Албанци

Из Википедије, слободне енциклопедије

Unbalanced scales.svg Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.
Албанци
Shqiptarë
Famous Albanians.jpg
Скендербег · Али-паша Тепеленски · Мухамед Али Египатски · Лека Дукађин
Укупна популација

Око 8.5 милиона[тражи се извор од 10. 2009.]
Популација
Застава Албаније Албанија 3.200.000 [1]
Flag of Serbia.svg Србија око 1.638.257 (Косово око 1.588.257 [2] и ужа Србија око 50.000 [3])
Турска Турска 1.300.000 [4]
Македонија Македонија 509.083 [5][6]
Грчка Грчка 443.550 [7]
Црна Гора Црна Гора 31.163 [8]
Италија Италија 401.949 [9]
САД САД 157.540 [10]
Канада Канада 22.395 [11]
Шведска Шведска 35.000 [12][13]
Швајцарска Швајцарска 92.000 [14]
Немачка Немачка 100.000 [15]
Хрватска Хрватска 15.082 [16]
Застава Аустралије Аустралија 11.815 [17]
Русија Русија 300 [18]
Језици
Албански језик
Религија
Преовлађује ислам, али постоји значајан постотак православаца, римокатолика и атеиста.

Албанци (алб. Shqiptarët) су народ са југоистока Европе који претежно живи у Албанији и суседним областима. У Албанији живи око 40% (3.200.000), у суседним земљама живи око 38% укупне албанске популације док је значајан део (22%) насељен у несуседној дијаспори. Албанци говоре албанским језиком, који има два главна дијалекта: геге и тоске. Претежно су исламске вероисповести, са значајним постотком православаца, римокатолика и атеиста.

Садржај

[уреди] Демографија

Осим у матици Албанији, значајан број Албанаца живи на Косову и Метохији (око 1.588.257)), северозападу Македоније (509.083), југу Србије (око 50.000) и југозападу Црне Горе (31.163). Такође, постоје албанске заједнице у многим другим земљама, укључујући Турску, Грчку, Италију, Швајцарску и Немачку.

[уреди] Име

Vista-xmag.png За више информација погледајте Албанија (име)

Сами себе Албанци називају Шћиптар (алб. Shqiptar), од речи шћип (алб. Shqip) или шћипри (алб. Shqip‘ri), што би значило „говорити јасно, разумљиво“[19]. Постоји и тумачење по којем Шћиптари значи синови орлова, а Шћиприја земља орлова, јер је shqipe односно shqiponjë албанска реч за орла.

У српском језику се за припадника албанског народа употребљава назив Албанац. Назив Шиптар се, услед негативне конотације, у српском говорном подручју сматра увредљивим и његова употреба представља израз албанофобије.[20]

Старији облик речи Албанац у српском језику је гласио Арбанас. Поред тога, раније се за Албанце користио и турски назив Арнаут.

[уреди] Историја

[уреди] Порекло

Vista-xmag.png За више информација погледајте Порекло Албанаца

Постоји више теорија о пореклу Албанаца. Албанци себе сматрају наследницима Илира, древних становника Балкана. Ову теорију подржава већина албанских научника, као и одређен број страних научника, укључујући и велике српске научнике попут Цвијића.[21] Други научници оспоравају илирско порекло Албанаца, закључујући да су они народ индоевропског порекла, као и већина других европских народа.[22] Међутим, сама расправа о пореклу Албанаца често излази изван оквира науке, прелазећи у домен политике.

Албанци се први пут помињу у византијским историјским изворима у 11. веку, када су већ у потпуности примили хришћанство.[23] Пре тога Птоломеј помиње град Албанополис на територији данашње Крује, у чијој околини живи племе Албани. Међутим, иако постоји континуитет албанског етнонима, не постоје поуздани докази о етничком континуитету.

[уреди] Средњи век

Vista-xmag.png За више информација погледајте Историја Албаније у средњем веку
Албанци у борби са Турцима

Током средњег века, Албанци су већином били хришћани, а њихове области су углавном биле под влашћу Византије. Под византијским утицајем, Албанци су прихватили грб са двоглавим орлом, који је касније постао званичан грб Албаније.[24] У 14. веку Албанци су живели у оквиру Душановог царства, где су били признат народ. Стефан Душан је носио титулу „цар Срба, Грка, Бугара и Арбанаса”.[25][26] У време отоманских освајања, многи албански властелини су се, заједно са српском и босанском војском, борили против турске војске у Косовском боју.[27] У то доба на Косову је живео занемариво мален број Албанаца.

У 15. веку, када је велики део Балканског полуострва пао у руке Турака, Албанци су под вођством Скендербега (1405–1468), „змаја од Албаније“, водили беспоштедну борбу против Османског царства читаве две деценије.[28] Након Скендербегове смрти, албански отпор се наставио још десет година, све док отоманска војска 1478. године, из четвртог покушаја, коначно није заузела Крују, његов родни град. Након тога, Албанија је наредних неколико векова била у саставу Отоманског царства.

[уреди] Отомански период

Vista-xmag.png За више информација погледајте Албанија у Отоманском царству
Албанка у народној ношњи (Жан Батист Камиј Коро)

Након победе Османлија, велики број Албанаца бежи у Египат, Грчку и Италију, где заснивају арберешке заједнице. Током векова отоманске владавине, велики део албанског становништва је примио ислам. Неки Албанци су постали чувени војници и чиновници Царства.

Албанци су задржали своје племенско уређење, не допуштајући Турцима да им се мешају у њихове унутрашње ствари и традиције. У вековима отоманске владавине, племена северне Албаније су живела у блиским односима са племенима Црне Горе. Према писању Марка Миљанова, Кучи, Белопавлићи, Хоти, Пипери и Клименти нису претстављали увек две групе племена, албанску и црногорску, већ су се често заједно борили против заједничког непријатеља.[29] Према предању, нека албанска и црногорска племена, нпр. Краснићи и Васојевићи, имају заједничко порекло.[30]

Након Велике сеобе Срба у Аустрију 1690. године, Албанци насељавају некадашње српске области Косова и Метохије. У Отоманском царству, Албанско становништво је живело административно подељено у четири вилајета: косовском, скадарском, јањинском и манастирском (битољском).

[уреди] Борба за независност

Vista-xmag.png За више информација видети Призренска лига и Кнежевина Албанија
Албанске новине које су излазиле у Букурешту 1889.
Етничка дистрибуција Албанаца на Балкану 1898.

У 19. веку долази до буђења албанског народног покрета. 10. јуна 1878. године на састанку у Призрену Албанци оснивају Призренску лигу, која је са отоманским властима водила борбу за албански језик у школама и уједињење албанских области у један аутономни Албански вилајет. Порта је ово одбила, и почео је устанак 1879. којим је турска власт свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде.[31] Турска шаље Дервиш-пашу који војском да привремено разбија устанак. Немири поново избијају по пашином повратку у Цариград. Албанске буне ничу 1883. и 1884. године.[32]

Првих година 20. века умножавају се побуне Албанаца, усмерене на добијање аутономије у оквиру Турске царевине. Између 1905. и 1912. године Албанци дижу низ устанака. 1908. године долази до Младотурске револуције, остварене уз значајну подршку албанског становништва Косовског и Битољског вилајета, која је пружила велике наде Албанцима. Међутим, учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања. Због тога аугуста 1909. избија нови устанак, а Младотурци шаљу војску која у крви гуши устанак Албанаца на Косову и Метохији.

Почетком 1912. избија велики албански устанак под вођством Општег устаничког комитета, на чијем челу су били Бајрам Цури, Иса Бољетинац, Хасан Приштина и други. Борбу Албанаца против Турске су у почетку логистички помагале Црна Гора и Србија. На збору устаничких првака у Јунику формулисани су захтеви за утврђивањем граница аутономне Албаније, повлачењем турских чиновника и увођењем албанског језика као службеног.[33] Од Турске су тражили аутономију у албанском вилајету, који је обухватао скадарски, косовски, битољски и јањински вилајет)[33]. Међутим Албанци су тражили превише јер су имали већину само у скадарском вилајету[33]. Због тога Турска није удовољила њиховим захтевима. Испрва је Турска одбацивала њихове захтеве као максималистичке, али након што су устаници заузели многе градове, укључујући Ђаковицу, Митровицу, Вучитрн, Приштину и Скопље, Висока Порта је била присиљена да им изађе у сусрет.[33] Међутим, неочекивани успех устанка и стварање аутономне Албаније је угрозило интересе суседних држава, које су исте године напале Отоманско царство и међусобно поделиле области насељене Албанцима.[34] Током устанка Србија је дала устаницима новца и десетине хиљада пушака[33]. Србија је касније понудила заједнички наступ против Турака, али Албанци су то одбили[33]. Пошто су сматрали да ће током Балканског рата бити угрожене територије, које су они својатали придружили су се почетком Балканског рата турској војсци[33].

Албански прваци су се повукли на слободну област Влоре и 28. новембра 1912. на великој Народној скупштини прогласили су Албанију за независну државу.[35] На амбасадорској конференцији у Лондону децембра 1912. године велике силе су признале Кнежевину Албанију, која је обухватила око половину албанске етничке територије, док се велики број Албанаца нашао у оквиру суседних држава Србије, Црне Горе и Грчке.[36]

[уреди] Ратни и комунистички период

Vista-xmag.png За више информација видети Народноослободилачка борба Албаније и Народна Република Албанија
"Албанци" мозаик на згради Народног музеја у Тирани

Народноослободилачка војска Албаније, на челу са Енвером Хоџом, је 1944. године преузела власт у Албанији. Скупштина је јануара 1946. године укинула монархију и прогласила Народну Републику Албанију. Године 1967. НР Албанија је проглашена првом атеистичком земљом у свету.[37] Током владавине Евера Хоџе, на територији НР Албаније изграђено је око 700.000 бункера, јер се непрестано сматрало да постоји опасност од стране инвазије. За разлику од Албанаца у Албанији велики број косовских Албанаца учествовао је у квислиншким формацијама, тако да је чак формирана фашистичка СС дивизија Скендебег, која је имала преко 6.000 бораца.

Косовски Албанци су у СФР Југославији имали територијалну аутономију. После 1961, 103,000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и косовских Албанаца[38]Након Титове смрти, косовски Албанци су 1981. године започели протесте којима су тражили да САП Косово постане република, што им југословенске власти нису удовољиле.

[уреди] Савремени период

Vista-xmag.png За више информација видети Република Албанија, Република Косово и Српско-албански сукоб

Након 1990. године у Албанији се уводи вишепартијски систем и земља мења назив у Република Албанија. Од 1990. земља је оријентисана према западу. Примљена је у Савет Европе, и затражила је пријем у НАТО. Албанска радна снага је наставила да емигрира у Грчку, Италију, Европу и Северну Америку.

Албанци на Косову и Метохији су 1990. године одржали референдум и прогласили Републику Косова, коју је признала само Албанија. Наредних неколико година на Косову се разбуктава српско-албански сукоб, који 1998. године прераста у Косовски рат. Након НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, ова покрајина долази под управу Уједињених нација. 17. фебруара 2008. косовски Албанци су једнострано без одобрења Савета безбедности УН прогласили независност Републике Косово од Србије[39], што је до сада признало око 60-ак држава чланица УН.[40]

[уреди] Језик

Vista-xmag.png За више информација погледајте Албански језик
Распрострањеност албанског језика

Албански језик (алб. gjuha shqipe) је индоевропски језик, који сам представља посебну грану ове породице језика. Током историје, албански језик је усвајао речи из низа страних језика: латинског, словенских језика, турског, старогрчког, италијанског и других језика. Албански има многе заједничке особине са другим језицима Балкана (види: Балканска језичка заједница).

Албански језик има 2 дијалекта: геге, северно од реке Шкумбин, и тоске јужно. Тоске дијалект је званични језик Албаније. Стандард за писани албански језик је усвојен 1908. године и заснива се на латиничном алфабету. Албанским језиком говори око 6 милона људи.

[уреди] Религија

Vista-xmag.png За више информација погледајте Религија у Албанији

Албанци су претежно исламске вероисповести (40-55% сунити и 5-10% бекташи[41]), са значајним постотком хришћана (25% православних, 15% римокатолика и гркокатолика[42]). Албанску дијаспору чине углавном муслимани, осим Арнаута у Грчкој и Арбереша у Италији.[43] Међутим, неке организације наводе да у Албанији велики број људи не практикује ни једну религију.[44][45]

[уреди] Познати Албанци

Vista-xmag.png За више информација погледајте Списак познатих Албанаца

[уреди] Напомене

  1. ^ CIA - The World Factbook - Albania
  2. ^ CIA - The World Factbook - Kosovo[1]
  3. ^ - New Kosova Report - Birthate picks up again in Kosovo - Society}
  4. ^ „Türkiyedeki Kürtlerin Sayısı!“, Milliyet, 2008-06-06. Добављено дана 2008-06-07. (на Turkish)
  5. ^ Republic of Macedonia 2002 census - [2]
  6. ^ CIA - The World Factbook - Macedonia
  7. ^ [3]
  8. ^ Yugoslavian Federation 2003 census - [4]
  9. ^ |Italy: Foreigner Citizens -- 2007
  10. ^ 2006 Community Survey
  11. ^ Ethnocultural Portrait of Canada, 2006 Census
  12. ^ Hot tvingar kosovoalbaner att flytta
  13. ^ [5]
  14. ^ 95,000 speakers of Albanian as first language as of 2000: see Demographics of Switzerland
  15. ^ Federal Republic of Germany - [6]
  16. ^ Croatian Bureu of statistics - [7]
  17. ^ 2006 Census Table: Australia
  18. ^ Ethnic groups of Russia
  19. ^ Albanian Forum Language Dialects History Grammar Vocabulary
  20. ^ Vladimir Arsenijević, Naše crnje
  21. ^ Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље (1. део)
  22. ^ Michele Belledi, Estella S. Poloni, Rosa Casalotti, Franco Conterio, Ilia Mikerezi, James Tagliavini and Laurent Excoffier. "Maternal and paternal lineages in Albania and the genetic structure of Indo-European populations". European Journal of Human Genetics, July 2000, Volume 8, Number 7, pp. 480-486. "Mitochondrial DNA HV1 sequences and Y chromosome haplotypes (DYS19 STR and YAP) were characterized in an Albanian sample and compared with those of several other Indo-European populations from the European continent. No significant difference was observed between Albanians and most other Europeans, despite the fact that Albanians are clearly different from all other Indo-Europeans linguistically."
  23. ^ Mircea Eliade, Charles J. Adams, The Encyclopedia of religion, Macmillan, 1987, ISBN 9780029097007, p. 179.
  24. ^ Flags Of The World, Albania
  25. ^ Димитрије Богдановић, Књига о Косову
  26. ^ Anton Bebler, Propuštena prilika
  27. ^ Мирослава Малешевић, Насиље идентитета
  28. ^ Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  29. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, стр. 130), Просвета, Београд, 1950.
  30. ^ Мирко Барјактаревић, Предања о заједничком пореклу неких црногорских и неких арбанашких племена
  31. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, страна 655.
  32. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, страна 656.
  33. ^ 33,0 33,1 33,2 33,3 33,4 33,5 33,6 СРБИЈА, ЦРНА ГОРА И КОСОВО – ПРЕГЛЕД 1878-1914
  34. ^ Извештај међународне комисије за испитивање узрока и вођења Балканских ратова
  35. ^ Historia e Popullit Shqiptar II (Историја албанског народа II), Приштина, 1968, стр. 352.
  36. ^ Robert Elsie, The Conference of London 1913
  37. ^ Library of Congress Country Study of Albania
  38. ^ Ruza Petrovic. “Preface”, The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija.
  39. ^ Б92. Вести: Косово прогласило независност. 17. фебруар 2008, 23.27 ч
  40. ^ Ново признање незавиности Косова. Б92, 11. јул 2009. Приступљено 11.7.2009.
  41. ^ Serbian-Albanian Honeymoon - Albanians and Serbs have a lot in common
  42. ^ Serbs and Albanians have a lot in commom
  43. ^ Albanian Diaspora
  44. ^ Adherents.com
  45. ^ Albania

[уреди] Литература

  • Edith Durham. The Burden of the Balkans (1905)
  • Miranda Vickers: The Albanians. A Modern History. London/New York 1995.
  • Historia e Popullit Shqiptar (Историја албанског народа), Приштина, 1968.
  • Peter Bartl: Albanien. Vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Regensburg/München 1995.
  • Frank Kressing u. Karl Kaser (Hrsg.): Albania. A country in transition. Aspects of changing identities in a South-East European country. Baden-Baden 2002. ISBN 3-7890-7670-8
  • Peter Jordan/Karl Kaser u.a. (Hrsg.): Albanien. Geographie – Historische Anthropologie – Geschichte – Kultur – Postkommunistische Transformation. Frankfurt am Main u. a. 2003. ISBN 3-631-39416-0

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8“