовог катјона са калијумовим узрокује да терт-бутил ањон добије већи јонски карактер и због тога већу базност.
Неорганске супербазе[уреди | уреди извор]
Неорганске базе су типично соли са малим и високо налектрисаним ањонима, на примјер литијум нитрид. Алкални и земноалкални метални хидриди калијум хидрид и натријум хидрид су супербазе. Оваква једињења су нерастворљива у свим растварачима због строге интеракције између катјона и ањона, али су површине ових материјала јако реактивне и због тога су као кашасте масе корисне у синтезама.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Цаубèре, П. (1993) Униметал супер басес Цхемицал Ревиеwс, 93, 2317-2334. . дои:10.1021/цр00022а012. Недостаје или је празан параметар
|титле=(помоћ) - ^ Рацзyнска, Е. D., Децоузон, M., Гал, Ј.-Ф. ет ал(1998) Супербасес анд суперацидс ин тхе гас пхасе. Трендс ин Органиц Цхемистрy, 7, 95-103.
- ^ Кондо, Yосхинори; Масахиро Уено; Yосхиyуки Танака (2005). „Органиц Сyнтхесис Усинг Органиц Супербасе”. 36 (41). дои:10.1002/цхин.200541295.