Bezbednost bolesnika
,_takes_a_blood_pressure_reading_from_a_patient.jpg)
Bezbednost bolesnika, deo je bezbednosne kulture, koji zauzima centralno mesto u pogledu kvaliteta zdravstvene zaštite. To je pristup koji zahteva strogo poštovanje procedura, stalnu procenu bolesnika, obuku osoblja, komunikaciju i bezbedno okruženje u toku procesa kontinuiranog lečenja i nege.[1]
Samo složenim i multidisciplinarnoim pristrupom bezbednosti bolesnika; potencijalne opasnosti se mogu pravovremeno identifikovati, sprečaiti i analizirati. Samo neprekidnim razvojem novih procedura za bavljenje onim što bi se moglo dogoditi bolensiku, i onoga što se događalo u prošlosti, ostvaruje izgrađuje se efikasan sistem zaštite. Prijavljivanje i izveštavanje o incidentima, kao i ispitivanje incidenata, pronalaženje i otklanjanje uzroka, osnovni su koraci za unapređivanje bezbednosti bolesnika u procesu njihovog zdravstvenog zbrinjavanja.[2]
U oblasti zdravstvene zaštite, sve aktivnosti mogu se samo delimično ostvariti, i to u ustanovama gde je medicinski kadar edukovan za primenu procesa i dokumentacije zdravstvene nege. Zato je za bezbednost bolesnika neophodno stalno unapređivanje kvaliteta lekarske i sestrinske prakse.[3]
Definicije[uredi | uredi izvor]
Bezbednost pacijenata — je sloboda od neželjenih ishoda tokom perioda lečenja i podrazumeva aktivnosti koje služe da se neželjeni ishodi izbegnu, preveniraju ili koriguju ukoliko se pojave tokom pružanja zdravstvene zaštite.(Kohn, 2000; AHA&HRET&ISMP, 2002)
Bezbednost pacijenata — predstavlja identifikaciju, analizu i korekciju rizičnih dogadjaja s ciljem da se zdravstvena zaštita učini bezbednijom i da se rizik po pacijenta svede na najmanji mogući nivo.(Aspden, NPSA, 2004)
Istorija[uredi | uredi izvor]
Bezbednost pacijenata, kao sloboda od neželjenih ishoda tokom perioda lečenja povezana je sa veštinom dijagnostikovanja i stara je koliko i sama medicina. Prva saznanja o nesavesnom lečenju datiraju još iz vremena Starog vavilonskog carstva, koje svoj puni razvoj dostiže u vreme Hamurabija (1792. p. n. e—1750. p. n. e.), kada je donet prvi pisani zakon robovlasničkog društva – „Hamurabijev zakon“, u kome su između ostalog u paragrafu 218 do 220, bili regulisani honarari hirurga za lečenje, ali i teške kazne za neuspeh[4].
| „ | ...„Ko povredi nekog u tuči mora platiti lekara... Lekar koji izleči prelomljeni ud treba dobiti pet srebrnjaka... Ako lekar nekog operiše nožem neka dobije deset srebrnjaka, a ako je pacijent rob neka njegov gospodar plati lekaru pet srebrnjaka ...Ako pacijent umre krivicom lekara ili izgubi oko treba lekaru odrezati obe ruke... Ako je bolesnik bio rob lekar ga mora nadoknaditi drugim robom.“ |
” |
Vavilonci su kako bi poboljšali kvalitet lečenja, ali i smanjili broj grešaka, uveli i neke osnovne principe medicine kao što su dijagnoza, prognoza, fizikalni pregled, recepti. Osim toga, Dijagnostički priručnik iz tog doba uveo je metode terapije i etiologije i korišćenje empirizma, logike i racionalnosti u dijagnozi, prognozi i terapiji.
Saznanja o nesavesnom lečenju postojala su i u vreme Hipokrata kada su lekarima bila poznata moguća neželjena dejstva lečenja. U jedanaestom delu pete knjige o epidemijama,[5] koju je pored Hipokrat zapravo napisalo nekoliko ljudi sa različitim stavovima, stoji; „pomoći ali bez povreda“ (ili u originalu na - grč. Ofeleein i mi vlaptein). Ovaj izraz, po nekim istoričarima medicine, inspirisao je Galena da izrekne poznatu latinsku izreku - lat. Primum non nocere).
U starom Rimu postojala je odgovornost lekara za smrt pacijenta pod uslovom da je ona nastala kao posledica stručne greške, jer su Rimljani smatrali da je neumešnost ravna nemarnosti. Pojam lekarske greške u Rimskom pravu je bio širok i obuhvatao je: neiskustvo, neopreznost, i neukazivanje medicinske pomoći.
U ranom Hrišćanstvu, neuspelo lečenje je kažnjavano smrću i konfiskacijom imovine lekara.
U carskoj Rusiji, u ruskom Kaznenom zakoniku iz 1885, za očigledne i ozbiljne lekarske prropuste u lečenju bila je propisana zabrana bavljenja lekarskom praksom, a za smrt bolesnika i uzrokovanje značajnijeg oštećenja njegovog zdravlja – zahtevano je crkveno pokajanje.
Pojam stručne lekarske greške u literaturi se prvi put pojavljuje sredinom 19. veka kada je u porodilištima širom Evrope vladala je, porodiljska groznica.[6] Prenos patogenih bakterija iz obdukcionih sala u bolnička porodilišta greškom su vršili lekari koji nisu menjali odeću i prali ruke, što je imalo za posledicu visok mortalitet trudnica porodiljskom sepsom (ili porodiljskom groznicom). Ovu jatrogenu bolest i njenog uzročnika identifikovao je Ignasio Felipe Semelvajs, koji je i uveo u medicinsku praksu jednostavan metod dezinfekcije, pranje ruku dezinficijentnim sredstvom, i time spasao bezbroj života porodilja, a lekare od lekarske greške.
Od trenutka pojavljivanja pojama nesavesno ili nestručno lečenje ono postaje polje sporenja medicinske i pravne nauke. Suština problema je bila u dilemi: da li sadržinu pojma čine i objektivni i subjektivni elementi, da li pojam “nesavesno lečenje” obuhvata samo kršenje pravila medicinske nauke i prakse ili i nepridržavanje, ili kršenje pravila o pažljivom postupanju.
Opšte informacije[uredi | uredi izvor]
Neškodljivost predstavlja jedan od osnovnih etičkih principa kojim bi trebalo da se rukovode zdravstveni radnici prilikom pružanja usluga zdravstvene zaštite. Uspostavljanje i unapređenje bezbednosti bolesnika danas je prepoznato kao problem od globalnog značaja u zdravstvu i kritična komponenta upravljanja kvalitetom. Tokom poslednjih decenija sa povećanjem svesti o problemu bezbednosti bolesnika povećan i broj istraživanja medicinskih grešaka. Tradicionalni pristup po kome su za redukciju incidenata i poboljšanje bezbednosti odgovorni zdravstveni radnici zamenjuje se savremenim konceptom, koji podrazumeva uključivanje svih aktera na svim sistemskim nivoima radi upravljanja rizicima prilikom pružanja zdravstvenih usluga.[7]
U razvijenim zemljama sveta započeta i primena prospektivnih modela upravljanja rizicima za određene procese u zdravstvenoj zaštiti. Međutim, sve ove studije se uglavnom sprovode na sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite, dok ih na primarnom nivou gotovo uopšte nema. Zato je u budućnosti neophodno nastaviti sa homogenizacijom terminologije, kao i povećavanjem broj aispitivanja faktora koji doprinose nastanku medicinskih grešaka, a sa ciljem prospektivnog identifikovanja i prevencije rizika u sistemu zdravstvene zaštite, a posebno u zemljama u razvoju.[8]
Uzroci neželjenih događaja po zdravlje pacijenta[uredi | uredi izvor]
| Uzroci | Vrste faktora |
|---|---|
| Ljudski faktor |
|
| Složenost procesa rada |
|
| Nedostaci sistema |
|
Lekarska greška[uredi | uredi izvor]
Sedamdesetih godina 20. veka nemački stručnjaci iz Instituta Robert Koh, objavili su da se u Nemačkoj godišnje podnese 40.000 prigovora zbog medicinske greške. Nakon sprovedenih istražnih radnji više od 12.000 prigovora ostalo je nedokazano, iako je izračunato, da je broj žrtava medicinske greške tokom jedne godine daleko veći od broja saobraćajnih nezgoda.[9] Lekarske greške zapravo se nisu godinama registrovale. Uvek je lekar bio nekako iznad ostalih ljudi i zato se o njegovim greškama nije govorilo, bar ne puno. Amerika i njihov način života doveli su do toga da se ta činjenica okrenula i sve veći broj pacijenata počeo je tražiti što više problema ne bi li se na tim greškama nešto i zaradilo, tj. u greškama prema drugim ljudima, prema materijalnim dobrima, prema prirodi. Britanski izvori navode i istovremeno upozoravaju, da je u proteklih 30 godina značajno (za 1,200%) povećan broj odštetnih zahteva pacijenata po osnovu medicinske greške.[10] Greške u medicini zaista su relativno česte. Od onih pacijenata koji ulaze u bolnice, prema nekim američkim statistikama od 2,9% do 3,7% na kraju imaju i posledice medicinskog tretmana.
U medicini greška može završiti tako da neko bude ili privremeno ili trajno onesposobljen, a u najgorem slučaju da dođe i do smrtnog ishoda. Greška se ne mora dogoditi samo u bolnici, može biti učinjena i u ambulantnoj praksi, na ulici ili u domu pacijenta, dakle svuda, i tako se ukazala potreba donošenja takvih pravnih propisi, koji će pacijenta zaštititi od medicinske greške a lekara zaštititi od pritisaka krivice, na neki način osloboditi.
Greške u medicini se danas ogledaju prvenstveno kao greške prema pojedincu. Izuzetno se retko dešavaju greške prema većem broju ljudi. Kako je medicinska greška prema pojedincu u potencijalnim procesima uvek nalazimo dve strane: sa jedne strane pacijenta, a sa druge lekara ili drugog medicinskog radnika. Kada se analiziraju podaci iz literature koliko problema možemo pripisati ljudskom faktoru, smatra se da je to negde od 60-80% od svih problema učinjenih u medicini. Nije tu uvek kriv lekar. Krivica može biti i na nekome u proizvodnji određenog leka ili tehničkog pomagala.
Greške u lečenju su osmi uzrok smrti u Americi. Analize istraživanjima sprovedenim u Institutu za medicinu u SAD pokazuju da je 1999. godine u Americi umrlo između 44.000 i 96.000 bolesnika na lečenju u bolnicama, kao posledica neke medicinske greške. O veličini tog broja govori podatak da je te iste godine u saobraćajnim i drugim nesrećama u Americi poginulo 43.000 ljudi, da je od raka dojke umrlo 42.000 ljudi, a od AIDS-a 17.000 ljudi.[11]
Iz američkih statistika saznajemo i to da se: čak 27% nepoželjnih posledica dogodilo zbog nemara ili nehata:
- U 19% nepoželjnih događaja radilo se o komplikacijama zbog neodgovarajuće primene lekova.
- U 14% neželjene posledice su infekcije rana do kojih nije trebalo doći,
- U 13% nepoželjnih posledica radi se o tehničkim komplikacijama (greške na aparaturi).
Greške u primeni lekova u Americi su 1996. godini odnele oko 7.000 života u poređenju sa 6.000 umrlih zbog svih mogućih povreda na radu. Medicinske greške takođe strahovito mnogo koštaju. Prema proračunu u jednoj američkoj bolnice utvrđeno je da na 700 kreveta godišnje zbog pogrešnog lečenja troškovi iznose 2, 8 miliona dolara.
Pokazatelji bezbednosti pacijenata[uredi | uredi izvor]
Bezbednost bolesnika predstavlja identifikaciju, analizu i korekciju rizičnih događaja, sa ciljem da se zdravstvena zaštita učini bezbednijom i da se rizik po pacijenta svede na najmanji mogući nivo. S tim u vezi u zdravstvu većine zemalja definisanisani su sledeći pokazatelji (3) koji se prate na primarnom nivou zdravstvene zaštite:
Uspostavljanje formalne procedure za registrovanje neželjenih događaja i opis procedure[uredi | uredi izvor]
Svaka zdravstvena ustanova je u obavezi da razvija i vodi Protokol za registrovanje neželjenih događaja, koji treba da sadrži sledeće podatke:
- ime i prezime pacijenta,
- uputnu dijagnozu,
- vrstu neželjenog događaja pri čemu se pod neželjenim događajem podrazumeva bilo koja vrsta greške, propusta, incidenta, nesrećnog slučaja ili odstupanja od procedura ili protokola, bez obzira da li je ili nije rezultiralo negativnim ishodom po pacijente)
- datum i vreme kada se neželjeni događaj desio,
- opis (okolnosti u kojima je neželjeni događaj nastao i okolnosti koje su mu prethodile),
- ishod neželjenog događaja,
- preduzete aktivnosti za eliminaciju uzroka koji je doveo do neželjenog događaja.
Uspostavljanje formalne procedure za registrovanje neželjenih dejstava lekova i opis procedure[uredi | uredi izvor]
Svaka zdravstvena ustanova je u obavezi da razvija i vodi Protokol za registrovanje neželjenih neželjenih dejstava lekova, kao i obrazac za prijavljivanje neželjene reakcije na lek na način definisan Pravilnikom o načinu prijavljivanja, prikupljanja i praćenja neželjenih reakcija na lekove.[12].
Pored pokazatelja koji se odnose na uspostavljene procedure za registrovanje i praćenje neželjenih događaja i dejstava lekova u okviru farmaceutske zdravstvene delatnosti prate se i sledeći pokazatelji bezbednosti pacijenata:
- Broj prijava neželjenih reakcija na lek — prikazano kao apsolutan broj.
- Procenat recepata sa administrativnom greškom u odnosu na ukupan broj recepata — ukupan broj recepata se izračunava kao broj recepata sa administrativnom greškom podeljen sa ukupnim brojem recepata i pomnožen sa 100.
- Broj recepata sa stručnom greškom u propisivanju leka — ukupan broj recepata sa stručnom greškom u propisivanju leka, koja se odnosila na pogrešan lek ili prekoračenu maksimalnu dozu leka koja nije previlno označena.
- Broj pogrešno izdatih lekova — ukupan broj lekova koji su pacijentu pogrešno izdati na recept u apoteci i na osnovu evidencije o pogrešno izdatim lekovima.
Kontrola sterilizcije[uredi | uredi izvor]
Biološka kontrola sterilizacije predstavlja najpouzdaniji metod za proveru kvaliteta obavljene sterilizacije. Ovaj pokazatelj se izračunava kao zbir svih bioloških kontrola sterilizacije podeljen sa brojem autoklava podeljen sa 52 (broj nedelja u godini).
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Hudson PTW. Safety management and safety culture: the long, hard and winding road. In: Pearse W, Gallagher C, Bluff L, eds. Occupational health and safety management systems. Melbourne: Crown Content, 2001:3–32.
- ^ Tan, Yong Yu; Woulfe, Fionn; Chirambo, Griphin Baxter; Henn, Patrick; Cilliers, Liezel; Fadahunsi, Kayode Philip; Taylor-Robinson, Simon D; O'Donoghue, John (2022). „Framework to assess the quality of mHealth apps: a mixed-method international case study protocol”. BMJ Open (na jeziku: engleski). 12 (10): e062909. ISSN 2044-6055. doi:10.1136/bmjopen-2022-062909.
- ^ Wilson L, Goldchmidt P. (1995) Quality Management in Health Care Sydney: McGraw-Hill Book Company
- ^ Código de Hammurabi , Horacio N. Castro Dassen - Carlos A. González Sánchez. Cooperadora de Derecho y Ciencias Sociales. Buenos Aires, 1966.
- ^ Hipócrates (1989). Epidemias. V. Gredos. ISBN 978-84-249-1384-7.
- ^ De la etiología, el concepto y la profilaxis de la fiebre puerperal. (Die Ätiologie, der Begriff und die Prophylaxis des Kindbettfiebers. Escrita en 1860, publicada en 1861)
- ^ Saedder, Eva A.; Brock, Birgitte; Nielsen, Lars Peter; Bonnerup, Dorthe K.; Lisby, Marianne (2014-03-27). „Identifying high-risk medication: a systematic literature review”. European Journal of Clinical Pharmacology. 70 (6): 637—645. ISSN 0031-6970. doi:10.1007/s00228-014-1668-z.
- ^ Tatjana Stojković, Valentina Marinković, Dušanka Krajnović, Ljiljana Tasić, Andrijana Milošević-Georgiev, BEZBEDNOST BOLESNIKA I MEDICINSKE GREŠKE U PROCESU PRUŽANJA ZDRAVSTVENE ZAŠTITEIZAZOVI ZA SAVREMENU PRAKSU Acta Medica Medianae 2016;55(2):57-64.
- ^ Schröder B. Meine Rechte als Patient - Was Patienten heute wissen sollten. Berlin: Verlag Logos; 2004.
- ^ Jackson E. Medical Law: Text, Cases, and Materials. Oxford: University Press; 2009.
- ^ Kohn LT, Corrigan JM, Donaldson MS. To Err Is Human: Building a Safer Health System. Washington: National Academy Press; 1999.
- ^ „Službeni glasnik RS“, br. 99/06.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije. Službeni glasnik Republike Srbije, 2005:107.
- Curie, L. (2008). Fall and injury prevention. In R. G. Hughes (Ed.), Patient safety and quality: An evidence-based handbook for nurses (pp. 195-)
- Tijanić, M. Đuranović, D., Rudić R., Milović, Lj., Zdravstvena nega i savremeno sestrinstvo, Beograd 2008.
- Westrum R., Adamski AJ. Organizational Factors Associated with Safety and Mission Success in Aviation Environments. In: Garland DJ, Wise JA, Hopkin VD, ed. Handbook of Aviation Human Factors. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum, 1999.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
.