Логика

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Логика (гр. logiké = проза, вештина која се односи на речи и њихову употребу у закључивању и доказивању) је грана филозофије која изучава идеалне методе мишљења и испитивања; унутрашње и спољно посматрање, дедукцију и индукцију, образовање хипотеза и експеримент, анализу и синтезу. Дакле, ово је наука o формалним условима, принципима и правилима исправног, коректног мишљења.

Логика представља вештину и методу правилног мишљења. Она је „логија“ или метода сваке науке, сваког учења и сваке уметности (музике на пример). Дефинише се као наука зато што се процес правилног мишљења може, као код физике и математике, свести на законе и њих може научити сваки човек; она је вештина зато што вежбањем човек стиче сигурност у своје мишљење.

Историјат

Логику је утемељио и развио Аристотел, иако се у његовим списима за ту науку не употребљава назив „логика“. Назив потиче од стоичара који филозофију деле на три основне дисциплине: логику, физику и етику.

Ову науку наговештавао је већ Сократ, који је непрестано тражио да се све дефинише и Платон, који се бавио појмовима. Аристотелова мала расправа „О дефиницији“ показује како се његова логика базирала на тим изворима. „Желите ли да разговарате са мном (рекао је Волтер) онда ми дефинишите своје појмове.“ Алудира на то да би се дебате свеле на један параграф, само да су диспутанти предузели да дефинишу своје појмове.

Подела

Разликују се:

• Бивалентна логика је логика која садржи само две истиносне вредности: истинито и лажно.
• Модална логика за разлику од класичне прихвата модалне операторе. Модални оператор је пропозиционални оператор који није функтор истине, него појмова као што су могућност, контингентност, немогућност, нужност.
• Модерна логика, за разлику од класичне, аристотеловске, уводи нове типове логичких веза и строге поступке аксиоматизације, формализације и симболизације.
• Поливалентна логика за разлику од класичне, бивалентне, прихвата више од две истиносне вредности.
• Формална логика описује форме систематског исправног мишљења: појам, суд, закључак (силогизам). Израз се најчешће употребљава као ознака за традиционалну, аристотеловску логику.
• Хегелова логика, за разлику од аристотеловске, заснована је као синтеза традиционалне логике, гносеологије и онтологије, па су у њеним оквирима сви принципи аристотеловске логике ревидирани и приказани само као празне форме „разумског мишљења“. Она се понекад неадекватно поистовећује c дијалектиком.
• Логички принципи, уобичајени назив за четири основна принципа или „закона“ коректног мишљења: принцип идентитета (лат. principium identitis), принцип противречности (лат. principium contradictionis), принцип искључења трећег или средњег (лат. principium exclusi tertii sine medii), принцип довољног разлога (лат. principium rationis sufficientis). Прва три принципа у основи је наговестио Аристотел, a четврти потиче од Лајбница.
• Класична логика је уобичајени назив за логику конституисану на основу Аристотелових логичких списа, бивалентна, подразумева три темељна принципа: идентитета, непротивречности и искључења трећег.
• Некласична логика је општа ознака за модалну, поливалентну и ослабљену логику.

Математичка логика

За више информација погледајте чланак математичка логика

Математичка логика формализује поступке добијања сложених реченица од простих (исказа и предиката), утвђивање истинитосне вредности ових реченица у складу са правилима исправног логичког закључивања.

Математичка логика се дели на:

• исказни рачун
• предикатски рачун

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Логика

Овај незавршени чланак Логика везан је за филозофију. Користећи правила Википедије, можете га проширити.