Панама

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 08° 37' СГ Ш, 80° 22' ЗГД

Република Панама
República de Panamá
Застава Панаме Грб Панаме
Застава Грб
крилатица: Pro Mundi Beneficio
Химна
Himno Istmeño
Положај Панаме
Главни град Панама
Службени језик Шпански
 — Председник Хуан Карлос Варела
Независност: 3. новембар 1903.
Површина  
 — укупно 75.517 km² (115)
 — вода (%) 2,9
Становништво  
 — 2010. 3.405.813 [1] (134)
 — густина 54,2/km² 
Валута Балбоа (100 сентесима)
Временска зона UTC -5
Интернет домен .pa
Позивни број +507

Панама, или званично Република Панама (шп. República de Panamá, је најјужнија држава Средње Америке [2]. Смештена је на превлаци која спаја Северну и Јужну Америку, граничи се са Костариком према западу, Колумбијом према југоистоку, према северу излази на Карипско море а према југу на Тихи океан. Главни град је Панама.

Шпанци су истражили и настанили Панаму у 16. веку, од Шпаније се отцепила 1821. и заједно са Вицекраљевством Нова Гранада, Еквадором и Венецуелом формирала је Велику Колумбију. Након распада Велике Колумбије 1831, Панама се нашла у саставу Нове Гранаде, која је касније преименована у Колумбију. Уз подршку САД, Панама се 1903. отцепила од Колумбије, након чега су Американци на њеној територији изградили Панамски канал. Године 1977. потписан је споразум којим је дефинисан пренос власништва над Панамским каналом са САД на Панаму до краја 20. века.[3]

Приходи од такси које се наплаћују за пролазак кроз Панамски канал представљају значајан део БДП-а Панаме. Према индексу хуманог развоја за 2010. годину Панама је на четвртом месту у Латинској Америци, и на 54. месту у свету.[4] Од 2010. привреда Панаме је друга по конкурентности у Латинској Америци.

Порекло имена[уреди]

Постоји неколико теорија о пореклу имена панама. Неки верују да је земља добила име по широко раширеној врсти дрвета. Други верују да су први досељеници у Панаму дошли у месецу августу, када је много лептира, и да име значи „много лептира“ на језику урођеника.

Највише прихваћена теорија је да су се рибарско село и оближња плажа звали Panamá, што је значило обиље рибе. У ово село је дошао капетан Антонио Тељо де Гузман 1515. током истраживања Пацифика.

У суштини Панамци верују да реч панама значи обиље рибе, дрвећа и лептира. То је званична дефиниција у уџбеницима које је одобрило Министарство образовања Панаме. Међутим, други верују да реч панама долази из језика народа Куна од речи bannaba што значи удаљен или веома далек.[5]

Историја[уреди]

Преколумбовско доба[уреди]

Панамска превлака је створена пре отприлике три милиона година чиме су коначно спојене континенталне масе данашње Северне и Јужне Америке. Постојање превлаке је имало утицај кретање људи, пољопривреду и технологију на целом америчком континенту од појаве првих ловаца и сакупљача до ере села и градова.[6][7][8]

Најстарији предмети домородачких народа који су откривени у Панами су врхови стрела палеоиндијанаца. На налазишту Монагриљо, у раздобљу од 2500. до 1700. пре н. е, су се налазиле индијанске културе код којих су забележени први грнчарски предмети на америчком континенту. Ове културе су се знатно развиле а томе најбоље говоре величанствене сахране које су се одвијале од 500. до 900. године нове ере и прелепа грнчарија у боји са налазишта Гран Кокле. Монументалне монолитне скулптуре на налазишту Барилес такође говоре о древним културама на панамској превлаци.

Пре доласка Европљана, широм данашње Панаме су живели народи Чибчан, Чокоан и Куева, међу којима је најбројнија била заједница народа Куева. Не постоје прецизни показатељи о бројности урођеничких народа на панамској превлаци при доласку Европљана. Највише процене се крећу до два милиона људи али према новијим студијама тај број је око двеста хиљада.

Урођеничко становништво је потпуно истребљено између 1510. и 1535. током шпанске колонизације ове области. Након масакра највеће заједнице, народа Куева, острво Чуче је настањено робовима из Африке, које су Шпанци довели ради вађења бисера.

Доба освајања[уреди]

Васко Нуњез де Балбоа, значајна личност у историји Панаме.
"Нова Каледонија“, злосрећна шкотска колонија у Заливу Каледонија, западно од Залива Даријен.

Родриго де Бастидас је, у потрази за златом, пловећи западно од Венецуеле 1501. постао први Европљанин који је истражио панамску превлаку. Годину дана касније, Кристифор Колумбо је посетио превлаку и основао краткотрајну насеобину у данашњој провинцији Даријен. Тешко вијугаво путовање Васка Нуњеза де Балбое од Атлантика до Пацифика током 1513. показало је да је панамска превлака у ствари пут између морâ па је убрзо Панама постала раскрсница и средиште трговине Шпанске империје у Новом свету. Злато и сребро је бродовима довожено из Јужне Америке, превожено преко превлаке, и товарено на бродове за Шпанију. Овај пут је био познат као Краљевски пут (шп. Camino Real), иако је незванично знан као Пут крстова (шп. Camino de Cruces) због мноштва гробница дуж пута.

Панама је триста година била део Шпанске империје, од 1538. до 1821. Од почетка колонизације Европљана, панамски идентитет је био заснован на осећању географске судбине, а панамско богатство је варирало са геополитичком важношћу превлаке. Колонијално искуство је такође подстакло панамски национализам као и расна сложеност и велика раслојеност друштва, извор унутрашњих сукоба који су спречавали обједињавање националистичких снага.

Краљевска аудијенција Панаме (шп. Real Audiencia de Panama) је основана 1538. Пре освајања Перуа имала је власт од Никарагве до рта Хорн. Краљевска аудијенција је била судска област која је имала улогу апелационог суда.

Шпанске власти су имале незнатну власт над највећим делом Панаме, тако да су велике области остале неосвојене све до пред крај шпанске владавине. Због овога, домородачки народи су често сматрани ратничким индијанцима (шп. indios de guerra), те су се супротстављали покушајима Шпанаца да их покоре или покрсте. Међутим, Панама је била стратешки изузетно важна Шпанији јер је она представљала најкраћи пут за транспорт сребра из Перуа у Европу. Товари сребра су искрцавани у Панами и затим одношени копном до Портобеља или Номбре де Диоса на карипској страни превлаке ради даљег транспорта. Услед непотпуне шпанске контроле Панамски пут је био изложен нападима пирата (углавном Холанђана и Енглеза) и Африканаца из новог света тзв. симарона, људи који су се ослободили ропства и живели су око Краљевског пута у унутрашњости Панаме и на острвима панамске пацифичке обале. Једна таква позната заједница којом је владао Бајано од 1552. до 1558. била је равна малом краљевству. Симарони су помагали сер Франсису Дрејку у препадима на Панаму 1572. и 1573. године. Да би се одбраниле од Дрејка шпанске власти су 1582. морале да склопе савез са симаронима којим су им гарантовали слободу а заузврат добиле војну помоћ.[9]

Током колонизације Панаме домородачки народи су се повлачили у шуме и на околна острва. Научници верују да су, поред многобројних чинилаца, заразне болести биле главни узрок смањења броја америчких Индијанаца. Домородачко становништво није имало развијен имунитет на болести које су вековима биле присутне код Европљана.[10]

Благостање које је уживала током прва два века (1540–1740) доприносећи напретку царства; постојање широке регионалне судске власти (Краљевска аудијенција) као дела њене надлежности; и главна улога коју је одиграла на врхунцу Шпанске империје – прве модерне глобалне империје – допринели су дефинисању посебног осећања за аутономију као и регионалног тј. националног идентитета у Панами знатне пре него у другим колонијама.

Окончање постојања енконмјенда (шп. encomienda) на полуострву Азуеро подстакло је освајање Верагваса 1558. године. Под вођством Франсиска Васкеза, област Верагвас је исте године пала под шпанску власт. У новоосвојеној области уведен је систем енконмјенда. С друге стране, панамски покрет за независност може се посредно повезати са укидањем система енконмјенда на полуострву Азуеро, што је предложила шпанска Круна, због учесталих протеста локалног становништва против злостављања домородачког становништва. Да би им се удовољило уведен је систем малих и средњих газдинстава, чиме је смањена моћ великих земљопоседника.

На панамској превлаци је Краљевина Шкотска направила колонију 1698. године која је убрзо пропала. Дуг који је направљен због трошкова колоније допринео је настанку уније Енглеске и Шкотске 1707. године.[11]

Гусар Хенри Морган је 1671, уз одобрење енглеске владе, опљачкао и спалио град Панаму – други најважнији град међу шпанским поседима у Америци у то доба. Након стварања Вицекраљевства Нова Гранада 1717. године панамска превлака се нашла у његовом саставу. Међутим, удаљеност главног града Нове Гранаде, Санта Фе де Боготе се показало већом препреком него што је шпанска Круна претпостављала, јер је ауторитет Нове Гранаде био оспорен близином и претходним везама са вицекраљевством у Лими. Ова неудобна повезаност између Панаме и Боготе ће потрајати вековима.

Бискуп Франсиско Хавијер де Луна Викторија и Кастро је 1744. године основао Универзитет Сан Игнасио де Лојола а 3. јуна 1749. је основао Универзитет Сан Хавијер. У ово време значај и утицај Панаме је постао безначајан јер је моћ Шпаније у Европи опала а напредак у техници навигације је олакшавао путовање око рта Хорн. Иако је Панамски пут био кратак он је такође захтевао велики утрошак радне снаге и повећане трошкове због претовара робе.

Током друге половине 18. и прве половине 19. века, миграције у унутрашњост су смањиле број становника града Панаме. Такође, дошло је до развоја терцијарног на уштрб примарног сектора.

19. век[уреди]

Црква светог Доминика

Са почетком Борбе за независност Латинске Америке град Панама се припремао за независност; међутим, њихови планови су убрзани након одлуке становника Азуера 10. новембра 1821. да прогласе независност од Шпанске империје без подршке из Панаме. У Верагвасу и у главном граду овај чин је дочекан са презиром, иако са различитим виђењем. За Верагвас ово је био чин потпуне издаје, док је у главном граду доживљен као неефикасан и нерегуларан.

Ипак, овај догађај је уздрмао панамску превлаку до сржи. У граду Панами се на ове догађаје гледало са презиром јер је сматрано да се становници Азуера не боре само за независност од Шпаније већ и за самосталност своје области након одласка Шпанаца.

Након одласка бившег гувернера, генерала Хуана де ла Круза Мурхеона, у октобру 1821. у Кито, команду је преузео пуковник Хуан де Фабрега, чврсто одан шпанској Круни. Међутим, до 10. новембра исте године сепаратисти су успели да преобрате пуковника Фабрегу, који се сада ставио на страну која је заговарала независност од Шпаније. Убрзо након декларације о отцепљењу у Лос Сантосу, Фабрега је позвао све организације које су тежиле ка независности, и званично је објавио подршку града Панаме за независност. Војни сукоби су вешто избегнути захваљујући подмићивању ројалистичких трупâ.

Независност[уреди]

Председник САД Џими Картер се рукује са панамским генералом Торихосом после потписивања Споразума о Панамском каналу.

Осамдесет година по стицању независност од Шпаније, Панаме је била департман Колумбије, пошто јој се добровољно прикључила крајем 1821. године. Становници панамске превлаке су неколико пута покушали да се отцепе а били су близу циља 1831. и током Хиљадудневног рата од 1899. до 1902. Када је Сенат Колумбије одбио Хеј-Еранов споразум, Сједињене Америчке Државе су одлучиле да подрже панамски покрет за независност. У новембру 1903. Панама је прогласила независност и закључила Споразум Хеј/Бино-Вариља са Сједињеним Државама. Према споразуму САД су добила права располагања на Зону Панамског канала у ширини од 10 километара и дужини од 50 километара. У тој зони САД је омогућено да направе канал, затим да управљају, утврђују и да га вечно бране. САД су 1914. изградњом 83 километра довршиле изградњу канала. Од 1903. до 1968. Панама је била земља либералне демократије којом су владали богати трговци. Током педесетих година 20. века панамска војска почиње да нарушава политичку хегемонију богатих трговаца. Током преговора о Споразуму Роблес-Џонсон 1967. године, Панама је одржала изборе. Кандидати су били др Арнулфо Аријас Мадрид, Антонио Гонзалез Ревиља и инжењер Давид Самудио, ког је подржавала влада. Самудио је био кандидат Народне алијансе (шп. Alianza del Pueblo) , Аријас Мадрид је био кандидат Народног савеза (шп. Unión Nacional), док је Гонзалез Ревиља био кандидат хришћанских демократа (шп. Democracia Cristiana).[12] Аријас Мадрид је проглашен за победника избора које је обележило насиље и оптужбе Народне алијансе да су лажирани. Дужност председника Аријас Мадрид је преузео 1. октобра 1968, обећавши да ће водити владу народног јединства која ће сузбити корупцију и утрти пут новој Панами. Недељу и по дана касније, 11. октобра 1968, Национална гарда је свргнула Аријаса након чега долази до сукоба који ће кулминирати инвазијом САД 1989. године. Аријас који је обећао да ће поштовати хијерархију Националне гарде, прекршио је договор и започео велике промене у њој. Да би сачували позиције гарде потпуковник Омар Торихос Ерера и мајор Борис Мартинез предводили су први војни пуч против демократске власти у историји Панаме.[12]

Војска је правдала своје поступке тиме што је тврдила да Аријас Мадрид покушава да уведе диктатуру, и обећавала је повратак у уставне оквире. У међувремену, да би придобила подршку народа Национална гарда је применила низ популистичких мера. Међу њима је и замрзавање цена хране, лекова[13] и других добара до 31. јануара 1969. Паралелно са овим војска је почела да спроводи репресију над опозицијом, која је означена као комунистичка. Војска је именовала Привремену владу хунте која ће припремити нове изборе. Међутим, Национална гарда је показала да ће веома тешко предати власт и ускоро је почела да себе назива Револуционарна влада (шп. El Gobierno Revolucionario).

Војна диктатура[уреди]

Омар Торихос (десно) са пољопривредницима у унутрашњости Панаме. Торихосова влада је позната по аграрној реформи.
Припадници 1. батаљона 508. пешадијске бригаде спуштају се падобраном у близини града Панама.

Током владавине Омара Торихоса војни режим је преобразио политичку и привредну структуру земље чинећи доступнијим услуге социјалне заштите и ширењем образовања. Ради промене устава, која је обављена 1972. године, војска је створила нову институцију – Скупштину представника општина, која је заменила Народну скупштину. Нову скупштину, познату и као снага народа (шп. Poder Popular) је чинило 505 чланова које је одабрала војска без учешћа политичких партија, чији је рад био забрањен током диктатуре војне хунте. Нови устав је прогласио Омара Торихоса за максималног вођу панамске револуције (шп. Líder Máximo de la Revolución Panameña), и доделио му неограничену власт на шест година, иако, да би се приказало поштовање устава, Деметрио Б. Лакас је именован за председника на исти период.[12] Торихос је погинуо у авионској несрећи 1981. а спекулисало се да је његову погибију организовала Ција с обзиром да се противио поновним преговорима о Панамском каналу са Роналдом Реганом.[14] Торихосова смрт је променила тон политичких промена у Панами. Упркос уставним променама из 1983, којима је забрањена уплитање војске у политику, Панамске одбрамбене снаге (шп. Fuerzas de Defensa de Panamá) су наставиле да доминирају политичким животом Панаме. У то време генерал Мануел Норијега је имао потпуну власт над Панамским одбрамбеним снагама и владом Панаме.

На изборима 1984. кандидати су били: Николас Ардито Барлета Ваљарино, ког је подржала војска у коалицији UNADE; др Арнулфо Аријас Мадрид, испред опозиционе коалиције ADO; бивши генерал Рубен Дарио Паредес, испред Народне националистичке странке (шп. Partido Nacionalista Popular) и Карлос Иван Зуњига, кандидат Странке народне акције (шп. Partido Acción Popular). Николас Ардита Барлета је проглашен за победника избора, иако је било јасно да је победио Арнулфо Аријас Мадрид. Ардито Барлета је преузео државу са огромним привредним проблемима и дугом према ММФ-у и Светској банци. У сред економске кризе и Барлетиних покушаја да смири стране кредиторе дошло је до уличних протеста те се појачала репресија војске.

У међувремену, Норијегин режим је развио добро скривену економију подземља која је представљала паралелни извор прихода за војску и њихове савезнике, обезбеђујући приходе од дроге и прања новца. Током последњих година војне диктатуре долази велики број кинеских миграната са циљем одласка у Сједињене Државе. Кријумчарење Кинеза је био веома уносан посао за Норијегин режим јер су годишњи приходи износили око 200 милиона долара.[15]

Током војне диктатуре, коју су подржавале Сједињене Америчке Државе, више од сто Панамаца је убијено и мучено а још барем сто дисидената је приморано на изгнанство.[16] Норијега је такође почео да игра двоструку улогу у Средњој Америци под надзором Ције. Док је група Контадора покушавала да дипломатским путем успостави мир у региону, Норијега је снабдевао оружјем и муницијом побуњенике у Никарагви и околним државама.[12]

Пуковник Роберто Дијаз Ерера је 6. јуна 1987. отказао послушност режиму. Он је објавио детаље о изборној превари, оптужио је Норијегу за планирање убиства Торихоса, обзнанио је да је Торихос примио 12 милиона долара од иранског шаха да би добио политички азил у Панами, такође је окривио Норијегу за убиство опозиционог лидера Уга Спадафора.[12]

У ноћи 9. јуна 1987. створена је организација Cruzada Civilista која је подстицала на грађанску непослушност. Ова организација је позвала на генерални штрајк. Као одговор на ове догађаје војска је суспендовала устав и прогласила ванредно стање. Десет јуна Cruzada Civilista је позвала народ на масовне демонстрације које је сурово сузбила специјална јединица војске. Тог дана, касније познатог као црни петак (шп. El Viernes Negro), је око шестсто људи повређено и још шестсто је ухапшено, касније мучено и силовано.

Председник САД Роналд Реган је након ових догађаја увео санкције војном режиму. САД су током лета 1987. замрзле економску и војну помоћ Панами као одговор на политичку кризу у Панами и напад на америчку амбасаду. Ипак ове санкције нису дале резултате у свргавању Норијеге већ су само нанеле штету панамској привреди. Друштвени производ је пао за 25 посто између 1987. и 1989.[17]

Тужилаштва у Тампи и Мајамију су 5. фебруара 1988. оптужили генерала Мануела Норијегу за трговину дрогом.

У априлу 1988. председник САД Роналд Реган применио је закон којим су замрзнути улози панамске владе у свим организацијама у САД. У мају 1989. Панамци су у великом броју гласали за анти-Норијегиног кандидата, међутим Норијегин режим је поништио изборе и поново почео да спроводи репресивне мере.

Инвазија САД[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Инвазија САД на Панаму

Председник САД, Џорџ Х. В. Буш је 19. децембра 1989. одлучио да примени силу против Панаме, одобривши операцију за коју је тврдио да је неопходна ради заштите живота држављана САД у Панами, одбране демократије и људских права, борбе против трговине дрогом, и обезбеђивања функционисања Панамског канала, како је дефинисано Споразумима Торихос-Картер (Њујорк тајмс, Транскрипт обраћања председника Буша).[18]

Сједињене Државе су одобриле операцију Праведни циљ јер су сматрале да је то неопходно ради повратка демократије и обезбеђивања функционисања Панамског канала. Операција је почела 20. децембра 1989. и представљала је највећу војну акцију Сједињених Америчких Држава од завршетка Вијетнамског рата. Током инвазије која је трајала две недеље погинуло је више стотина цивила и војника.[19]

Највише је било погођено градско становништво, од којих су многи живели испод линије сиромаштва. Уједињене нације су 1995. истакле да је инвазија довела до расељавања двадесет хиљада људи. Највише је погођена област Ел Чориљо где је након избијања пожара потпуно уништено неколико блокова зградâ. Штета која је нанета привреди Панаме износила је између 1,5 и 2 милијарде долара. Незапосленост је била рекордно висока јер је државни апарат био у распаду.[17] Међутим, већина Панамаца је подржала инвазију.[20][21]

Период после инвазије[уреди]

Иако је Панама претрпела велике привредне турбуленције под режимом војне хунте, успела је да изгради своју привреду која је једна од најбрже растућих на свету.

Изборни суд Панаме је брзо реаговао с циљем успоставе владавине закона, признао је резултате избора из маја 1989, и потврдио је победу председника Гиљерма Ендаре и потпредседникâ Гиљерма Форда и Рикарда Аријаса Калдерона.

Током петогодишње владавине влада је имала велике проблеме да испуни велика очекивања јавности. Нове полицијске снаге су представљале велики напредак у односу на своје претходнике али нису биле у стању да у потпуности сузбију криминал. На изборима за председника одржаним 1. септембра 1994. изабран је Ернесто Перез Баљадарес.

Перез Баљадарес је био кандидат коалиције три странке, у којој је најзначајнија била Демократска револуционарна странка (ДРС) (шп. Partido Revolucionario Democrático), некадашње политичко крило војне хунте. Перез Баљадарес је током кампање вешто успео да промени слику ДРС-а, склањајући се иза Торихосове политике, уместо приче о везама ове странке са Норијегом. Захваљујући нејединству других странака успео је да победи на изборима са освојених 33 посто гласова. Његова администрација је спровела привредне реформе и блиско је сарађивала са САД на примени споразумâ о Панамском каналу.

Миреја Москосо, удовица бившег председника Арнулфа Аријаса Мадрида, преузела је дужност 1. септембра 1999, након што је победила кандидата ДРС-а Мартина Торихоса, сина Омара Торихоса. Током своје владавине покушала је да оснажи социјалне програме. Њена администрација је успешно преузела управљање Панамским каналом.

Мартин Торихос је на изборима 2004. постао председник и добио је већину у законодавном телу. Своју кампању је базирао на нултој толеранцији према корупцији, проблему с којим су се суочавале администрације Перез Баљадареса и Москосове. Након преузимања дужности, Торихос је одобрио већи број закона којима је рад владе постао белоданији. Основао је Национални савет против корупције чији су чланови били највиши дужносници владе, као и грађанског друштва, синдиката, и верске вође. Поред тога, већи број његових најближих сарадника у влади биле су непартијске личности, стручњаци који су подржавали Торихосове циљеве у борби против корупције. Иако се Торихосова администрација јавно борила против корупције, многи велики случајеви у које је био уплетен политички и пословни врх, нису никада разјашњени.

Конзервативни трговински магнат Рикардо Мартинели изабран је за наследника Мартина Торихоса у мају 2009.[22] Мартинели је добио 60 посто гласова као кандидат коалиције четири странке - Савез за промене а његов противкандидат је добио 37 посто гласова.

Политика[уреди]

Народна скупштина Панаме

Извршну власт у Панами имају председник државе и влада. Председник Панаме је уједно и председник владе. Законодавну власт чине влада и народна скупштина. Судска власт је одвојена од извршне и законодавне.

Гласање на изборима је обавезно за све особе старије од 18 година. Избори за извршну и законодавну власт се обављају сваких пет година. Чланове судске власти одређује председник државе. Посланици за народну скупштину се бирају по пропорционалном систему, тако да и много мањих партија има своје представнике у овом телу. Председник се бира са релативном већином гласова. Примера ради током последњих четирију избора само је на једнима председник добио више од 50 посто гласова.[23]

Од инвазије САД и окончања 21-годишње војне диктатуре, у Панами је власт четири пута промењена мирним путем. Политичком сценом доминирају две велике странке и неколико малих странака.

Провинције и области[уреди]

División Política de Panamá.svg

Панама је подељена на девет провинција, на челу којих се налазе гувернери, и на десет градова. Такође постоји и пет области које настањују разни урођенички народи.

Провинције
Области

Географија[уреди]

Планински венац око Санта Феа, Верагвас.
Палма, Даријен

Панама се налази у Средњој Америци, између Колумбије и Костарике, и Карипског мора и Тихог океана. Њена територија је између 7 и 10 степени СГШ и 77 и 83 степена ЗГД (један мањи део се налази западно од 83 степена ЗГД). По неким класификацијама територија Панаме источно од Панамског канала се сматра делом Јужне Америке. Панама је са 75.515 km² 118. земља по површини на свету.

Главна одлика рељефа Панаме је средишњи планински венац који ствара континенталну вододелницу. Вододелница није део великог планинског венца Северне Америке а само код границе са Колумбијом су планине које припадају масиву Анда.

Планински венац који ствара вододелницу се у близини границе са Костариком зове Кордиљера де Таламанка. Даље према истоку постаје Серанија де Табасара а део венца код Панамског канала се често назива Сијера де Верагвас. У суштини, географи венац између Костарике и Панамског канала зову Кордиљера Сентрал.

Највиши врх у Панами је вулкан Бару, који је висок 3.475 метара. Скоро непроходна џунгла формира Даријенов пролаз између Панаме и Колумбије. Шуме покривају око 40 посто територије. Од четрдесетих година 20. века површина под шумом је смањена за више од 50 посто. Панама има најразноврснију флору и фауну у Средњој Америци.

Река Чагрес

Хидрографија[уреди]

У Панами постоји око петсто река. Многе настају као брзи планински потоци, кривудају у долинама и формирају делте на обали. Река Чагрес (шп. Río Chagres) је једна од ширих и огроман је извор хидроелектричне енергије. Ова река се налази централном делу Панаме. У средишњем делу њеног тока налази се брана Гатун, која формира вештачко језеро Гатун, део Панамског канала. Језеро је настало између 1907. и 1913. године, што је у то време било највеће вештачко језеро на свету а брана Гатун је такође била највећа на свету. Језеро Гатун отиче према северозападу у Карипско море. Поред овог, из реке Чагрес се водом снабдевају језера Кампија и Маден, такође велики извори хидроелектричне енергије.

Река Чепо (шп. Río Chepo), још један извор хидроелектричне енергије, је једна од више од 300 река које се уливају у Тихи океан. Реке које теку према Пацифику су дуже и спорије од оних које теку према Карипском мору. Њихови басени су пространији.

Једна од најдужих река која се улива у Тихи океан је Туира (шп. Río Tuira) која се улива у залив Сан Мигел и једина је река у Панами којом могу да се крећу већа пловила.

Луке[уреди]

До краја осамдесетих година 20. века Кристобал, на карипској страни Панамског канала, је био једина важнија лука у Панами. Бројна острва архипелага Бокас дел Торо, близу обале Костарике, пружају пространо природно сидриште и заштиту за луку Алмиранте. Више од 350 острва Сан Блас се протеже у дужини од 160 километара дуж карипске обале.

Лука Колон почетком 2000.

Тренутно се са обе стране Панамског канала налазе транспортни терминали, Лука Кристобал и Лука Балбоа, које су на другом и трећем месту по претовару робе у Латинској Америци.[24] Лука Балбоа се простире на 182 хектара, има четири пристаништа и два вишенаменска пристаништа. [25]

На пацифичкој обали Панаме у области Чарко Азул, и на карипској обали у провинцији Бокас дел Торо су луке где могу да пристају велики танкери за превоз нафте. Између ова два подручја протеже се транспанамски нафтовод у дужини од 131 километар.[26]

Клима[уреди]

Хладно време је уобичајено на брдима Панаме.

Панама има тропску климу. Температуре су углавном високе, као и релативна влажност ваздуха а њихове промене током годишњих доба су незнатне. Дневне варијације температуре су мале; током суве сезоне јутарња температура у граду Панами је око 24 степена а максимална дневна је око 30 °C. Температура ретко прелази 32 °C. На пацифичкој обали температуре су нешто ниже него на карипској обали. На планинама су знатно више температуре, док је мраз уобичајен на Кордиљера де Таламанки на западу Панаме.

Климатске области нису одређене према температури, већ према падавинама, које се крећу од 1300 до преко 3000 милиметара годишње. Скора све падавине се излучују током кишне сезоне, која је обично од априла до децембра, али њена дужина варира јер може да траје од седам до девет месеци. Падавине су знатно веће на карипској него на пацифичкој обали. Просечне годишње падавине у граду Панами су око педесет посто веће него у Колону. Иако су пљускови са грмљавином карактеристични за кишну сезону Панама се налази ван подручја урагана.

Становништво[уреди]

Припадница народа Куна.
Катедрала у Сантијаго де Верагвасу.

Панама је у мају 2010. имала 3.405.813 становника.[27] Местици чине 68%, црнци 10%, белци 15%, Азијати 1% а амерички Индијанци 6% становништва.[3] У Панами постоји седам домородачких народа:[28] Нгабе, Куна (Гуна), Ембера, Бугле, Воунан, Насо Тјерди (Терибе) и Бри Бри.

Више од половине становништва живи у подручју Панама – Колон, које обухвата неколико градова. Градско становништво чини више од 70%, што Панаму сврстава на прво место у Средњој Америци.

Шпански је службени и главни језик у Панами. За око 93 посто становништва шпански је први језик, иако много људи говори и шпански и енглески као матерњи језик, као што су Нгабере.[29] Панама је земља са најмање становника у којој је шпански службени језик у Латинској Америци. Панама има значајан број Африканаца са Антила и Кинеза. Данас у Панами има око педесет хиљада људи пореклом из Кине.[30][31]

Црнци, који су дошли током колонијалног доба, живе у малим заједницама дуж карипске обале и у селима џунгле у области Даријен. Они се углавном баве риболовом и гајењем банана, пиринча и кафе као и сточарством. Током изградње Панамског канала доведен је велики број црнаца са Кариба, првенствено са Јамајке, Барбадоса и Тринидада.[32] Њихови потомци су данас најбројнији у градовима Колон, Кристобал и Балбоа, као и у делу града Панаме Рио Абаху. У области Бокас дел Торо такође постоји бројна заједница црнаца пореклом са Кариба.[32]

Најраширенија религија у Панами је римокатоличка – према разним изворима проценат католика је од 75 до 85 посто, док 15 до 25 посто чине евангелисти.[33] Процена је да има око 60.000 следбеника Бахаизма[34] а један од седам бахајских храмова се налази у Панами.[33] Постоје и мање групе Јевреја и муслимана које броје по десет хиљада следбеника, такође присутне су и мање заједнице индуса, будиста и растафаријанаца.[33]



Привреда[уреди]

Последњих година привреда Панаме бележи велики раст, а просечна стопа раста БДП-а између 2006. и 2008. је била 10,4 посто.[35] Панамска привреда спада међу најбрже растуће и најбоље управљане привреде у Латинској Америци. Као и већина земаља у региону и Панама осећа последице светске економске кризе, које би могле да пониште резултате постигнуте у претходном периоду. Незапосленост је у 2011. износила 4,5 процената[36] Упркос томе што спада у земље са средњим нивоом прихода – мерено БДП-ом по глави становника – Панама је и даље земља великих супротности. У Панами је 2011. године 27,6 посто становништва живело испод линије сиромаштва.[37]

Гране привреде[уреди]

Због свог географског положаја Панама има веома развијен услужни сектор, нарочито банкарство, трговину и туризам. Након преноса власништва над Панамским каналом повећан је обим великих грађевинских пројеката. Панамски канал је од највећег значаја за привреду Панаме јер доноси милионске приходе од такси које се плаћају за пролазак кроз њега и обезбеђује велики број радних места.

Извори[уреди]

  1. ^ Званични попис 2010. [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ а б „Panama“. CIA – The World Factbook Приступљено 23. 12. 2010.. 
  4. ^ UNDP Human Development Report 2010. „Table 1: Human development index 2010 and its components“ (PDF). UNDP Приступљено November 6, 2010.  pp. 144
  5. ^ „Origen del Nombre Panamá“. República de Panamá Приступљено 25. 7. 2010.. 
  6. ^ (Mayo 2004: 9–10) Mayo, J. 2004. La Industria prehispánica de conchas marinas en ‘Gran Coclé’, Panamá. Diss. U Complutense de Madrid.
  7. ^ Piperno, D. R. 1984. The Application of Phytolith Analysis to the Reconstruction of Plant Subsistence and Environments in Prehistoric Panama. Dissertation Temple University. Philadelphia: Temple University volume 8 pages 21–43
  8. ^ (cited in Cooke and Sánchez 2004: 3) R 20ar
  9. ^ Ruth Pike (2007). „Black Rebels: Cimarrons in Sixteenth Century Panama“. The Americas 64 (2): 243–66. DOI:10.1353/tam.2007.0161. 
  10. ^ Hays, J. N. (2005). Epidemics and Pandemics: Their Impacts on Human History. ABC-CLIO. стр. 82–83. ISBN 978-1-85109-658-9. 
  11. ^ "The Darien Scheme – The Fall of Scotland", Historic UK
  12. ^ а б в г д Pizzurno Gelós, Patricia and Celestino Andrés Araúz. Estudios sobre el Panamá Republicano (1903–1989). Colombia: Manfer S.A., 1996. Print.
  13. ^ Pizzurno Gelós and Araúz, Estudios sobre el Panamá republicano 529
  14. ^ Confessions of an Economic Hitman, J Perkins 2004
  15. ^ Mon Pinzón, Ramón Arturo. Historia de la Migración China Durante la Construcción del Ferrocarril de Panamá. Masters Thesis. México: El Colegio de México, 1979. Print.
  16. ^ Zárate, Abdiel. "Muertos y desaparecidos durante la época militar." Extra-centennial issue of La Prensa Nov 9, 2003. Print.
  17. ^ а б Acosta, Coleen. "Iraq: a Lesson from Panama Imperialism and Struggle for Sovereignty". Journals of the Stanford Course on Prejudice and Poverty. Web. Oct. 24, 2008.
  18. ^ New York Times. A Transcript of President Bush's Address on the Decision to Use Force, December 21, 1989. Web. Jan. 2, 2008.
  19. ^ Panama and U.S. Strive To Settle on Death Toll The New York Times
  20. ^ Panama HUMAN RIGHTS WATCH WORLD REPORT 1989
  21. ^ Pastor & 2001 (96).
  22. ^ „Panama Country Profile“. BBC. 30. 6. 2010. Приступљено 25. 7. 2010.. 
  23. ^ Tycoon elected Panama's president Retrieved July 25, 2010
  24. ^ CEPAL – Naciones Unidas (22. 3. 2010.). „Ranking 2009 de Actividad portuaria de contenedores en América Latina y el Caribe“. Eclac.cl Приступљено 23. 12. 2010.. 
  25. ^ „Port of Balboa“. World Port Source Приступљено 23. 12. 2010.. 
  26. ^ „Our History“. Petroterminal.com. 9. 2. 1997. Приступљено 23. 12. 2010.. 
  27. ^ INEC. National Census 2010. censos2010.gob.pa
  28. ^ „Update 2011 - Panama“. Iwgia.org Приступљено 15. 6. 2013.. 
  29. ^ „Languages of Panama“ Приступљено 5. 8. 2010.. 
  30. ^ Jackson, Eric (May 2004). „Panama's Chinese community celebrates a birthday, meets new challenges“. The Panama News 10 (9) Приступљено November 7, 2007. 
  31. ^ „President Chen's State Visit to Panama“. Government Information Office, Republic of China. October 2003. Archived from the original on 14. 8. 2007. Приступљено November 7, 2007. 
  32. ^ а б „Minorityrights.org“. Minorityrights.org Приступљено 26. 6. 2010.. 
  33. ^ а б в
  34. ^ „Panama“. WCC – Member churches – Regions – Latin America – Panama. World Council of Churches. 1. 1. 2006. Приступљено 1. 7. 2008.. 
  35. ^ „Panama GDP – real growth rate“. indexmundi.com Приступљено 2. 7. 2013.. 
  36. ^ „Panama Unemployment rate“. indexmundi.com Приступљено 2. 7. 2013.. 
  37. ^ „Panama“. Panama. Светска банка Приступљено 2. 7. 2013.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :