Албанци

Из Википедије, слободне енциклопедије

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Део о историји треба бити заснован на неутралној тачки гледишта.       Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Албанци Shqiptarë
Скендербег · Али-паша Тепеленски · Мухамед Али Египатски · Лека Дукађин
Укупна популација
Око 8.5 милиона
Популација
Албанија 3.200.000 [1] Србија око 2.176.700 (Косово око 2.126.700 [2] и ужа Србија око 50.000 [3]) Турска 1.300.000 [4] Македонија 509.083 [5][6] Грчка 443.550 [7] Црна Гора 31.163 [8] Италија 401.949 [9] САД 157.540 [10] Канада 22.395 [11] Шведска 35.000 [12][13] Швајцарска 92.000 [14] Немачка 100.000 [15] Хрватска 15.082 [16]  Аустралија 11.815 [17] Русија 300 [18]
Језици
Албански језик
Религија
Преовлађује ислам, али постоји значајан постотак православаца и римокатолика.

Албанци, Шиптари или Арбанаси (алб. Shqiptarët) су народ индоевропског или илирског порекла^[19] који претежно живи на Балканском полуострву. У Албанији живи 3.200.000 Албанаца (чине 95% становништва), у Србији око 2.000.000 (претежно на Косову и Метохији где тренутно чине око 88% становништва^[20]), а у Македонији 509.083.

Албанци говоре албанским језиком и већином су исламске вероисповести, са значајним постотком православаца и римокатолика.

Садржај 1 Историја 2 Име 2.1 Арнаути 3 Језик 4 Религија 5 Напомене 6 Види још 7 Спољашње везе

[уреди] Историја

Теза о илирском пореклу Албанаца, служила је истицању природног права за проширење албанске државе на све територије које су некад заузимали Илири. Она је изграђена на једној лингвистичкој шпекулацији. Птоломеј, на територији данашње Крује, у своју чувену карту убележио је град Албанополис, у чијој околини живи племе Албани. А хиљаду година касније, на тој територији појављује се област Арбана, и народ Арбанаси, тј. Албанци. Узело се здраво за готово да Птоломеј није разликовао „р“ од „л“. Наука је могла да прихвати теорију о континуитету имена, али није било доказа о континуитету народа. Без обзира на све, албански теоретичари држали су се своје лингвистичке теорије. Чак ни неспорно утврђена чињеница, како албански језик нема илирско порекло, него трачко, односно дакомезијско, једноставно је - игнорисана. Зато што доказује да Албанци нису староседеоци, него потичу са источних делова Балкана.

Теорија о илирском пореклу, постала је један од темеља албанске националне идеологије. Настанак те нове националне албанске идеологије почео је у време Препорода („Рилиндја“), у прошлом веку, под геслом: „Религија Албанаца је албанство!“. Албанство у тој идеологији - бог, а албанска држава „катедрала за вечне молитве том божанству“. Довршавање те идеологије, под плаштом марксизма - лењинизма извршено је у кабинетима Енвера Хоџе, где је религиозна реторика ублажена па су мисли упућиване „мајци Албанији“, док је највећи празник био „Дан националне заставе“, 28. новембар, кад су призивана „света правила Илира“ и албанске нације „која чува традиције и карактер Илира“.

Када је цар Душан ратовао у Епиру и Тесалији 1348, њему су Албанци чинили многе услуге, сачињавали део његове војске и он их је ради тога награђивао и помагао њихову емиграцију у Епир.

Али, опредељивање за „јачицу“, тј. јачу страну у сукобу, део је традиције и колективне психологије Албанаца. Истина и правда , готово по правилу, на страни су јачег. Чак и кад се прекрши чувена албанска „беса“, то може бити оправдано ако је учињено од јаче стране. Улога мировних већа, било да суде по шеријату, или закону Леке Дукађинија, најчешће је била да нађу вешто оправдање и пресуде повољно за јачицу. За јачицу, Арбанаси су се определили и у Косовској бици. Дошли су пред Муратов шатор, назвавши му: „Мир дита!“ (Добар дан!). Султан је мислио да му се представљају, те им остаде име „Мирдити“.

Крајем 15. века цела Албанија је била у рукама Турака. Добар део албанског становништва је примио ислам, нарочито у средњој Албанији; и као привилегован елемент ширио се на рачун хришћана.

Ширење Албанаца на Косово наступа после Велике сеобе Срба у Аустрију (1690. године), наставља се и после ратова у 18. веку и сеобе Срба из 1739. године. Албанци тада почињу доминирати на целом Косову, и даље све до Куршумлије, а према северу до саме Рашке. Албанци су имали нарочито честе борбе са Црногорцима. Читав 18 и 19. век пун је узајамне борбе и мегдана. Као веома огорчене спомињу се борбе са Бушатлијама.

Према Турцима албанска племена нису имала много поверења, не желећи никад да им допусте да се мешају у њихове унутрашње ствари и да кваре њихову патријархалну племенску организацију и традиције. Кад год су Турци покушали да их подведу под опште уредбе целе царевине, нарочито са реформама, увек су наилазили на љут и крвав отпор. Нарочито су учестале те борбе од доласка младотурског режима, од 1908 до 1912.

Албанци су 1912. добили своју државу Албанију.

[уреди] Име

Иако данас Албанци себе називају Шћиптарима (синови орлова), а своју земљу Шћиприја (земља орлова), ово име производ је веровања и социјалне свести. Прави назив повезује се са глаголом (shqipoj) што значи разумети. Шћиптар је онај који говори, разуме.

[уреди] Арнаути

За више информација погледајте Арнаути

Арнаут је један од назива за Албанце. Реч је турског порекла.

Британски историчар Харолд Темперлеј (Harold William Vazelle Temperley) је истакао да су "исламизирани Срби, познати под именом Арнаути, најогорченији непријатељи Срба" ("the Mussulmanised Serbs known as Arnauts are the bitteres foes of the Serb").

[уреди] Језик

Албански језик представља посебан огранак индоевропске породице језика.

[уреди] Религија

Албанци су претежно исламске вероисповести око 75%, али има их такође православних 15% и католика око 6%.

[уреди] Напомене

[уреди] Види још

• Списак познатих Албанаца

[уреди] Спољашње везе

• Janez Rotar: Slavensko-albanski nacionalni odnosi prema našoj putopisnoj literaturi (do 1914)