Velika Kolumbija
| Velika Kolumbija República de Colombia | |||
|---|---|---|---|
 Zastava
.svg) Grb
| |||
| Himna Marcha Libertadora | |||
.svg) | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Centralna i Južna Amerika | ||
| Prestonica | Bogota | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | španski | ||
| Politika | |||
| Oblik države | Savezna predsednička republika | ||
| — Predsednik | Simon Bolivar Domingo Kajsedo Hoakin Moskera Rafael Urdaneta | ||
| Zakonodavna vlast | Kongres | ||
| Istorija | |||
| Postojanje | |||
| — Osnivanje | 1821. | ||
| — Ukidanje | 1831. | ||
| — Status | Bivša država | ||
| Geografske i druge karakteristike | |||
| Površina | |||
| — ukupno | 1822: 2.172.609 1825: 2.519.954 km² | ||
| Stanovništvo | 1822: 2.469.000 1825: 2.583.799 | ||
| Valuta | piastra | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice Velike Kolumbije | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
| ||
|
|
.svg){kind=small}
| ||
.svg){kind=small}
|
.svg){kind=small}
| ||
.svg){kind=small}
| |||
Velika Kolumbija (šp. Gran Colombia) je država koja je postojala između 1821. i 1831. godine, i koja je obhvatala teritorije današnjih zemalja Kolumbije, Venecuele, Ekvadora i Paname. Pravo ime ove države je bilo Republika Kolumbija, međutim, da bi se razlikovala od današnje države Kolumbija, naziva se Velikom Kolumbijom.
Osnovana je proglašenjem ustava u Kukuti, 1821. godine prema odluci koja je doneta na Kongresu u Angosturi 1819. godine. Ova republika je obuhvatala teritorije ranijeg Vicekraljevstva Nova Granada i Generalne kapetanije Venecuele.
Ova državu su uništile unutrašnje borbe i separatističke težnje, tako da je 1831. godine ona prestala da postoji.
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Službeni naziv zemlje, tokom celog njezinog postojanja, bio je Republika Kolumbija,[1] međutim istoričari su u narednim periodima usvojili naziv Velika Kolumbija, kako bi se jasnije razlikovala od istoimene moderne države, koja taj naziv koristi od 1863. godine.[2] Sam termin dolazi od španske verzije novolatinskog imena Columbia, a koje je temeljeno na imenu Kristofora Kolumba. Taj je naziv preferirao venezuelanski revolucionar Fransisko Miranda, koji je u njemu video referencu na Novi svet, posebno na američke teritorije i kolonije pod španskom upravom.
Miranda je, doduše, koristio improvizovanu, kvazigrčku pridevsku formu imena, Colombeia, a koja je označavala ono „što se odnosi na Kolumbiju”; taj je termin iskoristio kao naslov arhive svojih revolucionarnih aktivnosti.[3] Simon Bolivar i ostali borci za nezavisnost koristili su termin u konkretnom, geopolitičkom kontekstu, čime je isti dobio jasnu geografsku i političku referencu.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Uvod i osnivanje Velike Kolumbije[uredi | uredi izvor]
Osnivanje Velike Kolumbije bila je kulminacija borbe protiv Španije na severu kontinenta, gde je glavni eksponent te borbe bio Simon Bolivar. Nakon što je Špansko carstvo tokom 1816. godine povratilo kontrolu nad Novom Granadom, što je već ranije izvedeno s Venecuelom, revolucionari su bili u dosta kompleksnoj poziciji, kontrolišući isključivo retko naseljeni jug Venecuele. Sukob je tada ušao u višemesečnu pat-poziciju tokom koje su Bolivarovi revolucionari držali pozicije na jugu, a španske trupe, na čijem je čelu bio Pablo Morilo, svoje na severu.
Bolivar je u međuvremenu proglasio Treću Venecuelansku Republiku, čiji su delegati, zajedno s onima od strane Španaca kontrolisale Nove Granade, učestvovali u radu Kongresa u Angosturi od 1819. do 1821. godine. Delegati u Angosturi su nedugo nakon početka zasedanja Kongresa proglasili Republiku Kolumbiju i doneli ustav, međutim konsolidacija nezavisnosti trajala je još dve godine. Bolivar je tokom 1819. godine lansirao uspešnu kampanju s ciljem oslobađanja Nove Granade, nakon koje su se vojni uspesi revolucionara nastavili nizati. Odlučujući poraz Španskog carstva usledio je u Bici kod Karaboba tokom 1821. godine, nakon kojeg su ubrzo oslobođeni i preostali delovi Venecuele. Iako je carstvo pokušalo da povrati kontrolu nad teritorijom tokom pomorske bitke na jezeru Marakaibo, bilo je izvesno kako je Kruna izgubila kontrolu nad severom Latinske Amerike, koji je sada bio nezavisna država Velika Kolumbija.
Novonastala zemlja je organizovana kao savezna republika s tri velike federalne jedinice, departmanima Kundinamarkom, Venecuelom i Kitom. Na čelu države bio je predsednik s potpredsednikom, a prvi nosilac ove funkcije bio je Simon Bolivar.
Po završetku Kongresa u Angosturi, sa zasedanjem je započeo Kongres u Kukuti, koji je tokom pet meseci zasedanja doneo prvi pravi Ustav Republike Kolumbije, znan kao Ustav iz Kukute. Tim je dokumentom formalizovano osnivanje Velike Kolumbije, odnosno ujedinjenje Nove Granade i Venecuele, a sama država je bila uređena na federalnom principu. Međutim, državno uređenje urodilo je brojnim problemima i sukobima na relaciji federalista i centralista (vidi ispod), zbog čega je nedugo nakon ovog Kongresa, kraj čijeg zasedanja je doveo do otvaranja saziva redovnog Kongresa republike, sazvana konvencija u Okanji, čiji je cilj bila reforma Ustava iz 1821. godine.
Integracija Centralne Amerike i Kariba[uredi | uredi izvor]
Nastanak Velike Kolumbije bio je značajan događaja za celokupno područje Latinske Amerike. Bolivarova panamerikanistička ideja bila je privlačna ne samo zemljama Južne Amerike, koje su netom ostvarivale nezavisnost od Španije, već i zemljama Centralne Amerike, koje su još uvek bile u procesu osamostaljenja. Iskoristivši uspeh južnoameričkih revolucionara, Panama je tokom 1821. godine takođe proglasila nezavisnost. U novoj zemlji ubrzo su se počele javljati struje oko potencijalnog pripajanja nekoj od već postojećih latinoameričkih zemalja, tako da su u jednom trenutku postojale tri izražene struje; jedna koja je propagirala ujedinjenje s novoformiranim Meksičkim carstvom (što su uradile i druge centralnoameričke zemlje), druga koja se zalagala za ujedinjenje s Peruom i treća, koja je zagovarala pripajanje Velikoj Kolumbiji. Iako je treća struja na kraju ostvarila prevlast i Panama se, kao suverena država, pripojila Velikoj Kolumbiji, taj čin pripajanja nikada nije bio potpun i panamske težnje za autonomijom su stvarale ozbiljne nesuglasice unutar Velike Kolumbije.[4] Cela situacija kulminirala je nekoliko godina kasnije, kada je Panama odbila bolivarski ustav i krenula u realizaciju nezavisnosti kao protektorat Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država. Taj je pokušaj, ipak, ugušen od strane kolumbijske vojske te je Panama sve do 1903. godine ostala deo Kolumbije.[5]
Situacija na Haitiju bila je donekle drugačija. Tamo je Hoze Nunjez de Kaseres krajem novebra 1821. godine proglasio Republiku španski Haiti, koja je postojala kao preteča savremene Dominikanske Republike.[6][7] Strahujući od haićanske invazije, Nunjez de Kaseres je u konstitutivnom aktu nove republike izrazio nameru pripajanja Velikoj Kolumbiji.[6][8] Nedugo zatim, Antonio Marija Pineda je poslat kao delegat na kontinent kako bi se sastao s Bolivarom,[9] međutim do susreta nikada nije došlo jer je potonji bio na jugu zemlje, gde je dovršavao borbu za nezavisnost.[10] Uprkos snažnoj nameri, a koja se dalje trebala protezati na lobiranje za dominikansku nezavisnost od Haitija i Španije, integracija Španskog Haitija nikada nije sprovedena. Dogodilo se, zapravo, da je, samo devet nedelja nakon proglašenja nezavisnosti, haićanska vojska predvođena Žan-Pjerom Bojerom izvršila invaziju na Španski Haiti te ga pripojila svojoj teritoriji.[11]
Poslednje dve zemlje u kojima su se javili pokreti za ujedinjenje s Kolumbijom bile su Kuba i Portoriko, obe španske kolonije u Karibima. Na Kubi je tokom 1821. godine osnovano tajno društvo (zapravo masonska loža) naziva Soles y Rayos de Bolívar, čiji je primarni cilj bila nezavisnost zemlje i njezino ujedinjenje bilo s Meksikom, bilo s Kolumbijom. Grupa je dobila na značaju tokom 1823. godine, kada je Hoze Francisko Lemus proglasio nikada priznatu državu Kubanakan, što je bila reakcija na navodnu neuspešnu prodaju ostrva Britaniji.[6] Ipak, celi pokret se na Kubi raspao u avgustu 1823. godine, nakon što je jedan član grupe izdao članove španskim vlastima, nakon čega su svi završili na sudu i bili proterani.[6] Istovremeno, na Portoriku se takođe formirala grupa koja se zalagala za nezavisnost ostrva i uniju s Kolumbijom. Antonio Valero de Bernabe je bio predvodnik te struje te je 1823. godine izradio plan ujedinjenja predložene države Borinkven s Kolumbijom.[6][12] Iako je Valero ubrzo otišao u Venezuelu i čak učestvovao u borbama,[12] plan je propao zbog snažne američke podrške tada aktualnom stanju, nepostojanju organizovanih snaga na ostrvu i smrti Bolivara 1830. godine.[6]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Gran Colombia”. Encyclopædia Britannica. 6. 6. 2007.
- ^ Bushnell, The Santander Regime, 12. Bushnell uses both "Colombia" and "Gran Colombia."
- ^ Miranda, Francisco de; Josefina Rodríguez de Alonso; José Luis Salcedo-Bastardo (1978). Colombeia: Primera parte: Miranda, súbdito español, 1750–1780. 1. Caracas: Ediciones de la Presidencia de la República. str. 8—9. ISBN 978-84-499-5163-3.
- ^ Figueroa Navarro, Alfredo (1982). Dominio y sociedad en el Panamá Colombiano (1821-1903). Editorial universitaria, str. 241
- ^ Quintero, César. Evolución Constitucional de Panamá. editorial portobelo, 1999. Panamá
- ^ a b v g d đ Germán A. de la Reza (2014). „El intento de integración de Santo Domingo a la Gran Colombia (1821-1822)”. Secuencia (93): 65—82. Pristupljeno 2016-03-01.
- ^ „30 de noviembre de 1821. Proclamación de la Independencia de la República por parte del pueblo dominicano”. 2015-11-29. Arhivirano iz originala 20. 10. 2008. g. Pristupljeno 06. 03. 2021.
- ^ „Aspectos Históricos: Independencia y República”. Rutas Dominicanas. Pristupljeno 2011-03-18.
- ^ „José Nuñez de Cáceres”. Educando.edu.do. 2015-11-29. Arhivirano iz originala 22. 03. 2016. g. Pristupljeno 2011-10-06.
- ^ „Discurso del presidente de la República Dominicana, Doctor Leonel Fernández”. Centro de Información Gubernamental. Arhivirano iz originala 02. 11. 2012. g. Pristupljeno 2011-03-18.
- ^ „La importancia de llamarse República Dominicana”. Periódico El País. 31. 8. 2010. Pristupljeno 2011-03-18.
- ^ a b „Antonio Valero de Bernabé: El puertorriqueño Libertador de América”. Red Biográfica de Puerto Rico. Pristupljeno 2016-03-01.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Bushnell, David (1970). The Santander Regime in Gran Colombia. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 0-8371-2981-8. OCLC 258393.
- Gibson, William Marion (1948). The Constitutions of Colombia. Durham, NC: Duke University Press. OCLC 3118881.
- Lynch, John (2006). Simón Bolívar: a Life. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 0-300-11062-6.
- Baralt, Rafael María y Ramón Díaz (1841). Resumen de Historia de Venezuela. Brujas - París: Desclée de Brower, 1939.
- Brito, Figueroa, Federico (1966). Historia económica y social de Venezuela. Caracas: Universidad Central de Venezuela.
- Liévano Aguirre, Indalecio (1966). Los grandes conflictos sociales y económicos de nuestra historia. Bogotá: Intermedio Editores. 2002. ISBN 958-709-048-9.
- Quintero, César. Evolución Constitucional de Panamá. Editorial Portobelo, 1999. Panamá
- Restrepo, José Manuel (1827). Historia de la Revolución de Colombia. París: Librería Americana. Medellín: Editorial Bedout, 1969.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- "Gran Colombia," Flags of The World
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
