Vezivanje stopala

Devojke sa uvijenim lotosovim stopalima

Vezivanje stopala (trad. kin. 纏足, uprošć. kin. 缠足; pin'jin: chánzú) je stari kineski običaj sprečavanja rasta stopala devojčica i mladih žena. Prema obliku koji stopalo ima nakon vezivanja ono se naziva još i lotosovo stopalo, zlatni lotos itd. Običaj vezivanja stopala je jedinstven običaj koji je osoben deo tradicionalnog kineskog načina života, kulture i estetike.

Tačno vreme u kojem je običaj zlatnog lotosa nastao nije poznat i ima više mogućih izvora ove prakse. Smatra se da je počela u periodu Pet dinastija i deset kraljevstava u krugu ljudi višeg društvenog statusa, a zatim je nastavila da bude još popularnija za vreme dinastije Sung, kada je počela da se širi kroz ostale društvene slojeve. Popularn običaj se ustalio u svim slojevima, sem u najsiromašnjim i među seljaštvom gde su žene morale da imaju stopala sposobna za fizički rad na polju. Prvi pokušaj zabrane običaja bio je 1664. godine od strane cara Kangsija, ali uzaludno, jer se običaj još više proširio među ženama. Sledeći napori radi iskorenjavanja običaja bili su u 19. veku, no običaj je zvanično prestao da bude praktikovan u prvoj polovini 20. veka.

U 16. i 17. veku javljaju muškarci, najverovatnije homoseksualci koji su pripadali glumačkim i višim krugovima društva koji su imali vezana stopala, najčešće dužine oko 15 cm i širine 5 cm.

Proces vezivanja stopala

Kada devojčice dođu u fazu da razumeju običaje i budu dovoljno odrasle da istrpe bol, kao i kada im je po učenju tradicoinalne kineske medicine primarna životna energija 气 (pin'jin: qì ) na vrhuncu strujanja kroz telo (između pete i osme godine), tada im se vezuju stopala koja će dobiti oblik lotosovog cveta – budističkog, taoističkog i hinduističkog simbola.

Devojčica u početnim fazama deformisanja stopala

Uslovi u kojima je živela kineska žena u tradicionalnom društvu i njena potčinjenost muškarcu bili su jedni od uslova koji su ukorenjavanju običaja. S obzirom na to da su u početku samo žene iz imućnijih porodica vezivale stopala, običaj na početku nije bio široko popularan i vezano stopalo je tada bilo simbol moći i raskoši. Njime je žena sebe pošteđivala rada, a kasnije, kada je ova praksa došla do svih slojeva društva, vezano stopalo je dobilo estetske i erotične okvire smatrajući se idealom lepote žene. Još u ranom detinjstvu devojčice su bile pripremane na bolan i dugogodišnji proces lomljenja kostiju i kidanja mišića. Postojalo je više vrsta podvezanih stopala u zavisnosti od nivoa deformiteta, i kao takvo, stopalo je bilo produkt ručnog rada sa raznim značenjima. Bila su organizovana i takmičenja vezanih stopala, a pobednica u ovoj vrsti nadmetanja dobijala bi veći prestiž. Običaj je bio neravnomerno rasprostranjen kroz vreme u različitim delovima Kine.

Negde su stopala vezivana tek sa trinaest ili četrnaet godina, međutim smatralo se da je šesta godina najbolja za uvijanje, jer se hrskavica sastoji većim delom od vode pa je stopalo na vrhuncu savitljivosti. Prvo vezivanje stopala je poseban čin koji se odvijao u tzv. ženskim odajama. Majka je često bila prisutna sa bakom, a neretko se dešavalo da je da je tu bila i žena čija je profesija bila vezivanje stopala. Najpovoljnije vreme za prvo vezivanje bila je jesen, zato što su se tada stopala manje znojila, a hladno vreme je u nekoj meri pomagalo devojčici da prevaziđe bolove. Dvadeset četvrti dan osmog lunarnog meseca se smatrao najpovoljnijim danom za početak. Verovalo se da su na ovaj dan kosti stopala najmekanija, a samim tim laka za oblikovanje. U Sudžou se ovaj dan slavio kao rođendan Boginje malih stopala, kojoj su se žene molile kako bi njihovim kćerkama dala gipkost stopalima. Takođe se i devetnaesti dan drugog lunarnog meseca smatrao pogodnim za vezivanje, a na taj dan slavljen je rođendan bodisatve Guanjin.

Prikaz previjanja stopala

Da bi vezivanje bilo uspešno, verovalo se da treba napraviti par crvenih cipelica sa posebnim vezom koji ima simboličnu funkciju. Dužina im je varirala od 3 do 5 centimetara. Crvena boja simbolizuje sreću i radost, a materijal bi bio najkvalitetniji koji bi porodica mogla da priušti. Veče pred prvo vezivanje majka bi nosila cipelice na oltar boginje Gunanjin, okružene svećama i voćem, kao i posebno napravljenim knedlama jer se verovalo da prilikom jedenja ovih knedli stopalo postaje meko, pa se zbog toga koristi naziv „crvena knedlasta stopala“ za zdrava, a za loše vezana stopala koristi se naziv „pirinčane knedle“.

Proces vezivanja počinje potapanjem stopala u vruću vodu, gde se nalazilo lekovito korenje, lekovite trave, samleveni bademi, tamjan, dudov koren, tanin, pa čak i urin. Ovi sastojci su stavljani radi omekšavanja kože i bržeg zarastanja. Recepti za opuštanje stopala su se prenosili s kolena na koleno. Jedan od recepata bio je i da se majmunske kosti kuvaju u vodi, a devojčica koja bi predugo držala noge u ovakvoj vodi, imala bi do te mere omekšana stopala da ne bi mogla da hoda. Jedan od postupaka za omekšavanje bilo je i potapanje nogu u toplu krv sveže ubijene životinje, najčešće kokoške ili jagnjeta, gde bi ostala dva sata, a posle bi - još lepljiva od krvi - bila povezana. Ovakav običaj vezivanja najčešće je viđen u provinciji Šansi, posebno u olasti Datong.

„Vezivanje bi bilo započeto savijanjem svih prstiju osim palca ispod tabana. Zavoj je preko gornjeg dela stopala bi obuhvatio ove prste i čvrsto ih približio tabanu. Palac se nije približavao zadnjem delu stopala, već se blago savijao nagore i unazad, prema godištu budućeg lotosa. Prešavši preko središnjeg, unutrašnjeg dela, zavoj bi obmotao palac, spustio i obmotao gornjište. Zatim se, obmotavši članak, ponovo vratio na gornji deo. Od unutrašnje strane, vratio se unazad i obmotao petu, čime je započet proces približavanja zadnjeg prednjem delu stopala. Vezivanje se obavljao u osam poteza, pri čemu se zavoj oko prednjeg dela obično obmotava dva, a oko pete tri puta. Kako bi stopalo izgledalo kao lotos, moraju se savijati, istezati i zatezati ligamenti i tetive kako bi se promenio položaj kostiju. Nakon celog procesa, dolazi do skraćivanja stopala, preoblokovanje tabana i redukovanje širine tabana.”

Odvezivanje i ponovno vezivanje je rađeno po potrebi, neko je to radio jednom u dva do tri dana, a neko jednom nedeljno. Stopalo, koje je ličilo na pupoljak lotosovog cveta ili laticu ljiljana, je moralo proći kroz dugogodišnji proces inicijalnog vezivanja. Pored svih estetskih osobina koje se ističu i postavljaju u prvi plan, realnost je nešto drugačija. Iza zavoja i malenih cipelica, nalazili su se krv, gnoj, žuljevi, otpalo meso i karakterističan miris koji je neke odbijao, dok je za neke predstavljao izvor erotske privlačnosti.

Nastanak i razvoj običaja

Mitološki izvori

Mnogobrojni razlozi za početak ove tradicije nalaze se u starim pričama. Postoji narodna priča, prepuna motiva koji se mogu naći u mitologijama ostalih naroda, o Dži Nu ili Pletilji (uprošć. kin. 织女; pin'jin: Zhī nǚ), jednoj od sedam kćeri Boga kuhinje, božanstva leta, sunca i juga sa volovskom glavom, u koju se zaljubio smrtnik, mladi kravar po imenu Nju Lang ( uprošć. kin. 牛郎; pin'jin: Niú láng). Pletilja je u likovnoj i primenjenoj umetnosti prikazana kao žena koja tka, pošto je na nebu tkala odeću za bogove. Slobodno vreme provodila je na zemlji sa sestrama, uživajući da se kupa u rekama i jezerima. Mladom kravaru magičina krava, bodisatva, oda tajnu o božanskim kupačicama, te se on prikrade i ukrade odeću božanske tkalje bez koje ne može da se vrati na nebo. Kravar se ženi tkaljom, čime i sam dobija besmrtnost i oni tri godine žive srećno, sve dok se na nebesima ne oseti nedostatak odeće za bogove i boginje, pa tkalji biva naređeno da se vrati. Pošto Nju Lang pati za suprugom, krava mu otkrije tajnu kako može da se sastane sa voljenom, oblačeći se u njenu kožu nakon njene smrti. Da bi njihov susret sprečila, majka božanske tkalje stvara Mlečni put, nebesku reku koja će služiti kao prepreka da se dvoje supružnika sretnu, a bračni par pretvara u dve zvezde Mlečnim putem razdvojene na nebu. Tkalja Dži Nu postaje Vega, a kravar Nju Lang Altair. Bračnom paru, ipak biva dozvoljeno da se sretnu jednom godišnje, sedme noći sedmog lunarnog meseca, kada im od svojih krila svrake i vrane prave most nad Nebeskom rekom. Pošto je most uzan, da bi bezbedno prešla preko tkalja povezuje svoja stopala svilom, ne bi li lakše održala ravnotežu.

Pseudoistorijski izvori

Nema pouzdanih podataka kada se tačno počelo sa ovom praksom, ali u prvom kineskom delu posvećenom običaju zlatnog lotosa, Zapisima o skupljanju mirisa, iz tridesetih godina dvadesetog veka, navodi se priča iz dinastije Sja (uprošć. kin.: 夏朝; pin'jin: Xià cháo) , koja je osnovana u 21. veku p. n. e. Osnivač dinastije Da Ju (uprošć. kin.:大禹; pin'jin: Dà Yǔ) poklonio je svoje srce supruzi koja je imala mala, lisičja stopala i on je ta stopala obožavao. Poreklo njenih zgrčenih stopala je u njenoj demonskoj prirodi - ona je bila lisica, čiji se duh otelotvorio u ženskom telu. Postoji verovanje da je poslednji vladar dinastije Šang (uprošć. kin.:商朝; pin'jin: Shāng cháo) iz 11. veka p. n. e. imao konkubinu, koja je u sebi nosila duh lisice vidljiv jedino u njenim neočovečenim šapama. Za lisice Kinezi veruju da su lukava i prevrtljiva bića, čiji je nestašluk ponekad opasan, a u konkretnom slučaju Da Ju je poslata sa zadatkom da uništi korumpiranu dinastiju. Za vreme dinastije Sui (uprošć. kin.: 隋朝; pin'jin: Suí cháo), s kraja 5. i početka 6. veka, zabeležen je slučaj da je lotosovo stopalo postalo i bukvalno fatalno za vladara i dinastiju, jer je u svoja malena stopala omiljena careva konkubina sakrila nož i pokušala da ga ubije dok se on zabavljao njenim stopalima.

Materijalni i nematerijalni tragovi nastanka običaja

Dvorske dame dinastije Đin (uprošć. kin.: 晉朝; pin'jin: Jìncháo) (3 – 5. vek nove ere) nosile su šiljate cipele od slame, neku vrstu preteče cipela za vezana stopala. Za vreme dinastije Sui u 6. i 7. veku ponovo je potvrđena fatalnost lotosovih stopala, a Jang Guejfej (uprošć. kin. 杨贵妃; pin'jin: Yáng Guìfēi), omiljena konkubina cara Sjuen Cunga (uprošć. kin. 唐玄宗; pin'jin: Táng xuánzōng) iz 8. veka, koji je pripadao dinastiji Tang (uprošć. kin.: 唐朝; pin'jin: Táng cháo), ostavila je materijalni dokaz o svojim lotosovim stopalima u vidu čarapa od 7,62 cm, preostalim nakon njene tragične smrti. Najpouzdaniji i u evropskoj literaturi najzastupljeniji podaci o nastanku običaja vezivanja stopala potiču iz 10. veka, od poslednjeg cara Južne dinastije Tang, koji je naredio da se u okviru dvora izgradi bina u obliku lotosovog cveta, visoka oko 189 cm, pozlaćena i ukrašena draguljima. Na njoj je, svojim lotosovim stopalima, koja je pre nastupa zavijala po zahtevu cara, plesala careva omiljena konkubina, kako je pesnički zapisano, nalik vihoru koji se izdizao iznadvode. Isti poetski izvor navodi i da je to bio i fizički napor, pa su gledaoci osećali uzbuđujuću uznemirenost dok je pokušavala da stoji i pleše na tako maloj podlozi. Ugnježdena u cvetu lotosa ona je imitirala oblik polumeseca stopalima zavijenim svilenim trakama. Igrala je u svojim belim čarapama na lotosovom cvetu praveći piruete, a široki rukavi njenih haljina su lepršali poput oblaka dok se okretala. Tada stopala još nisu lomljena, nego su nežno podvezivana svilenim trakama. Iako se ne zna da li je Jao Niang istorijska ličnost, sasvim je izvesno da je postojao veći broj konkubina sa lotosovim stopalima, koje su svojim luksuznim životom popularisale u visokim krugovima ovaj običaj i on je najkasnije postao praksa u intervalu između dinastija Tang i Sung, odnosno od sredine 10. do najkasnije poslednje trećine 13. veka.

Statusni simbol visokih krugova i potčinjenost žene

Lotosova stopala su sasvim sigurno od sredine 14. do sredine 17. veka postala statusni simbol žena iz visokih društvenih krugova i to je trajalo sve do modernizacije i reforme Kine krajem 19. i početkom 20. veka. Tokom dinastije Ming (uprošć. kin.: 明朝; pin'jin: Míng cháo) (14 -17. vek) običaj se proširio i u niže klase, jer su stopala pružala mogućnost ženama iz siromašnih slojeva da se dobro udaju i pređu u višu klasu. Važno je napomenuti da je hijerarhija ženskog napredovanja vezana isključivo za privatnu sferu, prestiž unutar porodice, kao oblik lepote važniji i od lepote lica, u kojoj je mogao da uživa samo ženin gospodar. Od žene iz visokih krugova nije se očekivalo da radi, pa samim tim ni da se puno kreće, ona je postojala radi zadovoljstva svog gospodara i trebalo je da mu ugađa, što je ovaj običaj na više nivoa podržavao. Ideal malih nogu povezivao se sa vrlinom ostajanja u kući, jer žene nisu mogle samostalno da prelaze veća rastojanja bez pratnje. Vremenom je to preraslo u vrlinu, jer bogate žene nisu napuštale kuću i nisu imale priliku da budu neverne svojim muževima. Uglavnom su sedele, pa su podvezana stopala ukazivala na njihov visoki položaj i status, jer nisu ni u kući bile u stanju da se bave zahtevnijim fizičkim poslovima. Kuću su napuštale isključivo u nosiljkama, sa svih strana zaklonjene tkaninom. Bespomoćni pokreti ovakvih žena, izazivali su zaštitnička osećanja u muškarcima, pa su indirektno podsticala njihovu muškost. Direktna zavisnost žene od muškarca uspostavljena je preko fizičke zavisnosti i nemoći žene, a podređenost muževima preko načina života i primoranosti na vernost.

Zlatni lotos kao modni trend

Istorijski gledano, uzrast u kome se praktično primenjivao običaj podvezivanja stopala varira. Najčešće je to bio uzrast od 6 godina, ali ima primera da se to u nekim razdobljima i delovima Kine sprovodilo tek sa 14 godina, ili čak sa 3 godine. Takođe i mere koje se smatraju idealnim kada je u pitanju veličina stopala menjaju se od epohe do epohe. Vezani, deformisani lotos, oblikovan da liči na mlad mesečev srp, u dinastiji Ming iznosi 7,62 cm, a u dinastiji Sung 10,16 cm, dok je stopalo usko i malo, ali nikako zašiljeno i savijeno poput srpa. Od sredine 17. do dvadesetih godina 20. veka standardna dužina je 7,62 cm, pri čemu su zabeleženi i takvi slučajevi da su stopala bila toliko sitna da su mogla da stanu na tacnu šolje za čaj. Čini se da su vezana stopala postojala i kao oblik otpora i bunta protiv vlasti, jer su bila najpopularnija tokom dinastije Ćing (uprošć. kin.: 清朝; pin'jin: Qīng Cháo), od 17. do 20. veka, kada je i počela borba za ukidanje ovog običaja. Zabeleženo je i da su se prema veličini stopala ona mogla zvati gvozdenim, srebrnim ili zlatnim stopalima. Zlatna su bila ona najmanja.

Prve kritike običaja

Ilustracija deformiteta

Ilustracija deformiteta 2

Prve kritike ovog običaja zabeležene su tokom 17. veka . Kritike su bile deo političke borbe sa drugim pretendentima na presto koji su podržavali ovaj običaj, pa kada su mandžurske ili mongolske dinastije vladale Kinom od 17 do 20. veka povremeno je dolazilo do zabrane. Na početku vladavine dinastije Ćing, 1662. godine izdat je carski ukaz kojim se zabranjuje podvezivanje stopala i predviđa kazna za one koji ovu naredbu ne poštuju. Kako je naredba dovela do nemira među porodicama koje su se međusobno tužile, ukinuta je 1668. godine. U 18. veku se javlja intelektualni pokret koji se na raznim poljima bori protiv ove prakse, a običaj vezivanja stopala se tokom 19. veka u redovima pisaca, pesnika i naučnika tumači kao simbol nasilništva, ružnoće i neprosvećenosti naroda, pa se može na početku tumačiti kao prosvetiteljski pokret. Svoj najveći domet pokret protiv sakaćenja ženskih stopala ostvario je u poeziji i prozi.

Ženska emancipacija i zlatni lotos

Zanimljivo je da se pored muških glasova u okviru književnosti 18. veka kojom se tradicija zlatnog lotosa kritikuje, od kojih je najpoznatiji romaneskni Cvetovi u ogledalu, Li Žudžena (uprošć. kin.: 李汝珍; pin'jin: Lǐ rǔzhēn) i Cao Sjuećinov (uprošć. kin.: 曹雪芹; pin'jin: Cáoxuěqín) San u crvenoj sobi, u ovim intelektualnom pokretu pojavljuju i glasovi žena, danas imenom nepoznatih pesnikinja, koje kroz poeziju kritikuju običaj kao nešto što su u starini mogli da izmisle samo muškarci dostojni prezira. Ono što je zajedničko piscima oba pola je da se kroz kritiku tradicionalnog običaja ostvaruje prva emancipacija ženskih prava u Kini, jer se ti romani bave ili ženskom pobunom, ili, još drastičnije, stavljanjem muškaraca u ulogu u kojoj su njihova tela mučena podvezivanjem. Posebno je među nižim slojevima bio raširena vodviljska forma pevajuće i govorne predstave. Nju su naročito volele žene, njima se i obraćala. Najvažnija autorka ovog literarnog žanra je Chen Duanseng (uprošć. kin.: 陈端生; pin'jin: Chénduānshēng) koja piše vodvilj Sudbina sledećeg života. Junakinja ovog performansa maskira svoja stopala, prerušava se u muškarca i postaje premijer i učenjak na dvoru. Time pokazuje kako se bez odlika pola, skrivanjem svojih malih stopala kao simbola ženske potčinjenosti, žena na društvenoj lestvici može popeti visoko kao i muškarac. Elementi komike naročito su prisutni u jeziku i njegovoj maskulinizaciji, a razlikovanje stvarnog pola moguće je jedino preko otkrivanja izgleda njenih stopala. Na kraju performansa junakinja pokušava da ispravi istorijsku nepravdu tako što postupkom inverzije, oslanjajući se na najpoznatiji istorijski simbol nastanka zlatnog lotosa, gradi plesnu pozornicu na kojoj su simboli jina i janga kao ženski i muški u obrnutom poretku, jer ženski feniks leti iznad muškog zmaja, što se simbolički može tumačiti na više načina. Tako je kroz književnost, a preko motiva zlatnog lotosa, žena izjednačena sa muškarcem po svojim sposobnostima i mogućnostima da se društveno i intelektualno dokaže.

Politizacija lotosovih stopala i reforma kineskog duštva

Gorepomenuta intelektualna revolucija s kraja 19. i početka 20. veka bila je deo širokih kulturnih, ekonomskih i političkih reformi povezanih sa prodorom zapadnih ideologija u Kinu, industrijalizacijom, odbacivanjem feudalne poljoprivrede i usvajanjem novih polnih vrednosti po kojima žena više nije samo kućanica koja tka, a muškarac gospodar koji obrađuje zemlju. Zlatni lotos postaje osnovni način borbe protiv stare, a za novu Kinu. Intelektualnu revoluciju u odnosu prema podvezivanju stopala zastupali su i naučnici, među kojima se ističu Kang Jouvej (uprošć. kin.: 康有为; pin'jin: Kāngyǒuwéi), Liang Ćičao (uprošć. kin.:梁啟超 ; pin'jin: Liángqǐchāo), Tan Sitong (uprošć. kin.: 谭嗣同; pin'jin: Tánsìtóng) i Jan Fu (uprošć. kin.: 严复; pin'jin: Yán Fù), kojima se pridružuju hrišćanske misionarske organizacije i strankinje koje godinama žive u Kini. Zajedno se bore da se običaj podvezivanja zakonom zabrani. Naporedo sa formiranjem zakonske regulative, radi se na edukaciji stanovništva. Ističe se lepota i funkcionalnost prirodnog ženskog stopala, koje sad ima zdrava, inteligentna i ravnopravna žena, a predočene su sve muke, nakaznosti, štetnost i nepotrebnost podvezivanja stopala, vrlo često i demonstracijom pred publikom, u kojoj su se ženama sa podvezanim stopalima rugali kao zastarelim i neobrazovanim. Time je zlatno stopalo iskorišćeno u političke svrhe, a žene koje su pripadale toj tradiciji javno su degradirane i predstavljane gotovo kao nakaze i žrtve jednog negativnog društvenog sistema. U najgorim propagandnim slučajevima kosti stopala su ponovo lomljeni ženama da bi se stopalo vratilo u prvobitno stanje.

Žene sa deformisanim stopalima, predodređene su za pasivan život i slabo kretanje, i zaista nisu fizički bile u stanju da postanu radna snaga u okviru industrijalizacije. Time se tradicija lotosovih stopala isprečila ekonomskoj politici i razvoju države koja je ženama sada nametala novu, drugačiju društveno poželjnu ulogu. Pored ovoga, kupovina specijalnih zavoja i način života koji su iziskivala podvezana stopala, kako su oduvek bila povezana sa materijalnim blagostanjem, tako su i sada zahtevala znatna novčana sredstva, kojih detronizovane vlasnice lotosovih stopala više nisu imale. Dekret protiv vezivanja stopala izdat je neposredno nakon Bokserskog ustanka 1900, i ukinut 1902. Godine 1911. Republika Kina je zabranila vezivanje, a 1930. zabeleženo je da je taj običaj u opadanju. Narodna Republika Kina 1949. god. ukida običaj promenama u načinu života žene. Poslednja fabrika koja se bavila isključivo proizvodnjom cipela za lotosova stopala zatvorena je 1988. godine. Ove okolnosti su dovele i do gašenja običaja. Uslovi života nove kineske žene nametnuli sudrugačije kriterijume omiljenosti i prestiža.

Vrste vezanih stopala

Podvezana stopala su bila toliko popularna da su se pisale i studije o njima. U osamnaestom veku Fang Sjun napisao je par eseja na temu ljiljanovih stopala. Klasifikacije kvaliteta mirisnih lotosa jedan je od najranijih radova sa ovakvom temom, a Zbornik zlatne bašte predstavlja kolekciju poslovica i izreka koje su Kinezi koristili a tiču se stopala. Druga dva eseja analiziraju zavodljive erotske igre u kojima lotosova cipela igra vrlo važnu ulogu.

Na osnovu nivoa modifikacije stopala, Fang Sjun ih je izdvojio u 58 tipova koji su raspoređeni u 5 osnovnih grupa: latica lotosa, mlad mesec, harmonični luk, bambusova mladica i vodeni kesten.

Grupa stila lotos obuhvata 18 primera mogućeg izgleda stopala, od kojih se izdvajaju:

• Latice lotosovog cveta sa svih strana – savršeno uska i šiljasta stopala dužine 7-10 cm;
• Cvet lotosa sa svilenim stranama – ispravno vezano stopalo koje je duže za oko 2,5 cm;
• Dug i vijugav lotos – stopala koja liče na bambusovu mladicu, dosta su uska i duga, ponekad čak i premršava;
• Lotos sa jedim listom – stopala čiji su tabani uzani i ravni;
• Lotos Budine glave – gornji delovi su im obli i povijeni kao punđa na glavi pripadnika plemena;
• Lotos koji probada srce – stopala koja su bila u cipelicama koje imaju potpeticu;
• Dupli cvetovi – prsti su im izvijeni prema spoljašnosti;
• Isprepletana srca – stopala čije su pete naborane;
• Lotos bunara od žada – prirodno stopalo koje se sakrivalo u zašiljenoj sandali da bi ličilo na podvezano.

I mnoge druge vrste stopala.

• 
  Par cipelica za uvijena stopala
• 
  Cipelice 1
• 
  Cipelice 2
• 
  Cipelice 3
• 
  Cipelice 4
• 
  Cipelice 5

Estetska i erotska simbolika

Smatra se da je jedna devojka, pored toga što je bila domišljata i privlačna, vladara osvojila upravo svojim lotosovim stopalima, koja su bila skrivena ispod slojeva platna. Po ugledu na ovu priču i druge žene, verujući da će svojim stopalima privući vladara, počinju sa praksom podvezivanja stopala.

Erotična ilustracija žene sa uvijenim stopalima

U tom smislu podvezano stopalo postaje simbol neodoljive seksualne privlačnosti kojoj se kineski muškarac potčinjava, a u jednom duboko patrijarhalnom društvu to ženama pruža nadu da će i same postati fatalne, kao i junakinje iz mitova i pseudoistorijskih priča. Često se propadanje dinastija vezivalo za verovanje da je na dvoru careva koji su gubili vlast postojala omiljena konkubina malih stopala. U ovom izgovoru za propast, danas se smatra da je sakriven ogroman strah patrijarhata od ženske seksualnosti. Sa druge strane, zanimljiv je podatak da je učenjak iz dinastije Ming (1368—1644) Ću Đusi smatrao da bi se ratnički duh osvajačkih plemena mogao slomiti običajem podvezivanja stopala, čime bi plemena postala popustljiva i lenja. Da su lotosova stopala afrodizijačko sredsto sa magičnom moći nemogućeg pronalazimo u priči sa dvora dinastija Ćin (221 - 206. p. n. e.) i Han (206. p. n. e. – 220. n.e.) gde impotentnim carevima milovanje lotosovih stopala omiljene konkubine vraća seksualnu moć. Ne bi li postale važne svojim gospodarima, žene iz dobrostojećih kuća počinju u nekom istorijskom tenutku da praktikuju podvezivanje stopala kao deo ženske estetike.

Žena sa uvijenim stopalima i malim detetom

Postoje brojni postulati i opravdanja za ovaj običaj. U drevnoj kineskoj seksologiji, stopala ne samo da su bila predmet obožavanja, već su smatrana idealom lepote, a bila su i simbol plodnosti. Kada se devojčicama vežu stopala ona postaje svesna svoje ženskosti u društvu. Kinezi su smatrali da se spajanjem tabana stvara specifična vrsta zadovoljstva koja je sastavljena od seksualne energije - vitalnom silom transformacije. Definisano stopalo smatrano je najintimnijim delom tela, te je bilo i najmisteriozniji deo jer su ga mušarci jako retko viđali bez poveza i obuće. Ujedno, bio je i simbol za ženski seksepil. Da bi stopalo koje je uvezano bilo odgovarajuće, moralo je da ispunjava sledeće uslove. Moralo je da bude što manje, punije, mekše, ispupčeno i zašiljeno. Regularno razvijena stopala smatrana su vulgarnim, ružnim i neprivlačnim. Proces nastajanja umetničkog dela izjednačivan je i sa procesom transformisanja običnog stopala u zlatno stopalo. Bilo je meta mnogih pogleda te postoje i različite interpretacije o stopalu. Povezivan je pre svega sa polnim organima i toliko je bio uticao na muškarce da su ga poistovećivali sa genitalijama. Golo i odvezano ličilo je na ženske genitalije gde bi duboka brazda po sredini stopala predstavljala vaginu, dok obuveno i sa obućom dobija falusnu konotaciju te liči na muške genitalije. Simuliranjem genitalija, ono je jako privlačilo suprotni pol. Pored genitalija, povezivano je i sa oblikom ljute papričice, vodenim kestenom, kukastim predmetima, pa čak i četkicom za pisanje. Posebna stvar koja je privlačila pažnju jeste specifičan hod koji je rezultat redukovanja stopala. Hod je ostavljao utisak elegancije, strpljenja, nežnosti i ženstvenosti, te je izgledalo kao da lebde. Pošto su muškarci bili opijeni hodom, žene su namerno ušivale zvonca na cipelice kako bi još više skretale pažnju. U kineskoj književnosti je nastala i metafora lebdenje na vodi/oblacima koja opisuje ženu koja otežano hoda. Pri hodu, sva težina i ravnoteža bile su usmerene ka petama pri čemu su se karlica i grudi više isticale. Stopalo je naravno našlo svoje mesto u erotskoj literaturi.

Žena koja ima tzv. zlatni lotos

U kontekstu fetišističke parafilije, seksualni nagon pokrenuo bi i pogled na malu crvenu cipelicu koja je bila šivena za uvezana stopala, koja bi virila iz kreveta, dok je dodirivanje stopala bilo predigra u polnom odnosu, te se dešavalo i da muškarci kradu ženama cipelice usled neodoljive želje za njim. Međutim, ovo se loše odražavalo na žene jer su one tada gubile prethodni ugled. Tokom samog polnog odnosa, najomiljenije pozicije mirisnog ljiljana bile su u rukama, na ramenima, a u svakovnevnom životu to su bila ljuljaška, među pokrivačima, pod snegom, ispod zaklona, ograde ili zavese. Ženski svet je njime manipulisao mušakrce. Ovaj običaj imao je svoje mesto i u bordelima viših klasa, čajdžinicam i kućama vina. Tu su gosti voleli da vide malo stopalo, dok su možda zapadnijim kulturama su lepo lice ili veće grudi bile glavne privlačne tačke. Ti bordeli imali su svoje ustaljene igrice. Zabavljačice u bordelima, koje su neretko povezivane sa japanskim gejšama i grčkim heterama, imale su običaj da umoče vrh svoje cipelice u piće koje će kasnije neki muškarac popiti. Postojale su i mnoge druge igre. Poznatija od njih, koja vuče korene iz dinastije Sung, imala je svoja određena pravila. Ona koja je imala najmanja i najlepša stopala imala je zadatak da se izuje i da svoju obuću odloži u čašu, i lavor. Tako bi stala ispred mušterija koji bi ubacivali zrnevlje pasulja ili ostalog povrća u čašu i lavor. Ukoliko bi promašili nakon 5 predviđenih pokušaja, bosa zabavljčica bi određivala kazne svakom od njih. Zvezda padalica bio je termin za prvi pogodak, a pet uzastopnih pogodaka nazivali su pet perli. Praćena alkoholom, igra je trajala dugo, a kazne su bile sviranje, pevanje i dr. Podvezana stopala smatrana su erotičnim, a postoje i priručnici za seks iz vremena dinastije Ćing koji su predlagali 48 različitih načina za igru sa njihovim nogama. Iako su ženska stopala izluđivala mušku maštu, neki muškarci ih nikada nisu videli bez zavoja. Razlog za to je i jedna izjava da takva ženska stopala bez cipele zauvek unište svaki osećaj lepote i uzbuđenja.

Vidi još

• Kineska kultura
• Kineske dinastije
• Istorija Kine
• Kineska mitologija
• Kineski jezik

Literatura

• Veličković, V. Lotosov cvet
• Pušić, R. (1996). Žena - „druga polovina neba“, Zabavni magazin, br. 5 pp. 40-41
• Vilhelm, R. Kineska shvatanja misli, Kulture istoka, br. 15. str. 9-12.
• Marković, D, Pušić, R. (1992). Erotika u kineskoj umetnosti, IP „Beograd“, Beograd
• Robert Hans van Gulik (1974). 中國古代房内考: A Preliminary Survey of Chinese Sex and Society from Ca. 1500 B.C. Till 1644 A.D. Brill Archive. ISBN 978-90-04-03917-9. 
• Wang, Ping (2002). Aching for Beauty: Footbinding in China. Anchor Books. ISBN 978-0-385-72136-3. 
• Jackson, Beverley (2000). Splendid Slippers: A Thousand Years of an Erotic Tradition. Ten Speed Press. ISBN 978-1-58008-256-3. 
• Ko, Dorothy (2001). Every Step a Lotus: Shoes for Bound Feet. University of California Press. ISBN 978-0-520-23283-9. 

Spoljašnje veze

• National Geographic Serbia - Kineskinje sa lotos stopalima
• Last Surviving Chinese Women With Bound Feet