Pređi na sadržaj

Vizantijska medicina

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vizantijska kultura

Vizantijska medicina obuhvata praktikovanje medicine u okviru Vizantijskog carstva od okvirno 400. do 1453. godine nove ere. Vizantijska medicina je bila poznata po tome što je gradila na bazi znanja koju su razvili njeni grčko-rimski prethodnici. U Vizantiji su očuvane medicinske prakse od antike, vizantijska medicina je uticala na islamsku medicinu i podstakla zapadnjački preporod medicine tokom renesanse.

Vizantijski lekari su često sastavljali i standardizovali medicinsko znanja u udžbenike. Njihovi zapisi su obično uključivali i dijagnostička objašnjenja i tehničke crteže. Medicinski zbornik u sedam knjiga, koji je napisao vodeći lekar Pavle sa Egine, opstao je kao posebno temeljan izvor medicinskog znanja. Ovaj kompendijum, napisan krajem sedmog veka, ostao je u upotrebi kao standardni udžbenik narednih 800 godina. Ova tradicija sastavljanja nastavljena je od oko desetog veka do dvadesetog kroz žanr medicinskih spisa poznatih kao jatrosofija.

Kasna antika je dovela do revolucije u medicinskoj nauci, a istorijski zapisi često pominju civilne bolnice (iako su medicina i trijaža vezani za kontekst rata zabeleženi mnogo pre perioda carskog Rima). Konstantinopolj se isticao kao centar medicine tokom srednjeg veka, čemu su doprineli lokacija na raskrsnici puteva, bogatstvo grad i nagomilano znanje.

Istorijska pozadina[uredi | uredi izvor]

Verovatno je prvi vizantijski lekar bio autor bečkog Dioskuridovog rukopisa, nastalog oko 515. godine nove ere za ćerku cara Olibrija. Kao i većina vizantijskih lekara, ovaj autor je crpio svoj materijal od antičkih autoriteta poput Galena i Hipokrata, iako su vizantijski lekari proširili znanje sačuvano iz grčkih i rimskih izvora. Oribasije, verovatno najplodniji vizantijski sastavljač medicinskog znanja, često je beležio stalne medicinske pretpostavke za koje se pokazalo da su netačne. Nekoliko njegovih dela, zajedno sa delima drugih vizantijskih lekara, prevedeno je na latinski, a na kraju, tokom prosvetiteljstva i doba razuma, na engleski i francuski.

Druga vizantijska rasprava, ona doktora Nikolasa Mireposa iz trinaestog veka, ostala je glavni dokument vezan za faraciju na pariskom medicinskom fakulteta do 1651, dok je vizantijski traktat Demetrija Pepagomena (trinaesti vek) o gihtu preveden i objavljen na latinskom od strane postvizantijskih humanista Markus Musurus, u Veneciji 1517. Stoga bi se moglo tvrditi da su prethodna pogrešna predstavljanja o Vizantiji kao jednostavno 'nosiocu' znanja drevne medicine do renesanse pogrešna. Poznato je da su pojedini italijanski lekari iz kasnog dvanaestog veka bili pod uticajem vizantijskog medicinskog znanja.

Poslednji veliki vizantijski lekar bio je Jovan Aktuarije, koji je živeo početkom 14. veka u Carigradu. Njegovi radovi o urinu postavili su veliki deo temelja za kasnije proučavanje urologije. Međutim, od poslednjeg 12. veka do pada Konstantinopolja pod Turke 1453. godine, bilo je veoma malo daljeg širenja medicinskog znanja, uglavnom zbog previranja sa kojima se Carstvo suočavalo na oba fronta, nakon uspostavljanja Latinskog carstva i sve manjeg broja stanovništva Carigrada zbog kuge i rata. Ipak, vizantijska medicina je izuzetno značajna kako u pogledu novih otkrića do kojih je došlo u tom periodu (u vreme kada je Zapadna Evropa bila u periodu previranja), prikupljanja starogrčkog i rimskog znanja, tako i njegovog širenja kako u renesansnoj Italiji tako i u islamskom svetu.

Bolnice[uredi | uredi izvor]

Vizantijsko carstvo je bilo jedno od prvih carstava koje je imalo napredne medicinske ustanove. Pre toga, ujedinjeno Rimsko carstvo je imalo bolnice zasebno za vojnike i robove. Međutim, nijedna od ovih ustanova nije bila namenjena za širu javnost. Bolnice u Vizantiji prvobitno je osnovala crkva da bi služile kao mesto gde siromašni i beskućnici imaju pristup osnovnim medicinskim uslugama. Filantropija je dala početni impuls za stvaranje hospicija (ksenona) i proširenje ovih ustanova u specijalizovane medicinske centre (iatreoni ili nosokomeioni). Bolnice su obično bile odvojene, za muškarce ili žene. Iako ostatke ovih bolnica arheolozi nisu otkrili, snimci bolnica iz Vizantijskog carstva opisuju velike zgrade koje su imale srž otvorenog ognjišta.[1][2] Ustanove Vizantijskog carstva ličile su na prve oblike onoga što danas poznajemo kao moderne bolnice.

Prvu bolnicu podigao je Leontije Antiohijski između 344. i 358. godine i bila je mesto za strance i migrante da nađu utočište. Otprilike u isto vreme, đakon po imenu Maratonije je bio zadužen za bolnice i manastire u Carigradu. Njegov glavni cilj je bio da poboljša urbanu estetiku, ilustrujući bolnice kao glavni deo vizantijskih gradova. Ove rane bolnice su bile dizajnirane za siromašne. U stvari, većinu bolnica širom Vizantijskog carstva su skoro isključivo koristili siromašni.[1]

Među naučnicima se vodi debata o tome zašto je crkva pokrenula ove institucije. Koji god bio razlog, bolnice su počele da se šire po carstvu. Ubrzo zatim Sveti Vasilije Kesarijski razvio je mesto za bolesne u kome je pružao utočište bolesnima i beskućnicima.[3]

Nakon priliva u bolnice od sredine do kraja četvrtog veka, bolnice su se raširile po celom carstvu. Do početka petog veka bolnice su se proširile preko Mediterana do Ostije, Rima i Hipona. Međutim, ove bolnice nisu izazvale otavaranje više bolnica u vizantijskoj Africi i Italiji. Takođe u petom veku postoje dokazi da su bolnice bile otvarane u vizantijskom Egiptu i Siriji. U Siriji, bolnica opisana u Životu Rabule iz Edese dokumentuje dostupnost čiste odeće i posteljine za pacijente.[1] Pored toga, biskup Rabula i bolnica u Edesi poznata je kao prva bolnica za bolesne i siromašne.[3]

Posle šestog veka, bolnice su polako postale sastavan deo građanskog života. Svedočanstvo o izgradnji novih bolnica potiče iz Hronografije Mihaela Pselosa . U svojoj knjizi on opisuje careve Vasilija I, Romana I Lekapina i Konstantina IX koji su gradili nove bolnice, koje su se sve nalazile u Carigradu. Izvan Konstantinopolja, postoje dokazi o bolnici u Solunu koja je, pored obezbeđivanja kreveta i skloništa za pacijente, takođe delila lekove pacijentima koji su ušli u bolnicu u dvanaestom veku.[1] Vizantijski rukopis iz 5. veka, sada poznat kao Bečki Dioskorid, još uvek se koristio kao bolnički udžbenik u Carigradu skoro hiljadu godina nakon što je nastao u tom gradu.[4]

Teško je utvrditi stvarni broj bolnica u carstvu tokom srednjeg veka. Neki stručnjaci procenjuju da je bilo preko 169 bolnica.[3] Ove bolnice su se veoma razlikovale po veličini. Procenjuje se da su velike bolnice, poput one u Carigradu, imale preko dve stotine kreveta. Ipak, čini se da je većina drugih bolnica iz tog vremena imala samo nekoliko desetina kreveta.[3]

Praksa[uredi | uredi izvor]

Medicinska tradicija Vizantijskog carstva potiče od rada grčkog lekara Hipokrata i rimskog lekara grčkog porekla Galena. Dokazi o upotrebi drevnih grčkih medicinskih ideja vide se kroz oslanjanje vizantijskih lekara na humor da bi dijagnostikovali bolest. Vizantijski lekari su sledili Hipokratovu teoriju da se telo sastoji od četiri humora, krvi, sluzi, žute žuči i crne žuči. Ovi humori su bili povezani sa određenim godišnjim dobima, toplim ili hladnim i suvim ili vlažnim. Da bi identifikovali ove humore, vizantijski lekari su se u velikoj meri oslanjali na Galenova dela.[5]

Vizantijske dijagnostičke tehnike usredsređene su na lekarska posmatranja pulsa i urina pacijenata. Takođe, kod određenih bolesti, lekari su možda pregledali izmet, brzinu disanja i način govora pacijenta. Po pitanju pulsa, lekari su sledili Galenova učenja, identifikujući puls prema veličini, jačini, brzini, frekvenciji serije i tvrdoći ili mekoći. Vizantijski lekar Jovan Zaharija Aktuarije navodi da je lekaru potrebna izuzetno osetljiva ruka i bistar um. Jovan Zaharija Aktuarije je takođe imao veliki uticaj na oblast urologije. U vizantijskoj dijagnostici urin je korišćen za identifikaciju različitih vrsta bolesti.[5] Aktuarije je napravio epruvetu koja je odvojala urin u jedanaest različitih delova. Odeljak u kome su se sedimenti ili različite boje pojavili u bočici je u korelaciji sa drugim delom tela. Na primer, ako su na vrhu bočice bili mehurići, smatralo se da to predstavlja infekciju glave.[5]

Nakon što dijagnostikuju vrstu humora (antička teorija da se telo sastoji od 4 telesne tečnosti) putem posmatranja pulsa ili urina, lekari bi zatim pokušali da izbrišu humor propisivanjem promena u ishrani, leka ili puštanja krvi. Drugi način na koji su se ljudi lečili je operacija. Pavle Eginski je bio na čelu hirurgije.[5] On je dao opis operaciju fiksiranja.[6] U tom periodu su se desile i druge vrste operacija koje su opisane u delu Pavla od Egine, Epitome of Medicine. Ovaj rad se odnosi na preko četrdeset vrsta hirurških zahvata i oko petnaest hirurških instrumenata. Pored toga, postoje dokazi da su ljudi angažovani da održavaju hirurške instrumente čistim zvani akonete.[5] Ovo pokazuje nivo valorizovanja hirurgije u vizantijskim bolnicama.

Pored operacije, lekovi su takođe bili uobičajen način lečenja bolesti. Aleksandar od Trala je pisao o preko šest stotina lekova koje je koristio da pokuša da izleči bolesti. Njegovih dvanaest knjiga predstavlja primer upotrebe medicine za lečenje svih vrsta bolesti, uključujući i ono što je opisao kao „melanholiju“ koju bi savremeni lekari opisali kao depresiju.[7] Neki od ovih lekova se i danas koriste kao što je kolhicin.[5] Aleksandar od Trala je bio jedan od najvažnijih lekara Vizantije i pokazao je kako je medicina imala veliki uticaj na život Vizantije.

Prvi zapis o razdvajanju sijamskih blizanaca desio se u Vizantijskom carstvu 900-ih godina. Jedan od spojenih blizanaca je već umro, pa su hirurzi pokušali da odvoje mrtvog blizanca od preživelog. Rezultat je bio delimično uspešan jer je preoživeli blizanac živeo tri dana nakon razdvajanja. Sledeći slučaj razdvajanja sijamskih blizanaca zabeležen je 1689. godine u Nemačkoj, nekoliko vekova kasnije.[8][9]

Vizantijska dijagnoza se obično oslanjala na Hipokratovu tradiciju.[10] Ludilo i slična oboljenja su se obično objašnjavala neravnotežom telesnih tečnosti.[11]

Hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]

Hrišćanska crkva je imala ključnu ulogu u izgradnji i održavanju bolnica.[12][13] Mnoge bolnice su izgradili i održavali crkveni velikodotojnici u svojim prefekturama. Bolnice su se obično gradile u blizini ili oko crkava, a veliki značaj pridavao se ideji isceljenja kroz spasenje. Kada bi medicina zatajila, doktori bi zamolili svoje pacijente da se mole Bogu, što je često uključivalo ikone Kozme i Damjana, zaštitnika medicine i lekara.

Hrišćanstvo je takođe odigralo ključnu ulogu u propagiranju ideje milosrđa. Učinjeno je da medicina bude, prema istoričaru Državnog univerziteta Oregon Geri Ferngren (profesor istorije antičke Grčke i Rima sa specijalizacijom u oblasti antičke medicine) „dostupna svima i... jednostavna“.

U stvarnoj praksi medicine postoje dokazi uticaja religije. Jovan Aktuarios preporučuje upotrebu svete vode pomešane sa biljkom pelitora da deluje kao način lečenja epilepsije.[5]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Miller, Timothy (1985). „The Birth of the Hospital in the Byzantine Empire”. The Henry e. Sigerist Supplements to the Bulletin of the History of Medicine. Baltimore, Maryland: Johns Hopkins (10): 142—146. PMID 3902734. 
  2. ^ Józsa, L. (2011). „The establishment of the hospital-system in the Byzantine Empire”. Orvostorteneti Kozlemenyek. 57 (1–4): 5—24. PMID 22533247. 
  3. ^ a b v g Horden, Peregrine (2005). „The Earliest Hospitals in Byzantium, Western Europe, and Islam”. The Journal of Interdisciplinary History. 35 (3): 361—389. JSTOR 3657030. doi:10.1162/0022195052564243. 
  4. ^ Mazal, Otto. "Der Wiener Dioscurides" vol. 1, p. 16
  5. ^ a b v g d đ e Bouras-Vallianatos, Petros (25. 4. 2015). „The Art of Healing in the Byzantine Empire”. Pera Museum. 
  6. ^ Aegineta, Paulus (1921—24). Medical Epitome. Leipzig and Berlin: Heiberg. str. 9—17.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  7. ^ Scarborough, John (jul 1997). „The Life and Times of Alexander of Tralles”. Penn Museum. Pristupljeno 21. 4. 2016. 
  8. ^ „The Case of Conjoined Twins in 10th Century Byzantium - Medievalists.net”. 4. 1. 2014. 
  9. ^ Denys, montadon. „THE UNSPEAKABLE HISTORY OF THORACOPAGUS TWINS' SEPARATION” (PDF). denysmontandon.com. Pristupljeno 2019-09-15. 
  10. ^ Dols, Michael (1984). „Insanity in Byzantine and Islamic Medicine”. Dumbarton Oaks Papers. 38: 135—148. JSTOR 1291501. doi:10.2307/1291501. 
  11. ^ Dols, Michael (1984). „Insanity in Byzantine and Islamic Medicine”. Dumbarton Oaks Papers. 38: 135—148. JSTOR 1291501. doi:10.2307/1291501. 
  12. ^ Crislip, Andrew T. (2005). From Monastery to Hospital: Christian Monasticism & the Transformation of Health Care in Late Antiquity. Ann Arbor: University of Michigan Press. str. 3. ISBN 978-0472114740. 
  13. ^ Jan Pelikan, Jaroslav (13. 8. 2022). „Christianity: Curing and caring for the sick”. Encyclopædia Britannica. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Albrecht Berger, Das Bad in der byzantinischen Zeit. Munich: Institut für Byzantinistik und neugriechische Philologie, 1982.
  • Françoise Bériac, Histoire des lépreux au Moyen-Âge: Une société d’exclus. Paris: Imago, 1988.
  • Chryssi Bourbou, Health and Disease in Byzantine Crete (7th-12th Centuries AD). Ashgate, 2011.
  • Marie-Hélène Congourdeau, "La médecine byzantine: Une réévaluation nécessaire", Revue du Praticien 54/15 (15 Oct. 2004): 1733–1737.
  • Venance Grumel, "La profession médicale à Byzance à l’époque des Comnènes", Revue des études byzantines 7 (1949): 42–46.
  • Timothy S. Miller, The Birth of the Hospital in the Byzantine Empire, 2nd ed. Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press, 1997.
  • Timothy S. Miller and John W. Nesbitt, Walking Corpses: Leprosy in Byzantium and the Medieval West. Ithaca, NY–London: Cornell University Press, 2014.
  • John Scarborough, ed., Symposium on Byzantine Medicine, Dumbarton Oaks Papers 38 (1985) ISBN 0-88402-139-4
  • Temkin, Owsei (1962). „Byzantine Medicine: Tradition and Empiricism”. Dumbarton Oaks Papers. 16: 95—115. JSTOR 1291159. doi:10.2307/1291159. 
  • Petros Bouras-Vallianatos, "Innovation in Byzantine medicine: the writings of John Zacharias Aktouarios (c.1275-c.1330)", Oxford University Press, 2020. ISBN 978-0198850687.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Византијска_медицина&oldid=27842023”