Gabrijel Narutovič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gabrijel Narutovič
Gabrijel Narutovič, 1915
Lični podaci
Datum rođenja(1865-03-17)17. mart 1865.
Mesto rođenjaTelšjaj, Ruska Imperija
Datum smrti16. decembar 1922.(1922-12-16) (57 god.)
Mesto smrtiVaršava, Poljska
Porodica
SupružnikEva Kžižanovska
1. Predsednik Poljske
11. decembara 1922 — 16. decembar 1922.
NaslednikStanislav Vojcehovski

Gabrijel Narutovič (polj. Gabriel Narutowicz; 17. mart 1865 – 16. decembar 1922) bio je poljski profesor hidroelektričkog inženjerstva, i političar koji je služio kao 1. predsednik Poljske od 11. decembra 1922. godine dok nije ubijen u atentatu samo pet dana nakon stupanja na dužnost. Prethodno je služio kao ministar javnih radova od 1920. godine do 1921. godine, i kratko kao ministar spoljnih poslova tokom 1922. godine. Bio je cenjeni inženjer a politički je bio nezavisan i bio je prvi izabrani šef države nakon što je Poljska ponovo stekla suverenitet nakon podela Poljske.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Gabrijel Jozef Narutovič je rođen u poljsko-litvanskoj plemićkoj porodici u Telšeu, koji je tada bio deo Ruskog carstva nakon podele Poljsko-litvanske zajednice.[1] Njegov otac, Jan Narutovič, bio je lokalni okružni sudija i zemljoposednik u samožitskom selu Breviki (sada Brevikiai). Kao rezultat njegovog učešća u januarskom ustanku 1863. protiv carske Rusije, osuđen je na godinu dana zatvora; umro je kada je Gabrijel bio samo jedan.[2]

Gabrijelova majka, Viktorija Ščepkovska, bila je Janova treća žena. Nakon muževljeve smrti, sama je podigla sinove. Obrazovana žena, zaintrigirana filozofijom doba prosvetiteljstva, imala je veliki uticaj na razvoj pogleda na svet Gabrijela i njegove braće i sestara. Godine 1873. preselila se u Lijepaju, Letonija, kako njena deca ne bi bila primorana da pohađaju rusku školu (rusifikacija u Letoniji posle ustanka 1863. bila je manje primenjivana nego u Litvaniji i Poljskoj, centru ustanka).[3]

Ilustracija dvojne prirode porodičnog identiteta je brat Gabrijela Narutoviča, Stanislav Narutovič, koji je, nakon što je Litvanija ponovo stekla nezavisnost 1918, postao litvanski, a ne poljski državljanin. Ranije, pred kraj Prvog svetskog rata, Stanislav je postao član Saveta Litvanije, privremenog litvanskog parlamenta . Bio je potpisnik litvanskog akta o nezavisnosti od 16. februara 1918.[4]

1865–1920[uredi | uredi izvor]

Narutovič je završio srednje obrazovanje u gimnaziji u Lijepaji, Letonija. Potom se upisao na Univerzitet u Sankt Peterburgu, na Fizičko-matematički fakultet. Bolest ga je, međutim, navela da obustavi studije i da se kasnije prebaci na Cirišku politehniku u Švajcarskoj, gde je studirao od 1887. do 1891.[5]

On je pomagao prognanim Poljacima u bekstvu od ruskih vlasti tokom svog boravka u Švajcarskoj. Takođe je bio povezan sa poljskom emigrantskom socijalističkom partijom „ Proletarijat“. Zbog njegovih asocijacija zabranjen mu je povratak u Rusiju i izdat nalog za hapšenje. Godine 1895. Narutovič je postao švajcarski državljanin i, nakon završetka studija, bio je zaposlen kao inženjer tokom izgradnje železničke pruge u Sankt Galenu.[6]

Narutovič se pokazao kao izvanredan inženjerski stručnjak i 1895. postao je šef radova na reci Rajni. Kasnije je angažovan u tehničkoj kancelariji Kurštajn. Njegovi radovi su bili izloženi na Međunarodnoj izložbi u Parizu (1896), a postao je poznati pionir elektrifikacije u Švajcarskoj. Narutovič je rukovodio izgradnjom mnogih drugih evropskih hidroelektrana, kao što su Monte, Muhleberg i Andelsbuh.

Godine 1907. postao je profesor na ETH Cirihu, na institutu za izgradnju vode u Cirihu. Bio je dekan tog instituta od 1913. do 1919. godine. Bio je i član Švajcarskog komiteta za vodoprivredu. Godine 1915. izabran je za predsednika Međunarodnog komiteta za regulaciju reke Rajne.

Tokom Prvog svetskog rata sarađivao je sa Generalnim švajcarskim komitetom koji je imao zadatak da pomogne žrtvama rata u Poljskoj, a bio je i član La Pologne et la Guerre, sa centrom u Lozani. Sledbenik ideja Jozefa Pilsudskog, u septembru 1919. Narutovič je bio pozvan od poljske vlade da se vrati u Poljsku kako bi učestvovao u obnovi nacionalne infrastrukture.[7]

1920–22[uredi | uredi izvor]

Nakon povratka u Poljsku, 23. juna 1920. Narutovič je postao ministar javnih radova u vladi Vladislava Grabskog. Na toj funkciji je bio do 26. juna 1922. (u četiri naredna kabineta). Nakon što je postao ministar javnih radova, Narutovič je odmah počeo da radi na obnovi svoje zemlje, koristeći iskustvo stečeno u Švajcarskoj. Uskoro će krenuti u reorganizaciju birokratije za rekonstrukciju i četiri puta smanjiti broj zaposlenih u toku dve godine i na taj način umnogome povećati njenu efikasnost.

Narutovič je često putovao po zemlji da bi lično nadgledao i usmeravao javne radove. Do 1921. skoro 270.000 zgrada i 300 mostova je obnovljeno, većina puteva popravljena, a oko 200 km autoputeva izgrađen. Takođe je projektovao brane i nadgledao izgradnju hidroelektrane u Porabki na reci Sola[8] na Beskidskim planinama i radio na kontroli navodnjavanja reke Visle.[9]

Politički je bio na glasu kao umeren, razuman i širokogrudan čovek. Bio je član vlade u svakom narednom kabinetu (period stalnih vladinih kriza i promena). U aprilu 1922, Narutovič je delegiran (zajedno sa tadašnjim ministrom inostranih poslova Konstantijem Skirmuntom) da učestvuje na konferenciji u Đenovi i dobio je zasluge za uspeh poljske delegacije — mnoge zapadne diplomate su imale veće poverenje u njega nego u ostale ministre vlade.[10]

Na Vidovdan 1922. postao je ministar inostranih poslova u vladi Artura Slivinskog. Takođe je obavljao tu funkciju u kasnijoj vladi Julijana Ignasija Novaka. U oktobru 1922. predstavljao je Poljsku na konferenciji u Talinu. Na izborima 1922. podržao je Nacionalnu javnu uniju desnog centra (Unia Narodowo-Państwowa), povezanu sa Jozefom Piłsudskim. I sam je bio kandidat Javnog saveza za istočne pogranične oblasti (Panstvove Zjednoczenie na Kresach ), ali nije dobio mesto u parlamentu.[11]

Izbori[uredi | uredi izvor]

Nakon što je izgubio na izborima, Narutovič je nastavio da bude ministar spoljnih poslova u vladi Julijana Novaka. Na sopstveno veliko iznenađenje u decembru je nominovan kao kandidat za predsedničke izbore koji su usledili. Iako je Pilsudski pokušao da ga obeshrabri da postane predsednički kandidat (on je sam prvobitno želeo da odbije nominaciju, koju je predložila Poljska narodna partija – „Vizvolenie“), na kraju je popustio i prihvatio.[12]

Prema martovskom ustavu Poljske, predsednika je morala da bira Narodna skupština, odnosno dva doma parlamenta. Posle prvog kruga glasanja nije bilo jasnog pobednika. U drugom krugu eliminisan je zvanični kandidat socijalista, Ignaci Daszinski; ali opet nije bilo jasnog pobednika. Sledeći koji su odustali su bila dva kandidata koja su najviše favorizovali predstavnici nacionalnih manjina: Jan Boduen de Kurtene i Stanislav Vojčehovski (potonjeg podržava deo levice). U poslednjem i odlučujućem krugu ostala su samo dva kandidata: grof Maurici Zamoiski (podržan od desnog pokreta Nacionalna demokratija ) i Narutovič (podržan od strane nekih centara i levičarskih partija, kao i lidera različitih nacionalnih manjina).[13]

Narutovič je pobedio zahvaljujući glasovima levice, glasanja predstavnika nacionalnih manjina (njihovi glasovi su bili odlučujući da pobede Nacionaldemokratski pokret) i centrističke Poljske narodne partije „Pjast“ (PSL „Pjast“). Narutovič osvojio 289 glasova, dok je Zamojski osvojio samo 227 glasova i tako je Narutovič izabran za prvog predsednika Druge Poljske Republike.[14]

Njegova pobeda je bila krajnje neprijatno iznenađenje za razne vodeće političare desne orijentacije. Posle izbora, određene katoličke i nacionalističke grupe počele su agresivnu kampanju protiv lično Narutoviča. Pored ostalih optužbi, nazivali su ga ateistom i masonom, a deo štampe ga je nazivao „jevrejskim predsednikom“. Frakcija protiv Pilsudskog, koju podržava general Jozef Haler, takođe je kritikovala sveukupnu podršku novog predsednika politici Pilsudskog.[15]

Predsednički mandat[uredi | uredi izvor]

Predsednik Gabrijel Narutovič sa maršalom Jozefom Pilsudskim u Varšavi, 1922.

Naručitovič je bio predsednik Poljske samo pet dana.[16] Tokom njegove ceremonije polaganja zakletve 11. decembra 1922, članovi Nacionalne demokratije i drugi pokazali su svoje protivljenje izabranom predsedniku antivladinim demonstracijama u Varšavi. Ranije tog dana, protivnici njegovog izbora pokušali su da spreče novoizabranog predsednika da uđe u Sejm tako što su blokirali ulice i gađali blatom njegovu kolonu. Narutoviču nikada nije odgovaralo široko rasprostranjeno uverenje da je on predstavnik levice u poljskoj politici. Tek je slučajno postao kandidat Poljske seljačke stranke „Vizvolenie“; takođe nije očekivao da će pobediti na izborima (u prvom krugu Narutovič je dobio samo 62 glasa, dok je Zamojski imao 222).[11]

Tokom prvih dana nakon polaganja zakletve, on se sastao sa predstavnicima Hrišćansko-demokratske partije i kardinalom Aleksandrom Kakovskim. Narutovič je shvatio da je nemoguće formirati većinsku vladu u parlamentu, pa je pokušao da stvori vladu van nadležnosti parlamenta. Kao gest desnom krilu, ponudio je mesto ministra spoljnih poslova svom rivalu Zamojskom.[17]

Atentat[uredi | uredi izvor]

Samo pet dana nakon stupanja na dužnost, 16. decembra 1922. godine, Narutovič je ubijen dok je bio na izložbi umetnosti u Nacionalnoj galeriji umetnosti „Začeta“.[18][19] Atentator je bio slikar Eligiuš Nieviadomski, koji je imao veze sa desničarskom Nacionalno-demokratskom partijom. Ubica je osuđen na smrt i pogubljen ispred Varšavske citadele 31. januara.[20]

Ubistvo Narutoviča je glavna tema poljskog igranog filma Smrt predsednika (Smierć prezidenta), reditelja Ježija Kavaleroviča, iz 1977. godine.[21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Gabriel Narutowicz (1865-1922)”. Pristupljeno 29. 10. 2019. 
  2. ^ „Gabriel Narutowicz - Najnowsze informacje”. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  3. ^ „Gabriel Narutowicz, litewski Polak, prezydent Polski, skończyłby 150 lat…”. Arhivirano iz originala 27. 11. 2021. g. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  4. ^ „85 lat temu samobójstwo popełnił Stanisław Narutowicz”. Pristupljeno 31. 10. 2019. 
  5. ^ „Gabriel Narutowicz, litewski Polak, prezydent Polski, skończyłby 150 lat…”. Arhivirano iz originala 27. 11. 2021. g. Pristupljeno 29. 10. 2019. 
  6. ^ „Gabriel Narutowicz”. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  7. ^ „Prezydent Andrzej Duda złożył kwiaty na grobie Gabriela Narutowicza”. Pristupljeno 31. 10. 2019. 
  8. ^ „Elektrownia Szczytowo-Pompowa Porąbka-Żar świętuje 40 lat istnienia”. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  9. ^ „Gabriel Narutowicz (1865-1922)”. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  10. ^ „JÓZEF PIŁSUDSKI. WSPOMNIENIA O GABRIELU NARUTOWICZU”. Arhivirano iz originala 31. 03. 2022. g. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  11. ^ a b „President of the Republic of Poland / President / Polish Presidents / Gabriel Narutowicz”. www.president.pl. Arhivirano iz originala 26. 3. 2019. g. Pristupljeno 26. 4. 2018. 
  12. ^ „Dlaczego zginął Narutowicz”. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  13. ^ „9 grudnia 1922 roku Gabriel Narutowicz został wybrany na prezydenta Polski”. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  14. ^ „II Rzeczpospolita”. Arhivirano iz originala 25. 10. 2021. g. Pristupljeno 29. 2. 2020. 
  15. ^ „ENDECJA A ZABÓJSTWO PREZYDENTA GABRIELA NARUTOWICZA”. Arhivirano iz originala 17. 01. 2022. g. Pristupljeno 31. 10. 2019. 
  16. ^ Richard M. Watt, Bitter Glory: Poland and Its Fate, 1918 to 1939, p. 168.
  17. ^ „Narutowicz – prezydent, który chciał jednoczyć”. Pristupljeno 29. 10. 2019. 
  18. ^ „Poland's President Assassinated After Two Days in Office”. Pristupljeno 31. 10. 2019. 
  19. ^ „Gabriel Narutowicz”. Pristupljeno 29. 10. 2019. 
  20. ^ „Assassination at the Art Museum - Autumn 1922”. Pristupljeno 31. 10. 2019. 
  21. ^ „Śmierć prezydenta” (PDF). Pristupljeno 31. 10. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Габријел_Нарутович&oldid=26110292”