Албанци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Албанци
Shqiptarët
Укупна популација

Око 7.7 милиона[1]

Популација
Застава Албаније Албанија 2.312.356[2]
Застава Србије Србија 1.638.257 (Космет око 1.588.257)[3]
Застава Турске Турска 1.300.000[4]
Застава Републике Македоније Република Македонија 509.083[5][6]
Застава Грчке Грчка 443.550[7]
Застава Црне Горе Црна Гора 30.439[8]
Застава Италије Италија 482.627[9]
Застава Сједињених Америчких Држава Сједињене Америчке Државе 193.813[10]
Застава Канаде Канада 22.395[11]
Застава Шведске Шведска 846[12]
Застава Швајцарске Швајцарска 200.000[13]
Застава Немачке Немачка 550.000[тражи се извор од 11. 2013.]
Застава Хрватске Хрватска 15.082[14]
Застава Аустралије Аустралија 11.315[15]
Језици
Албански језик
Религија
Ислам, као и значајан постотак православаца, римокатолика и атеиста.

Албанци (алб. Shqiptarët) су народ са југоистока Европе који претежно живи у Албанији и суседним областима. У Албанији живи око 40% (2.300.000), у суседним земљама живи око 38% укупне албанске популације док је значајан део (22%) насељен у несуседној дијаспори. Албанци говоре албанским језиком, који има два главна дијалекта: геге и тоске. Претежно су исламске вероисповести, са значајним постотком православаца, римокатолика и атеиста.

Демографија

Осим у матици Албанији, значајан број Албанаца живи на Косову и Метохији (око 1.588.257), северозападу Македоније (509.083), југу Србије (око 50.000) и југозападу Црне Горе (30.439). Такође, постоје албанске заједнице у многим другим земљама, укључујући Турску, Грчку, Италију, Швајцарску и Немачку.

Име

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Албанија (име)

Сами себе Албанци називају Шћиптар (алб. Shqiptar), од речи шћип (алб. Shqip) или шћипри (алб. Shqip‘ri), што би значило крш или брдо, јер су они живели углавном на брдима и кршевима, па су себе називали брђанима. Међутим постоји и значење „говорити јасно, разумљиво“{[fact}}. Савремени аутори додали су и тумачење по којем Шћиптари значи синови орлова, а Шћиприја земља орлова, јер је shqipe односно shqiponjë албанска реч за орла.

У српском језику се за припадника албанског народа употребљавао стари, традиционални назив Шиптар, али данас се употребљава назив Албанац. Назив Шиптар се, услед негативне конотације, у српском говорном подручју сматра увредљивим и његова употреба представља израз албанофобије.[16]

Старији облик речи Албанац у српском језику је гласио Арбанас. Поред тога, раније се за Албанце користио и турски назив Арнаут.

Историја

Први помен албанског језика ("lingua albanesca") датира 1285. из дубровничких архива. Први албански лингвистички споменик потиче из 14. века, док је прва књига на албанском језику из 16. века.[17][18]

Порекло

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Порекло Албанаца

Постоји више теорија о пореклу Албанаца.

Кавкаска теорија

Најстарији записи говоре о држави званој Кавкаска Албанија на југу. Северни делови су били конфедерација паганских племена. У првом веку после Хр. Кавкаска Албанија је владала данашњим Азербејџаном. Борили су се са Римљанима и Персијанцима и рано су прешли на хришћанство. Територија ове државе се данас је територија руске републике Дагестан.

Албанија на Кавказу налазила се на источним падинама те планине до Каспијског мора, покрајина Ширван, савремени Азербејџан и Дагестан. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северно-западно су били Ибери, а западно и јужно од реке Кур Јермени. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија. Бекер каже: „Тамо је друга Албанија (савремени Дагестан) на Кавказу и неки писци сматрају да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. У VIII веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Кавказа. Калифат је овим освајањем, дошао у сукоб са Хазарима. Арапи су били заштитници ислама, а Хазари Мојсијеве вере, па је сукоб, поред других имао и верски карактер. Хазари су наметали Албанцима врло тежак данак па су ови стали на страну Арапа и већим делом прешли на ислам. Хазарски војсковођа у ратовима са Арапима је био каганов син Барџил. Када је ушао са војском у Албанију 730. године наредио је да се само муслимани побију. Та Барџилова наредба је натерала Албанце да беже и да траже спас код Арапа. За то време на Средоземном мору су вођене тешке борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја (Византијско царство), као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су део становништва из кавкаске Албаније, које је избегло испред Хазара. Борбе између Арапа и Ромеја на Сицилији су трајале дуго времена и у периоду 827 – 878., Сицилија је подељена на два дела, исламски и хришћански, па отуда назив Две Сицилије. Ромеји су успели 970. године да освоје исламски део и на том простору су преузели Албанце. Један део овог народа превели су у хришћанство.

Византијски цар Василије II заузео је 20-их година 11. века Нови Епир, а то је приближно територија савремене Албаније у којој су живели Срби и нешто Грка. Један од византијских војних старешина, по имену Тихомир Србин из Белиграда, подигао је устанак 1040. године, с намером да протера византијску власт из Новог Епира. Тихомирови устаници су били сви Срби и уз помоћ Србије протерали су Византијце из Новог Епира. Због тога су византијска царица Зое и њен трећи муж по реду Константин IX Мономах послали бројну војску у напад на Србију, у јесен 1042. године. Правац напада је ишао кроз Епир у савремену Албанију која је тада већим делом била територија Србије. Тадашњи млади српски краљ Доброслав I Војислав са својим синовима, сатро је византијску војску од 70.000 војника на челу са војводом Михаилом, префектом Драчким. Овај тежак пораз у рату са Србијом је изазвао нереде и побуне у Византији. Један од побуњеника био је и византијски војни заповедник на Сицилији по имену Георгије, звани Манијак. Пошто су га без разлога сменили са дужности, одлучио се на побуну и пошао да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску са Сицилије и јужне Италије и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Албанци су водили своје жене и децу како је било уобичајено у то време. Са том војском се искрцао у Драчу марта 1043. године. О овим догађајима сведочи Византијски историчар и сведок ових догађаја Михајло Аталиота (Mihael Attaliota) у делу Historia, Corpus scriptorum Historae.

Како је Србија била тада у ратном стању са Византијом, Манијак је рачунао на извесне српске симпатије. У борбама са царском војском код Дорјана, сицилијански војвода је погинуо и његов подухват је пропао. Албанци се нису могли вратити на Сицилију, нити су могли да остану на византијској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном слабо насељеном брдском пределу у околини Рабана, источно од Крује.

Илирска теорија o пореклу Албанаца

Албанци себе сматрају наследницима Илира, древних становника Балкана. Ову теорију подржава већина албанских научника, као и одређен број страних научника, укључујући и српске научнике попут Цвијића.[19] Други научници оспоравају илирско порекло Албанаца.[20] Међутим, сама расправа о пореклу Албанаца често излази изван оквира науке, прелазећи у домен политике.

Албанци се први пут помињу у византијским историјским изворима у 11. веку, када су већ у потпуности примили хришћанство.[21] Пре тога Птолемеј помиње град Албанополис на територији данашње Крује, у чијој околини живи племе Албани. Међутим, иако постоји континуитет албанског етнонима, не постоје поуздани докази о етничком континуитету.

Средњи век

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Албаније у средњем веку
Албанци у борби са Турцима

Током средњег века, Албанци су већином били хришћани, а њихове области су углавном биле под влашћу Византије. Под византијским утицајем, Албанци су прихватили грб са двоглавим орлом, који је касније постао званичан грб Албаније.[22] У 14. веку Албанци су живели у оквиру Српског царства, где су били признат народ. Стефан Душан је носио титулу „цар Срба, Грка, Бугара и Арбанаса”.[23] У време отоманских освајања, многи албански властелини су се, заједно са српском и босанском војском, борили против турске војске у Косовском боју.[24] У то доба на Косову је живео занемариво мален број Албанаца.

У 15. веку, када је велики део Балканског полуострва пао у руке Турака, Албанци су под вођством Скендербега (1405—1468), „змаја од Албаније“, водили беспоштедну борбу против Османског царства читаве две деценије.[25] Након Скендербегове смрти, албански отпор се наставио још десет година, све док османска војска 1478. године, из четвртог покушаја, коначно није заузела Крују, његов родни град. Након тога, Албанија је наредних неколико векова била у саставу Османског царства.

Османски период

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Албанија у Османском царству
Албанка у народној ношњи (Жан Батист Камиј Коро)

Након победе Османлија, велики број Албанаца бежи у Египат, Грчку и Италију, где заснивају арберешке заједнице. Током векова отоманске владавине, велики део албанског становништва је примио ислам. Неки Албанци су постали чувени војници и чиновници Царства.

Албанци су задржали своје племенско уређење, не допуштајући Турцима да им се мешају у њихове унутрашње ствари и традиције. У вековима отоманске владавине, племена северне Албаније су живела у блиским односима са племенима Црне Горе. Према писању Марка Миљанова, Кучи, Бјелопавлићи, Хоти, Пипери и Клименти нису представљали увек две групе племена, албанску и црногорску, већ су се често заједно борили против заједничког непријатеља.[26] Према предању, нека албанска и црногорска племена, нпр. Краснићи и Васојевићи, имају заједничко порекло, с тим што су Краснићи, из православља прешли у католичанство, а Васојевићи задржали православње.[27]

Након Велике сеобе Срба у Аустрију 1690. године, Албанци насељавају некадашње српске области Косова и Метохије. У Османском царству, Албанско становништво је живело административно подељено у четири вилајета: косовском, скадарском, јањинском и манастирском (битољском).

Борба за независност

Vista-xmag.png За више информација видети Призренска лига и Кнежевина Албанија
Албанске новине које су излазиле у Букурешту 1889.

У 19. веку долази до буђења албанског народног покрета. 10. јуна 1878. године на састанку у Призрену Албанци оснивају Призренску лигу, која је са отоманским властима водила борбу за албански језик у школама и уједињење албанских области у један аутономни Албански вилајет. Порта је ово одбила, и почео је устанак 1879. којим је турска власт свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде.[28] Турска шаље Дервиш-пашу који војском да привремено разбија устанак. Немири поново избијају по пашином повратку у Цариград. Албанске буне ничу 1883. и 1884. године.[29] Призренска лига била је заснована на идеји Велике Албаније, занемарујући права Срба, Словена и Грка.[30] Агресивни противсрпски програм Призренске лиге трајно је оптеретио односе између Срба и Албанаца.[30]

Првих година 20. века умножавају се побуне Албанаца, усмерене на добијање аутономије у оквиру Турске царевине. Између 1905. и 1912. године Албанци дижу низ устанака. 1908. године долази до Младотурске револуције, остварене уз значајну подршку албанског становништва Косовског и Битољског вилајета, која је пружила велике наде Албанцима. Међутим, учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања. Због тога августа 1909. избија нови устанак, а Младотурци шаљу војску која у крви гуши устанак Албанаца на Косову и Метохији.

Почетком 1912. избија велики албански устанак под вођством Општег устаничког комитета, на чијем челу су били Бајрам Цури, Иса Бољетинац, Хасан Приштина и други. Борбу Албанаца против Турске су у почетку логистички помагале Црна Гора и Србија. На збору устаничких првака у Јунику формулисани су захтеви за утврђивањем граница аутономне Албаније, повлачењем турских чиновника и увођењем албанског језика као службеног.[31] Од Турске су тражили аутономију у албанском вилајету, који је обухватао скадарски, косовски, битољски и јањински вилајет).[31] Међутим Албанци су тражили превише јер су имали већину само у скадарском вилајету[31]. Због тога Турска није удовољила њиховим захтевима. Испрва је Турска одбацивала њихове захтеве као максималистичке, али након што су устаници заузели многе градове, укључујући Ђаковицу, Митровицу, Вучитрн, Приштину и Скопље, Висока Порта је била присиљена да им изађе у сусрет.[31] Међутим, неочекивани успех устанка и стварање аутономне Албаније је угрозило интересе суседних држава, које су исте године напале Османско царство и међусобно поделиле области насељене Албанцима.[32] Током устанка Србија је дала устаницима новца и десетине хиљада пушака[31]. Србија је касније понудила заједнички наступ против Турака, али Албанци су то одбили[31]. Пошто су сматрали да ће током Балканског рата бити угрожене територије, које су они својатали придружили су се почетком Балканског рата турској војсци[31].

Албански прваци су се повукли на слободну област Влоре и 28. новембра 1912. на великој Народној скупштини прогласили су Албанију за независну државу.[33] На амбасадорској конференцији у Лондону децембра 1912. године велике силе су признале Кнежевину Албанију, која је обухватила око половину албанске етничке територије, док се велики број Албанаца нашао у оквиру суседних држава Србије, Црне Горе и Грчке.[34] Јован Цвијић наводи податак да је од 1876. до ослобођења са територија „Старе Србије“ насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти.[30]

Ратни и комунистички период

Vista-xmag.png За више информација видети Народноослободилачка борба Албаније и Народна Република Албанија
"Албанци“ мозаик на згради Народног музеја у Тирани

Народноослободилачка војска Албаније, на челу са Енвером Хоџом, је 1944. године преузела власт у Албанији. Скупштина је јануара 1946. године укинула монархију и прогласила Народну Републику Албанију. Године 1967. НР Албанија је проглашена првом атеистичком земљом у свету.[35] Током владавине Евера Хоџе, на територији НР Албаније изграђено је око 700.000 бункера, јер се непрестано сматрало да постоји опасност од стране инвазије. За разлику од Албанаца у Албанији велики број косовских Албанаца учествовао је у квислиншким формацијама, тако да је чак формирана фашистичка СС дивизија Скендебег, која је имала преко 6.000 бораца.

Косовски Албанци су у СФР Југославији имали територијалну аутономију. После 1961, 103,000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и косовских Албанаца[36]Након Титове смрти, косовски Албанци су 1981. године започели протесте којима су тражили да САП Косово постане република, што им југословенске власти нису удовољиле.

Савремени период

Vista-xmag.png За више информација видети Република Албанија и Република Косово

Након 1990. године у Албанији се уводи вишепартијски систем и земља мења назив у Република Албанија. Од 1990. земља је оријентисана према западу. Примљена је у Савет Европе, и затражила је пријем у НАТО. Албанска радна снага је наставила да емигрира у Грчку, Италију, Европу и Северну Америку.

Албанци на Косову и Метохији су 1990. године одржали незаконити референдум и прогласили Републику Косова, коју је признала само Албанија. Наредних неколико година на Косову се разбуктава српско-албански сукоб, који 1998. године прераста у Косовски рат. Након НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, ова покрајина долази под управу Уједињених нација. 17. фебруара 2008. косовски Албанци су једнострано без одобрења Савета безбедности УН прогласили независност Републике Косово од Србије.[37]

Језик

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Албански језик
Распрострањеност албанског језика

Албански језик (алб. gjuha shqipe) је индоевропски језик, који сам представља посебну грану ове породице језика. Током историје, албански језик је усвајао речи из низа страних језика: латинског, словенских језика, турског, старогрчког, италијанског и других језика. Албански има многе заједничке особине са другим језицима Балкана (види: Балканска језичка заједница).

Албански језик има 2 дијалекта: геге, северно од реке Шкумбин, и тоске јужно. Тоске дијалект је званични језик Албаније. Стандард за писани албански језик је усвојен 1908. године и заснива се на латиничном алфабету. Албанским језиком говори око 7 милона људи.

Религија

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Религија у Албанији
Албанска народна ношња

Албанци су претежно исламске вероисповести (40-55% сунити и 5-10% бекташи[38]), са значајним постотком хришћана (25% православних, 15% римокатолика и гркокатолика[тражи се извор од 03. 2014.]). Албанску дијаспору чине углавном муслимани, осим Арнаута у Грчкој и Арбереша у Италији.[39] Међутим, неке организације наводе да у Албанији велики број људи не практикује ни једну религију.[40][41]

Познати Албанци

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Списак познатих Албанаца

Етничке карте

Види још

Референце

  1. ^ Добијено сабирањем доњих бројева.
  2. ^ „Попис становништва 2011.“ (PDF) Приступљено 11. 10. 2013.. 
  3. ^ ЦИА - подаци о државама - Косово [1]}-
  4. ^ „Türkiyedeki Kürtlerin Sayısı!“ (на Turkish). Milliyet. 06. 06. 2008. Приступљено 07. 06. 2008.. 
  5. ^ Република Македонија: попис из 2002. - [2]
  6. ^ „ЦИА - подаци о државама - Македонија“. Cia.gov Приступљено 11. 10. 2013.. 
  7. ^ [3][мртва веза од January 2012]
  8. ^ Попис 2011. - [4]
  9. ^ |Италија: страни држављани — 2011
  10. ^ American FactFinder - Results, Приступљено 28. 3. 2013.
  11. ^ „Етнокултурални портрет Канаде, попис 2006“. 2.statcan.ca. 6. 10. 2010. Приступљено 11. 1. 2012.. 
  12. ^ http://www.scb.se/statistik/_publikationer/BE0101_2006A01_BR_03_BE0107TAB.pdf
  13. ^ http://www.schweiz-albanien.ch/fileadmin/Dokumente/Informationen/090808_albsuissealbanerch.pdf
  14. ^ Хрватски завод за статистику - [5]
  15. ^ 2006 Census Table : Australia, Приступљено 28. 3. 2013.
  16. ^ „Vladimir Arsenijević, Naše crnje“. Pescanik.net. 17. 1. 2001. Приступљено 11. 1. 2012.. 
  17. ^ P. Gaetano: Lingua e litteratura albanese ; Palermo 1932.
  18. ^ Z. Kodra: Letersie e vjeter shquipe dhe arbereshe, Tirana 1952.
  19. ^ http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf
  20. ^ Michele Belledi, Estella S. Poloni, Rosa Casalotti, Franco Conterio, Ilia Mikerezi, James Tagliavini and Laurent Excoffier. "Maternal and paternal lineages in Albania and the genetic structure of Indo-European populations". European Journal of Human Genetics, July 2000, Volume 8, Number 7, pp. 480-486. "Mitochondrial DNA HV1 sequences and Y chromosome haplotypes (DYS19 STR and YAP) were characterized in an Albanian sample and compared with those of several other Indo-European populations from the European continent. No significant difference was observed between Albanians and most other Europeans, despite the fact that Albanians are clearly different from all other Indo-Europeans linguistically."
  21. ^ Eliade & Adams (1987), стр. 179.
  22. ^ „Flags Of The World, Albania“. Fotw.us Приступљено 11. 1. 2012.. 
  23. ^ Драгутин Младич. „Димитрије Богдановић, Књига о Косову“. Guskova.ru Приступљено 11. 1. 2012.. 
  24. ^ Мирослава Малешевић, Насиље идентитета
  25. ^ Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  26. ^ Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија (у Изабрани списи, књига II, pp. 130), Просвета, Београд, 1950.
  27. ^ „Мирко Барјактаревић, Предања о заједничком пореклу неких црногорских и неких арбанашких племена“. Rastko.org.rs Приступљено 11. 1. 2012.. 
  28. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 655.
  29. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 656.
  30. ^ а б в „Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu“. Kosovo.net Приступљено 11. 10. 2013.. 
  31. ^ а б в г д ђ е „СРБИЈА, ЦРНА ГОРА И КОСОВО – ПРЕГЛЕД 1878-1914“ Приступљено 11. 10. 2013.. 
  32. ^ „Извештај међународне комисије за испитивање узрока и вођења Балканских ратова“. Archive.org Приступљено 11. 1. 2012.. 
  33. ^ Historia e Popullit Shqiptar II (Историја албанског народа II), Приштина, 1968. pp. 352.
  34. ^ „Robert Elsie, The Conference of London 1913“. Albanianhistory.net Приступљено 11. 1. 2012.. 
  35. ^ „Library of Congress Country Study of Albania“. Lcweb2.loc.gov. 27. 7. 2010.. Archived from the original on 15. 7. 2012. Приступљено 11. 10. 2013.. 
  36. ^ Petrovic, Ruza; Marina Blagojevic. „Preface“. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
  37. ^ „Б92. Вести: Косово прогласило независност. 17. фебруар 2008, 23.27 ч“. Xs4.b92.net Приступљено 11. 10. 2013.. 
  38. ^ „Serbian-Albanian Honeymoon - Albanians and Serbs have a lot in common“ (на Шаблон:It icon). Osservatoriobalcani.org Приступљено 11. 10. 2013.. 
  39. ^ „Albanian Diaspora“. 2001-2009.state.gov Приступљено 11. 10. 2013.. 
  40. ^ „Adherents.com“. Adherents.com Приступљено 11. 10. 2013.. 
  41. ^ „Albania“. State.gov. 14. 9. 2007. Приступљено 11. 10. 2013.. 

Литература

  • Eliade, Mircea; Adams, Charles Joseph (1987). The Encyclopedia of Religion. Macmillan Publishing Company. стр. 179. ISBN 978-0-02-909700-7. 
  • Edith Durham. The Burden of the Balkans (1905)
  • Miranda Vickers: The Albanians. A Modern History. London/New York 1995.
  • Historia e Popullit Shqiptar (Историја албанског народа), Приштина, 1968.
  • Peter Bartl: Albanien. Vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Regensburg/München 1995.
  • Frank Kressing u. Karl Kaser (Hrsg.): Albania. A country in transition. Aspects of changing identities in a South-East European country. Baden-Baden. 2002. ISBN 978-3-7890-7670-1. pp.
  • Peter Jordan/Karl Kaser u.a. (Hrsg.): Albanien. Geographie – Historische Anthropologie – Geschichte – Kultur – Postkommunistische Transformation. Frankfurt am Main u. a. 2003. ISBN 978-3-631-39416-8. pp.
  • Mihajlo Attilota - Historia, Corpus scriptorum Historae
  • Petrovic, Ruza; Marina Blagojevic. „Preface“. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 

Спољашње везе