Grci u Albaniji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Grci u Albaniji
Ukupna populacija
200 000
Regioni sa značajnom populacijom
Albanija
Grčka
SAD
Australija
Albanija i Grčkaoko 200 000[1]
SAD15 000 (1965. godine)[2]
Jezici
grčki jezik
Religija
pravoslavno hrišćanstvo

Grci u Albaniji su etnički Grci koji žive ili potiču iz oblasti unutar moderne Albanije. Posle etničkih Albanaca, oni čine drugu najveću etničku grupu u zemlji. Najviše su koncentrisani na jugu zemlje, u oblastima severnog dela istorijskog regiona Epir, u delovima okruga Valona, Đirokastre, Korče i okruga Berat.[3][4] Oblast je poznata i kao Severni Epir. Shodno tome, Grci koji potiču posebno iz južne Albanije su takođe poznati kao severni Epiroti. Grke koji žive u „manjinskim zonama“ Albanije albanska vlada je zvanično priznala kao grčku nacionalnu manjinu u Albaniji.[5]

Godine 1913, nakon završetka petovekovne osmanske vladavine, ovo područje je uključeno pod suverenitet novoosnovane albanske države. Sledeće godine, Grci su se pobunili i proglasili svoju nezavisnost, a sledećim Krfskim protokolom ova oblast je priznata kao autonomna oblast pod nominalnim albanskim suverenitetom. Međutim, ovo nikada nije sprovedeno.

U modernim vremenima, grčko stanovništvo je patilo od zabrane grčkog jezika ako se govori van priznatih takozvanih „manjinskih zona“ (koje su ostale nakon komunističke ere), pa čak i od ograničenja službene upotrebe njenog jezika u tim zonama. Mnoga nekadašnja grčka imena mesta su zvanično promenjena u albanska.[6] Grci iz „manjinskihzona“ su takođe često bili prisilno premeštani u druge delove zemlje jer su bili viđeni kao mogući izvori neslaganja i etničkih tenzija.[7] U eri nakon 1990. godine, ova pitanja, uključujući novonastalu temu prava privatne svojine i dalje postoje u određenoj meri.

I Albanija i Grčka imaju različite i često suprotstavljene procene, jer su to činile poslednjih 20 godina. Većina zapadnih izvora navodi taj broj na oko 200.000. Albanska vlada je na popisu iz 1989. procenjivala oko 60.000, dok grčka vlada podržava cifru od 300.000.[8][9][10] Već 13.329 etničkih Grka sa albanskim državljanstvom živi u Grčkoj i od 2022. godine dobijaju posebne lične karte.[11] Većina etničkih Grka u Albaniji je stekla državljanstvo i stoga se više ne oslanjaju na posebne lične karte. Sugerisano je da su neki Albanci i Cincari tvrdili da su Grci u zamenu za ekonomske beneficije u Grčkoj, kao što su radne dozvole i penzije.

Severni Epir[uredi | uredi izvor]

Grčka manjina u Albaniji koncentrisana je na jugu zemlje, duž granice sa Grčkom, oblasti koju Grci nazivaju „Severni Epir“. Najveća koncentracija je u okruzima Saranda, Đirokastra, Delvina i u Himari (deo okruga Vlore). Manje grupe se mogu naći u okruzima Kolonje, Permet i Korče. U novije vreme, broj manjina je opao. Prema proceni 2005. godine više od 80% je migriralo u Grčku. Međutim, poslednjihgodina većina emigranata sa albanskim državljanstvom je uopšteno opala i mnogi od njih su se na kraju vratili iz Grčke u Albaniju. Kao rezultat toga, u regionima kao što je Himara, vratio se deo etničkih grčkih zajednica koje su se prvobitno preselile u Grčku.[12]

Region Epir koji se prostire u zemljama Grčka i Albanija

Komunistička vlada (1945–1991), da bi uspostavila kontrolu nad oblastima naseljenim grčkom manjinom, proglasila je takozvane „manjinske zone“, koje se sastoje od 99 sela u južnim oblastima Đirokastre, Sarande i Delvina. Zvanična manjinska politika Tirane definiše grčko poreklo albanskih državljana prema jeziku, veri, rođenju i precima koji potiču sa područja takozvanih„manjinskihzona“. Albanski zakon o manjinama priznaje prava grčke manjine samo onim ljudima koji žive na područjima koja su priznata kao manjinske zone. Poslednji popis koji je uključivao etničku pripadnost, iz 1989. godine, obuhvatio je samo brojeve grčke manjine u manjinskim zonama. Etnički Grci koji žive van tih područja nisu se računali kao takvi. Ovo je imalo praktičan efekat u oblasti obrazovanja: sa izuzetkom zvanično priznatih grčkih manjinskih zona, gde se nastava odvijala i na grčkom i na albanskom jeziku, u svim ostalim oblastima Albanije nastava se izvodila samo na albanskom jeziku.[13]

U Albaniji je posao u Grčkoj od značaja, a osobe koje se izjasne da su pripadnici grčke manjine ili dokažu svoje „grčko poreklo“, dobijaju posebne pogodnosti i lične karte. Značajan broj Cincara ili Vlaha, u jugoistočnoj Albaniji, kao i neki muslimanski Albanci, tvrdili su da imaju grčki identitet na osnovu progrčkih društvenih mreža i identitetskih idioma iz prošlosti. Takođe, Cincari iz sela oko Valone, koji su se identifikovali kao „heleno-vlasi“, mogli su bez ikakvih poteškoća da dobiju vize i radne dozvole. Pretpostavlja se da je izvestan broj Cincara tvrdio da su Grci u zamenu za beneficije; kao što su grčke penzije, pasoši i vize.[14]

Zastava Grčke Autonomne Republike Severni Epir

Druge grčke zajednice u Albaniji[uredi | uredi izvor]

Međutim, zvanična albanska definicija manjina nije priznavala kao pripadnike manjine etničke Grke koji žive u mešovitim selima i gradovima naseljenim i grčkim i albanskim govornim stanovništvom, čak i u oblastima gde etnički Grci čine većinu (npr. Himara). Shodno tome, grčke zajednice u Himari, Korči, Valoni i Beratu nisu imale "pristup" nijednim manjinskim pravima.[15]

Spiros Spiromilios, vođa lokalne pobune u Himari, 1912.

Suprotno zvaničnoj albanskoj definiciji, koja generalno daje ograničenu definiciju etničkih Grka koji žive u Albaniji, grčka migraciona politika definiše grčko poreklo na osnovu jezika, vere, rođenja i predaka iz regiona koji se zove Severni Epir. Na taj način, prema Grčkom državnom savetu, grčko etničko poreklo može biti priznato na osnovu kulturnog porekla (dele „zajednička istorijska sećanja” i/ili veze sa „istorijskim domovinama i kulturom”), grčkog porekla (grčki Albanci imaju da dokažu da je rodno mesto njiһovihroditelja ili babe i dede u Severnom Epiru), jezik i vera.[16]

Regioni sa tradicionalnim prisustvom etničkihili jezičkihgrupa koje nisu albanske (plava za Grke)

Zabeleženo je da su se Albanci u poslednjih20 godina izjašnjavali kao Grci u zamenu za boravak i rad u Grčkoj. Ovo je navodno podstaklo proces grčkog iredentizma u „Severnom Epiru“. Albanski izvori često koriste pežorativni izraz filogrek (progrčki) u odnosu na etničke Grke, obično u kontekstu koji osporava njiһovo grčko poreklo.[17]

Grčka manjina u Albaniji smeštena je uglavnom kompaktno, unutar šireg regiona Đirokastre i Sarande i u četiri naselja unutar priobalnog područja Himare gde čine ukupnu većinsku populaciju.[18][19] Naselja koja govore grčki se takođe nalaze u opštini Permet, blizu granice. Neki govornici grčkog se takođe nalaze u širem regionu Korče. Zbog prisilne i dobrovoljne unutrašnje migracije Grka unutar Albanije tokom komunističke ere, neki govornici grčkog se takođe nalaze u širim regionima Permeta i Tepelene. Izvan oblasti definisane kao Severni Epir, u blizini Valone postoje dva priobalna sela u kojima se govori grčki jezik; Narte i Zvernec.[20] Dok su zbog prisilnog i nenasilnog unutrašnjeg kretanja stanovništva Grka unutar Albanije tokom komunističke ere, neki govornici grčkog takođe su rasejani u regionu Berata.

Kršenje ljudskih prava u Albaniji[uredi | uredi izvor]

Ljudska prava u Albaniji krše Vlada koja je, prema organizacijama za ljudska prava, gađala grčko stanovništvo preko policije i tajne službe. Grčke zajednice su bile na meti razvojnih projekata i njiһovi domovi su razoreni zbog navodnog etničkog napada na Grke iz južne Albanije. Takođe, prema Amnesty International, bilo je slučajeva maltretiranja pripadnika grčke manjine od strane vlasti.[21] Takođe, etnička grčka manjina se žalila na nespremnost vlade da prizna etničke grčke gradove izvan „manjinskih zona“ iz komunističke ere, da koristi grčki jezik u zvaničnim dokumentima i na javnim natpisima u etničkim grčkim oblastima, ili da uključi veći broj etničkih Grka u javnu upravu.[22]

U godišnjem izveštaju SAD za 2012. pominje se da je pojava jakih nacionalističkih grupa poput Crvenog i crnog saveza povećala etničke tenzije sa grčkim manjinskim grupama.[23]

Demografija[uredi | uredi izvor]

Bilo je mnogo različitih tvrdnji o veličini etničke grčke manjine u Albaniji. Početkom 1990-ih, cifre su se kretale od 50 do 60 hiljada (zvanični izveštaj Albanije na osnovu popisa iz 1989. u okviru označene manjinske zone), više od 300.000 (zvanični izveštaj Grčke). Grčke nacionalističke organizacije su tvrdile da Grka u Albaniji ima oko 250.000. Zapadne procene su u to vreme smatrale da ih ima oko 200.000. Prema Mirandi Vikers (2010), albanski izvori navode da je grčko stanovništvo u to vreme bilo između 40-50.000. Ona takođe primećuje da bi visoka zvanična vlast Grčke verovatno morala da uključi pravoslavne zajednice kao što su Cincari i Albanci.[24]

Raspodela etničkihGrka prema popisu stanovništva Albanaca iz 2011; Grci i druge grupe su nedovoljno zastupljene u broju zbog bojkota i nepravilnosti.

Ogromna većina etničkih Grka iz Albanije emigrirala je u Grčku od 1990-ih. U Grčkoj su im 1990-ihizdate „posebna lična karta”. Posebnu ličnu kartu stekli su ne samo etnički Grci, već i Cincari iz Albanije ili ljudi koji su mogli da pokažu cincarsko nasleđe jer su Cincari priznali da su grčkog porekla.[25] U 2005. godini, pravo na dobijanje posebne lične karte prošireno je i na članove koji nisu Grci u porodicama etničkihGrka. Oko 189.000 pojedinaca steklo je posebnu ličnu kartu do 2008. godine. Nakon što je grčko državljanstvo postalo dostupno, broj vlasnika posebnih ličnih karata je opao na oko 13.000 u 2023. godini.

Politika[uredi | uredi izvor]

Manjinska društveno-politička organizacija za promociju grčkih ljudskih prava, Omonoia, osnovana januara 1991. godine, preuzela je aktivnu ulogu u pitanjima manjina. Organizacija je bila zabranjena na parlamentarnim izborima u martu 1991. godine, jer je prekršila albanski zakon koji je zabranjivao „formiranje partija na verskoj, etničkoj i regionalnoj osnovi“. Ova situacija je rezultirala nizom snažnih protesta ne samo grčke strane, već i međunarodnih organizacija. Konačno, u ime organizacije, na sledećim izborima učestvovala je Partija jedinstva za ljudska prava, stranka koja ima za cilj da predstavlja tu grčku manjinu u albanskom parlamentu.

Poslednjih godina, tenzije su okruživale učešće kandidata Partije jedinstva za ljudska prava na albanskim izborima. Godine 2000, albanske opštinske izbore kritikovale su međunarodne grupe za ljudska prava zbog "ozbiljnih nepravilnosti" za koje se izveštava da su usmerene protiv kandidata i partija etničkih Grka.[26]

Na opštinskim izborima održanim u februaru 2007. godine učestvovao je jedan broj etničkih grčkih kandidata. Vasilis Bolanos ponovo je izabran za gradonačelnika grada Himare na jugu zemlje uprkos tome što su vladajuće i opozicione albanske stranke protiv njega izložile kombinovanog kandidata. Grčki posmatrači su izrazili zabrinutost zbog „neusaglašenosti procedure“ u sprovođenju izbora. Godine 2015, Jorgo Goro, uz podršku Socijalističke partije Albanije, postao je novi gradonačelnik Himare. Goro, koji je i sam stekao grčko državljanstvo kao pripadnik manjine, u svojoj predizbornoj kampanji je izjavio da „u Himari nema Grka“ i da je promenio ime iz „Đerđ“ u „Jorgo“. Grčka država mu je oduzela državljanstvo 2017. godine na osnovu toga što je „postupio protiv nacionalnih interesa“. Godine 2019. albanske vlasti su odbile kandidaturu predstavnika organizacije Fredija Belerija zbog trogodišnje osude u prošlosti. Albanski izborni zakon dozvoljava učešće na izborima kao kandidat nakon što prođe 10 godina od kasnije osude kandidata. Na sledećim izborima većina grčke manjine se uzdržala od procedure i Jorgo je ponovo izabran.[27] Nekoliko nepravilnosti je takođe prijavljeno tokom izbora.[28]

U 2004. godini u albanskom parlamentu je bilo pet članova etničkih Grka, a u albanskom kabinetu dva ministra. Isti broj poslanika izabran je na parlamentarnim izborima u Albaniji 2017. godine.[29]

Dijaspora[uredi | uredi izvor]

Posebna lična karta za etničke Grke iz Albanije izdata je 2001. godine koju je primilo 189.000 lica koja su tada boravila u Grčkoj. Za etničke Grke iz Albanije ova mera je viđena kao tretiranje njihkao „građana niže klase“, jer je u anketi bilo u obliku pitanja da li ste „grčke nacionalnosti“. Drugi problem sa posebnom ličnom kartom odnosio se na to što su etnički Albanci koristili lažna dokumenta koja su ihpredstavljala kao pripadnike grčke manjine da bi je dobili. Godine 2008, promena zakona o državljanstvu u Grčkoj omogućila je vlasnicima posebnih ličnih karata da dobiju grčko državljanstvo, a oko 45.000 je to učinilo samo u prve tri godine njegove primene.[30] Organizacija Omonoia iznosi 287.000 nakon njiһovog takozvanog „grčkog popisa“ 2013. Ovaj popis nije priznat od strane albanske vlade. Od 2022. godine, broj albanskihdržavljana koji imaju posebne lične karte smanjen je na broj od 13.329.[31]

Jedan broj severnih Epirota migrirao je od kasnog 19. veka u Ameriku, i uglavnom su integrisani u lokalne grčko-američke zajednice. Pan-Epirotska unija Amerike, organizacija koja se sastoji od 26 ogranaka u različitim gradovima, prema njenim procenama je 1919. brojala skoro 30.000 severnihEpirota u Severnoj Americi.[32] Prema posleratnim izvorima, Severni Epiroti u Americi su 1965. brojali preko 15.000 porodica.

Severni Epiroti su takođe emigrirali u Australiju, gde su aktivni u pokretanju političkih pitanja vezanihza njiһovu domovinu i prava grčkog stanovništva koje još tamo živi.[33] Najveći broj takvihosoba je u državi Viktorija.

Kultura[uredi | uredi izvor]

Jezik[uredi | uredi izvor]

Grčki dijalekti Albanije uglavnom pripadaju grani južnih grčkih dijalekata. Pored albanskih pozajmljenica, zadržavaju neke arhaične oblike i reči koje se više ne koriste u standardnom modernom grčkom, kao ni u grčkim dijalektima južnog Epira. Uprkos relativno malim razdaljinama između različitih gradova i sela, postoje neke dijalekatske varijacije, najuočljivije u akcentu. Iako je dijalekat u Severnom Epiru južni dijalekt, on se nalazi daleko severno od redukovane izoglose nenaglašenog sistema samoglasnika sa arhaičnim dvosložnim -ea. Dakle, poreklo dijalekta na kraju ostaje nejasno.[34]

Pogled na Sarandu

Lokalni grčki dijalekti su konzervativniji grčki idiomi jer su ihgovorili ljudi koji su živeli pod virtuelnom autonomijom tokom osmanske vladavine zbog surove prirode regiona. Tako su, odvojeni od ostalih grčkih dijalekata, severnoepirski grčki dijalekti prošli sporiju evoluciju, čuvajući arhaičniju i verniju sliku srednjovekovnog grčkog govora. Izolacija Albanije tokom godina komunističke vladavine, koja je odvojila Grke koji žive u Albaniji od ostalih grčkih zajednica, takođe je doprinela sporijoj evoluciji i diferencijaciji lokalnih grčkih dijalekata. Grčki dijalekt Narte i Zverneca karakteriše severnjački vokalizam. To je konzervativni dijalekt, i ima neke sličnosti sa grčkim dijalektima južne Italije, Jonskihostrva, Epira, ali i sa udaljenijim grčkim govornim područjima, kao što su Kipar, Trakija i Mala Azija.[35]

Pristojno znanje albanskog je takođe uobičajeno među grčkom manjinom; skoro svi Grci koji su odrasli u Albaniji znaju oba jezika.

Muzika[uredi | uredi izvor]

Epirotska narodna muzika sa ovih prostora ima nekoliko jedinstvenih karakteristika koje se ne mogu naći u ostatku grčkog sveta. Pevači iz oblasti Pogon izvode stil polifonije koji se odlikuje pentatonskom strukturom, a pojavljuje se i u muzici obližnjih albanskih i cincarskih populacija. Druga vrsta polifonog pevanja u regionu izgleda da ima zajedničke karakteristike sa pesmama tužbalica koje se pevaju u nekim delovima Grčke. Žensko pevanje žalopojki kod Grka u Albaniji slično je po prirodi i izvedbi kao na poluostrvu Mani u Grčkoj.[36] Poslednjih godina raste interesovanje za polifonu muziku sa ovihprostora, pre svega od strane muzičara Kostasa Lolisa, rođenog u blizini Sopika u Albaniji, koji sada živi u Janjini, u Grčkoj.

Religija[uredi | uredi izvor]

Hrišćanstvo se proširilo u kasnom Rimskom carstvu, i tokom većeg dela srednjovekovne i moderne istorije, hrišćanska vera je bila značajan deo identiteta Grka u onome što je postalo Albanija i drugde. Nakon Velikog raskola, Albanija je bila podeljena između zapadnog (katoličkog) i istočnog (pravoslavnog) obreda, pri čemu je veći deo južnihregiona u kojima su živeli Grci bili lojalni pravoslavnom obredu. Tokom osmanske ere, pravoslavno stanovništvo, kojem je pripadala većina Grka, tretirano je prema osmanskom milet sistemu koji je privilegovao muslimane i obespravljene hrišćane kao građane drugog reda koji su dobili manje političkih, socijalnih i ekonomskih prava. Pravoslavno hrišćanstvo je tokom osmanskog perioda ostalo dominantno u mnogim oblastima i postalo je važan razlog za očuvanje grčkog jezika, koji je bio i jezik trgovine. U Himari, tokom jednog dela ovog perioda, lokalno grčko stanovništvo su bili katolici istočnog obreda zbog saveza sa zapadnim i katoličkim evropskim silama, iako su se na kraju vratili u grčko pravoslavlje. Grčko-pravoslavni misionar Kozma Etolski putovao je kroz veći deo južne Albanije u misiji da sačuva tamošnju pravoslavnu veru, i u tom procesu je pogubljen kao ruski agent.[37] Zbog reformi u kasnom Osmanskom carstvu i njegovog konačnog kolapsa, zakonska diskriminacija hrišćana u korist muslimana je smanjena i potpuno prestala krajem 19. i početkom 20. veka.

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice, mesto hodočašća. Današnji oblik crkve podignut je u 10. veku, a kasnije je više puta obnavljan.

Pod Narodnom Republikom Albanijom, pravoslavna vera koju se pridržavala većina etničkih Grka bila je u potpunosti zabranjena zajedno sa drugim verskim verama širom zemlje. Proces je započeo 1949. godine, konfiskacijom i nacionalizacijom crkvene imovine, a dodatno se intenzivirao 1967. godine, kada je država pokrenula svoju ateističku kampanju. Ipak, neke privatne prakse su uspele da opstanu. Ova kampanja je takođe bila deo državnog progona protiv identiteta grčkog naroda; pošto su mnoge njiһove tradicije bile usko povezane sa istočnim һrišćanstvom.[38]

Zabrana je ukinuta 1990. upravo na vreme da hrišćani poštuju tradicionalne božićne obrede. Tako je 16. decembra te godine u gradu Dervičanu odslužena jedna od prvihpravoslavnih misa.[39]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Tokom prvog perioda osmanske okupacije, nepismenost je bila glavna karakteristika šireg balkanskog regiona, ali suprotno toj situaciji, Epir nije bio negativno pogođen. Uporedo sa tolerancijom turskihvladara i željama imućnih epirotskih iseljenika u dijaspori, osnovane su mnoge škole.

Zografion škola u Kestoratu

Duhovni i etnički doprinos manastirskih škola u Epiru kao što su Kacimani (kod Butrinta), Drijanu (u Droviani), Kamenas (u Delvini) i Sveti Atanasije u Poličanima (13—17. vek) bio je značajan. Prva škola na grčkom jeziku u Delvinu osnovana je 1537. godine kada je grad još bio pod kontrolom Venecije, dok je u Đirokastru grčka škola osnovana 1633. godine. Najvažniji podstrek za stvaranje škola i razvoj grčkog obrazovanja dao je pravoslavni misionar Kozma Etolski zajedno sa Cincarem Nektarijem Terposom iz Moskopolja.[40] Kozma Etolski je osnovao Akroceraunsku školu u gradu Himari 1770. godine.

U Moskopolju je tokom 18. veka osnovana obrazovna ustanova poznata kao „Nova akademija“ (grčki: Νεα Ακαδημια) i velika biblioteka. Lokalni monah osnovao je 1731. prvu štampariju na Balkanu. Međutim, nakon razaranja Moskopolja (1769), centar grčkog obrazovanja u regionu se preselio u obližnju Korču.

U kasnom 19. veku, bogati bankar Hristakis Zografos osnovao je koledž Zografion u svom rodnom gradu Kestorat, u regionu Lunkeri. Mnogi od obrazovanihljudi koji su podržavali grčku kulturu i obrazovanje u regionu, zatim kulturu pravoslavne patrijaršije, bili su po poreklu Cincari. Godine 1905. grčko obrazovanje je cvetalo u regionu, pošto se celokupno pravoslavno stanovništvo, uključujući i pravoslavne Albance, školovalo u grčkim školama.

Sandžak Okrug Broj grčkih
škola 		Učenici
Manastir Korča 41 3,452
Kolonja 11 390
Leskovik 34 1,189
Đirokastra Đirokastra 50 1,916
Delvine 24 1,063
Permet 35 1,189
Telepene 18 589
Himare 3 507
Pogon 42 2,061
Berat Berat 15 623
Skrapar 1 18
Lušnja 28 597
Valona 10 435
Drač Drač 3 205
Ukupno 315 14,234

Međutim, u najsevernijim okruzima Berat i Drač, navedeni brojevi ne odražavaju etnološku distribuciju, jer su veliki broj učenika bili pravoslavni Albanci.[41]

Kada je Albanija stvorena 1912. godine, obrazovna prava grčkih zajednica na albanskoj teritoriji data su Krfskim protokolom (1914) i izjavom predstavnika Albanije u Društvu naroda (1921). Međutim, pod politikom asimilacije, grčke škole (bilo ihje preko 360 do 1913.) su postepeno bile prinuđene da se zatvaraju, a grčko obrazovanje je praktično eliminisano do 1934. Nakon intervencije Društva naroda, ograničen broj škola, samo one unutar „zvaničnih manjinskih zona“, ponovo su otvoreni. Tokom godina komunističkog režima, grčko obrazovanje je takođe bilo ograničeno na takozvanu „manjinsku zonu“, a čak i tada su učenici na osnovnom nivou učili samo albansku istoriju i kulturu. Ako bi se nekoliko albanskih porodica doselilo u grad ili selo, manjini se ukidalo pravo da se obrazuje na grčkom i da objavljuje u grčkim novinama.[42]

Jedno od glavnih pitanja između albanske vlade i grčke manjine u Albaniji je pitanje obrazovanja i potreba za više škola na grčkom jeziku, zbog pretrpanihučionica i neispunjene potražnje. Pored toga, grčka manjina zahteva da obrazovanje na grčkom jeziku bude dostupno van "zvaničnih manjinskih zona". Godine 2006, nakon razgovora između albanske i grčke vlade, dogovoreno je osnivanje univerziteta na grčkom jeziku u Đirokastri. Takođe 2006. godine, nakon godina neodgovorenih zahteva lokalne zajednice, otvorena je privatna škola na grčkom jeziku u gradu Himare, tačno na lokaciji gde je pravoslavni misionar Kozma Etolski osnovao Akroceraunsku školu.[43] Škola trenutno ima pet nastavnika i 115 učenika. Albanska vlada sistematski progoni grčke zajednice koristeći obavezne naloge za rušenje, dalja provokacija je usledila izdavanjem naloga za rušenje na grčke državne praznike. Oni su često pod uslovom razvoja, ali utiču samo na etničke Grke i ograničavaju i ciljaju na obrazovne zgrade.[44]

Evangelos Zapas

Jedan broj ljudi iz prosperitetne severnoepirske dijaspore 18.-19. veka dao je značajan doprinos ne samo svojoj domovini, već i grčkoj državi i grčkom svetu pod turskom vlašću. Donirali su novac za izgradnju obrazovnih, kulturnih i društvenih ustanova. Porodica Sinas je podržala proširenje Atinskog univerziteta i sponzorisala osnivanje Nacionalne opservatorije. Joanis Pangas iz Korče dao je sve svoje bogatstvo u obrazovne svrhe u Grčkoj. Braća Zapas, Evangelos i Konstantinos, obdarili su Atinu mermernim stadionom u drevnom grčkom stilu (Kalimarmaro) koji je bio domaćin Olimpijskih igara 1870, 1875, 1896, 1906. i 2004. i izložbenim centrom Zapejon. Braća Zapas su takođe osnovala brojne bolnice i škole u Atini i Carigradu. Hristakis Zografos u osmanskoj prestonici ponudio je ogromne sume novca za osnivanje dve grčke škole (jedne za dečake, kao i jedne za devojčice) i bolnice.[45]

Organizacije[uredi | uredi izvor]

Tokom godina komunističke vladavine, svaki oblik organizovanja manjina bio je zabranjen. Godine 1991, kada je pao komunistički režim, politička organizacija Omonoia (grčki: Ομονοια) osnovana je u gradu Dervičan od strane predstavnika grčke manjine. Organizacija ima četiri podružnice, u Sarandi, Delvini, Đirokastru i Tirani, i podsekcije u Korči, Valoni i Permetu. Njen vodeći forum je Generalni savet koji se sastoji od 45 članova, koji se bira na Generalnoj konferenciji svake dve godine.[46]

Predsedništvo organizacije je 1991. godine pozvalo na autonomiju Severnog Epira, na osnovu toga što su prava manjine prema albanskom ustavu bila veoma nesigurna. Ovaj predlog je odbijen i time podstakao radikalno krilo organizacije da „poziv na Uniju sa Grčkom“. Organizacija je zabranjena na parlamentarnim izborima u martu 1991. na osnovu toga što je prekršila albanski zakon koji zabranjuje „formiranje partija na verskoj, etničkoj i regionalnoj osnovi”. Ovu situaciju je na sledećim izborima u ime osporila Partija jedinstva za ljudska prava – partija koja predstavlja grčku manjinu u albanskom parlamentu. Omonoia i dalje postoji kao krovna društvena i politička organizacija i predstavlja otprilike 100.000 do 150.000 etničkihGrka.[47]

Organizacija je bila centar više od jedne političke kontroverze u Albaniji. Velika politička kontroverza izbila je 1994. kada je pet etničkih grčkih članova organizacije uhapšeno, pod istragom i suđeno za izdaju. Njiһovo hapšenje je u velikoj meri poremećeno proceduralnim nedostacima u pretresu njihovih domova i kancelarija, njiһovom pritvoru i suđenju. Niko od uhapšenihnije imao pristup pravnom savetniku tokom prvobitnog pritvora. Četvorica od pet etničkih grčkih članova organizacije izjavili su da su ihvlasti tokom pritvora podvrgle fizičkom i psihičkom pritisku, uključujući premlaćivanje, uskraćivanje sna i pretnje mučenjem. Albanska vlada je odbacila ove tvrdnje. Pet etničkih Grka se takođe žalilo na nedostatak pristupa svojim porodicama tokom prva 3 meseca njihove četvoromesečne istrage. Tokom njihovog suđenja, ispred zgrade suda održane su demonstracije grupe od oko 100 grčkihadvokata, novinara i etničkih grčkih državljana Albanije. Albanska policija nasilno je prekinula protest i privela oko 20 advokata i novinara. Članovi organizacije su na kraju osuđeni na zatvorske kazne od 6 do 8 godina, koje su naknadno smanjene u žalbenom postupku.

Panepirotsku federaciju Amerike (grč. Πανηπειρωτικη Ομοσπονδια Αμερικης) osnovali su u Vusteru, Masačusets, 1942. godine grčki doseljenici iz Epira i Grci u Albaniji iz epirskog dela zemlje. Jedan od glavnih ciljeva organizacije bila je zaštita ljudskih prava grčke manjine u Albaniji i pozivanje albanske vlade da pojača svoje puno prihvatanje u zajednici odgovornih naroda vraćanjem grčkoj manjini njeno obrazovanje, verska, politička, jezička i kulturna prava koja im pripadaju prema bilateralnim i međunarodnim sporazumima koje su potpisali predstavnici Albanije od stvaranja zemlje 1913. godine, uključujući i pravo da se izjasne o svojoj etničkoj i verskoj pripadnosti na popisu koji prate međunarodni posmatrači.[48]

Panepirotska federacija Australije (grč. Πανηπειρωτικη Ομοσπονδια Αυστραλιας) osnovana je 1982. godine kao federacija različitihorganizacija koje predstavljaju migrante poreklom iz regiona Epira. Poznat je po svojoj posvećenosti održavanju i razvoju epirotske kulture u Australiji, strastvenom zagovaranju prava grčke manjine u severnom Epiru, i igra istaknutu ulogu u životu grčke zajednice u Australiji. Donirala je preko milion dolara za dela dobrotvorne i filantropske prirode za Grke Severnog Epira. Takođe je povezana sa Svetskim savetom Epirota u inostranstvu i Svetskim savetom Helena u inostranstvu. Bivši predsednik australijske panepirotske federacije, g. Petros Petranis, završio je studiju epirotske migracije u Australiju, koja nosi naziv „Epiroti u Australiji“ (grčki: Οι Ηπειρωτες στην Αυστραλια), objavljenu 2004. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (2007). The Balkans: a post-communist history (1. publ izd.). London: Routledge. str. 49. ISBN 978-0-203-96911-3. 
  2. ^ Ruches, Pyrrhus J. (1965). Albania's Captives (na jeziku: engleski). Argonaut. 
  3. ^ Winnifrith, Tom J. (2002). Badlands, borderlands: a history of Northern Epirus-Southern Albania. London: Duckworth. str. 187. ISBN 0-7156-3201-9. 
  4. ^ Winnifrith, Tom (2002). Badlands - borderlands: a history of Northern Epirus /Southern Albania. London: Duckworth. str. 29. ISBN 978-0-7156-3201-7. 
  5. ^ „Albanian Ministry of Foreign Affairs”. web.archive.org. 4. 12. 2000. Arhivirano iz originala 04. 12. 2000. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  6. ^ Albanien_Stoppel (PDF). 3. 3. 2016. str. 21. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  7. ^ The Greek Minority in Albania in the Aftermath of Communism. str. 6. ISBN 9781903584354. 
  8. ^ Ramet, Sabrina P. (1998). Nihil Obstat: Religion, Politics, and Social Change in East-Central Europe and Russia (na jeziku: engleski). Duke University Press. str. 222. ISBN 978-0-8223-2070-8. 
  9. ^ Jeffries, Ian (2002). Eastern Europe at the Turn of the Twenty-first Century: A Guide to the Economies in Transition (na jeziku: engleski). Routledge. str. 69. ISBN 978-0-415-23671-3. 
  10. ^ Maher, Joanne (24. 6. 2008). The Europa World Year Book 2008 (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 978-1-85743-452-1. 
  11. ^ „Albanian Residents Leaving Greece for Wealthier Countries”. 
  12. ^ McAdam, Marika; D'Arcy, Jayne; Deliso, Chris (2009). Western Balkans (na jeziku: engleski). Lonely Planet. str. 85. ISBN 978-1-74104-729-5. 
  13. ^ „Wayback Machine”. web.archive.org. 21. 5. 2010. Arhivirano iz originala 21. 05. 2010. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  14. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 5. 3. 2012. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 03. 2012. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  15. ^ Winnifrith, Tom (2002). Badlands, Borderlands: A History of Northern Epirus/Southern Albania (na jeziku: engleski). Duckworth. ISBN 978-0-7156-3201-7. 
  16. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 10. 6. 2011. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 06. 2011. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  17. ^ King, Russell; Mai, Nicola; Schwandner-Sievers, Stephanie (2005). The New Albanian Migration (na jeziku: engleski). Sussex Academic Press. ISBN 978-1-903900-78-9. 
  18. ^ „ALBANIA: THE STATE OF THE NATION 2001”. Arhivirano iz originala 08. 08. 2010. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  19. ^ „NL17_1: Southern Albania, Northern Epirus”. web.archive.org. 10. 7. 2015. Arhivirano iz originala 10. 07. 2015. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  20. ^ Hammond, Nicholas Geoffrey Lemprière (1967). Epirus: The Geography, the Ancient Remains, the History and Topography of Epirus and Adjacent Areas (na jeziku: engleski). Clarendon P. str. 131. 
  21. ^ „Albania: Failure to end police ill-treatment and deaths in custody”. Amnesty International (na jeziku: engleski). 31. 5. 1995. 
  22. ^ „ALBANIA 2016 HUMAN RIGHTS REPORT” (PDF). web.archive.org. 7. 3. 2017. Arhivirano iz originala 07. 03. 2017. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  23. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 7. 11. 2017. Arhivirano iz originala (PDF) 07. 11. 2017. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  24. ^ Vickers, Miranda (2010). The Greek minority in Albania: current tensions. Shrivenham: Defence Academy. ISBN 978-1-905962-79-2. 
  25. ^ King, Russell; Mai, Nicola; Schwandner-Sievers, Stephanie (2005). The New Albanian Migration (na jeziku: engleski). Sussex Academic Press. str. 84. ISBN 978-1-903900-78-9. 
  26. ^ „Human Rights Watch World Report 2001: Albania:Human Rights Developments”. www.hrw.org. 
  27. ^ „Εκλογές στην Αλβανία: Η Χιμάρα απέχει από τις κάλπες”. HuffPost Greece (na jeziku: grčki). 30. 6. 2019. 
  28. ^ ΙΝ, Σύνταξη (3. 7. 2019). „Γελάνε στην Αλβανία : Περισσότεροι οι ψήφοι από τους ψηφίσαντες στις δημοτικές εκλογές!”. in.gr (na jeziku: grčki). 
  29. ^ „Εκλογές Αλβανία: Αυτοδυναμία Ράμα δείχνουν τα πρώτα αποτελέσματα”. CNN.gr (na jeziku: grčki). 27. 6. 2017. 
  30. ^ Adamczyk, Artur. „Albanian immigrants in Greece: from unwanted to tolerated?” (PDF). 
  31. ^ „Albanian Residents Leaving Greece for Wealthier Countries”. 
  32. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 21. 8. 2010. Arhivirano iz originala 21. 08. 2010. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  33. ^ Tamis, Anastasios Myrodis; Tamis, Anastasios M. (2005). The Greeks in Australia. Cambridge: Cambridge Univ. Press. ISBN 978-0-521-54743-7. 
  34. ^ „The story of pu: the grammaticalisation in space and time of a Modern Greek complementiser”. web.archive.org. 9. 8. 2016. Arhivirano iz originala 09. 08. 2016. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  35. ^ Το ελληνικό γλωσσικό ιδίωμα της Άρτας Αυλώνα. 10ο Διεθνές Συνέδριο Ελληνικής Γλωσσολογίας. str. 890. 
  36. ^ Holst-Warhaft, Gail (1995). Dangerous voices: women's laments and Greek literature (1. paperb. izd.). London: Routledge. str. 139. ISBN 978-0-415-07249-6. 
  37. ^ Elsie, Robert (2001). A dictionary of Albanian religion, mythology, and folk culture. London: Hurst. str. 59. ISBN 978-1-85065-570-1. 
  38. ^ King, Russell; Mai, Nicola; Schwandner-Sievers, Stephanie (2005). The New Albanian Migration (na jeziku: engleski). Sussex Academic Press. str. 68. ISBN 978-1-903900-78-9. 
  39. ^ Albanien: Geographie - historische Anthropologie - Geschichte - Kultur - postkommunistische Transformation. Wien Frankfurt am Main Berlin Bern Bruxelles New York Oxford: Lang. 2003. str. 288. ISBN 9783631394168. 
  40. ^ Kostantaras, Dean J. (2006). Infamy and revolt: the rise of the national problem in early modern Greek thought. Boulder, Colo: East European Monographs. ISBN 978-0-88033-581-2. 
  41. ^ Epirus, 4000 years of Greek history and civilization. Athens: Ekdotike Athenon. 1997. str. 309. ISBN 978-960-213-371-2. 
  42. ^ Vance, Charles; Paik, Yongsun (2006). Managing a Global Workforce: Challenges and Opportunities in International Human Resource Management (na jeziku: engleski). M.E. Sharpe. str. 682. ISBN 978-0-7656-2016-3. 
  43. ^ „Himara Turistic Guide English Version | PDF | Ottoman Empire”. Scribd (na jeziku: engleski). 
  44. ^ „Ο ελληνισμός της Β. Ηπείρου εκπέμπει SOS”. HuffPost Greece (na jeziku: grčki). 11. 11. 2016. 
  45. ^ „Albanian Historical Folksongs, 1716-1943: A Survey of Oral Epic Poetry from Southern Albania, with Original Texts” (na jeziku: engleski). Argonaut. 1967. 
  46. ^ „Report submitted by Albania puruant to article 25, paragraph 1 of the framework convention for the protection of national minorities.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 02. 09. 2010. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  47. ^ The new Albanian migration. Brighton: Sussex Academic Press. 2005. ISBN 978-1-903900-78-9. 
  48. ^ „Resolutions”. web.archive.org. 9. 4. 2008. Arhivirano iz originala 09. 04. 2008. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грци_у_Албанији&oldid=26690910”