Istorija Urugvaja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Istorija Urugvaja obuhvata različita razdoblja: pretkolumbovo vreme ili ranu istoriju (do šesnaestog veka), kolonijalni period (1516–1811), period izgradnje nacije (1811–1830) i istoriju Urugvaja kao nezavisne zemlje (od oko 1830).

Domoroci[uredi | uredi izvor]

Urugvajski indijanci Crtež iz časopisa Hendrik Otsen, 1603. godine.
Spomenik Poslednji Čaruanci u Montevideu.

Najraniji tragovi ljudskog prisustva stari su oko 10 000 godina i pripadaju lovačko-sakupljačkim kulturama Katalanensea i Kvareima koje su se odvojile od kultura koje potiču iz Brazila.[1] Najstarije otkrivene bole stare su oko 7000 godina. Primeri drevne stenovite umetnosti pronađeni su u mestu Čamanga. Pre oko 4000 godina, narodi Čarua i Gvarani naselili su se u ovom području.[2]

Tokom pretkolonijalnih vremena teritoriju Urugvaja naseljavala su mala plemena nomadskih naroda Čarua, Čana, Aračan i Gvarani koja su preživljavala baveći se lovom i ribolovom i koja verovatno nikada nisu brojila više od 10 000 - 20 000 ljudi.[3] Procenjuje se da je u trenutku kontakta sa Evropljanima 1500-ih bilo oko 9.000 Čarua i 6.000 Čana i Gvarana.[4]

Indijanci su gotovo nestali do perioda sticanja nezavisnosti kao rezultat evropskih bolesti i stalnih ratova. Evropski genocid kulminirao je 11. aprila 1831. kampanjom Salsipuedes, kada je urugvajska vojska po nalogu predsednika Fruktuosa Rivera ubila većinu muškaraca pripadnika Čarua, a preostalih 300 čaruanskih žena i dece podeljeno je kao kućni robovi i sluge među Evropljanima.[5]

Kolonizacija[uredi | uredi izvor]

Španska i portugalska kontrola Južne Amerike 1754. godine.

Tokom kolonijalne ere, današnja teritorija Urugvaja bila je poznata kao Banda Orijental (istočna obala reke Urugvaj) i bila je tampon teritorija između konkurentskih kolonijalnih pretenzija portugalskog Brazila i Španske imperije.

Portugalci su prvi istražili region današnjeg Urugvaja 1512–1513.[6] Prvi evropski istraživač koji je stigao ovde bio je Huan Dijaz de Solis 1516. godine, ali su ga ubili domoroci. Fernando Magelan bio je pristao na budućem lokalitetu Montevidea 1520. godine. Sebastijan Kabot je 1526. godine istražio Rio de la Platu ali ovde tu nije opstalo stalno naselje. Odsustvo zlata i srebra ograničile su naseljavanje u regionu tokom 16. i 17. veka.

Godine 1603. stoka i konji su ovde dovedeni po nalogu Hernanda Ariasa de Savedra, a sredinom 17. veka njihov broj se uvelike povećao.

Prvo trajno naselje na teritoriji današnjeg Urugvaja, osnovali su španski jezuiti 1624. godine u Vilji Sorijano na Rio Negru, gde su pokušali da uspostave sistem Orijentalnih misija za Čaruansku teritoriju.

Portugalski kolonisti su 1680. godine osnovali Koloniju del Sakramento na severnoj obali reke La Plate, na suprotnoj obali od Buenos Ajresa. Španska kolonijalna aktivnost povećavala se dok je Španija nastojala da ograniči proširenje Portugalije granicama Brazila. Španci su 1726. godine na severnoj obali La Plate osnovali Montevideo a njegova prirodna luka ubrzo se razvila u komercijalni centar koji se takmičio sa Buenos Ajresom, a takođe su krenuli da osvoje Koloniju del Sakramento. Madridskim ugovorom osigurana je španska kontrola nad Banda Orijentalom, doseljenicima je tu data zemlja i stvoren je lokalni kabiljdo.

Novo Vicekraljevstvo Rio de la Plata osnovano je 1776. godine sa glavnim gradom u Buenos Ajresu i obuhvatalo je teritoriju Banda Orijentala. U to vreme zemlja je podeljena i korišćena od strane stočara za uzgoj stoke.[7] Do 1800. godine u Montevideu je živelo više od 10 000 ljudi, a ostalih 20.000 u ostatku provincije. Od toga je oko 30% bilo afričkih robova.[8]

Istorija Urugvaja početkom 19-og veka oblikovana je stalnim borbama između britanskih, španskih, portugalskih i lokalnih kolonijalnih snaga za prevlast u slivu La Plate. U 1806. i 1807. Britanci su u sklopu anglo-španskog rata (1796–1808) pokrenuli britanske invazije na Rio de la Platu. Buenos Ajres je napadnut 1806. godine, a zatim su ga oslobodile snage iz Montevidea pod vođstvom Santijaga de Liniersa. Novi i jači britanski napad 1807. godine imao je za cilj zauzimanje Montevidea, koji su okupirale britanske snage od 10.000 vojnika. Britanske snage tada nisu uspele da napadnu Buenos Ajres po drugi put, a Liniers je zatražio oslobađanje Montevidea u vidu kapitulacije. Britanci su odustali od svojih napada kada je Španski rat za nezavisnost spojio Britaniju i Španiju u saveznike protiv Napoleona.

Borba za nezavisnost, 1811–1828[uredi | uredi izvor]

Provincijska sloboda pod Artigasom[uredi | uredi izvor]

Artigasova zastava
Hose Hervasio Artigas
Provincijski politički saveznici 1816. godine.

Majska revolucija 1810. godine u Buenos Ajresu označila je kraj španske vladavine u vicekraljevstvu i uspostavljanje Ujedinjenih provincija Rio de la Plate. Revolucija je podelila stanovnike Montevidea na rojaliste, odane španskoj kruni i revolucionare koji su podržavali nezavisnost provincija od Španije. To je ubrzo dovelo do prve Banda Orijentalne kampanje između Buenos Ajresa i španskog vicekralja. Lokalni rodoljubi pod Hoseom Artigasom izdali su Proglas iz 26. februara 1811. kojim su pozvali na rat protiv španske vladavine. Uz pomoć Buenos Ajresa, Artigas je 18. maja 1811. pobedio Špance u bici kod Las Pjedrasa i započeo opsadu Montevidea. U tom trenutku španski vicekralj je pozvao Portugalce iz Brazila da pokrenu vojnu invaziju na Banda Orijental. Bojeći se da će ovu provinciju izgubiti od Portugalaci, Buenos Ajres je sklopio mir sa španskim vicekraljem. Tek je britanski pritisak nagovorio Portugalce da se povuku krajem 1811. godine, ostavljajući kraljevske vlasti pod nadzorom Montevidea. Ogorčen ovom izdajom iz Buenos Ajresa, Artigas se sa oko 4000 pristalica povukao u provinciju Entre Rios. Tokom Druge Banda Orijentalne kampanje 1813. godine Artigas se pridružio vojsci Hosea Rondoa iz Buenos Ajresa i započeo drugu opsadu Montevidea, koja se završila njegovom predajom Rio de la Plati.

Artigas je učestvovao u formiranju Lige slobodnog naroda koja je objedinila nekoliko provincija koje su želele da se oslobode prevlasti Buenos Ajresa i centralizovane države, a koje je predviđao Kongres iz Tukumana. Artigas je proglašen zaštitnikom ove lige. Vođen svojim političkim idejama (artiguizam) pokrenuo je zemljišnu reformu, podelivši zemlju malim poljoprivrednicima.[9]

Brazilska provincija[uredi | uredi izvor]

Stalan rast uticaja i prestiža saveznika Lige uplašio je portugalsku vladu, koja nije želela da se republikanstvo lige proširi na susednu portugalsku koloniju Brazil. U avgustu 1816., snage iz Brazila pokrenuli su invazju, čime su započeli portugalsko osvajanje Banda Orijentala sa namerom da unište Artigasa i njegovu revoluciju. Portugalske snage uključivale su u potpunosti oružanu silu disciplinovanih portugalskih evropskih veterana Napoleonovih ratova i lokalnih brazilskih trupa. Ova vojska, sa više vojnog iskustva i materijalne superiornosti, okupirala je Montevideo 20. januara 1817., a 1820. godine Artigasove snage konačno su poražene u bici kod Takuaremboa nakon čega je Banda Orijental pripojena Brazilu kao provincija Sisplatina. Tokom rata za nezavisnost Brazila 1823–1824 odigrala se još jedna opsada Montevidea.

Trideset i tri[uredi | uredi izvor]

Proglas Ustava 1830. godine.
Slika „Zakletva Trideset i tri Istočnjaka“ urugvajskog slikara Huana Manuela Blanesa
Zastava Trideset i tri.

Dana 19. aprila 1825. godine uz podršku Buenos Ajresa, trideset i tri orijentalca na čelu sa Huanom Antoniom Lavaljehom stigli su u Sisplatinu. Došli su do Montevideo 20. maja 1825. a 14. juna u La Floridi je formirana privremena vlada. Dana 25. avgusta novoizabrana provincijska skupština proglasila je secesiju provincije Sisplatina od Brazilskog carstva, i njeno pripajanje Ujedinjenim provincijama Rio de la Plate. Kao odgovor Brazil je pokrenuo Sisplatinski rat.

Ovaj rat završio se 27. avgusta 1828. godine kada je potpisan ugovor u Montevideu. Nakon posredovanja viskonta Ponsonbija britanskog diplomate, Brazil i Argentina složili su se da priznaju nezavisni Urugvaj kao međusobnu državu, međutim, urugvajska nezavisnost nije u potpunosti zagarantovana, baš kao ni Paragvaja, i samo je Paragvajskim ratom osigurana nezavisnost Urugvaja od teritorijalne ambicije svojih većih suseda. Ustav iz 1830. godine usvojen je u septembru 1829. godine, a prilagođen je 18. jula 1830. godine.[10]

"Veliki rat", 1839–1852[uredi | uredi izvor]

Manuel Oribe.
Fruktuoso Rivera.
Spomenik Hoakinu Suarezu u Montevideu

Nakon sticanja nezavisnosti Urugvaj je bio podeljen na dve političke struje: konzervativne blankose (bele) predvođene Manuelom Oribeom, koji su zastupali seljake; i liberalne koloradose (crvene) predvođene Fruktuoso Riverom, koji su zastupali privrednike iz Montevidea.

Urugvajske političke stranke bile su tesno povezane sa zaraćenim političkim frakcijama u susednoj Argentini. Tako su koloradosi podržavali proterane argentinske liberale unitariose, koji su u utočište našli uglavnom u Montevideu, dok su blankosi podržavali argentinskog predsednika Manuela de Rosasa. Vojska predvođena vođom koloradosa Riverom je 15. juna 1838. svrgnula sa vlasti predsednika Manuela Oribea, koji je pobegao u Argentinu. Rivera je 1839. objavio rat Rosasu čime je započeo sukob poznat kao Veliki rat (šp. Guerra Grande) koji je trajao narednih trinaest godina. Argentinska vojska je 1843. zauzela Urugvaj ali ne i Montevideo. Opsada Montevidea je počela u februaru 1843. i trajala je do 1852. godine. Ulazak Francuske i Velike Britanije u sukob transformisao ga je u međunarodni konflikt. Britanska i francuska mornarica su privremeno blokirale luku Buenos Ajres u decembru 1845, da bi kasnije pomorske snage ove dve zemlje zaštitile prilaz Montevideu sa mora. Francuski i italijanski legionari (Italijani predvođeni Đuzepeom Garibaldijem) učestvovali su u odbrani grada, zajedno sa koloradosima. Razlog za ulazak Francuske i Velike Britanije u ovaj sukob bio je obnavljanje trgovine na normalnom nivou u ovom regionu, tj. osiguranje plovnih puteva na rekama Parana i Urugvaj. S obzirom da nisu ostvarili željene ciljeve Velika Britanija i Francuska se 1849. povlače iz sukoba i potpisuju sporazum naklonjen Rosasu. Kada se činilo da će Montevideo konačno pasti došlo je do pobune protiv Rosasa koju je predvodio Husto Hose de Urkiza, guverner argentinske provincije Entre Rios. Brazil se 1851. umešao u sukob na strani koloradosa čime je odnos snaga promenjen i Oribe je poražen. Opsada Montevidea je okončana i Veliki rat je završen. Montevideo se odužio Brazilu za podršku potpisivanjem više sporazuma kojima su obe zemlje čvršće povezane. Uspostavljen je vladajući trijumvirat koji su činili Rivera, Lavaljeha i Venansio Flores, ali je Lavaljeha umro 1853., Rivera 1854., a Flores je svrgnut 1855.[10]

Spoljni poslovi[uredi | uredi izvor]

Vlada Montevidea nagradila je brazilsku finansijsku i vojnu podršku potpisivanjem pet ugovora 1851. godine kojim je predviđena stalna alijansa dveju zemalja. Montevideo je potvrdio pravo Brazila da se meša u unutrašnje stvari Urugvaja. Urugvaj se takođe odrekao svojih teritorijalnih zahteva severno od Rio Kvareima, čime je smanjio svoju površinu na oko 176.000 kvadratnih kilometara i priznao ekskluzivno pravo plovidbe Brazila u Laguni Merin i Rio Jagvaronu, prirodnoj granici zemalja.

U skladu s ugovorima iz 1851. godine, Brazil je vojno intervenisao u Urugvaju onoliko često koliko je smatrao neophodnim.[11] Ugovor o Trojnom savezu su 1865. godine potpisali brazilski car, predsednik Argentine i general koloradosa Venansio Flores, urugvajski šef vlade, kome su obojica pomogla da dobije vlast. Trostruka alijansa stvorena je da vodi rat protiv paragvajskog lidera Fransiska Lopeza.[11] Paragvajski rat završio se invazijom na Paragvaj i njegovim porazom od armija tri zemlje. Montevideo, kog je brazilska mornarica koristila kao logističku bazu za mornaricu, doživeo je period prosperiteta i rat je prošao prilično mirno.[11]

Urugvajski rat, 1864–1865[uredi | uredi izvor]

Urugvajski rat, 1864–1865

Urugvajski rat vodio se između vladajućih blankosa i saveza Brazilskog carstva i koloradosa koje je podržavala Argentina. Vođa koloradosa Venansio Flores 1863. godine pokrenuo je Oslobodilački krstaški rat sa ciljem da sruši predsednika Bernarda Beroa i njegovu koalicionu kolorados-blanko (fuzionistička) vladu. Floresu je pomogao argentinski predsednik Bartolomeu Mitre. Fuzionistička koalicija se srušila kada su se koloradosi pridružili Floresovim redovima.

Urugvajsko građansko društvo se razvilo u krizi međunarodnog obima koja je destabilizovala čitav region. Još pre pobune koloradosa, blankosi su tražili savez sa paragvajskim diktatorom Fransiskom Lopezom. Beroova vlada, sastavljena samo od blankosa, takođe je dobila podršku argentinskih federalista koji su se suprotstavili Mitreu i njegovim unitarijancima. Situacija se pogoršavala kako je Brazilsko carstvo ulazilo u sukob. Brazil je odlučio da interveniše kako bi ponovo uspostavio sigurnost svojih južnih granica i uticao na regionalne poslove. U kombinovanoj ofanzivi na uporišta blankosa, brazilsko-koloradoške trupe napredovale su kroz teritoriju Urugvaja, na kraju okruživši Montevideo. Suočena sa određenim porazom, vlada blankosa je kapitulirala 20. februara 1865. godine.

Kratkotrajni rat smatrao bi se izvanrednim uspehom za brazilske i argentinske interese, da paragvajska intervencija kao podrška blankosima (napadima na brazilsku i argentinsku provinciju) nije dovela do dugog i skupog Paragvajskog rata. U februaru 1868. ubijeni su bivši predsednici Bernardo Bero i Venansio Flores.

Socijalni i ekonomski razvoj do 1900. godine[uredi | uredi izvor]

Montevideo u 1865. godini.

Vladavina koloradosa[uredi | uredi izvor]

Koloradosi su vladali bez prekida od 1865. do 1958. uprkos unutrašnjim sukobima, sukobima sa susednim državama, političkim i ekonomskim fluktuacijama i talasu masovne imigracije iz Evrope.

Sporazum o podeli vlasti iz 1872. godine.[uredi | uredi izvor]

Blankosi vojnici tokom revolucije 1897. godine
Vladina artiljerijska jedinica tokom ustanka blankosa 1904. godine.
Nacionalne straže tokom ustanka blankosa 1904. godine.

Vlada generala Lorenca Batla (1868–1872) suzbila je revoluciju Lanca započetu u septembru 1872. pod vođstvom vođe blankosa Timoteja Aparasija.[12] Nakon dve godine borbe, potpisan je 6. aprila 1872. mirovni sporazum o podeli vlasti koji je blankosima dao kontrolu nad četiri od trinaest urugvajskih departmana - Kanelones, San Hose, Florida i Sero Largo, i garantovao je ograničenu zastupljenost u parlamentu.[12] Ovakvo uspostavljanje politike zajedničkog sudelovanja predstavljalo je traženje nove formule kompromisa, zasnovanog na koegzistenciji stranke na vlasti i stranke u opoziciji.[12]

Uprkos ovom sporazumu, vladavina koloradosa bila je ugrožena neuspelom Trobojnom revolucijom 1875. i Kebračkom revolucijom 1886. godine.

Napor koloradosa da smanje blankose na samo tri departmana izazvao je Blankoški ustanak 1897. godine, koji je okončan stvaranjem 16 departmana od kojih su blankosi sada imali kontrolu nad šest. Blankosi su dobili 1/3 mesta u Kongresu.[13] Ova podela vlasti trajala je sve dok predsednik Žoze Batl nije pokrenuo političke reforme koje su prouzrokovale poslednji ustanak blankosa 1904. koji se završio bitkom kod Masoljera i smrću vođe blankosa Aparisija Saravije.

Vojska na vlasti, 1875–1890[uredi | uredi izvor]

Maksimo Santos nakon pokušaja atentata

Sporazum o podeli moći iz 1872. podelio je koloradose na dve frakcije - principiste, koji su bili otvoreni za saradnju sa blankosima i netose, koji su bili protiv toga. Na predsedničkim izborima 1873. godine pobedio je Hose Eugenije Eljauri, koji je bio iznenadni kandidat bez ikakve političke moći. Pet dana nereda u Montevideu između dveju grupa koloradosa dovelo je do vojnog udara 15. januara 1875. Eljauri je proteran, a predstavnik netosa Pedro Varela preuzeo je mesto predsednika.[14]

U maju 1875. principisti su započeli Trobojnu revoluciju, koja je krajem 1875. ugušena neočekivanom koalicijom vođe blankosa Aparisija Saravije i vojske pod komandom Lorenca Latorea.

Između 1875. i 1890., vojska je postala centar političke moći.[15] Predsedavanje su kontrolisali pukovnici Latore, Santos i Tahes. Ovaj period je trajao kroz predsedništva Pedra Varele (januar 1875 - mart 1876), Lorenca Latorea (mart 1876 - mart 1880), Fransiska Antonina Vidala (mart 1880 - mart 1882), Maksima Santosa (mart 1882 - mart 1886), Fransiska Antonina Vidala (Mart 1886 - maj 1886), Maksima Santosa (maj 1886 - novembar 1886), Maksima Tahesa (novembar 1886 - mart 1890)..

U 1876. godini pukovnik Lorenco Latore srušio je vladu predsednika Pedra Varele i osnovao snažno izvršno predsedništvo. Finansijska situacija je stabilizovana, a izvoz, uglavnom herefordske govedine i merino vune, povećan. Započela je proizvodnja usoljenog goveđeg mesa brenda Frej Bentos. Smanjena je snaga regionalnih kaudiljosa (uglavnom blankosa) i uspostavljen je moderan državni aparat.[16]

Latorea je nasledio Maksimo Santos, za vreme čije vladavine je 28. marta 1886. izvršen napad na pobunjenike iz Argentine, ali ih je ubrzo pobedio Maksimo Tahes. Dana 17. avgusta 1886. tokom pokušaja atentata predsednika Santos je upucan u vilicu, a suočen sa sve većim zdravstvenim i ekonomskim problemima, podneo je ostavku 18. novembra 1886. Tada je za predsednika izabran Maksimo Tahes.[14]

Tokom ovog autoritarnog perioda, vlada je preduzela korake ka organizaciji zemlje kao moderne države, podstičući njenu ekonomsku i socijalnu transformaciju. Organizovane su grupe za pritisak (koje se sastoje uglavnom od privrednika, hacijendadosa i industrijalaca) i imale su snažan uticaj na vladu.[15] Usledio je prelazni period za vreme predsedništva Tahesa (1886–1890), tokom koga su političari počeli da vraćaju izgubljenu zemlju i došlo je do određenog civilnog učešća u vladi.[15]

Imigracija[uredi | uredi izvor]

Nakon „Velikog rata“ došlo je do stalnog porasta broja imigranata, što je dovelo do stvaranja velikih italijansko urugvajskih i špansko urugvajskih zajednica. Tokom narednih nekoliko decenija stanovništvo Urugvaja se udvostručilo, ali se stanovništvo Montevidea utrostručilo, jer se većina doseljenika doselila tamo. Broj imigranata porastao je sa 48% stanovništva 1860. na 68% u 1868. godine. Tokom 1870-ih stiglo je još 100.000 Evropljana, tako da je do 1879. godine u Urugvaj živelo oko 438.000 ljudi, od čega četvrtina u Montevideu.[17] Zbog imigracije, stanovništvo Urugvaja je 1900. godine dostiglo milion.

Ekonomija[uredi | uredi izvor]

Ekonomija je doživela nagli uspon nakon „Velikog rata“, pre svega u stočarstvu i izvozu. Između 1860. i 1868. godine broj ovaca porastao je sa tri na sedamnaest miliona. Razlog za ovo povećanje ležao je pre svega u poboljšanim metodama uzgoja koje su uveli evropski imigranti.

U 1857. godini otvorena je prva banka, tri godine kasnije započet je kanalski sistem, uspostavljena je prva telegrafska linija i izgrađene su železničke veze između glavnog grada i sela. Italijani su postavili " Italijansku privrednu komoru Montevidea " (it. Camera di Commercio Italiana di Montevideo) koja je igrala stratešku ulogu u trgovini sa Italijom i razvojem italijanske srednje klase u gradu.

Montevideo je postao veliki ekonomski centar regiona. Zahvaljujući svojoj prirodnoj luci, postao je prelepa luka za trgovinom robe iz Argentine, Brazila i Paragvaja. Gradovi Pajsandu i Salto, oba na reci Urugvaj, takođe su doživeli sličan razvoj.

U 1896. godini osnovana je državna banka, Banko de la Republika.

Batlova era, 1903–1933[uredi | uredi izvor]

Poster predsednika Batla nakon pobede nad blankosima 1904. godine.
Stadion Sentenario, glavni stadion Svetskog prvenstva 1930. godine.

Hose Batl, predsednik od 1903. do 1907. i ponovo od 1911. do 1915., postavio je obrazac za savremeni politički razvoj Urugvaja i dominirao je na političkoj sceni sve do svoje smrti 1929. Batl se protivio sporazumu o koparticipaciji, jer je smatrao podelu departmana među strankama nedemokratskom. Blankosi su se plašili gubitkom moći zbog uveđenja proporcionalnog izbornog sistema i započeli su poslednju pobunu 1904. godine, koja je završena njihovim porazom od koloradosa u bici kod Masoljera.

Nakon pobede nad blankosima, Batl je uveo široke političke, društvene i ekonomske reforme, kao što su program blagostanja, učešće vlade u mnogim aspektima ekonomije i novi ustav. Batl je uveo univerzalno muško izborno pravo, nacionalizovao kompanije u stranom vlasništvu i stvorio moderan sistem socijalne zaštite. Pod Batlom biračko telo je povećano sa 46 000 na 188 000. Porez na dohodak za niže dohotke ukinuti je 1905., srednje škole osnovane su u svakom gradu (1906), pravo na razvod žena (1907), nacionalizovana telefonska mreža (1915)[18] uvedene su naknade za nezaposlene (1914.), uvedeni osmočasovni radni dan (1915), Urugvaj je proglašen sekularnom republikom (1917).

Kako bi sprečio predsedničke diktature, Batl je 1913. godine predložio da se uvede kolektivno predsedništvo (kolegijado), po uzoru na Švajcarsko savezno veće. Njegova ideja je odbačena na referendumu 1916., ali on je uspeo da dobije podršku blankosa i drugi Ustav je odobren na referendumu 25. novembra 1917. Po novom Ustavu stvorena je podeljena izvršna vlast - predsednik je nastavio da kontroliše ministarstva spoljnih poslova , unutrašnjih poslova i odbrane. A novo devetočlano Nacionalno veće za administraciju, koje se sastojalo od šest koloradosa i tri blankosa, kontrolisalo je ministarstva obrazovanja, finansija, ekonomije i zdravlja.

Klaudio Viljiman koji je služio između dva Batlova mandata bio je njegov pristalica i nastavio je započete reforme, kao i naredni predsednik Baltasar Brum (1919–1923).

Oko 1900. godine stopa smrtnosti odojčadi (IMR) u Urugvaju bila je među najnižim na svetu, što ukazuje na vrlo zdravu populaciju. Do 1910. godine, međutim, IMR je počeo da raste, dok je u ostalim zemljama nastavio da pada. Vodeći uzroci smrti - dijareja i respiratorne bolesti - nisu opadali, što ukazuje na rastući javnozdravstveni problem.[19]

Urugvaj je 1930. godine bio domaćin prvog Svetskog prvenstva u fudbalu. Iako je turnir bio mnogo manjih razmera od današnjih takmičenja, događaj je pružio nacionalni ponos kada je domaći tim pobedio na turniru nad svojim susedom Argentinom.

Državni udar 1933. godine[uredi | uredi izvor]

Batllov podeljeni izvršni model trajao je do 1933. godine, kada je za vreme ekonomske Velike krize, predsednik Gabrijel Tera zaveo diktaturu.[20]

Novo državno stanje blagostanja teško je pogodila Velika ekonomska kriza, što je takođe izazvalo rastuću političku krizu. Tera je okrivio neefikasni model kolektivnog liderstva i nakon što je postigao sporazum sa liderom blankosa Luisom Albertom de Ererom u martu 1933. suspendovao Kongres, ukinuo kolektivnu izvršnu vlast, uspostavio diktatorski režim i uveo novi Ustav 1934. Bivši predsednik Brum izvršio je samoubistvo u znak protesta protiv državnog udara.[21] Teru je 1938. godine nasledio njegov bliski politički sledbenik i zet, general Alfredo Baldomir. Za to vreme, država je zadržala veliku kontrolu nad nacionalnom ekonomijom i trgovinom, sprovodeći pritom politiku slobodnog tržišta. Nakon donošenja novog Ustava 1942, političke slobode su vraćene.

Admiral Graf Špe[uredi | uredi izvor]

Bitka kod La Plate odigrala se 13. decembra 1939. godine, na obali Urugvaja, između britanskih snaga i nemačkog "džepnog bojnog broda" Admiral Graf Špe. Nakon 72-satnog odlaska u luku Montevideo, kapetan Admirala Grafa Špea, verujući da su britanci nadjačali brod, naredio je potapanje broda. Većina preživele posade od 1.150 ljudi bila je internirana u Urugvaj i Argentina, a mnogi su ostali i nakon rata. Zvaničnik nemačke ambasade u Urugvaju rekao je da je njegova vlada poslala službeno pismo u kojem je iznela stav o tome da Nemačka zahteva vlasništvo nad brodom. Nemački zahtev bio je odbijen jer je početkom 1940. nacistička vlada prodala spasilačka prava na brodu urugvajskom biznismenu koji je delovao u ime britanske vlade. Međutim, prema urugvajskom zakonu, sva prava na spašavanje su istekla.[22] Do 1940. godine Nemačka je pretila prekidom diplomatskih odnosa sa Urugvajem.[23] Nemačka je protestovala zbog toga što je Urugvaj dao sigurno pristanište britanskom brodu HMS Karnarvon Kasl pošto ga je napao nacistički presretač.[24] Brod je popravljen čeličnom pločom koja je, navodno, spašena sa Admirala Grafa Špea .[25]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Urugvaj u Drugom svetskom ratu

Urugvaj je 25. januara 1942. godine prekinuo diplomatske odnose sa Trećim rajhom, jer su 21 američka nacija učinile isto (osim Argentine), ali nije učestvovao u nijednoj stvarnoj borbi.[26] Godine 1945. zvanično se pridružio Deklaraciji Ujedinjenih nacija.

Kolaps urugvajskog čuda[uredi | uredi izvor]

Urugvaj je dostigao vrhunac svog ekonomskog prosperiteta zahvaljujući Drugom svetskom ratu i potom Korejskom ratu, kada je dostigao najveći prihod po glavi stanovnika u Latinskoj Americi.[27] Urugvaj je savezničkim vojskama dobavljao govedinu, vunu i kožu.

Tomas Bereta, lojalista Batla, je 1946. godine izabran u predsedništvo, a nakon njegove iznenadne smrti, Batlov nećak Luis Batl Beres postao je predsednik. Da bi pokrili britanski dug za isporuke govedine tokom Drugog svetskog rata, železnice i vodovodne kompanije u vlasništvu Britanije su nacionalizovane 1949. godine.

Batlovi sledbenici unutar stranke koloradosa stekli su dovoljno snage da počnu sa ustavnim referendumom koji je prilagodio novi Ustav iz 1952. godine kojim su se vratili kolektivnom izvršnom modelu - stvoreno je Nacionalno veće vlade.[28] To je bila glavna tačka Batljisma.

Kraj velikih globalnih vojnih sukoba sredinom 1950-ih prouzrokovao je probleme zemlji. Zbog smanjenja potražnje na svetskom tržištu poljoprivrednih proizvoda, Urugvaj je počeo da ima ekonomskih problema, koji su uključivali inflaciju, masovnu nezaposlenost i nagli pad životnog standarda urugvajskih radnika. To je dovelo do militantnosti i radničkih nemira.

Kolektivni vladajući savet nije bio u stanju da se dogovori o oštrim merama koje su bile potrebne za stabilizaciju privrede. Kako je potražnja za izvoznim proizvodima Urugvaja opadala, kolektivno rukovodstvo je pokušalo da izbegne smanjenja budžeta trošeći devizne rezerve Urugvaja, a zatim su počeli da uzimaju strane kredite. Urugvajski pezos je devalvirao, inflacija je dostigla 60%, a ekonomija je bila u dubokoj krizi.

U ovoj situaciji blankosi su konačno pobedili na izborima 1958. godine i postali vladajuća stranka u Savetu. Dok su se blankosi borili da poboljšaju ekonomiju, zagovarali su povratak u snažno predsedništvo. Još jednom, nakon ustavnog referenduma, Savet je zamenio jedinstveno Predsedništvo novim Ustavom iz 1967.

Izbori 1967. vratili su na vlast koloradose, koji su postajali sve represivniji protiv rastućih narodnih protesta i pobune Tupamarosa.

Tupamaroški gerilci[uredi | uredi izvor]

Urbani gerilski pokret poznat pod nazivom Tupamaros formiran je početkom 1960-ih, prvo je pljačkao banke i distribuirao hranu i novac u siromašnim četvrtima, a zatim izvodio političke otmice i napade na snage bezbednosti. Njihovi napori su uspeli da prvo osramote, a zatim i destabilizuju vladu.

Američka kancelarija za javnu bezbednost (OPS) započela je sa radom u Urugvaju 1965. godine. Američki OPS je obučavao urugvajsku policiju i obaveštajce o tehnikama rada u policiji i ispitivanju. Urugvajski šef policijske obaveštajne službe Alehandro Otero izjavio je brazilskom listu 1970. godine da je OPS, posebno šef OPS-a u Urugvaju, Dan Mitrione, dao uputstva urugvajskoj policiji kako da muči osumnjičene, naročito električnim alatkama.

Vojna diktatura, 1973–1985[uredi | uredi izvor]

Predsednik Horhe Pačeko proglasio je vanredno stanje 1968. godine, a nakon toga usledila je daljnja suspenzija građanskih sloboda 1972. godine od strane njegovog naslednika, predsednika Huana Marija Bordaberija. Predsednik Bordaberi poveo je vojsku u borbu protiv gerilaca Pokreta za narodno oslobođenje (MLN), kojim je rukovodio Raul Sendik. Nakon poraza Tupamarosa, vojska je preuzela vlast 1973. godine. Mučenja su se efikasno koristila za prikupljanje informacija potrebnih za razbijanje MLN-a, kao i protiv sindikalnih službenika, članova Komunističke partije, pa čak i redovnih građana. Praksa torture produžena je do kraja urugvajske diktature 1985. godine. Urugvaj je ubrzo imao najveći procenat političkih zatvorenika po glavi stanovnika. Vođe MLN-a izolovane su u improvizovanim zatvorima bili podvrgnuti mučenjima. Emigracija iz Urugvaja drastično je porasla, jer je veliki broj Urugvajca širom sveta tražio politički azil.

Bordaberi je konačno uklonjen sa predsedničkog mesta 1976. godine. Prvo ga je nasledio Alberto Demikeli. Nakon toga nacionalno veće koje je odabrala vojna vlada izabralo je Aparisija Mendeza. U 1980. godini, kako bi legitimisale svoj položaj, oružane snage predložile su promenu ustava, a o tome se odlučivalo referendumom. Glasovi "Ne" - protiv ustavnih promena imali su 57,2% glasova, pokazujući nepopularnost de fakto vlade, koju je kasnije ubrzala ekonomska kriza.

General Gregorio Alvarez je 1981. godine preuzeo funkciju predsednika. Masovni protesti protiv diktature izbili su 1984. godine. Nakon opšteg štrajka od 24 sata, započeli su razgovori i oružane snage objavile plan za povratak na civilnu vlast. Nacionalni izbori održani su kasnije 1984. godine. Lider stranke koloradosa Hulio Marija Sanginjeti pobedio je u predsedništvu i, nakon kratkog privremenog predsedništva Rafaela Adijega Bruna, bio na funkciji od 1985. do 1990. Prva administracija Sanginjetija sprovela je ekonomske reforme i konsolidovala demokratizaciju. Ipak, Sanginjeti nikada nije podržao optužbe za kršenje ljudskih prava, a njegova vlada nije procesuirala vojne službenike koji su se bavili represijom i mučenjem ni protiv Tupamarosa, ni nad MLN-om. Umesto toga, odlučio se za potpisivanje sporazuma o amnestiji "Lej de Amnistija."

Poznato je da je oko 180 Urugvajca ubijeno tokom 12 godina vojne vladavine od 1973-1985.[29] Većina je ubijena u Argentini i ostalim susednim zemljama, a samo 36 njih je ubijeno u Urugvaju.[30] Veliki broj ubijenih nikada nije pronađen, a nestali ljudi se na španskom nazivaju "nestali" ili "desaparesidos".

Novija istorija[uredi | uredi izvor]

Moderni Montevideo

Ekonomske reforme Sanginjetija, usredsređene na privlačenje spoljne trgovine i kapitala, postigle su izvestan uspeh i stabilizovale ekonomiju. Da bi promovisao nacionalno pomirenje i olakšao povratak demokratskoj civilnoj vladavini, Sanginjeti je referendumom obezbedio javno odobravanje kontroverzne opšte amnestije za vojne vođe optužene za kršenje ljudskih prava u okviru vojnog režima i ubrzao puštanje bivših gerilaca.

Luis Alberto Lakalje iz Nacionalne stranke pobedio je na predsedničkim izborima 1989. i služio je od 1990. do 1995. godine. Predsednik Lakalje sproveo je velike ekonomske strukturne reforme i sproveo dalju liberalizaciju trgovinskih režima, uključujući uključivanje Urugvaja u Merkosur 1991. godine. Uprkos ekonomskom rastu tokom Lakaljeovog mandata napori prilagođavanja i privatizacije izazvali su političku opoziciju, a neke reforme su prekinute referendumom.

Na izborima 1994. godine bivši predsednik Sanginjeti osvojio je novi mandat, koji je trajao od 1995. do marta 2000. godine. Pošto nijedna jedina stranka nije imala većinu u Generalnoj skupštini, Nacionalna stranka se pridružila koaliciji Sanginjetijevih koloradosa u koalicionoj vladi. Vlada Sanginjetija nastavila je ekonomske reforme Urugvaja i integraciju u Merkosur-u. Ostale važne reforme bile su usmerene na poboljšanje izbornog sistema, socijalne sigurnosti, obrazovanja i javne sigurnosti. Ekonomija je kontinuirano rasla tokom većeg dela predsedavanja Sanginjetija sve dok niske cene robe i ekonomske poteškoće na njenim glavnim izvoznim tržištima nisu prouzrokovale recesiju 1999. godine, koja se nastavila i 2002. godine.

Nacionalni izbori 1999. godine održani su po novom izbornom sistemu uspostavljenom ustavnim amandmanom iz 1996. godine. Prvorazredne stranke u aprilu odlučivale su o pojedinačnim predsedničkim kandidatima za svaku stranku, a nacionalni izbori 31. oktobra odredili su zastupljenost u zakonodavnoj vlasti. Pošto nijedan kandidat za predsednika nije dobio većinu na oktobarskim izborima, u novembru je održan drugi krug. U drugom krugu kandidat koloradosa Horhe Batl, potpomognut podrškom Nacionalne stranke, pobedio je kandidata širokog fronta Tabarea Vaskeza.

Koloradosi i Nacionalne stranke nastavile su svoju zakonodavnu koaliciju, jer ni jedna stranka sama po sebi nije osvojila većinu u odnosu na 40% koalicije Širokog fronta. Formalna koalicija okončana je u novembru 2002. godine, kada su blankosi povukli svoje ministre iz kabineta, iako su blankosi i dalje podržavali koloradose u većini pitanja.

Petogodišnji mandat Batllea obeležila je ekonomska recesija i nesigurnost, prvo devalvacijom brazilskog reala 1999. godine, zatim epidemijama usta i kopita (aftosa) u ključnom sektoru uzgoja govedine u Urugvaja 2001., i konačno političkim i ekonomskim kolapsom Argentine. Nezaposlenost je porasla na gotovo dvadeset procenata, realne plate su pale, pezos je obezvređen, a procenat Urugvajca u siromaštvu dostigao je skoro četrdeset procenata.

Ovi pogoršani ekonomski uslovi igrali su ulogu u okretanju javnog mišljenja protiv ekonomskih politika slobodnog tržišta koje su usvojile administracije Batla i njegovih prethodnika, što je dovelo do referenduma i odbijanja predloga za privatizaciju državne naftne kompanije u 2003. godini i državne kompanije za vodosnabdevanje 2004. godine. Urugvajci su izabrali Tabarea Vaskeza za predsednika na izborima 2004. godine, dok je koaliciji Širokog fronta dao većinu u oba doma parlamenta. Novoizabrana vlada, iako se obavezala da će nastaviti sa plaćanjem spoljnog duga Urugvaja, takođe je obećala da će preduzeti programe za otvaranje novih radnih mesta kako bi počela da rešava raširene probleme siromaštva i nezaposlenosti.

U 2009. godini, bivši Tupamaros i ministar poljoprivrede, Hose Muhika, izabran je za predsednika, nakon čega je nasledio Vaskeza 1. marta 2010. godine.

Broj sindikalnih aktivista udvostručio se od 2003. godine, sa 110.000 na preko 400.000 u 2015. godini za radno stanovništvo od 1,5 miliona ljudi. Prema Međunarodnoj konfederaciji sindikata, Urugvaj je postao najnaprednija država Amerike u pogledu poštovanja "osnovnih radnih prava, posebno slobode udruživanja, prava na kolektivno pregovaranje i prava na štrajk.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ History of Humanity: Prehistory and the beginnings of civilization
  2. ^ FROM PRE-COLUMBIAN TIMES TO THE CONQUEST
  3. ^ Racial Identities, Genetic Ancestry, and Health in South America
  4. ^ Jermyn, Leslie (oktobar 1998). Uruguay. ISBN 9780761408734. 
  5. ^ Uruguay
  6. ^ Bethell, Leslie (1984). The Cambridge History of Latin America, Volume 1, Colonial Latin America. Cambridge: Cambridge University Press. str. 257. [1]
  7. ^ Buffer region: to1828
  8. ^ Uruguay
  9. ^ Access to History for the IB Diploma: Independence movements
  10. ^ a b Uruguay
  11. ^ a b v „THE STRUGGLE FOR SURVIVAL, 1852–75 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 02. 2011. 
  12. ^ a b v „Caudillos and Political Stability – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 02. 2011. 
  13. ^ Authoritarian Regimes in Latin America: Dictators, Despots, and Tyrants
  14. ^ a b Latin America’s Wars
  15. ^ a b v „MODERN URUGUAY, 1875–1903 – Uruguay”. Library of Congress Country Studies. Pristupljeno 23. 02. 2011. 
  16. ^ A Political Economy of Uruguay since 1870
  17. ^ Michael Goebel, "Gauchos, Gringos and Gallegos: The Assimilation of Italian and Spanish Immigrants in the Making of Modern Uruguay 1880–1930," Past & Present, Aug 2010, Vol. 208 Issue 1, pp 191–229
  18. ^ Uruguay
  19. ^ Anne-Emanuelle Birn, et al. "The infant mortality conundrum in Uruguay during the first half of the twentieth century: an analysis according to causes of death," Continuity & Change, 2010, Vol. 25 Issue 3, pp 435–461
  20. ^ Authoritarian Regimes in Latin America: Dictators, Despots, and Tyrants
  21. ^ Uruguay
  22. ^ Rohter, Larry (25. 08. 2006). „A Swastika, 60 Years Submerged, Still Inflames Debate”. Njujork tajms. Pristupljeno 19. 05. 2008. „Više od 60 godina, opustošena olupina Graf Špea počivala je neometano na dubini od 65 stopa mutne vode neposredno ispred luke. Ali sada je oko ostatka broda, nekadašnjeg ponosa nacističke flote, izbila nova bitka oko toga čiji je taj plen i šta treba učiniti sa njim.” 
  23. ^ White, John W. (20. 06. 1940). „Minister Ready to Ask for His Passports if Any Local Nazi Leaders Are Deported”. Njujork tajms. Pristupljeno 22. 05. 2009. „Nemačka je tada počela vršiti ogroman politički i ekonomski pritisak na urugvajsku vladu da zaustavi ono što Berlin ovde naziva neprijateljskom antinemačkom kampanjom. Rajh je pretio prekidom diplomatskih odnosa ako budu deportovani bilo kakvi nacistički lideri.” 
  24. ^ White, John W. (10. 12. 1940). „Nazis Protest Aid to Raider's Victim. Object in Uruguay to Giving Carnarvon Castle 72 Hours to Mend Battle Scars”. Njujork tajms. Pristupljeno 22. 05. 2009. „Nemačka vlada, preko svog ministra u Montevideu, Ota Langmana, organizovala je danas popodne zvanični diplomatski protest protiv...” 
  25. ^ „Search For Raider”. Njujork tajms. 9. 12. 1940. Pristupljeno 22. 05. 2009. „Britanski pomoćni krstaš Kasl Karnarvon, pogođen dvadeset i dva puta u bici sa nemačkim morskim presretačem, popravljan je večeras čeličnim pločama, navodno izvađenim iz uništenog nemačkog džepnog borbenog broda Admirala Grafa Špea.” 
  26. ^ Hulen, Bertram D. (22. 01. 1942). „Actual Rupture Is Left to Congress of Each Signatory”. Njujork tajms. Pristupljeno 22. 05. 2009. „Jednoglasni dogovor dvadeset i jedne američke republike o rezoluciji za prekid odnosa sa silama Osovine postignut je kasno danas na trosatnim konsultacijama u kancelariji ministra inostranih poslova Osvalda Aranja iz Brazila, koji je predsedavajući na Međuameričkoj konferenciji.” 
  27. ^ Uruguay
  28. ^ HISTORY OF URUGUAY
  29. ^ „New find in Uruguay 'missing' dig.”. Bi-Bi-Si njuz. 3. 12. 2005. Pristupljeno 04. 02. 2011. 
  30. ^ „Uruguay dig finds 'disappeared'.”. Bi-Bi-Si njuz. 30. 11. 2005. Pristupljeno 04. 02. 2011. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Albes, Edward. Montevideo, the city of roses (Pan American Union, 1922) online; 29pp well-illustrated
  • Finch, M. H. J. A Political Economy of Uruguay since 1870 (London, 1981)
  • Freixinho, Nilton. "International Relations in South America Nineteenth Century A Case Study: The Independence and Sovereignty of Uruguay," in Peacekeeping 1815 To Today (1995) pp 612–19; ISBN 0-662-62062-3 online
  • Goebel, M. (2010). „Gauchos, Gringos and Gallegos: The Assimilation of Italian and Spanish Immigrants in the Making of Modern Uruguay 1880-1930”. Past & Present. 208: 191—229. doi:10.1093/pastj/gtp037. 
  • Richter, Daniel (2013). „A Review of "Uruguay and the United States, 1903–1929: Diplomacy in the Progressive Era"”. History: Reviews of New Books. 41 (2): 72—73. S2CID 142934335. doi:10.1080/03612759.2013.762273. 
  • López-Alves, Fernando. "Why Not Corporatism? Redemocratization and Regime Formation in Uruguay," in Latin America in the 1940s, David Rock, ed. Berkeley and Los Angeles: University of California Press 1994, pp. 187–208.
  • Oddone, Juan Antonio. "The Formation of Modern Uruguay, c.1870–1930", in Leslie Bethell ed., The Cambridge History of Latin America, v, c.1870 to 1930 (Cambridge U.P., 1986),
  • Panizza, Francisco. "Late Institutionalisation and Early Modernisation: The Emergence of Uruguay’s Liberal Democratic Political Order", Journal of Latin American Studies (1997) v 29
  • Rock, David, and Fernando López-Alves. "State-Building and Political Systems in Nineteenth-Century Argentina and Uruguay", Past and Present, no. 167 (May 2000).
  • Viana H. História do Brasil: período colonial, monarquia e república (Melhoramentos, 1994)
  • Weinstein, Martin. Uruguay: The Politics of Failure (Greenwood, 1975)

Istoriografija[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Istorija Urugvaja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Уругваја&oldid=27439189”