Византијски календар

Из Википедије, слободне енциклопедије

Византијски календар је био календар који се званично употребљао у Византијском царству (Источном римском царству)[1] од 988. и владавине Василија II, до пада царства 1453. Такође је коришћен у земљама под византијским утицајем, нпр. у Србији.

Био је идентичан јулијанском календару, осим што су имена месеци била транскрибована са латинског на грчки језик, први дан године је био „1. септембар“, а прва година је најчешће била по цариградској ери, „5509—08. п. н. е.“ (веровало се да је тада створен свет — види датирање постања). Да бисте добили године цариградске ере, додајте години наше ере 5508 за датуме од 1. јануара до 31. августа, одн. 5509 за остатак године.

Почетак године византијског индикта је око 462. промењен на 1. септембар, а 537. званично је усвојен као начин да се идентификује византијска година. Ипак, византијски историчари, попут Максима Исповедника, Теофана Исповедника и Ђорђа Синкела, све до десетог века почињали су своју годину 25. марта (Благовести) и бројали године од тог датума у 5493. п. н. е. (изгледа да је тзв. мартовско датирање постојало и код Срба, нарочито до цара Душана). Поменута ера се називала „антиохијска“ или „александријска“.[2] Латински месеци су транскрибовани на грчки још од како су Римљани заузели источни медитеран.

Преступни дан византијског календара је добијан на исти начин као и бисекстилни дан првобитне римске верзије јулијанског календара, удвојењем шестог дана пред мартовске календе, тј. удвојењем 24. фебруара (нумерисање дана у месецу од првог надаље, а тиме и преступни дан 29. фебруар, уведено је у касном средњем веку).

Од 1. септембра 2013. (по јулијанском к.) тече 7522. година византијске (цариградске) ере.

Циклуси година[уреди]

За датирање се користе и неки циклуси година, пре свега поменути индикт (настао као период процењивања пореза).Индикт цариградски (такође „индикат“ или „индиктион“) има 15 година, његов број се односи на годину у циклусу, а не сам циклус и добија се као остатак након дељења са 15: (година од створења света)/15 = нешто + остатак који чини индикт; нпр. 7516/15 = 501 са остатком 1, што је и индикт. Ако би остатак био 0, индикт би био 15. Ако је само од почетка наше ере: [(година н. е)+3]/15 = нешто + остатак; узима се година која се у дужем интервалу поклапа са цариградском (која почиње после 1. септембра): [2008+3]/15 = 134, остатак и индикт опет 1.

Могу бити поменути и пасхални елементи, који се користе при израчунавању датума Ускрса и то круг сунца (круг сунцу) и круг месеца (круг луни). Круг сунца је циклус од 28 година, након којих се дани месеца понављају у исте дане седмице. Израчунавање: (година од створења света)/28 = нешто + остатак; 7516/28 = 268 и остатак и круг сунца је 12. Ако је остатак 0; круг, с. је 28. Од почетка наше ере: [(година н. е)+20]/28 = нешто + остатак. Круг месеца је циклус од 19 година, након којих месечеве мене падају у исте дане у години (види метонски циклус). Израчунавање: (година од створења света)/19 = нешто + остатак; 7516/19 = 395 и остатак и круг месеца је 11. Ако је остатак 0, круг м. је 19. Од почетка наше ере: [(година н. е)+17]/19 = нешто + остатак.

Множењем два пасхална циклуса се добија циклус од 532. године, који се зове „обход“ или „обхожденије“ (пасхални круг). Циклус се користи у таблицама за проналажење датума Васкрса по јулијанском календару, који се понавља након наведеног периода. Један преписивач је 1408. н. е. (6916-17. по византијској ери) забележио крај 13. и почетак 14. пасхалног круга: „Ва лето 6917, месеца декемврија 14, индиктион 2, саврши се сија књига, круг слнцу 1, ва луне 1, јеже бист савршеније круговом 13-тому обходу.“

Следећа смена „обхода“ требала је бити 1940.[3]

Важни датуми[уреди]

Каснија употреба[уреди]

Након пада Византије, календар је и даље коришћен у Русији, на руском језику, до 1700. и реформи Петра Великог. Још га користе неке православне цркве у некој мери (црквена нова година је 1. септембра по јулијанском календару).

Неки историчари заступају становиште да је овај календар стари српски календар (у склопу теорије о Србима као аутохтоном становништву Балкана), из чега закључују да српска историја траје 7500 година.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Назив „византијски“ је увео немачки историчар Хијеронимус Волф 1557, а популарисали су га француски научници 18. века користећи тај појам за Источно римско царство.
  2. ^ Школска енциклопедија том 1, Математика, физика, астрономија, рачунарство, Просвета Београд 1992. ISBN 86-07-00666-5 тврди (не мора бити дослован цитат): „Понекад се јавља и стара хришћанска ера коју је увео Секст Јулије Африканац, тзв. антиохијска ера (погрешно названа — александријска), према којој је од створења света до Христовог рођења прошло округло 5500 година. Неки најстарији словенски списи имају трагове ове ере: „Сказаније об обретенији моштеј светаго Климента и О писменех чрнорисца Храбра.“
  3. ^ Поменута енциклопедија
  4. ^ Византијски симболи (на енглеском)

Спољашње везе[уреди]