Со

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Со (вишезначна одредница).
Кристал соли

У хемији, со је општи термин који се користи за јонска једињења састављена од позитивно наелектрисаних катјона и негативно наелектрисаних анјона, тако да је производ неутралан и без наелектрисања. Ови јони могу бити неоргански (Cl-) као и органски (CH3-COO-) и једноатомски (F-) као и вишеатомски јони (SO42-).[1][2]

Растопи и водени раствори соли се зову електролити. Они, као и истопљене соли, проводе електрицитет.

Цвитериони су соли које садрже анјонски и катјонски центар у истом молекулу, као на пример амино киселине, многи метаболити, пептиди и протеини.[3][4]

Смеше више различитих јона у раствору као што је цитоплазма ћелије, у крви, урину, биљном соку и минералној води најчешће не стварају дефинисане соли после испаравања воде.

Појављивање[уреди]

Учесталост[уреди]

Соли су најчешће чврсти кристали са релативно високом тачком топљења. Међутим, постоје соли које су течне на собној температури, такозване јонске течности. Неорганске соли обично имају малу тврдоћу и малу способност згушњавања, слично кухињској соли

Растворљивост[уреди]

Соли се могу добити на више начина, зависно од тога да ли су растворљиве или нерастворљиве у води. Растворљиве соли кристалишу из раствора соли (добијених на разне начине), а нерастворљиве соли се издвајају у облику талога.

Соли често имају добру растворљивост у води. Током растварања или процеса хидрације, молекули воде раздвајају јоне. Растворљиве соли су све алуминијумове, натријумове и калијумове соли, осим већине карбоната; сви хлориди, осим сребро-хлорида и олово-хлорида; сви нитрати; сви сулфати, осим баријум-сулфата, олово-сулфата, и калцијум-сулфата; и многи сулфиди метала.

Методе добијања растворљивих соли[уреди]

2NaOH(aq) + H2SO4(aq) → Na2SO4(aq) + 2H2O
MgCO3(s) + 2HCl(aq) → MgCl2(aq) + H2O + CO2(g)
CuO(s) + H2SO4(aq) → CuSO4(aq) + H2O
Zn(s) + H2SO4(aq) → ZnSO4(aq) + H2(g)
  • Директна синтеза — хемијска реакција у којој со настаје директно из својих елемената. Овом методом добијају се соли које реагују са водом, па се не могу добити из раствора:
Fe(s) + S(s) → FeS(s)

Боја[уреди]

Соли могу бити чисте и провидне (натријум-хлорид), непрозирне (титанијум-диоксид), па чак и металне и углачане (гвожђе-дисулфид).

Постоје соли у свим другим бојама, нпр. жута (натријум-хромат), наранџаста (натријум-дихромат), црвена (жива-сулфид), светлољубичаста (кобалт-дихлорид-хексахидрат), плава (гвожђе-сулфат, хексацијаноферат), зелена (никл-оксид), безбојна (магнезијум-сулфат), бела (титанијум-диоксид) и црна (манган-диоксид). Већина минерала и неорганских пигмената, као и већина синтетичких органских боја су соли.

Укус[уреди]

Различите соли показују свих пет основних укуса: слано (нпр. натријум-хлорид), слатко (олово-диацетат), кисело (калијум-битартарат), горко (магнезијум-сулфат) и љуто (мононатријум-глутамат).

Мирис[уреди]

Чисте соли су обично без мириса, док нечисте соли могу да миришу на киселину (нпр. ацетати као што је сирћетна киселина, цијаниди као што је водоник-цијанид) или базу (нпр. амонијумове соли као што је амонијак).

Номенклатура[уреди]

Јонска мрежа соли

Назив соли почиње именом катјона (нпр. натријум или амонијум), кога прати име анјона (нпр. хлорид или ацетат). На соли се често односи само именом катјона (нпр. натријумове соли или амонијумове соли) или именом анјона (нпр. хлориди или ацетати).

Чести катјони који формирају соли су:

Чести анјони који формирају соли (и називи одговарајућих киселина у загради) су:

Стварање[уреди]

Соли се формирају хемијском реакцијом између:

Соли се такође могу формирати ако се помешају раствори различитих соли. Тада се њихови јони рекомбинују и новонастала со је нерастворљива и таложи се.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Holleman A. F., Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st edition ed.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 
  3. ^ David L. Nelson, Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (4th ed.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  4. ^ Donald Voet, Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 ed.). Wiley. ISBN 9780471193500. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]